Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.9
←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Богумилски покрет. — 2. Самуилова држава. — 3. Офанзива Византије под царем Василијем II. — 4. Млетачки успеси на рачун Хрвата. — 5. Маћедонска држава под наследницима Самуиловим и њена пропаст.
Бугарски цар Петар, наследник Симеонов (927.—969.), није био дорастао своме оцу ни у којем погледу. За његове владавине почео је у знатној мери да се крњи територијални посед бугарске државе и да опада њена до недавно страшна војничка снага. Последње године његове владе извршен је велики поход Руса против Бугарске, који је поспешио и смрт Петрову и пад нове царевине. У унутрашњости државе расуло је, исто тако, узимало маха, само процес распадања није био сувише нагао.
За Петрове владе узео је био у Бугарској нарочито маха богумилски покрет као покрет опозиције према службеној цркви и реакције на дотадањи државни поредак. На Балкану први претставници тога покрета били су туђинци; али, занимљиво је да су нашли жива одзива у свима словенским областима и племенима, и то и међу припадницима источне, као и међу припадницима западне цркве.
Постанак богумилске секте веже се уз, по свој прилици, легендарно име попа Богумила (према грч. Θεόφιλος), који је деловао у Петрово време. Основе њене у теолошком погледу треба тражити у павликијанском и манихејском учењу. Наши стари текстови изрично тумаче да су »Масалијани учитељи богумилима рекше бабунима«. Више је него у ортодоксној цркви изражено код Богумила не толико само дуалистичко схватање о добру и злу, које имају све источњачке религије са хришћанством заједно, колико социјалне конзеквенције које се морају повући из тога. Борбу између анђела и ђавола, који стално мисле о злу људском, приказују довољно и списи свих хришћанских светих отаца, патерици нарочито, али је, ипак, нису узимали до краја тако конкретно и доследно као богумили. Службена црква усвојила је Стари завет, док га богумили одбацују као производ нечистих елемената, нехришћанских и по духу и по саставу. Богумилизам, хотећи да духовним победи телесно, не само да је строг у питању хране (на пример, његове присталице не треба да једу меса) него је уопште противник и брака. Само богумилизам није успео да своје тако строго и против људске природе конструисано учење наметне свима вернима; инстинкт живота и уживања живота победио је и код њих, као и међу следбеницима прве апостолске цркве Христове, која је исто тако испочетка хтела да очува крајњу начелност и моралну строгост. Успех богумилског покрета не треба, уосталом, тражити у теолошкој страни; она сама не би била довољна да га учини онако популарним како је брзо постао. Његов успех долази од његова социјалног става. Богумили су од павликијанаца наследили опозицију против нехришћанског сјаја цркве и њене не увек достојне улоге у Византији. У Бугарској је за тај став осуде, изгледа, било исто тако довољно примера. Велика богатства цркве и њених претставника и њихов однос према људима на црквеним имањима изазивали су протесте. Богумили траже од претставника цркве прави хришћански живот одрицања и једнакости; као павликијанци, они хоће да се све пречисти. Ради тога се они зову »чисти«, или »прави хришћани« или код Словена »Богу-мили«.
Богумили су гледали на свет са извесном скепсом, а у своја објашњавања уносили су доста рационализма и критике. Они нису тврдили да је бог творац неба и земље, него су то приписивали злом духу. На свету је божје и добро само сунце и човечја душа. Али, и то божје сунце украо је ђаво и ставио га, уз месец и звезде, на небо које је он створио. Традиција о сунцу, украденом од бога, које су требали спасавати божји угодници, веома је раширена кад свих Јужних Словена, у народним причама и песмама, и можда је једним делом популарисана од богумила или је у вези са њиховим учењима. Од масалијанских учења богумили су примили да је божји отпадник, Сатанаил, чије је име и код нас продрло у све народне редове, уствари син божји, и то старији од Христа. Христово ваплоћење, по њиховом схватању, било је само привидно. Они стога не полажу на крштење, а нарочито су противни крштењу деце, која не појимају значај тога чина. Не верују у васкресење мртвих. Верске симболизације не примају; причешће и литургија нису дело апостолско него Јована Златоустог. Ругају се помисли о чистилишту и праштању грехова; а нарочито су се противили штовању крста на којем је Христос страдао.
Козма Презвитер, бугарски писац X века, који је био главни, иако не увек и оригинални полемичар против богумила, прича и преводи грчка казивања о томе како су они активни у народу. Оштро осуђују стање у ратовима исцрпеној и добрим делом деморализованој држави; и то говоре непосредно, народу доступачном речитошћу. Свештенство, пуно порока, једва може да их сузбија у широком пуку. Козма пребацује, даље, богумишима да су непокорни властима, да нападају богаташе, да исмевају старешине и да истичу како слуге не треба да раде својим господарима. Најзад, богумили су дали и извесна права женама, дижући их из положаја потпуне потчињености. Ово је, очигледно, чист социјалан покрет, који своја начела изводи не само на основу теолошких учења него и посматрањем живота око себе. Овде има и извесне доследности у тумачењу ствари, и начелности у њиховом просуђивању, и храбрости да се заступају. Сам Козма, који је био њихов противник, описујући савремено стање даје, у основи, њима за право. Он пише: »Помилуј нас, владико! Ти нас кажњаваш као отац децу, пуштајући на нас ратове и бриге, али да нас кажњаваш по заслузи, нас би сажегао огањ или би нас вода потопила. Та, сви се уклонисмо од тебе, једни у јерес, неки у војевања, неки у крађе, једни у блуд, други у клеветања и мржњу на браћу, неки у гордост и у леност, једни у пијанства и безаконе игре и у друге грехове«.
У време када је хришћанска вера међу Јужним Словенима била још веома млада (тек је прошло каквих сто година од покрштавања ширих маса) и када је у народу, пуном старих наслеђа, једва почела да хвата корен, није било тешко новим учењима изазвати реакцију против службене цркве. За теолошко-догматске ствари наш свет није имао правог разумевања, и стога у учењу богумила на нашем подручју нема оних теолошко-филозофских танчина као, на пример, у учењу монофизита. Наши људи су веру схватали по оном што су видели, по њеним спољним манифестацијама, а у првом реду по њеним претставницима. Богумили гледају ствари доста упрошћено, али са ставом критике. Стога је превладао социјални моменат и извесна оштрина опозиције. Како је покрет узео доста маха међу Словенима, може бити да је у њему било и извесне племенске оштрице против власти, коју су још увек, у већем делу, претстављали Бугари. У богумилизму постоји несумњиво једна црта словенског индивидуализма. Име покрета и чинови у њему (дед, старац, гост, стројник), затим очувана имена припадника казују јасно да су му Словени дали своје обележје. Један од разлога за то прихватање биће свакако у томе што је богумилизам имао јасан демократски карактер, који је још увек најбоље одговарао старим племенским традицијама Словена. Упада у очи и то да се други назив за богумиле, бабуни, подудара са називом једне велике планине у Маћедонији, Бабуне, где су словенска насеља била густа и где је нови покрет имао својих присталица. У Азоту се главно село све до данас зове Ботомила; ту се, казује Гр. Божовић, још увек прича о браћи »богомилскога племена« (не вере), која су основала то село са попом Богомиљцем. За себе саме говоре да су јаковерци.
Зачетници богумилскога покрета на Балкану били су Сирци и Јермени, павликијанци, које су од VIII века почели доводити византиски цареви у Тракију и Маћедонију, да би појачали грчке редове према словенским масама. Њихов утицај запазио је већ и Теофан, стари грчки писац из прве половине IX века. Из Бугарске и Маћедоније, где је покрет у X веку ухватио јак корен у народу, посебно мећу Словенима Друговићима и Брсјацима, он се постепено ширио и у остале словенске области на Балкану. У XII веку богумилство је било веома озбиљно у Србији, одакле је, још у истом веку, захватило и Босну. У Босни богумили добијају неколико нових назива, као патарени, како их зову Дубровчани и неки западни извори, и кудугери (хулитељи крста), како се зову код Грка.
Временом и утицајем средина, богумилизам је знатно изгубио од своје раније начелне строгости; у Босни је чак успео да постане вером владајућих кругова, банова и кнезова. Уосталом, можда је већ допирући до Босне, кроз разне мене, богумилизам био направио извесне компромисе и попустио у својој горљивости; његови припадници се жене, добро се хране, примају и сами чине заклетве, рачунају с извесним свецима и сл. У свом тестаменту од год. 1466. богумилски гост Радин двоји две врсте својих пријатеља, оне »који су праве вјере апостолске«, који су »са правом душом и добријем начином крштенијем«, »који гријеха не љубе«; а друго су »мрсни људи«. Шта је ближа карактеристика ових других није нам данас познато; али, очевидно је да то нису они који би били онако беспрекорни или пречишћени. Код босанских богумила нарочито се развила национална црта; они су временом постали главни претставници босанског национализма. Сва су њихова имена лична и у хијерархији готово искључиво народна. Гоњени од папске курије и Мађара, који су помагали папске жеље из својих политичких интереса, они су осећали да је мађарско завојевање, са католичанством заједно, не само угрожавање њихове вере него и њихове државне самосталности. Стога грчевито бране и једно и друго и своју цркву називају »народном« и »босанском«, а себе саме »правим« или »добрим Бошњанима«.
Против њих се борила са великом енергијом и православна и католичка црква. Савременик цара Петра, цариградски патријарх Теофилакт, препоручивао је против њих спочетка само епитимију и анатему, али су после узимане и много оштрије мере. Папска курија тражила је у Босни чак крсташке ратове против њих. Докрајчило је богумиле, углавном, ипак робовање под Турцима, кад су се, под притиском, збили јаче редови хришћана и губиле разлике, н кад су малодушнији прешли у ислам. Ипак су се одржавали, према неким подацима, све до XIX века, истина знатно проређени. Један податак из католичког шематизма херцеговачке бискупије од год. 1867. заслужује у том погледу озбиљну пажњу. Тамо се каже да је у селу Дубочанима породица Хележ, пре коју годину, прешла у ислам, а »била је последња која се држала лудила богумилског«.
У ово време развијања богумилског покрета пада и развијање и организовање калуђерских општина у Светој Гори. До средине X века монашки живот у Светој Гори ограничен је на појединце и мале манастирске заједнице. Тек год. 963., Атанасије Атонски, пријатељ цара Нићифора Фоке, његовом помоћу подиже први велики манастир на Атосу, своју лавру, и отвара серију великих многољудних манастира, читавих монашких касарни, у којима се прикупља и васпитава активан калуђерски ред. После ученика Ћирила и Методија, светогорски калуђери учинили су највише за развијање хришћанске цивилизације међу Јужним Словенима, васпитавајући њихов калуђерски подмладак и ширећи међу њима књижевну културу хришћанске Византије.
И међу Јужним Словенима јавља се од X века један низ монаха испосника, који беже од света у планине и који тамо годинама проводе пасиван живот саме молитве. Најпознатији од њих је Јован Рилски († год. 946.), савременик цара Петра, који је постао најпопуларнији светитељ Бугара и коме је посвећен један од највећих њихових манастира. Од њега је легенда направила »свеца цивилизатора«. Његови последници су Јоаким Сарандапорски, Гаврило Лесновски и Прохор Пшињски, све »бегунци од света и живота«, како се то каже у монашким житијима, зачетници — стварни или духовни — познатих манастира Сарандапора, Песнова и Пшиње. Карактеристично је да круг њихова рада не прелази много подручје од Пшиње до Риле, и нарочито да не иде у словенска насеља Маћедоније око Охрида.
У Маћедонији Словени нису били задовољни бугарском управом. Груписани у својој јакој етничкој заједници, они су осећали извесну противност према Бугарској, у којој је етничка мешавина још била видна и где су Бугари држали све главније положаје; осећали су да ствари тамо нису добро вођене и да би они могли да ураде нешто боље. Одмах по смрти цара Петра († год. 969.) избио је устанак у Маћедонији. Водила су га четири сина брсјачкога кнеза Николе са старозаветним именима: Давид, Мојсије, Арон и Самуило. Каснији, веома мутни извори, настали по предању, говоре да је Самуило био богумил и да је покрет, према томе, имао карактер богумилске опозиције. Покрет је, истина, избио у крају где су богумили били јаки; али, да је Самуило сам био богумил нема никаквих доказа; горња имена у породици говорила би чак против тога. Више има вероватноће да је Самуило био јерменског порекла, бар по женској линији, као потомак јерменских колонија са Вардара, које су некад доиста биле павликијанске. То би се све шало закључити, сем по казивању једног јерменског писца, још и по јерменским именима у његовој породици (мајка му се звала Рипсимија, а син Аронов Алузијан). Овај њихов устанак није успео у тај мах. Византиски цар, моћни Јован Цимисхија, подржавао је испрва Петрове наследнике: али, када Руси упадоше у Бугарску и загрозише и самој Византији, он крену са војском тамо, па протера Русе и онда просто поседе војнички и целу бугарску државу, год. 971. По казивању Дукљанске хронике царева војска дошла је тад и у Рашку, па покорила и њу. То је, наравно, смирило донекле и покрет у Маћедонији, али га није сасвим угушило.
Кад иза смрти Јована Цимисхија († год. 976.) насташе смутње у Византији, јавило се неколико покрета међу балканским Словенима. Помиње се устанак у Рашкој и понован устанак, под истим вођством, у Маћедонији. Главно подручје брсјачких кнежевића беше Пелагонија, а њихово исходишно место крај око Преспе. Тамо је, у селу Герману, код једне црквице, нађен надгробни споменик, који је год. 992/3. Самуило подигао оцу Николи, мајци и брату Давиду, неколико година после њихове смрти. Власт су, по словенском обичају, држала сва четири брата; најстарији, Давид, био је вероватно најпре глава заједнице. Али, брзо падоше два старија брата; Давида убише маћедонски Власи у планинама између Преспе и Костура, а Мојсије погибе при нападу на град Сер. Док су сва четворица делила власт, између браће као да није било неслоге; али, кад остадоше само двојица, Арон и Самуило, дође до спора. Самуило, најмлађи од браће, али и најнасртљивији, даде убити Арона што је, кажу, хтео да уграби сву власт или што је, можда, ушао у неке везе са Византијом. Тако остаде на челу целе акције Самуило сам.
На вест о устанку у Маћедонији кренуше у Бугарску синови цара Петра, Борис и Роман, који су се налазили у Цариграду, да покушају ослободити своју земљу од Грка. Али, нису успели. Борис је погинуо успут; а Роман, наишавши на слаб одзив код Бугара, приђе Самуилу. Самуило, који није хтео делити власт са братом, не хтеде да је дели ни са Романом, него га упути као намесника у Скопље. Самуило, према томе, не признаје власт бивше бугарске династије над својом земљом; он ствара нову државну организацију и своју, нову династију. Мада је после освојио Бугарску и њену царску престоницу Преслав, он тамо не преноси своје седиште, него остаје веран својој маћедонској средини, Преспи и Охриду. Тамо, у Охрид, он је пренео и седиште патријаршије. Тако је област маћедонских Словена, први и последњи пут у нашој историји, постала средиште једне велике ослободилачке акције и једне велике државе. Једино што је примио Самуило из старе бугарске државе, којој је некад припадао, јесте царска титула, као понос и правно наслеђе, и у црквеном погледу установа патријаршије. Тиме је Самуило хтео да нагласи континуитет бугарске творевине царства као нове државне организације настале у борби против Цариграда. Као што је данашња Југославија нова творевина, која се користила политичким успесима и акцијом Србије, тако је и Самуилова држава маћедонских Словена била ново дело, које је искоришћавало царско наслеђе Бугарске. Стога је његова држава сматрана у извесним страним круговима као наставак старе Симеонове, односно бугарске државе.
Смутње у Византији, веома опаке, трајале су од год. 976.—980. Њих је Самуило искористио у обилатој мери. Ослободивши целу Маћедонију, он се упућује на југ, у Тесалију, и год. 983. осваја Ларису. Пад Ларисе болно је одјекнуо у грчком свету. Да га освети и спречи даље словенске успехе, кренуо је нови византиски цар, Василије II, против Самуила. Поход је управио према северозападу, на важну Софију, докле беху допрла Самуилова освајања. Али, ту је, место да нешто предузме, неискусни цар изгубио, са недовољно опремљеном војском, пуне три недеље, кубурећи са исхраном, а онда се, не постигавши ништа, стао повлачити. На повратку, у кланцу Тројанових врата, нападоше га Словени под вођством самога Самуила, и разбише га потпуно, 17. августа год. 986. Као последица ове победе дошло је Самуилово освајање Бугарске, све до Дунава, а у Византији нове борбе и смутње, које трају све до год. 989.
Пошто је ослободио Маћедонију и освојио готово целу Бугарску, кренуо је Самуило да осваја и остале земље на Балканском Полуострву. Сад је круг свога рада проширио и на остале словенске сународнике на северу и северозападу. Иза год. 986. почели су Маћедонци освајати Рашку, Босну и Срем, који су држали Мађари, па Зету и Требиње. О подвлашћивању Зете знамо нешто мало више. У тој земљи владао је кнез Владимир, који је имао престоницу испод Катркола, код цркве Пречисте Крајинске. Владимир се повукао пред Самуиловом војском на брдо Облик; али, наскоро, због глади и издаје, морао је да се преда. Био је одведен у ропство, у саму Преспу. Самуило је том приликом нападао и на Улцињ, али није могао да га узме. Пустошећи, он је прошао целом Далмацијом све до Задра, киван на хрватске пријатељске односе са Византијом, а онда се, у дотле и после код нас никад непоновљеном залету, преко Босне и Рашке вратио кући. Тамо је, на југу, наставио ширење својих поседа, освојивши Бер и Српчиште, а затим Епир и драчку област.
Пролазећи Далмацијом и одатле за Босну, Самуило је прошао и хрватским подручјем, и сигурно га, као ни остала, није поштедео. Не спомињу се, истина, његове борбе са Хрватима; али, није могуће да је на таквом једном походу прошло без њих. Или су Хрвати, под својим краљем Степаном Држиславом (969.—997.), имали довољно снаге да му се одупру и спрече веће зло? Византиски далматински градови, отсечени од Царства, ушли су у то доба у тешње везе са Хрватима. Веома је вероватно да је Степан Држислав овом приликом и добио те градове на чување као византиски епарх, и да му је Византија, да га задржи као савезника, признала краљевски наслов и послала краљевске знаке, како то казује Тома архиђакон, истина доцнији, али добро обавештен писац.
Самуило је у ово време био на врхунцу своје моћи. Његова држава се простирала од Срема до близу Солуна и од Црнога до Јадранскога Мора и до Неретве. Развила се нагло, за петнаест година, са војничком срећом као у бајци. Војничке експедиције Самуилове, као ова из Зете у Далмацију и преко Босне и Рашке у Маћедонију, говоре о смелости којој није било равне. Човек не зна шта је прави разлог Самуиловим успесима: да ли права војничка снага или необична смелост подвига њеног вође. Успеху је на истоку свакако доприносио један део старе бугарске државне традиције; на западу поцепаност иза Часлављеве смрти; а у целини слабост и услед грађанских ратова парализованост Византије; али, тиме се ипак ке да протумачити све. Лични удео Самуилов мора да је био изузетно велики; уосталом, то се најбоље види и по томе што је све главне војне експедиције водио он сам. Има у Самуиловој политици и необичних потеза, који говоре о његовим ширим схватањима. Он земље не осваја просто, него настоји да их што присније сљуби са њиховом новом матицом. Зетском кнезу Владимиру вратио је Зету, и дао му још за жену своју кћер Теодору-Косару. Народно предање каже да се млада кћи Самуилова заљубила у засужњеног кнеза и измолила га у оца. Можда ту има нешто истине, јер је Самуило према деци био попустљив, нарочито у њиховим љубавним ћудима. Владимир се вратио у своју државу као зет, вазал и прави пријатељ Самуилов. Том приликом је враћена и требињска област Владимирову стрицу Драгомиру. Црква у Зети и Рашкој дошла је, природно, под власт охридске патријаршије. Ово је све учинило да су постале много живље и непосредније везе између Маћедоније и осталих наших области, а посебно између Маћедоније и Зете. Нарочито вреди истаћи утицај који је словенска охридска патријаршија са својом словенском књижевношћу, рађеном у традицији св. Климента, вршила у нашим земљама.
Цар Василије II, чиста ратничка природа, кога су раније недаће само прекалиле, несаломљив и истрајан, морао је да допусти Самуилово јачање, јер је имао још тежих и непосреднијих брига. Када му је, после дугих напора, пошло за руком да савлада све противнике и поврати ред у Царевини, он се решава и на обрачун са Самуилом. Спочетка му је срећа нестална, али год. 996., после једног Самуилова удара на Солун и упада у Пелопонез, Грци постижу одлучне успехе. На вест о тој Самуиловој акцији упутио је цар Василије своју војску под способним Нићифором Ураном да га прогони и нагна на борбу. У долини Сперхија наишли су Грци на Словене, извршили на њих ноћни препад и потпуно их потукли. У тој борби допали су рана и Самуило и његов син Гаврило Радомир и једва су изнели живу главу. Ова битка јасно обележава обрт Самуилове среће, после двадесет година успеха. После овога, иницијативу за даље борбе преузима Византија. Већ год. 997. упада Уран из Солуна у маћедонску област и хара је три месеца; год. 1001. осваја Василије Бугарску, а год. 1002. страдају јужне области Самуилове и Грци повраћају Тесалију. Извесне војводе Самуилове, почињући сумњати у његову срећу, предају се Грцима са градовима у којима су били заповедници. Цар Василије ради систематски; придобија људе обећањима и наградама, осваја крај по крај, а у освојеним местима, место Словена које уклања, колонизује грчки елеменат. Год. 1003. дошло је до нове борбе између Василија и Самуила на Вардару, негде близу Скопља, кад се Василије враћао са бојног похода од Видина. И у тој борби Словени су били поражени, а Василије је као победник ушао у Скопље. По царевом одласку Самуило је покушао год. 1004. да освоји Солун, али му је напор остао узалудан. Идуће године он ће доживети болно разочарање у самој породици. Његов таст у Драчу и зет Ашот (и он јерменског порекла), који је од Самуила добио на управу драчку област, издадоше Драч Византији, очевидно с уверењем да је Самуилова звезда на заходу.
Василије II добро одмерава своје ударце и види им дејство. Он не да Самуилу да одахне, него га стално узнемирује новим упадима. Самуило сам, изгледа, више не напада; бар од год. 1004. до год. 1014. о његовој офанзиви нема важнијег помена, а зна се да би оберучке прихватио повољан мир. Он сад првенствено организује своју одбрану, подижући утврђења и преграђујући клисуру међу Огражденом и Беласицом, у струмичкој долини. Ти радови били су изведени солидно, јер Василије није могао да се туда пробије год. 1014. кад је ишао на Самуила. Спремајући се на одлучну борбу, Василије је наредио тада једном одељењу своје војске, под вођством Нићифора Ксифијаса, да обиђе те положаје, а сам је ударио фронтално. Самуило је, да збуни Грке, упутио једну војску против Солуна, али је она била потучена и није ништа утицала на ток главне битке. Ксифијас је, међутим, извршио свој задатак. Он је ударио са Беласице у бок маћедонској војсци и сасвим је растројио, 29. јула год. 1014. Самуилова војска је претрпела потпун пораз; 15.000 људи допало је у грчко ропство. Да застраши остале, а киван и иначе, цар Василије је издао ону сурову заповест да се сви заробљеници ослепе, а свакој стотини да се остави вођ са по једним оком. Самуило овакав пораз, за који је још и осећао да је пресудан, није могао да преболи; добио је срчани напад и умро је у току те исте године.
У исто време била је притешњена и друга словенска држава на Балкану, Држиславова Хрватска. Млечани, који су се крајем X века били знатно ојачали, одрекоше год. 996. плаћање годишњег дара Хрватима и Неретљанима. Борбе које су због тога настале биле су спочетка локалне и у малом стилу; али, после Држиславове смрти (год. 997.), кад у Хрватској насташе борбе између његова три сина око власти, Млечани постигоше знатне успехе. Најстарији син Држиславов, Светослав, није хтео да дели власт са браћом Крешимиром званим Суроњом и Гојиславом. Због тога се ова двојица, вероватно по потицају из далматинских градова, којима је пример дао Задар, обратише за помоћ Млецима. Млечани обавестише о томе Цариград и добише отуд дозволу да узму под своју заштиту и власт далматинске градове, који су их и сами молили за то. 9. маја год. 1000. кренуо је дужд Петар Орсеоло са млетачком флотом у Далмацију. Његов поход личио је на триумф. Без борбе му се предадоше сви приморски градови и главна острва, а у Задру оду се поклони највећи део њихових заступника. Њиховом примеру следовао је чак и хрватски престони град, Београд на мору. Дужд је обишао даље, с истим успехом, Трогир и Сплит. Једино су му дала отпор два неретљанска острва, Корчула и Ластово. Дужда је на том походу у Трогиру поздравио Крешимир Суроња, а у Сплиту га замолише за мир претставници Неретљана, које, као и Хрвате, беше уплашио дуждев поход и глас који је пред њим ишао. Приликом овога похода сав далматински епископат држао је страну Млечића против Хрвата, и после свих оних уступака који му раније беху учињени. Романски Млеци беху им ипак ближи од словенских Хрвата, вероватно још увек мало сирових и неподносивих за тамошње градско становништво. Сем тога, биће да је било и утицаја опозиције глагољашког хрватског свештенства, које се још упорно држало и изазивало гнев романског епископата. Краљ Светослав се, наравно, у таквим приликама није могао одржати; после ове године њему се губи сваки траг. На хрватски престо дођоше његова браћа Крешимир III и Гојислав. Колико је овај грађански рат ослабио Хрвате види се најбоље по томе што су они, до недавно готово господари источне јадранске обале, дошли сад сублизу у подређен положај према Млецима. Крешимир је морао дати дужду као таоца свога сина Степана, који је живео у граду Св. Марка, где му је после дужд дао за жену своју кћер Хицелу.
Посрнулу државу маћедонских Словена није било лако задахнути новим животом. Изморени и поражени Самуилови ратници беху клонули духом, а Василије није дао да му онако сјајна победа остане неискоришћена. Још исте јесени, год. 1014., он је наставио ратовање и ушао у саму Пелагонију, где је попалио Битољ са двором новога цара Радомира, па је рат наставио и год. 1015. Ове неуспехе и злу срећу Самуилове породице искористио је те јесени Јован Владислав, син Самуилова брата Арона, па се, убивши Радомира, сам дочепао престола. Владислав, за кога предање каже да је то извршио са пристанком Василијевим, замоли одмах Византију за мир. Цар Василије се неко време предомишљао; али, обавештен о противностима у Маћедонској Држави и о њеном злом стању, реши се најзад да је просто покори. Мада је он лично доста лако продро до Охрида, његова одељења имала су тешких криза у борби са појединим словенским војводама, који су у својим тврдим градовима и планинама давали несаломив отпор.
Није јасно који су све мотиви руководили Владислава да усред те тако озбиљне и тешке ситуације, кад је требало окупљати све снаге, домами и убије у Преспи зетског кнеза Владимира (22. маја год. 1016.). Владимир је, нема сумње, био одан Самуилу; али, нема вести да је ма шта покушавао против Владислава. Или се овај ваљда бојао тога? Владимир, који иначе није имао велика утицаја за живота, стекао је велик глас после смрти, вероватно ради своје моралне вредности. Његов култ још се и данас одржава, нарочито око планине Румије, а тело му је, са пуно поштовања, преношено неколико пута. Сада се налази у манастиру Шин Ђин код Елбасана, који је год. 1381. обновио албански господар Карло Топија са сином Ђорђем.
Од краја лета год. 1016. почеле су нове грчке операције против градова Маћедонске Државе, да се наставе и с пролећа год. 1017. Војску је водио сам цар Василије. Словени су давали отпор, који је изненађивао по својој жилавости и виталитету. Ако би се, можда, могло донекле говорити да је у Самуиловим успесима било нечег авантуристичког и да је он, углавном, срећно искористио трчке унутарње незгоде, овај силни отпор и после његова пораза показује да је код Словена било истинске снаге и упорне воље да се одржи властита државна творевина. Сам Владислав, толико суров и морално ситан у породичним односима, показивао је сад енергију која је била сасвим у традицији његове породице и која је, мада за кратко, продужила живот Маћедонској Држави. Грци су имали велике муке у борби са њим и са његовим Словенима. Када је видео да Василије не попушта са нападима, Владислав је, крајем год. 1017. или почетком год. 1018., пошто му се противник вратио на одмор у Цариград, кренуо са војском на Драч, да се тамо, на неки начин, обештети или нађе нове везе. Ту је, под самим Драчем, погинуо на тајанствен начин.
Његова погибија значила је крај Маћедонеке Државе. Чим је добио вест о њој, пожурио је Василије, у марту год. 1018., да сврши свој коначни обрачун са Словенима, који су, обезглављени, били неспособни за већи отпор. Многи од њих предадоше се и сами, не налазећи излаза из тешког положаја. Цар их је примао оберучке, нарочито важније заповеднике, и остављао их је обично на дотадањим положајима. Раније онако беспримерно суров, цар се сада показивао широкогруд и са пуно обзира. Поштедео је не само женске чланове Самуилове династије и њихову децу него чак и Владислављева сина Прусијана и два му брата, који су у планини Томору покушавали да му се одупру. Па, ипак, и поред тако очевидног државног слома било је људи који нису хтели да се покоре и који су настављали борбу. Међу њима нарочито је лепа фигура војводе Ивца, позната јунака и одраније, који је у граду Проништу створио средиште словенских устаника, и који на сва царева обећања није хтео да одустане од борбе. Њега су Грци ухватили преваром, дошавши му кући, на славу Велике Госпојине. Крајем год. 1018. била је сва Маћедонска Држава покорена; једино се још на северу, у Срему, држао поглавар Сермо, али и он би, и опет на превару, савладан год. 1019. Византиска војска васпостави после тога Василијеву власт на северу до Фрушке Горе и на западу, без прекида, до Јадранскога Мора.
Цар Василије је срушио Маћедонску Државу, али је задржао самосталну охридску цркву, истина само са титулом архиепископије. Повељом од 20. маја год. 1020. и са још две, издане око тога времена, цар је дао охридској цркви сав онај опсег који је добила за Самуилова времена. Под охридску цркву потпадала је 31 епископија, и то од Срема, Београда и Браничева на северу, од Раса и Призрена на северозападу до Силистрије, Видина, Софије и Струмице на истоку и до Верије и Српчишта на југу. Она је, дакле, обухватала цело средиште Балканског Полуострва са моравском и вардарском долином. Тракија и источна Бугарска, на источној, и Албанија и Босна са Хумом, на западној страни, нису улазиле у њен опсег. Утицај охридске цркве осећао се у нас дуго и видно. Он је, настављајући традицију Климентова времена и рада, највише допринео да је у Рашкој потиснут утицај западног свештенства и да је православље ухватило чвршћи корен. Из охридске школе потичу свакако они доста чести маћедонизми у првим нашим књижевним споменицима, у Мирослављевом и Вукановом еванђељу, у Хиландарском типику, у Иловачкој крмчији и другим делима, јер се књижевни језик у рашким средиштима развијао са несумњивим учешћем маћедонскога дијалекта. Сем у том тако важном питању, утицај маћедонске охридске цркве даде се утврдити код нас и у неким другим, мањим, али упадљивим стварима. Култ св. Ахилија, на пример, кога је Самуило пренео из Ларисе у Преспу и подигао му цркву тамо на једном малом острвцу, проширио се одатле у кумановски и ужички крај, где му је данашње Ариље још непосредан траг. Необично име Самуилове мајке, Рипсимија, налазимо као женско име у призренском крају, у једном поменику XVI века, као Рисима.
Цар Василије добио је крајем год. 1018. под своју врховну власт и Хрвате. Ови су око тога времена дошли у сукоб са Млечанима ради тежње да поново завладају романским градовима у Приморју, и у том сукобу лоше су прошли. Вероватно из страха од Млечана са јед-не, и од победоносног освајања византиске војске са друге стране, хрватски владари Крешимир III и Гојислав решише се да се покоре Василију пре него би он сам дошао у искушење да их нападне. Вероватно су рачунали и са тиме да ће, кад се драговољно покоре Византији, добити њен пристанак да се на Приморју поврати раније стање. Цар је њихову изјаву верности примио лепо и обдарио је оба владара титулом патриција. Једна вест из год. 1024., која каже да је заповедник из Барија ненадано са флотом допловио до хрватске обале, заробио ту жену Крешимирову и послао је у Цариград, није довољно јасна ни по именима која даје ни погледом на непосредне мотиве за такав поступак; али, уколико би била поуздана, била би довољна да се из ње види незадовољство царево Крешимировим држањем. Напад је извршен сигурно по наредби Василијевој, пошто се заробљена краљица упућује њему у престоницу. После тога Далмација долази поново под непосредну власт Византије.