Ипсипиле/ЧИЊЕН’ЈЕ ДРУГО

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ипсипиле
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ЧИЊЕН’ЈЕ ДРУГО




ЧИЊЕН’ЈЕ ДРУГО

ИПСИПИЛЕ, ПОЛИПСО, ДИКЛИЦЕ

ИПСИПИЛЕ:

     О диклице племените,
ке над диклам свим од свита 690
похваљене свуд словите
кроз чињења гласовита;
     кијех највеће јес весеље
бојно и трудно дјеловати,
и мјеште игле и кудјеље 695
копје и тешки мач владати,
     кажућ људској охоласти,
да јуначке и храбрене
и за оружја и за власти
подобне су вјеште и жене — 700
     чусте ко гњев валовити
дотјеро је данас оди
скуп витеза племенити,
ки рун златни стећи ходи;
     како благо, како мило 705
молити се нам послаше,
је да би нам драго било,
шњим деснице здружит наше,
     и на овему да отоку
који год би дан постали, 710
докле срџу сву жестоку
расрчени смире вали.
     Кад зле мисли не имају,
а би доћ им оди сила,
ја бих њима, што питају, 715
с драге воље допустила.
     Храбрена је срца дјело
и прид свијетом вјечне од дике,
љубежљиво и весело
примат на стан свој путнике. 720
     Вашу жељу и ћутјење
изреците сад слободно,
ако моје говорење
није вам драго ни угодно.
     О Полипсо мудра и знана, 725
у свијех твојијех свјетијех која
од сваке си нас слушана,
реци, ка је мисо твоја?

ПОЛИПСО:

     О краљице Ипсипиле,
о госпође наша драга, 730
хвалим, што си ћуди миле
и наравим тиха и блага;
     ну примити на све стане
госта, од тебе већи ки је,
од чељади мудре и знане 735
и паметне дјело није.
     Младијем диклам навластито
с пласијем млацим говорење,
то је њих прикор, то је очито
њих поштена изгубјење. 740
     Дјевојчица, ка је рада
да срамотан глас не стече,
од човјека плаха и млада
уклања се тја далече.
     Какву дружбу међу њима 745
плам и суха слама имају,
тач с младићим обијеснима
младе дикле штетне остају.
     Химбени су ово људи,
једно мисле, друго чине; 750
под приликом благе ћуди,
страх ме, да нас не прихине.
     Множи од њих родитеља,
или отели с варком, или
под именом пријатеља 755
све су љуби примамили.
     Шњим су у дружби худи и клети
грабећега од сјевера
млаци плахе прем памети,
ки не знаду, што је вјера. 760
     Њим су драге грабше и плијене,
ко њих оцу, ки немио
кћерцу је краља од Атене
Орициу уграбрио.
     Што Получе, што Касторе, 765
кијех породи куф химбени,
у свом срцу мислит море,
нег да нашу час заплијени?
     Које уздање находите
у Еркулу силном, који 770
вара дикле племените,
и о потјери њих настоји?
     Вјере у Грцијех није подпуне,
слиједе нарав земље родне,
којој варке и набуне 775
и смеће су свеђ угодне.
     Никако се смирит не ће,
кад им пристат оди дамо,
у госпоству да смо веће,
и да саме ми владамо. 780
     Једни, који море броде,
за плијенити благо туђе,
како да се не услободе
дјело учинит плијена хуђе?
     Наше људи ми покласмо 785
цијећ нарави њих несрамне,
ер глас од њих узазнасмо,
да робиње љубе тамне;
     а с грабећијем да гусарим
садружимо сад деснице, 790
и силнијем се господарим
учинимо службенице?
     Не, не, тако потиштена
од нас ниједна не ће бити,
ни свијетлога свога имена 795
тамнијем дјелом поцрнити.
     Један крат смо ми кушале,
што је господит и владати;
вик не мојмо ове хвале
већ из рука испуштати. 800
     Како уздрже врсту своју
племените Амазоне,
тако у рати и у гоју
ослужујмо ми законе.
     Оне будућ све мужовé 805
изгубиле посред боја,
и не хтећи младе удове
тамне изгубит љета своја,
     на дјела се племенита
и витешка поставише, 810
трећи дио тер од свита
лијепу Азију подложисе,
     сред ке и сада славне дости
држе свијетло своје пристоље,
кажућ, у све да крепости 815
од људи су жене боље.
     Племениту и храбрену
и ми крепос њих слиједимо,
и неумрлу час и цијену
с бој нијем дјелим достигнимо, 820
     тер укаж'мо свему свијету
са свијем знањем, са свом моћи,
да ни у знању ни у свјету
не могу нас људи проћи,
     и да боље за владање 825
диклице су мудре и вриједне,
него пуне вуховања
мушке главе неправедне.
     Тијем поспјешно од нас свака
оружа се и оклопи, 830
ова од људи врста опака
да се исијече, да се утопи;
     с копјем, с мачим, и стријелами,
све сатримо племе прико;
не ће одољет моћи нами, 835
да их је сто крат онолико.

ИПСИПИЛЕ:

     Витезове оружане
тако ласно побит није,
што се с прва с обје стране
крв велика, не пролије. 840

ЈЕДНА ОД ДИКЛИЦА:

     Нека од крви теку рике;
вјечну ћемо час добити,
кад гусаре худе и прике
све будемо погубити.
     Да простимо живот њима, 845
коју бисмо час имале,
бивши нашијем мужовима
немилосну смрт подале?
     Ти међу нам, о краљице,
нијеси добро учинила, 850
будућ жива из деснице
оца твога испустила.

ИПСИПИЛЕ:

     Ниједан добар суд на свити,
ниједан разлог није био,
драгу ћаћку крв пролити, 855
ки је мене породио;
     и како сам била онада
милостива у том дилу,
узела бих тако и сада
ћуд казати благу и милу; 860
     ну да ниједна вас не цијени,
да ово велим ја од страха,
и да бјежим труд опћени,
не.....................................:
     приправна сам свако у вриме, 865
или сама, или у једно,
под оклопјем јуначкиме
срце указат бојно и вриједно.
     Тим се хрло приправимо,
за упутит се све колике, 870
сеј витезе да гонимо
ко најгоре противнике.
     У толико, ви љубјене
дворкињице ме честите,
ко сте из млада научене, 875
сада танчац учините;
     двије најмлађе на измјену,
чим остале буду играти,
женску ћете час и цијену
складном пјесни припијевати. 880

Овди се чини танчац у прилици од боја

ДВОРКИЊИЦА 1:

     О крепосне,
о поносне
дикле од Лемна храбренога,
чим худима
мужовима 885
влас из рука уграбисте.

ДВОРКИЊИЦА 2:

     Дошле жене
свуд цијењене
изврсни је бјеху од људи
свом драгоћом 890
свом благо ћом
добростиве миле ћуди;
     ви кажете,
чим словете
вриједнијем дјелим пунијем славе, 895
да и знањем
и владањем
надходíте мушке главе.

ДВОРКИНИЦА 1:

     Ако мила
је створила 900
нарав жену и човика,
да уживају,
да владају
складни умрла сва колика;
     како бити 905
ствар на свити
може права и разложна,
да наредна
дикла вриједна
буду војну јес подложна? 910

ДВОРКИЊИЦА 2:

     Око десно
није уресно,
гди лијевога ока није;
ни весело
људско тијело, 915
ке не има руке двије:
     тач не могу
по разлогу
бит хваљена људска дјела,
гди храбрена 920
мудра жена
не има права свога дијела.

ДВОРКИЊИЦА 1:

     Множи од људи
зле су ћуди,
и несвијесне и химбене 925
њим су миле
варке и силе,
смеће, убојства, грабше, и плијене.
     Тијех врлина,
тијех кривина 930
мало је женској у нарави,
ка тишином,
ка милином
највеће се гизда и слави.

ДВОРКИЊИЦА 2:

     Худе и прике 935
све бојнике,
прико морске који воде
гусарити
и плијенити
и наш покој сметат ходе, 940
     све сатримо,
све пошљимо
под јуначку нашу сабљу,
и грабећу
и мрзећу 945
ужежимо њих корабљу.
 
ИПСИПИЛЕ:

     Доста је веће, драге моје;
лијепи танац уставите,
тер на права дјела и боје
све се хрло поспјешите. 950
     Гвоздјем и огњем оружана
на плав Арго свака хрли,
да се из нашијех гони страна
ови од људи народ врли.
     Иполите вриједна моја, 955
ка врх инијех свијех диклиеа
и сред мира и сред боја
љубјена си ма дружица,
     поклисаром Јазоновим
од моје ћеш стране рити, 960
да му прид свим витезовим
ово буду навијестити:
     ко год с тобом од јунака
мач на бедри за час паше,
и дјелује дјела јака, 965
и бојнога коња јаше,
     краљица вас Ипсипиле
на витешком сему крају
и ње друге бојне и миле
на рат смртни позивају, 970
     тер с оружјем све справне су
вами данас указати,
вриједне дикле да добре су
и подобне свијет владати,
     паче од веће да је цијене 975
једна жена свијесне ћуди,
нег памети потиштене
сто злочестијех тамнијех људи;
     тим или се шњима бијте,
или пуни сви прикора 980
наше из земље тја бјежите
с вашијем Аргом прико мора.
     А ми, смиона дружбо, веће
оружат се поспјешимо,
час и дика наша не ће, 985
да крзмамо и да цкнимо.
 
ДИКЛИЦЕ:

     Мудро велиш, о крајице,
сад си свему пуку мила;
од краљевске дјевојчице
кралевска се просе дила. 990

КОР:

     Праведно је, да се свуди
по свијех земљах, прико мора,
гласи у једно нашијех људи
и кривина и покора;
     да злоћудни љубовници 995
приме науке вјековите,
у каквој се држе дици
лијепе дикле племените,
     и да једна, ка је теби
срце своје даровала, 1000
и дразијем те јес на неби
господаром изабрала,
     ка те двори, ка те ужива
за најдраже све весеље,
на уздано ка ти одкрива 1005
све потајне своје жеље,
     све вјерности на уздарје
не има бити погрдјена,
и, што тешка прем некар је,
немилосно приварена. 1010
     Човјек, ки бит хваљен љуби,
и живјети без забаве,
разложно је, да сву љуби
вјерну држи на врх главе.
     Какав свијећа да сунчана 1015
урес пољу небескому,
тако је друга лијепа и знана
од уреса другу свому.
     У људскому носи лицу
срце слично бијесној срди, 1020
заручену сву дружицу
и госпоју ко погрди;
     за што како муж нехарни
да педепсан зло не буде,
ки хотинством вјеру цкврни 1025
и нечисте тјера блуде?
     Мудра дикла у свом другу,
ки је сва љубав ње на свиту,
злоћу и несвијеш сваку другу
може трпјет и поднити, 1030
    у расрџби ну је огњеној,
из памети паче излази,
на блудници потиштеној
промијењена кад се упази.
     Тијем с нашега нека изгледа 1035
вјереници племенити
узму наук у наприједа,
вјернијем љуби вјерни бити;
     паче нека дикла свака
тврдо гледа ка се вјери: 1040
кога пекне змија опака,
и мање се боји звијери.





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 362 године.