Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 1.8

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


prvi period.
VIII. Srbi i Hrvati u borbi protiv Bugara.


1. Neretljani i Mlečani. — 2. Srbi i Bugari. — 3. Dolazak Mađara. — 4. Bugarski car Simeon u borbi protiv Srba. -— 5. Hrvatski knez i kralj Tomislav i Bugari. — 6. Slovenska služba u Hrvatskoj. Grgur Ninski. — 7. Oslobođenje Srba pod Časlavom. — 8. Državno uređenje.


Srpska plemena tokom celog IX veka behu rascepkana pod više vlasti. Istočna su se nekako pribrala oko Raške, ali zapadna življahu još uvek svako za svoj račun. Neretljani, najzapadniji, najratoborniji i najmanje voljni da se podvrgnu ma čijoj vlasti, postali su, zbog svojih čestih i drskih gusarskih napada, prava napast za trgovački promet na Jadranskom Moru. Naročito u česte sukobe sa njima dolazi Mletačka Republika, koja se sve više razvija kao glavna trgovačka i pomorska sila na Jadranu. Jedan od najtežih bio je svakako onaj sukob od god. 887. Dužd Petar Kandijan krenuo je te godine, avgusta meseca, jednu ekspediciju protiv njih, koja je isprva imala uspeha, ali koja se 18. septembra završila potpunom katastrofom kod Makarske. Sam dužd je platio glavom, a razbijena mu vojska ostavila je leš njegov Slovenima. Tek je posle, i to krišom, mogao mrtvi dužd biti prenesen u svoj grad. Sklapajući god. 888. savez sa carem Berengarom, gospodarem Italije, Mlečani su ugovarali sa njim o držanju »protiv Slovena, neprijatelja i naših i vaših«. Možda su tada doneli i odluku, kao i romanski gradovi u Dalmaciji, da plaćaju godišnje izvesnu sumu hrvatskom knezu, da bi on sprečavao svoje podanike, a i delovao na svoje susede da se okane daljih napada. U Raškoj, međutim, stvari pođoše sasvim loše. Zajednička vlada trojice braće nije mogla proći bez trvenja. Najstariji Mutimir hteo je da on bude vrhovni gospodar, a kako su mu se braća Strojimir i Gojnik tome opirala, on ih uhvati i posla u Bugarsku, našavši u dojučeranjem protivniku pomagača za svoje ciljeve. Kan Boris je srpske kneževe primio lepo, hoteći da ih ima po potrebi kao oruđe za svoj uticaj u Srbiji. Strojimirova sina Klonimira čak je i venčao jednom svojom Bugarkom. I doista, usled ove domaće borbe, Srbija dolazi u nesumnjiv vazalski odnos prema Bugarskoj. Mutimir je zadržao jednog od svojih srodnika, sinovca Petra Gojnikovića, »i brinuo se za nj«, kako kaže stari tekst; ali, Petar, uplašen očevom sudbinom, pobeže u Hrvatsku. U crkvenom pogledu Mutimir je držao sa istočnom crkvom, mada ga je papa Ivan VIII pozivao da se, kao i njegovi prethodnici, vrati zapadu, a posebno panonskoj dijecezi, svakako s obzirom na Metodijevo slovensko delovanje u njoj. Posle Mutimirove smrti (oko god. 890.), vratio se Petar Gojniković iz Hrvatske, svrgnuo Mutimirova sina i naslednika Pribislava, i uzeo vlast u svoje ruke. Petar je bio pravi Vlastimirov unuk i čovek od vrednosti; to se vidi već po tom što se u tako smutnim prilikama održao na prestolu preko dvadeset godina. Tri Mutimirova sina, svrgnuta sa vlasti, prebegoše Hrvatima. Jedan od njih, srednji, Bran, pokušao je da sa pomoću dobijenom od njih sruši Petra; ali, nije imao uspeha. Isto tako propao je i Klonimirov pokušaj iz Bugarske.

Petar je, posle toga, vladao duže nesmetano, držeći se vešto između više uticaja. Dok se sa bugarskim vladarom Simeonom okumio, sa Hrvatima, čini se, nije bio dobro. Možda je to bilo nešto stoga što su Hrvati prihvatili Mutimiroviće, a možda još više stoga što je on počeo da se pruža prema Zapadu na račun Neretljana, tražeći i proširujući i na toj strani raški izlaz na more. Sličnost istih imena u porodicama hrvatskih i srpskih knezova toga vremena (na pr. Višeslav i Mutimir srpski i Višeslav i Mutimir hrvatski — ovaj od god. 892. — Branimir i Bran) upućivala bi na neke bliže srodničke veze, možda preko ženidaba. Za bliskost govorila bi donekle i ova begstva u Hrvatsku, koja ne izgleda da su uvek imala onakav nesumnjiv politički značaj kao begstva u Bugarsku. Mi vidimo da Petar dolazi na presto iz Hrvatske, a da njegovi protivnici odmah iza toga odlaze u tu istu zemlju i da i jedni i drugi nalaze tamo pouzdano sklonište. Vredi pri tom pomenuti posebno i ovu činjenicu: za vreme tih unutarnjih borbi u Raškoj, koliko se dosad zna, Hrvati nisu kao Bugari išli za tim da podjarme Rašku; ne pominje se nijedna čisto njihova vojna uperena protiv raške države. Pomeranja granica ima, što je i sasvim prirodno, jer su plemena na području između Raške i primorske Hrvatske bila sa njima etnički ista i stalno se mešala.

U Vizantiji je Vasilija Maćedonca nasledio njegov sin Lav VI Mudri (886.—912.), koji nije imao očeve sreće, iako je dobio tako laskav epitet. Za njegove vlade uzimaju maha gusarenja Arapa, koji god. 904. strahovito poharaše Solun; u Italiji vizantiska stvar sve više gubi. Ali, naročitu opasnost za Vizantiju pretstavljaše nagli polet Bugarske. Ova država je od VIII—IX veka, sa malim prekidima, stalno išla napred, da početkom X veka dostigne vrhunac svoje moći, kojem se nije primakla nikad više, ni pre ni posle toga. Borisovo nasledstvo, posle jedne kratke krize u porodici, prihvatio je njegov u Carigradu vaspitani i najpre monaštvu namenjeni sin Simeon, najveći vladalac u bugarskoj istoriji. Od svoga dolaska na presto, god. 893., Simeon je neprijatelj Vizantije; u njegovoj glavi se čak posle, postepeno, razvila misao kako on treba da postane njen naslednik sa vrednijom i svežijom snagom od one što je gnjila u Carigradu. Ratovanje između Bugarske i Vizantije, koje je počelo god. 894., trajalo je, sa jednim dužim prekidom, skoro dvadeset godina. Grčka vojska nije mogla da odoli bugarskoj. Stoga car Lav, a posle naročito njegovi naslednici, traže saveznike na sve strane.

Tada su im na um pali Mađari. Ovi su, kao i toliki njihovi hunski prethodnici, bili odavno krenuli iz svoje Ugrije, istočno od srednjeg Urala, prema zapadu i doprli na prvašnja staništa Bugara. Tu su sa Bugarima došli u dodir pre sredine IX veka. Potiskivani od Pečenega, Mađari su se sve više primicali donjem Dunavu, tako da su oko god. 890. držali otprilike prostor između njega i Dnjepra. Tu su ih pobliže poznali, i to ne po dobru, mnogi susedni narodi. U nevolji, car Lav ih je pozvao da kao njegovi saveznici napadnu na Bugare, kao što su god. 892. kao saveznici Nemaca napali na moravske Slovene. Mađari se odazvaše. God. 894. zabeleženo je njihovo haranje Moravske i Panonije; po svoj prilici, oni su, kao pljačkaške horde, pošli delimično starim tragom da plene posle Svetoplukove smrti pometenu Moravsku i bugarsko područje u Panoniji i iznad Dunava. Ozbiljan otpor nije im imao ko da dâ. Bugari su bili zauzeti ratovanjem na jugu, a panonski i moravski slovenski knezovi behu pojedinačno slabi i po dedovskom nasleđu neorganizovani. Braslav, knez panonske Hrvatske, držao je stalno sa Nemcima i dobio od njih celu Panoniju, sa Blatogradom. Pomagani od grčke flote, Mađari su upali i u pravu Bugarsku i opljačkali je, razbivši na brzu ruku tamo upućenu Simeonovu vojsku. Simeon je bio prisiljen da traži od Vizantije mir, kako bi mogao suzbiti ove napadače sa severa. Grci su na mir rado pristali i napustili svoje mađarske saveznike. Udruženi sa Pečenezima, Bugari su se bacili na Mađare, pustošeći njihovo područje. Mađari, zbunjeni tim napadom, a plašeći se Pečenega, dolaze na misao da uopšte napuste tu svoju pokorenu i utrožavanu postojbinu. Spustiše se, potom, sa porodicama, u predele Panonije, a naročito u doline Dunava i Tise, god. 896. Njihovim dolaskom prekinuta je veza između galičkih i karpatskih Slovena sa jedne i Južnih Slovena sa druge strane, isto kao što je prodiranjem Nemaca niz Dunav i u alpiske oblasti, starim rimskim putevima, prekinuta veza između nas i zapadnih Slovena. Slavizacija dunavskog područja bila je posle toga onemogućena. Dolazak Mađara imao je i drugih posledica. Oni su sasvim potisnuli bugarsku vlast iz Panonije i iz oblasti severnije od Dunava; a oni su, isto tako, potisnuli i franačku vlast iz zapadne Panonije.

Koliko je zemlja stradala krajem IX veka od ovih pustošenja i nove najezde, najbolje kaže jedan akt iz god. 900., upućen papskoj kuriji: »U čitavoj Panoniji, našoj najvećoj pokrajini, nema ni ciglo jedne crkve«; papini bi izaslanici mogli sami ispričati »koliko se dana ima putovati pa da se ne vidi drugo nego opustošena cela zemlja«. Naročito su ovih vremena stradali Slovenci. Borbe između Bavaraca i Mađara, koji su često sa svojim konjičkim hordama nasrtali prema zapadu, i isto tako voleli da se zaletaju i u Italiju, vodile su se redovno na slovenačkom području i ostavljale za sobom pustoš i smrt. Ne manje stradali su i moravski Sloveni. Njihovu državu Mađari su uništili; Moravci su većim delom potpali pod njihovu vlast, a manjim se razbegli među susede ili pripali drugom tuđinu.

Mađari su srušili dve slovenske državne tvorevine: kneževinu panonsku i kneževinu moravskih Slovena. U sastavu nove mađarske države slovenski elemenat bio je, s obzirom na moravske i panonske Slovene i na ostatke starih naselja oko Dunava i u južnoj Ugarskoj, nesumnjivo najmnogobrojniji; kao nekad pod Obrima, i sad Sloveni čine glavnu radnu snagu zemlje. Slovenska državna tradicija od čitavog jednog stoleća, veća plemenska svest i broj i povezanost slovenskih naselja učinili su da se sa mađarskim Slovenima nije dogodilo ono što se zbilo sa bugarskim. Sloveni pod Mađarima nisu ušli u vidniji i brz etnički kompromis sa svojim gospodarima; Mađari su ostali Mađari, zadržavši potpuno svoj jezik, a Sloveni su ostali Sloveni, sa svojom kulturom i jezikom, mada prilično proređeni. Naročito se ističe postojanost Slovena iznad Drave; oni su i tu, kao i prema Nemcima u alpiskim oblastima, pokazali čudesnu narodnu otpornost.

Između Vizantije i Bugarske došlo je god. 896. do mira, koji je trajao sve do smrti cara Lava (912.). Simeon je hteo za to vreme da se obezbedi od Mađara i da u Vizantiji izbere pogodan čas za akciju. Prilika mu se pružila kad iza Lavove smrti dođe do prestonih kriza u Carigradu i do potresa u celoj zemlji. Regent Aleksandar, brat Lavov, odbio je da obnovi raniji mir sa Bugarskom. To je dalo dobrodošao povod Simeonu da god. 913. otpočne neprijateljstva. Da bi novi rat vodila sa više izgleda na uspeh, koji je u prvim borbama izostao, Vizantija poče, po Lavovu primeru, da traži saveznike. Sem sa Pečenezima, Grci su počeli pregovore i sa Srbima. Drački zapovednik, Lav Rabduh, došao je lično u neretljansku oblast, da krene Petra Gojnikovića i Srbe protiv Bugara. Zahumski vladar, Mihailo Višević, na čiji je račun Petar proširio svoju oblast, kivan na nj, dostavi te pregovore Simeonu. Mihailo je odranije imao veza sa Simeonom i izgleda čak da mu je bio vazal, jer god. 912., kada je uhvatio sina mletačkog dužda i docnijeg dužda Petra Patricijaka, koji se iz Carigrada vraćao kući, on ga je uputio Simeonu. Simeon, vojnički bolje spreman od Grka, požurio je da ih preduhitri i da im pomete nove veze. U bitci kod Ahelosa, 20. avgusta god. 917., on je potpuno razbio grčku vojsku. Posle te pobede nad Grcima, Simeon je uputio jedan deo svoje vojske da kazni i Srbe. Ali, Petar, moćan i sa jakim korenom u zemlji, nije se mogao skršiti jednim zamahom. Bugari su stoga smislili prevaru. Pozvavši se na kumstvo njegovo sa Simeonom, i davši mu zakletvu »da mu neće učiniti ništa na žao«, oni Petra pozvaše da im dođe. Kad je on poverovao i otišao, Bugari ga uhvatiše i u okovima dovedoše u Bugarsku. Tamo je i umro. Vladu u Srbiji dobi, kao bugarski vazal, Pavle Branović, unuk Mutimirov (917.—922.). Posle ovih uspeha, Simeon se god. 918. krunisao za »cara i samodršca« Bugara.

Kao odgovor Vizantije na težnje Simeonove da postane gospodar Carigrada, došle su energične pripreme njezine da se brani do kraja. Mladom, dvanaestogodišnjem caru Konstantinu Porfirogenitu dovedoše za savladara sposobnog Romana Lakapina, zapovednika flote (god. 919.). Uvređen što je za cara došao Roman a ne on, Simeon počinje veliku ofanzivu. Posle uspelog ratovanja tokom god. 920., Simeon god. 921. kreće lično na Adrijanopolj, spremajući se da odatle pođe na Carigrad. Vizantija, u nevolji, traži za to vreme ponovo veze sa Srbima. U njenoj prestonici nalazio se Zaharija Pribisavljević, koji je došao tamo iz Hrvatske, prvog i glavnog utočišta srpskih emigranata. Njega sad Grci poslaše u Srbiju da sruši Pavla. Ali, pokušaj nije uspeo. Pavle uhvati svog suparnika i posla ga u Bugarsku. Međutim, grčka agitacija nije popuštala. Izazvan njom, a možda i uvređen nekom bugarskom grubošću, sam se Pavle odmetnu od Bugara. Simeon se na to reši da odmah pošlje u Srbiju Zahariju, koji mu se sigurno pokazivao kao odan; sa bugarskom vojskom Zaharija pobedi Pavla i uze sam vlast, god. 922. Ali, čim se malo učvrstio u Srbiji, Zaharija se vraća na svoju staru političku liniju. Ogorčenje protiv Simeona i njegovih neprekidnih ratovanja, koja su crpla narodnu snagu, bilo je veliko ne samo u Srbiji nego i u samoj Bugarskoj. Zaharija je to video svakako za vreme svoga robovanja tamo. Stoga on sad valjda i prelazi tako brzo na stranu bugarskih neprijatelja. Car Simeon upućuje stoga u Srbiju jednu vojsku, kojoj su na čelu dva bugarska lica, Marmaj i Teodor Sigrica. Oni su i ranije vodili bugarsku vojsku tamo protiv Petra Gojnikovića. Ali, ovoga puta loše prođoše; u borbi njihova vojska pretrpi poraz, a i oni sami pogiboše. Ponosan, Zaharija je poslao u Carigrad njihove glave i oružje. Simeona je, međutim, taj poraz samo više razdražio. Druga, mnogo jača vojska imala je posle toga da potpuno pokori Srbiju i da od nje napravi običnu bugarsku pokrajinu. Ali, prevara je ipak oprobani metod u borbi Bugara, čak i onda kad su daleko nadmoćniji. Sa tom bugarskom vojskom bi poslan Časlav Klonimirović, kao tobožnji novi kandidat za srpski presto. Zaharija se ovog puta uplaši i pobeže Hrvatima. Međutim, Bugari, obavešteni o prošloj pogibiji svojih, ne smeju da se upuste u raške planine. Stoga, negde na granici, oni opet pod zakletvom, kao kad su prevarili Petra Gojnikovića, pozivaju srpske glavare da dođu i prihvate Časlava kao novog vladara. I opet lakoverni, misleći da će Bugari biti zadovoljni što je nestalo Zaharije, Srbi im odoše. Bugari su odmah pohvatali glavare, a obezglavljeni narod posle toga nije bilo teško savladati. Bugari su odveli silno roblje iz Srbije, »od malog do velikog«, kako kazuje vizantiski car-pisac, hoteći da zemlju učine potpuno nesposobnom za ma kakav bilo dalji pokret. Jedan deo stanovništva, svakako iz zapadnih oblasti Raške, spasao se begstvom na hrvatsko područje. Srbija je bila pregažena i pokorena, god. 924.

Vizantija je pored Srba tražila i druge saveznike. U svojim kombinacijama ona je došla i na Hrvate, kojima je u to vreme vladao knez Tomislav, može biti neposredni potomak kneza Trpimira. Da bi protiv Bugara, koji su se ozbiljno spremali da jurišaju na Carigrad, stvorila što jači front i oslobodila se svih drugih briga, Vizantija popušta na drugim stranama. God. 923. izmirila se sa papom Ivanom X i molila njegovo posredovanje kod Bugara. Tom prilikom, čini se, ustupljena je papi verska jurisdikcija nad dalmatinskim gradovima i ostrvima, koji su, u isto vreme, predani knezu Tomislavu na upravu. Tomislav je i inače imao lepih uspeha. Mutno predanje govori o njegovim srećnim borbama protiv Mađara. U kolikom je opsegu tim povodom panonska Hrvatska došla pod njegovu vlast ne da se pouzdano utvrditi; sigurno je samo da je sisačka oblast postala njegova. Da su granice primorske Hrvatske bile znatno proširene tamo i nešto prema istoku, u Bosni, do Plive i Vrbasa, može se uzeti kao veoma verovatno. Tomislav je sigurno poseo i glavna ostrva Vis, Brač, Hvar i vizantiska Osor, Krk i Rab. Njegova vojska cenila se na 100.000 pešaka i 60.000 konjanika, a flota je imala 80 velikih i 100 malih brodova. Posle uspeha sa dobijanjem dalmatinskih gradova Tomislav se oko god. 925. proglasio za kralja. To bi bio prvi kralj među Hrvatima i Jugoslovenima uopšte. Samo, — ovo treba radi naučne istine napomenuti — ta se njegova kraljevska titula nalazi u jednom izvoru koji nije van sumnje i koji sam sebi nije dosledan. U aktima prvog splitskog sabora Tomislav se zove rex, i pismo papino upućeno je »regi Chroatorum«; u aktima drugog sabora govori se, međutim, o »Chroatorum principe«.

Postoje, naime, akta o dva crkvena sinoda, držana u Splitu god. 925. i 927/8., koja su očuvana u poznom prepisu XVII veka. Posle dobijanja primorskih romanskih gradova trebalo je rešiti odnos između njih i njihove starije i hrvatske crkve, kao i odnose u susedstvu. Kralj Tomislav i Mihailo Višević, koji se sa njim zajedno približio Vizantiji, svakako posle pada Petra Gojnikovića, i otud dobio kao i Tomislav naziv prokonzula, obratili su se Rimu molbom da se sa papinom dozvolom sazove jedan lokalni sabor, koji će imati da uredi ta pitanja. Taj se sabor i sastao u Splitu. Na njemu su učestvovali, kako se izrično kaže, Srbi i Hrvati; Srbi su bili bez sumnje iz Zahumlja i Neretljanske oblasti. Čitava diskusija i zaključci toga sabora imali su oštricu protiv slovenske službe, koja je već i u Hrvatskoj počela s uspehom da se širi. »Metodijevo učenje« nije više trpljeno u Rimu; trebalo je da dođe i u hrvatsku crkvu samo upotreba latinskog jezika. Samo papino pismo davalo je direktive u tom pravcu, ne ustručavajući se da slovenskim knezovima njihov jezik nazove »varvarskim ili slovenskim«. Sa suzbijanjem slovenskog jezika tesno je bilo vezano pitanje o kompetenciji hrvatskog ninskog biskupa i o odnosu njegove dotle među Hrvatima glavne i povlašćene episkopije prema splitskoj. Rešenja su pala u korist splitske crkve kao starije, romanske, sa nesumnjivom latinskom tradicijom; ona je imala da pod svoju vlast dobije sve crkve Tomislavljeve i Mihailove države, pa čak i Kotor i Dubrovnik. Slovenska služba je zabranjena; dozvoljena je jedino nižim sveštenicima, i to samo u slučajevima kad nema latinskih, pa i tad jedino s odobrenjem papinim. Ninska biskupija imala je potpasti pod splitsku mitropoliju. Protiv tih zaključaka poveo je energičnu borbu Grgur, tadanji episkop ninski, no više da brani položaj svoj i svoje episkopije nego ugrožene slovenske službe. Spor dođe do Rima da se tamo rešava, jer se u Hrvatskoj protiv splitskih odluka javio velik otpor.

Za to vreme na Hrvate se spremao car Simeon, da ih kazni zbog veza sa Vizantijom i zbog pomaganja Srba, njegovih odmetnika. Bugarsku vojsku vodio je vojvoda Alogobotur. Ne zna se na kom mestu, Hrvati su tu vojsku hrabro dočekali i potpuno satrli, god. 926. Verovatno su se Hrvatima u toj borbi pridružili i Srbi, izbeglice i susedi. Simeon nije više imao prilike da okaje taj poraz; 27. maja god. 927. on je umro dosta nenadano. Da je Tomislav posle poraza Bugara »svojoj državi jamačno pridružio crvenohrvatske zemlje (Duk-lju i Travuniju)«, kako tvrdi D. Gruber u jubilarnom Zborniku Kralja Tomislava Jugoslovenske akademije, ne da se utvrditi nijednim izvorom.

Vest o sukobu između Hrvata i Bugara opredelila je papsku kuriju da posreduje između njih. Dva papska izaslanika krenula su preko Hrvatske u Bugarsku, krajem god. 926. ili početkom god. 927. Njima je uspelo da sklope mir; ali, ne znamo pod kojim uslovima. Sa carem Simeonom sahranjena je brzo i agresivna politika bugarske države. Od Simeonova naslednika, cara Petra, nije više bilo nikakve opasnosti; lično miroljubiv, a pod utiskom nezadovoljstva u ratovima iscrpenoj zemlji, on je požurio da se smiri sa svima susedima, pošto pohod njegove vojske protiv Vizantije nije dobro prošao.

Na novom saboru u Splitu god. 927/8. zahumski knez Mihailo nije više učestvovao. Taj novi sabor bio je čisto hrvatski. Zašto sad ne učestvuju Srbi nije pobliže poznato; ali, kao razlog biće verovatno to što se na drugom saboru raspravljalo o stvarima koje su bile uglavnom unutarnja stvar Hrvata. Za Mihaila inače znamo da je 10. jula god. 926. poseo južnotalijanski grad Sipont, možda po želji vizantiskoj da ga zaštiti od Arapa, a možda i da ga, zbog nekog nepoznatog povoda, sam opljačka. Zaključci drugog splitskog sabora doneli su potpunu pobedu latinskoj stranci. Splitska crkva posta mitropolija novog hrvatsko-dalmatinskog kraljevstva, a ninska episkopija se ukide. Njen pretstavnik, episkon Grgur, mogao je izabrati jednu od tri stare nepopunjene episkopije (skradinsku, duvanjsku ili sisačku) da bude tamo biskup, ili je, da se kao vođ opozicije zadovolji, mogao lično uzeti pod svoju vlast sve tri, »na propast svoju i njihovu«, kako sa rezignacijom i izvesnom osudom piše u aktu. Novi papa, Lav VI, potvrdio je zaključke sabora i izgrdio u svom pismu tom prilikom nedolično držanje episkopata, koji su se grabili da što više prošire granice svojih dijeceza. Grgura Ninskog papa je premestio na skradinsku dijecezu i zapretio mu da ne sme »uzurpirati« tuđih parohija; u protivnom slučaju biće izopćen iz crkve. Prema svemu ovome sudeći Grgur je bio borbena priroda, čak grabljiv tip, ali ne i naročit idejni pobornik za slovensku službu. Njega su tek naši noviji istoričari stali prikazivati u toj simpatičnoj ulozi, dok ni njegovi episkopski drugovi, ni papa ne kore Grgura kao zatočnika slovenstva, nego samo kao čoveka koji hoće što veću vlast. On se borio protiv Splita ne toliko kao pretstavnika romanske orijentacije, koliko kao suparnika izuzetnih i velikih prava i prihoda ninske crkve, pri čemu je i on lično imao dosta da izgubi i u značaju i u posedu. V. Jagić čak misli da je uopšte »danas teško reći koliko je koristi od njega imala slovenska liturtija. On će biti svakako bar dopuštao da se neometano širi glagoljaštvo... Njegove su zasluge u pitanju slovenske mise bile valjda više pasivne negoli aktivne«.

*

Posle smrti cara Simeona u Bugarskoj stvari pođoše loše. Njegova moćna i teška ličnost suviše je pritiskala; stoga mada je u izvesnim krugovima njegova smrt došla kao neko olakšanje, ona je u isti mah iskorišćena i kao pogodan čas za nova obračunavanja. Čitav jedan naraštaj u Bugarskoj svoj muški vek proveo je na bojnim ledinama i od rata napravio zanat. U zemlji gde je oružje zadugo imalo presudnu reč još se govorilo pomoću takvih razloga; protiv novog cara Petra digoše se njegova rođena braća, god. 928. i 930., a izbiše i drugi ustanci na raznim stranama države.

Kad je video kako u Bugarskoj nastaju unutarnja trzanja i kako više nema u njoj stare Simeonove volje i sloge, reši se Časlav Klonimirović da digne ustanak i u Srbiji. Sa četiri druga on god. 931. prebeže iz Bugarske u opustošenu Rašku. Na carigradskom dvoru pričalo se da je tadanja Raška bila skoro bez stanovništva; jedva pedesetak ljudi živelo je po planinama. Pričanje je to nesumnjivo preterano i osporeno naknadnim događajima, ali je poteklo iz naroda, u kojem se bugarska vlast zapamtila po strahovitoj bezobzirnosti. Odmetnuvši Rašku od Bugarske, Časlav se obratio za pomoć Vizantiji i naišao tamo na veliku predusretljivost. Zauzeta domaćim brigama, Bugarska sama nije preduzimala nikakvih većih akcija da taj pokret uguši. Časlav je tako, nesmetan, mogao da radi na oporavljanju i jačanju Srbije. Izbeglice se počeše vraćati iz okolnih zemalja; neki od uglednijih, koji su se bavili u Carigradu ili se iz Bugarske vraćali preko njega, dođoše čak sa darovima iz Vizantije.

Neverovatno je bio velik i brz uspeh Časlavljev. Sa šakom ljudi, koje je zatekao u zemlji opustošenoj i pregaženoj, on je za dvadeset trideset godina stvorio državu kakvu nije imao nijedan od njegovih prethodnika. Pretrpljeno ropstvo pod Bugarima kao da je delovalo da se brzo i bez otpora srpska plemena okupe oko jednog središta. Časlav je, čini se, bio bez takmaca, jer je najveći deo plemenskih glavara i njegovih srodnika ili nastradao od Bugara ili bio sasvim skrušen u ropstvu i izgnanstvu. Sa Časlavom stoga izbija kod Srba prvi pravi nosilac centralne vlasti. Kao takav on i prvi vrši stvarno ujedinjenje srpskih plemena, okupljajući ih sva pod jednim, srpskim, imenom.

Do Tomislava i Časlava Srbi i Hrvati su imali, uglavnom, usko plemenske i oblasne države; njih dvojica stvorila su tek dve prave države ujedinjenih srpskih i hrvatskih plemena. Tomislav je iskoristio opadanje franačke moći i dolazak Mađara da oko svog državnog središta grupiše hrvatska plemena, delom obezglavljena u borbama, a delom uplašena. Isti je slučaj i sa Časlavom i njegovim pribiranjem srpskih plemena. Razlika je samo u tome što se Časlav javio kao oslobodilac i kao takav izvršio delo ujedinjenja dobrim delom ličnom inicijativom i dao mu, donekle, i u državnom pogledu taj lični karakter; međutim, delo pribiranja Hrvata išlo je više postepeno. Tomislav je završio delo koje se počelo izvoditi i pre njega, a Časlav je svoje delo stvorio, istina, sa nasleđem ranijih državnih predanja, ali u stvari iz ruševina.

Sada tek, u X veku, stvaranjem srpske i hrvatske plemenske države počinje lučenje Srba i Hrvata. To je doba kada se između njih povlače političke granice, koje hoće ponekad da se pretstave i kao etničke, što one ustvari nisu bile.

Granice Časlavljeve države imaju širok obim. Časlav je još bio živ kad je Konstantin Porfirogenit († god. 959.), sredinom X veka, pisao svoje delo O upravljanju državom i dao u njemu dragocene podatke o prošlosti Srba i Hrvata i stanju u njegovo doba. Srbija je obuhvatala tada i Bosnu do Cetine, Lijevna i Plive na zapadu; Duklja, Trebinje i Konavlje bili su njen sastavni deo; na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a na severu do Rudnika, a možda n do Save. Uži naziv Srbije Porfirogenit daje za Rašku i severoistočnu Bosnu sa Solima, nazivajući to područje »pokrštenom Srbijom«. Ali, on ima i širi obim imena. Kod njega se prvi put čitava Časlavljeva država naziva Srbijom (Σερβλία), a u srpska plemena on poimenično vrsta: Bosance, Rašane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. »Od reke Cetine«, veli on, »počinje zemlja Hrvatske«. Jedino kao da zahumska zemlja dinastije Viševića zadržava još svoju plemensko-državnu tradiciju, zahvaljujući to svojim vezama sa Vizantijom koja je štiti.

*

Hrvatska nije uticala mnogo na političke događaje oko sredine X veka. Tomislav je umro negde u isto vreme kad i car Simeon, a njegovi naslednici Trpimir II i Krešimir I trudili su se da održe njegovo nasledstvo, ne razvijajući inače nikakve lične inicijative od značaja. Između naslednika Krešimira I, Miroslava i Mihaila Krešimira dođe u drugoj polovini četrdesetih godina X veka do borbe, kaja se završi pobedom mlađeg brata, ali i znatnim slabljenjem državne snage. Dalmatinski romanski gradovi i ostrva Krk, Osor, Rab i Vergada vratiše se opet Vizantiji; ostrva Mljet, Korčula, Brač i Hvar pripadahu Neretljanima. Za Porfirogenitova pisanja, i kopnena i pomorska snaga Hrvata beše osetno pala. Broj ratnih velikih lađa, sagena, spao je sa 80 na 30, a prema tome i sve ostalo.

Neretljani su, međutim, nastavljali svoju gusarsku aktivnost na Jadranskome Moru, i uvek, naravno, imali sukoba sa Mlečanima. Ovi češće kreću kaznene ekspedicije protiv njih, i to, kako videsmo, sa manje ili više sreće. U ovo vreme, god. 948., bile su upućene dve; u prvoj je sudelovala moćna flota od 33 lađe; ali, i jedan i drugi pohod ne slomiše Neretljane. »Veoma je vjerovatno«, veli F. Šišić, »da se onda Venecija i Neretljanima obavezala na plaćanje nekoga danka, onako kao što je još ranije Hrvatima«, pošto se u ugovoru između Mletaka i njih god. 1000. pominje census, t. j. izvesno plaćanje.

U Porfirogenitovom opisu kaže se za Hrvatsku da je administrativno podeljena u 11 županija. To su ove: livanjska, cetinska, imotska, plivska, psetska, primorska, bribirska, kninska, sidraška i dve ninske. Hrvatskom preko Velebita, t. j. Likom, Krbavom i Gatskom upravljao je poseban ban. Neretljanska oblast imala je samo tri županije: makarsku, rastočku i »dalensku«, odnosno omišku (»između Vrulje n ušća Cetine«). Toj oblasti su pripadala i ostrva Brač, Hvar, Mljet i Korčula. M. Barada je dobro primetio da se »prve vijesti sačuvane o Neretljanima odnose na otoke i njihovu pomorsku moć« i da su oni, ugroženi od čestih arapskih pomorskih napada, kao i mletačkih, počeli napuštati uporišta na ostrvima i povlačiti se na kopno, gde su svakako imali pogodnije i sklonitije mesto za svoj rad. I danas još živopisni Omiš izgleda kao stvoren za gusarsko gnezdo. Na koncu su posle, kao najbliži susedi Hrvata, ušli u tešnje veze sa njima i najzad se sa njima i potpuno identifikovali. Za oblasti Zahumsku, Trebinjsku sa Konavljem, Duklju, Rašku i Bosnu grčki car ne navodi posebno da se dele u županije; i stoga se može, možda, postaviti pitanje: da li su županije bile doista prvobitne srpske administrativne celine ili su uvedene docnije, po uzoru na susede. U XII veku županije se kod Srba pominju izrično, i to kao starija ustanova. S obzirom na naš stari plemenski sistem i na očevidno stare županije Dukljaninova pomena, ja lično mislim da je i kod nas postojala takva podela. U saopštenjima Porfirogenitovim o Srbiji još se vidi da nije pređena sasvim faza pribiranja po geografskim oblastima; car nije bio obavešten o tome kako su te oblasti bile unutra uređene, u kakvoj su uzajamnoj vezi i koji im je kohezivni činilac, čak ne kaže za sve ni ko uopšte upravlja njima. Kod Hrvata se opet vidi izvestan dualizam. Hrvatska ispod Velebita ima jednu podelu: vladar i župani; Hrvatska iznad Velebita drugu: ban kao upravnik triju županija. Ni kod njih se nije razvio jedan sistem uprave, što je jedan od jakih dokaza za tvrdnju da se njihova organizacija državno-osvajačka razvijala ovde, a ne negde u staroj postojbini. Šteta je što za Neretljane nije pobliže rečeno: ko je vrhovni poglavar nad tri njihove verovatno međusobno povezane županije i da li ga je uopšte tad bilo, i u kakvom su odnosu te županije sa njihovim ostrvima. Očigledno je samo da je župa bila osnovna državna ćelija, a da se ostalo grupisanje izvodilo prema lokalnim potrebama i prilikama i po ugledu na druge. U tom pogledu je karakteristično da se najpre u Hrvatskoj iznad Velebita nalazi jedan ban za tri županije kao prvi začetak centralizacije ne samo vladarske nego i upravničke vlasti.

Jedan arapski pisac, koji je upotrebljavao savremene izvore, kazuje za ovo vreme o balkanskim Slovenima, koji su prekrilili celo Balkansko Poluostrvo, da su najhrabrija njihova zapadna plemena, svakako Srbi i Hrvati, i da stanovnici onih krajeva, po svoj prilici trgovačke primorske Dalmacije, traže od njih zaštite. Da nije njihove plemenske rascepkanosti i surevnjivosti, kako su smeli i odvažni, »ne bi se sa njima mogao meriti po sili nijedan narod na svetu«. Oni stanuju u teško pristupačnim planinama, bave se i zemljoradnjom i trgovinom, i njihovi tovari idu kopnom i vodom sve do Carigrada i dalje.

*

Velikih su nezgoda imali Jugosloveni tih godina sa Mađarima. Mađari, veoma nasrtljivi i ekspanzivni, često provaljuju u susedne zemlje i nanose im štete. Kad, kao god. 940., provaljuju u Italiju, oni sigurno uzgred pustoše i hrvatsko područje koje im je na putu; a kad naviru prema Bavarskoj, kao god. 943. i 949., onda redovno stradaju Slovenci. Poslednje godine vlade cara Konstantina, o Vaskrsu god. 958., oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu samog Carigrada. Od mađarskih napada nije ostala pošteđena ni Srbija. U Dukljanskoj hronici ima poduža priča o tome kako je srpski vladar Časlav došao u sukob sa Mađarima i poginuo od njih. Jedna mađarska veća četa sa vođom Kišom upala je, pleneći, u Bosnu, ali je kod Cvilina u fočanskom kraju bila potpuno poražena od Srba, koje je vodio Časlav. Da osveti muža, krenula je Kišova udovica sa »nebrojenom vojskom« protiv Srba. Časlava je zatekla negde u Sremu, koji je tada obuhvatao ne samo današnji Srem nego i Mačvu i severozapadnu Srbiju sve do Rudnika. Mađari su napali na Srbe iznenada, po noći, pa su ih potukli, a Časlava i nekoliko njegovih muških rođaka zarobili, pa pobacali vezane u Savu. Tako je završila vdadavina Časlavova, negde oko god. 960.

Sa Časlavom je propala i cela njegova tvorevina. Pojedini župani, bez jake centralne vlasti, odvojiše svoje oblasti kao posebne jedinice. Javi se reakcija plemenskog izdvajanja i malih zajednica. Mutno predanje Dukljanske hronike kaže kako se »niko nije usuđivao da uzme na se ime vladara«. Za razliku od onoga što je Tomislav stvorio u Hrvatskoj kao stalnu državnu tekovinu, Časlavljevo delo imalo je, kako rekosmo, više lični karakter. To se jasno videlo onog časa kada je nestalo njegove značajne ličnosti i njegova neposrednog uticaja.

Hrvatski kralj Mihailo Krešimir II (949.—969.) iskoristio je ovo cepkanje Časlavljeve države i zauzeo je Bosnu. Bosanski ban, videći da mu ne može odoleti, pobegao je Mađarima. O samom Krešimiru i njegovoj vladavini nema inače mnogo vesti. Njegova žena, kraljica Jelena, izgleda vrlo pobožna, podigla je dve crkve: jedna Bogorodičina, kod Solina, bila je njeno pokojište, a druga, posvećena sv. Stevanu, trebala je postati mauzolej hrvatskih vladara. Kraljica Jelena nadživela je svoga muža; on je umro oko 969., a ona 975. godine.