Ипсипиле/ЧИЊЕН’ЈЕ ПРВО

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ипсипиле
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ЧИЊЕН’ЈЕ ПРВО




ЧИЊЕН’ЈЕ ПРВО

ЈАЗОН И АРГОНАУТИ У ДРИЈЕВУ

ЈАЗОН:

     О све грчке од младости,
моја дружбо, лијепи цвијете,
ки по путу од крипости 175
на неумрлу час гредете;
     ки, родјени од богова
и од краљевске свијетле крви,
силу морски ех од валова
придобили јесте први, 180
     по јунаштву тер хваљену
свуд словећи вриједнијем дили
досле људем не видјену
корабљу сте саградили,
     не толико за уграбити 185
краљу од Холка рун зла’ени,
гди се чини упутити
мој сумњиви дундо мени,
     колик да свијем умрлима
тезијем дјелом укáжете, 190
да под небом труда не има,
ки ви добит не можете,
     и да види свак очито,
да јунака тога није,
ки дјеловат племенито 195
ко ви може и умије —
     нека около силно море
с пласијем вјетрим пунијем гњива
валовите диже горе
и срчи се вам протива, 200
     и поморске нека стијене,
ке по црном мору плију,
справљају се сједињене,
да нам нашу плав разбију;
     нека дрокун огњевити 205
брани вуну туј злаћену
и валови страховити,
ки ригају пару огњену;
     нека земље, посијане
зубим силна змаја, буду
војске рађат оружане,
за држати нас у труду:
     ваша крепос темељита
с небескоме згар помоћи
супротивам свега свита 215
могућа је врха доћи.

АРГОНАУТИ:

     О војевода наш Јазоне,
тве витешко срце вриједно
и крипосне и смионе
заче у себи жеље у једно, 220
     тим ти небо прво пода
плахе укротит морске воде,
врх кијех свијетла сва господа
од Греције с тобом ходе.
     У стечењу златна руна 225
свакому је на памети
вјечне части дража круна,
ком ће свијету свед живјети.
     Ако желиш, ко наказни
плеше и кроти страшне и грде: 230
ево Еркула, ки бојазни
не има од ниједне врле срде.
     То ли на бој затјецати
витезе би хотио силне,
и разбијат и тјерати 235
супротивне војске обилне:
     заточници с нам крепосни
Теламон је и Пелео,
и свом снагом свуд поносни
Мелеагро и Тидео, 240
     Еуридамант, тријес од боја,
Анчео, сваке пун доброте,
и у млада љета своја
научан трудит Еуриботе.
     То ли слатко ко бесједи 245
дружбу младос твоја проси:
разумни те Нестор слиједи,
посред уста ки мед носи.
     Изабране ако иштемо
научитеље и пјеснике, 250
да у пјевању њих словемо
гласовити по све вике:
     ево вриједна с нам Хирона,
који крепос зна свакоју,
и Орфеа и Анфиона, 255
ки јуначка дјела поју.
     То ли би нас жеља била,
да доходне ствари знамо,
ка дјеловат трудна дила,
ке сусрестит згоде имамо: 260
     Идмон, круна свијех пророка,
и Момсо је с нами уресни,
који отајства сва висока
одкривају знаном пјесни.
     Ако ли нам јес потреба, 265
знат жестоке вјетре врле
и године плахе с неба,
из ненади ке запрле: ' .
     с нам су дика све дружине
Арго и Тифи, ки су из млада 270
научили све начине,
кијем се обијесно море влада.
     С избраном би дружбом овом
на небеса мого узити,
а нег врха доћ валовом, 275
и ку жудиш час добити.

ЈАЗОН:

     Познам, дружбо моја славна,
познам, круне ме витешке,
ваша срца жељна и справна
придобиват труде тешке, 280
     и да друзијех није бојника
људ ска мајка породила,
кијем је дража час и дика
и храбрена свијетла дила.
     Часно и вриједно тко дјелује, 285
тај узходи на небеса,
с крепостим се напредује,
без ке славна није уреса;
     ну покли је гњевно море
нас извргло на ове жале, 290
и напријед се поћ не море
кроз надмене морске вале:
     за мудро се моћ владати,
докле морски вал пристане,
потреба је узазнати, 295
која су ово мјеста и стране.
     Управ тврда града онега,
ки смо из мора ми видјели,
сред зелена гдје се бријега
тја за гором овом бијели, 300
     о Несторе племенити
с Елкионом мудријем ходи
помно искат и одкрити,
ка станују чељад оди.
     Од маслине с границами 305
прикаж'те се мјеста глави,
да десницу здружи с нами,
страх и шумњу да остави.

НЕСТОР:

     Изврсна је та пожуда,
и цијећ тога не штедимо 310
наше силе, снаге и труда,
управ да се послужимо.

ЈАЗОН:

     Ида и Бруте на ону гору
за стражане узидите,
и по суху и по мору 315
с помнијем оком свуд пазите,
     а ми остали, дружбо избрана,
да замани нестојимо,
међу нам се сегај дана
с бојнијем трудим натјечимо. 320
     А прем је ово дан честити,
кад Греција пуна дике
гласовите по свем свити
игре чини Олимпике;
     и ми оди с наше стране, 325
за не имати од њих жељу,
сред равне их ке пољане
поновимо у весељу.
     О Орфео свуд хваљени,
о познани свуд Ифито, 330
ки сте из млада научени
дјеловати племенито;
     о Касторе гласовити,
по спартанском пољу равну
ки си обико свеђ јездити 335
на Цилару коњу славну;
     и ви остали витезови,
ки на коњим бој чините,
обичајну на дан ови
игру од коња учините, 340
     од морскога пута нека
буду одахнут коњи избрани,
да за боја и за тијека
пак су боље разабрани.
     Бојна играња витешкога 345
тко добитник буде остати,
Зеленка ћу коња мога
њему и копје даровати.

КАСТОРЕ:

     О војевода наш избрани,
за дан ови почастити, 350
ко ти хоћеш, ми смо справни
тебе и дружбу веселити.
     Изпразнос је зла јунацим,
ки неумрлу славу жуде ;
за бит свијето дјелим јацим 355
тријеба је тјерат тешке труде.

ЈАЗОН:

    Ти Получе и Ченео,
вриједни над све заточнике,
Полифеме и Оилео,
кијем у снази није слике, 360
     и ви, жељни дике истине,
снажни Акасто, јаки Адмето,
и Нептунов син Ергине,
племенитијем дјелим свијето,
     поноситијех од десница 365
рвите се снажном власти;
ки добитник, ки ће ница
црној земљи вржен пасти,
     сабља златом окована
за достојну час и дику 370
од мене ће бит подана
гласовитом добитнику.
 
ПОЛУЧЕ:

     Нам, војевода, дар највећи
испунит је твоје хотење,
ту желимо хвалу стећи 375
трудно и бојно кроз цињење;
     витезу је племениту
час неумрла већа плата,
нег да своји на свем свиту
море од сребра, горе од злата. 380
 
ЈАЗОН:

     Периклене, ки је мио
разумнога брат Нестора,
Деукалион, Науплио,
час нашега свега збора,
     Астерион, Татао, Плија, 385
и два сина Сјеверова,
кијех хрлина изврснија
врли инијех је витезова,
     широкој ће на равнини
из далека пјешке тећи, 390
кажућ, ко ће у брзини
час и праву славу стећи.
     С огрљајом суха злата
хрт, од вјетар бржи ки је,
витешка ће час и плата 395
бит оному, тко добије.

ПЕРИКЛЕНЕ:

     Час и наша брзина је
за сретати згоде трудне,
и јуначке тве ступаје
слиједом слиједит у ноћ и у дне. 400
     Достојан је вјечне части,
у крепоснијех тко се изгледа,
и лежећој тамној ласти
у свом срцу мјеста не да.

ЈАЗОН:

     О Климене, о Талете, 405
о крипосни Филоктете,
о Линчео, који до мјере
вјешто из лука потежете,
     одредјена пут биљега
редом ћете ви сви стријелит, 410
стријеловца ћу најбољега
лијепијем даром обеселит:
     лук ће имати ћаћка мога,
ки је у младос он носио,
и кијем је немилога 415
краља од Србаљ придобио.

ФИЛОКТЕТЕ:

     Биљег,који. ми желимо
вриједнијем дјелим досегнути,
вјечна је слава, ку слиједимо,
и од крепости прави пути. 420
     Пут крепости тко се стријеља,
за ухитити ње уресе,
тај дотиче до темеља,
и неумрлу час понесе.

ЈАЗОН :

     О храбрени Еуфете, 425
о наш вриједни друже Ификло,
кијем је из труда, за кијем грете,
вјековито име изникло;
     о крепосни Палемоне,
Менецијо, Ледеоко, 430
храбрености кијех смионе
урес лети свуд високо;
     ако хвалом достојноме
похваљени бит желите,
јаком стијеном теготноме 435
међу вам се умећите;
     ки добитник од вас буде,
оклопе ће тврде имати,
да на бојне може труде
боље у напријед настојати. 440

ЕУФЕТЕ:

     Твоји оклопи, твоји дари
дражи нам ће веома бити;
ну витезу тврђе ствари
бојне од части није на свити.

ЈАЗОН :

     Снажни Еурито и Анфидама, 445
у весељу свим опћену рвите се међу вама
кроз јуначку пес гвоздену,
     и нека вас јоште слиде
Еурицион, ваша дика, 450
славни витез Етулиде,
ки је сунце свијех бојника.
     Кацига ће лијепа, коју
скова Вукан дједу мому,
бити плата, тко у боју 455
изврснији буде овому.
     И ви остали заточници,
труд витешки кијем је мио,
дружите се сви колици
с овијем, кијех сам прибројио, 460
     ер не само добитнике
ја сам справан почастити,
нег витезе све колике,
у овијех играх ки ће бити.

АРГОНАУТИ:

     Крепосно је тве нукање, 465
сваки од нас да га слиједи,
јуначко .је дуговање,
вриједне вршит заповиједи.
 
ЈАЗОН:

     Све што игара сред Греције
на дан ови ми чинимо, 470
за стат оди веселије,
драга дружбо, поновимо.
     Еркуле ће витез знани,
ки ове игре изнашо је,
са мном судац бит избрани, 475
како у славно дјело своје.
 
ЕРКУЛЕ:

     Све је лијепо, ну чим поље
шире и љепше наћ будемо,
да приказат лашње и боље
игре наше ту будемо. 480
     Ти Орфео с Анфионом,
кијем из уста мед изходи,
слаткијем гласом и ромоном
лијеп почетак њим да оди.
     Ви пјевајте први, а пака 485
разумни ће Хирон пјети,
кому славнијех од јунака
свеђ су дјела на памети.
     Три јуначке златне чаше
ја ћу вами на дар дати, 490
на час Арга, плави наше,
којијем ћете напијати.

Анфион и Орфео пјевају на измјену.

АНФИОН:

     Вишњи Јове,
кој богове
и вас ови свијет господи, 495
уздиго је
пјесни моје,
да за њима свак заходи.

ОРФЕО:

     Бог Аполо,
који около 500
свега свијета свијетећ греде,
пода мени
глас медени,
стијене и дубја да ме слиједе.

АНФИОН:

     Исте стијене, 505
занесене
гласом слатке моје лире,
са мном ишле
пак изишле
на тебанске јесу мире. 510

ОРФЕО:

     Ако с тебе
град од Тебе
би сазидан слатком лиром; дивје људи
врле ћуди 515
ја научих живјет с миром.
 
АНФИОН:

     Ја мојима
грађанима
пут указах, с кијем се у складу
без сумњиве 520
смеће живе
у родному лијепу граду.

ОРФЕО:

     Изврснији
и мирнији
грађанскога од живота 525
ки весела
живу села,
гди стоји права свуд доброта.

АНФИОН:

     Тврди гради
од чељади 530
владани су пуни знања,
а незнанијех
у сељанијех
није крепосна дјеловања.

ОРФЕО:

     Смећа и злоба 535
свако у доба
здружена је с градовима;
сред дубрава
блага и права
своје стање чељад има. 540

АНФИОН:

     Сред градова
није вукова
ни немиле срде друге; а пастијери
од злијех звијери 545
све примају јаде и туге.

ОРФЕО:

     Људи штетни
и неумјетни,
често граде ки владају,
све најгоре 550
звијери од горе
свом нарави добивају.

АНФИОН:

     Лијепе и миле
градске виле
сунчанога пуне уреса, 555
свом добротом,
свом љепотом
божице су од небеса.

ОРФЕО:

     Лијепос драга
и ћуд блага 560
од млађахне пастијерице
придобива
и надсива
често градске све диклице,

АНФИОН:

     Посред града 565
лијепа и млада
родила се моја вила,
ка крепостим,
ка мудростим
Паладу је придобила; 570
     ње су очи
од источи
поносите двије данице,
свијетло чело
и весело 575
двор небески, сунце лице.

ОРФЕО:

     У дубрави
дни борави
Еуридиче ма избрана,
гиздавија 580
и милија
од ке лијепа није Дијана;
     свијетло злато
и богато
ње су изврсне руде коси, 585
чисто крило
млико било,
посред уста русу носи.
 
Хирон пјева под арпу:

     Ни градови, ни дубраве,
ни хваљена јесу села, 590
гди младости није забаве
на крепосна вриједна дјела.
     Настој живјет часно из млада,
од испразне далек ласти,
породнога мјеста и града 595
жели уживат праве части.
     Ниједна боље ствар не нука
племенито на чињење,
вриједна и добра ко наука
и крепосно одхрањење. 600
     Залуду је своје старе
дузијем редом на свем свијети
бројит свијетле господаре,
а невриједно пак живјети.
     Вас, витези племенити, 605
ки чим с плавим лијепом грете,
за злаћени рун добити,
свијетла од злата час иштете;
     не толико славнијех дјела
крв краљевска свуд спјевана 610
у витештву шље наприједа,
племенита коли одхрана.
     Видим, гди вас у радости
свијет припијева по све вике
праве изгледе свијех крепости 615
силна мора добитнике;
     видим, гди је плав храбрена,
с којом живу наши уреси,
најпослије принесена
међу звизде од небеси; 620
     свијетлијех краља гди синови
и висоцијем родом бани
честити су витезови
од златнога руна звани.

СВИ ТРИ У ЈЕДНО:

     Тко крепосно живе и ради, 625
од свијех хваљен, драг свакому,
час неумрлу себи гради
и свом граду родјеному.
 
КОР ОД АРГОНАУТА:
 
     Свако у доба хваљен веома
прислатки ће бит Орфео, 630
први у села ки питома
дивју челад јес привео.
     Не мање ћеш, Анфионе,
ти стећ славу под небеси,
градске мире и законе 635
ки најпрви нашо јеси.
     А и Хирона вриједно своје
узвиситће дјеловање,
ки храбренијем млацим поје,
што је јуначко дуговање, 640
     Ну је већу час добио,
ки сред стари]ех давнијех вика
нај први је сјединио
с вјереницом вјереника.
    Да не изнађе он вез ови, 645
људска нарав кијем се влада,
одкуд села и градови
на свијету би били сада?
     Од какве би човјек цијене
без све љуби мого бити, 650
без помоћи, без одмјене,
без разблуде све на свити?
     Каква ли би младос била
лијепе дикле, која уза се
не има свога драга и мила, 655
с кијем млађахна забавља се;
     ки је мисо ње избрана
и пожуда слатка и права,
покој, радос, штит, обрана,
урес, дика, час, и слава? 660
     Још да.............................
само да се међу њима
млад и млада не угађају
крепке вјере законима.
     Без јединства, без љубави, 665
што би били, бога цијећа,
нег ли сух пањ у дубрави,
али угасла једна свијећа?
     Како је жедну вода хладна,
како је трудну санак зорни, 670
како је жемба мирна и складна
људем покој разговорни,
     од вјечне је паче славе
рајски живот и блажени,
два млађахна ки бораве 675
вјернијем срцем заљубјени.
     Међу онијем, ки узроци
од крепоснијех дјела јесу,
и добара изнашаоци,
од користи ка вјечна су, 680
     у неумрлој живјет хвали
и ми ћемо по свем свиту,
ки смо први сазидали
плав од Арга гласовиту,
      да се у нашу крепос море 685
људски народ изгледати,
и бродећи сиње море
нове земље одкривати.





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 362 године.