Из науке о светлости/1

←0

Из науке о светлости  (1895)  Писац: Ђорђе Станојевић Извори светлости

2→

Станојевић, Ђорђе (1895). Из науке о светлости. Београд: Српска књижевна задруга. Државна штампарија Краљевине Србије

ИЗВОРИ СВЕТЛОСТИ

И ако су светлосне појаве, које видимо, било на појединим небеским телима, било у атмосфери наше земље или на њеној површини, разнолико испреплетане и више пута на први поглед и неразумљиве, ипак је свима тим појавама и њиховим разним променама наука ушла у траг, нашла им законе, који њима управљају, и одредила им правила, по којима се оне морају збивати. Наш ће задатак на овоме месту бити да у кратким потезима и у колико је могућно проучимо пајобичније и најважније појаве светлосне, па дешавале се оне непосредно у природи, или их ми сами изазивали. На тај ћемо начин успети да уклонимо оне многе заблуде, којих има у нашем народу, а којима је на првом месту врело или савршено непознавање или непотпуно познавање најосновнијих појава светлосних.

страна 11 Ми се не можемо упустити у проучавање разноврсних појава светлосних пре но што проучимо једно преходно питање, које је од великога значаја по све оно, чиме се имамо на овоме месту бавити. То се питање тиче светлосних извора или начина, како постаје светлост, чије ми разнолике промене хоћемо да проучимо.

И заиста прост један поглед на све оно, што се око нас збива, научиће нас да у природи имамо тако званих светлих тела, која светле, која шаљу светлост на све стране, и тела, која не светле, која су тамна. Светло је тело: сунце, свећа; тамно је тело: месец, кућа, вода.

Одмах овде да објаснимо једну ствар. Рекосмо да је месец тамно тело, међу тим сви знамо да је он ноћу главни извор светлости за нашу земљу и да у том погледу замењује сунце. И ако ноћу месец осветљава земљу, као што је дању осветљава сунце, ипак је месец у самој ствари тамно тело, као и наша земља, а она светлост, којом он светли, није његова, не постаје она на месецу, као што сунчева светлост постаје на сунцу, већ месец светли само зато, што нам он шаље ону светлост, коју је и сам примио од сунца, другим речима зато што је он осветљен од сунца. Ми месец видимо на небу онако исто светлог, као што видимо ова тамна тела осветљена дању на површини земљиној или као што бисмо из далека видели ноћу какво дрво или коју страна 12 кућу, осветљену с неке стране каквом јачом лампом.

Зато ваља да водимо рачуна још, да ли је какво тамно тело неосветљено, и онда га не видимо, или је ма на који начин осветљено, и онда га видимо и знамо да постоји.

Сва се тамна тела према светлости разно понашају. Има тела, која готово непромењену светлост кроз себе пропуштају и тако потпуно, да се кроз та тела сви предмети онако исто виде, као да тих тела и нема. Таква се тела зову прозрачна. Такав је нпр. ваздух, такво је чисто стакло итд. На против има тела, која пропуштају светлост, али се поједини предмети кроз њих не виде. То су провидна тела. Такво је нпр. мутно стакло, лист обичне или масне хартије, платно итд.

Најзад има тела, која никако светлост не пропуштају и то су непровидна тела (нпр. метали, камење, итд.).

Да ли ће једно исто тело бити прозрачно, провидно или непровидно, зависи више пута само од дебљине слоја тих тела, кроз која светлост пролази. Удаљена тела не виде се нејасно само због даљине већ и због тога, што ваздух у врло дебелом слоју није више прозрачан. Стакло обичне дебљине је прозрачно, али кад наслажемо много стаклених листова једно на друго, оно постаје само провидно. Исто тако многа непрозрачна тела, кад су у врло танким листовима, пропуштају светлост. Кад се од дрвета изреже танак лист, он је провидан. Па и сами метали у врло танким страна 13 слојевима су провидни. Танак златан лист пропушта зеленкасту светлост.

Сви се светлосни извори могу у опште поделити на две групе: једни су природни и постају без икаквог нашег суделовања, а друге стварамо ми сами, да нам се нађу кад природних светлосних извора или нема никако, или када су за наше потребе недовољни. Ови се светлосни извори називају вештачки. Природних светлосних извора има и ван земље (на небу) и на земљи, а вештачке производимо само на земљи.

Сунце је за нашу земљу најважнији природни светлосни извор, јер највећи део свих светлосних појава на нашој земљи долази од њега. Не треба међу тим мислити да других таквих извора светлосних нема у природи; све звезде су исто таква сунца, исто такви, а често и много јачи, светлосни извори као што је и сунце, али је ипак њихова светлост за нас од споредног значаја једино зато, што су све звезде веома далеко од нас, те је и њихова светлост за земљу и ако не никаква, а оно сасвим незнатна. Њихова слаба светлост ишчезава према огромној сунчевој светлости, па се с тога и виде само ноћу, кад нестане јаке сунчеве светлости, која како њих тако и све остале светлосне изворе збрише.

Као што поменусмо мало час и месец је важан светлосни извор за земљу, али та светлост није његова, него је то сунчева светлост, која осветљава таман месец, те га ми видимо. Таквих тамних, сунцем осветљених тела сем страна 14 месеца има више у сунчевој системи, али се због своје велике даљине од земље (и ако су куд и камо већа од месеца) или не виде голим оком или се виде као и остале звезде. Таква је нпр. и она звезда, која се зове Зорњача, кад се види у јутро, или Вечерњача, кад се види у вече, као и Даница, кад се по који пут поред сунца и дању види. То је у самој ствари једно тамно тело, планета, мало мања од земље, која се зове Венера и која своју светлост добија као и све остале планете од сунца.

Што рекосмо за месец и остале планете, то исто вреди и за нашу земљу. И наша се земља, осветњена сунчевом светлошћу, види са осталих планета као већа или мања звезда. Нарочито велика изгледа земља са месеца, одакле се, услед различитог осветљења тврде земље и мора, могу јасно разликовати облици појединих делова света. Светлост, коју земља шаље на месец кад је „пуна“, много је јача од месечине, коју ми добијамо. Приложена слика 3 показује један део месечеве површине осветљен „пуном земљом“.

Овим нису исцрпени сви природни светлосни извори за нашу земљу, само се они знатно разликују од горе наведених извора. Да споменемо најпре оне светле метеоре, „озвездине“, које с времена на време пројуре кроз нашу атмосферу (и о којима постоје у народу разне гатке о одбеглим робовима или ослобођеним душама). И то су тамна, али више пута врло ситна тела, то је „небесна прашина“ страна 15 која путује око сунца, па поједина зрна у свом путу наиђу по кадшто на земљу, усијају

Сл. 3.

се трењем о њену атмосферу и засветле док кроз атмосферу пролазе, па се опет угасе кад страна 16 ван ње изиђу. Деси се по некад да земља наиђе на читав рој ситних тела, и онда се на небу види „светла киша“. По који пут их земља својом величином смете у њихову путу и привуче к себи, и онда падају на земљу као усијано камење (аеролити).

Електрицитет, који постаје у нашој атмосфери, у ваздуху врло често напрасно изазива светлост. Готово сваку олују и буру прати севање муња, пуцање громова, што све није ништа друго до јако и напрасно електрично пражњење било између два облака (код муње) или између облака и земље (код грома). Више пута електрична пражњења у нашој атмосфери нису напрасна, већ непрекидна, и онда светле дуго и слабом светлошћу осветљавају некад већи некад мањи део неба. Та се пражњења електрична не виде код нас већ у поларним пределима и онда се зову „поларна светлост“ (на нашој северној половини земљиној још и „северна светлост“).

Најзад да споменемо и вулкане земаљске; из њихових отвора избијају често до великих висина млазеви усијане материје, која седна далеко од њих види, некад у јачој, а пекад у слабијој црвеној светлости.

Ми смо побројали све све природне изворе светлости не зато, што су они сви подједнако важни за нас и за наш живот, већ само зато, да би нам преглед био потпунији, да бисмо показали како може у природи постати светлост без суделовања нашега. Међу страна 17 тим кад би човек располагао само тим природним изворима светлости, нарочито сунцем, пошто оно заузима прво и готово једино место за наш живот, онда би он, као ни све остале животиње, морао удесити све своје радње према кретању тога небеског тела. И тако је и морало бити у почетку; само је та периода незнања трајала кратко време, јер је човек одавно већ научио да прави ватру, а ватра даје у исти мах и топлоту и светлост.

Готово сва сагоревања дају у исти мах и топлоту и светлост. Светлост и топлота тако су међу собом тесно везане, да се у обичном говору не одвајају једна од друге: кад се каже да неко тело гори, онда се у исти мах каже, да ту има и топлоте и светлости. Међу тим и ако то бива много пута тако, ипак те две појаве не прате увек једна другу; врло се често може произвести топлота, може тело горети без светлости, као што и сва светла тела не морају бити врела.

Обично свако тело, било чврсто, течно или гасовито, кад се јако загрева, почне од извесног степена светлити у мраку мркоцрвеном светлошћу. За та се тела каже да су усијана. Тако се може усијати гвоздена шипка, као и комад угљена (ћумура) или какав растопљени метал; тако се могу усијати и гасови, кад се јако загреју. Што се гасова тиче, имамо да приметимо ово: кад је усијани гас чист, без мешавине са другим, нарочито са чврстим телима, онда он слабо светли; на против кад гас усеби носи чврста тела, која страна 18 су обично као најситнија прашина, онда такви гасови јако светле. На ту ћемо се ствар вратити мало доцније.

Кад говоримо о усијаним телима, ваља да разликујемо ова два случаја: има тела, која, усијана, сагоревају, гору, мењају свој првашњи облик и стање; такав је угљен, дрво, итд. као што има тела, која мог бити усијана али не горети, нпр. усијани камен, стакло, земља итд.

Обично се мисли, да разна тела ваља до разног степена загрејати, па да се усијају. Међу тим нашло се да сва тела без разлике почну слабом, мрко црвеном светлошћу светлити, кад се загреју од прилике до 500 степени (Целз.). Ако се загревање тера даље, онда светлост јача, мењајући боју и приближујући се белој светлости. Ево како се мења усијаност платине са загревањем:

мркоцрвено усијање	500°
отвореноцрвено усијање	800°
затворенонеранџасто усијање	1100°
бело усијање	1300°
белоблиставо усијање	1500°.

Кад се једно тело топлотом усија, онда много брже расте његова усијаност него ли загревање. Кад се сребро растопи, оно је јако усијано, скоро бело, а то бива кад загревање достигне 916°. То исто сребро, кад је било на 600°, имало је само три хиљадита дела те светлости, коју има кад је растопљено (на 916°); кад је било на 700°, имало је само два стотинита дела; на 800° само једну осмину, а на страна 19 900° три четвртине од оне светлости, коју ће имати, кад се загреје само још за 16° (до 916°). Кад се растопи злато (на 1037°), усијаност је осам пута јача него код растопљеног сребра, а растопљени бакар 60 пута јаче светли од сребра.

Ова разлика у усијаности, било разних било истих тела, на разним температурама назива се моћ зрачења или просто зрачење (емисија). У опште узевши, зрачење је јаче код чврстих тела; код гасова је оно врло слабо.

Најобичније се вештачки производи светлост сагоревањем или горењем, дакле хемиским путем. Једињењем извесних састојака хемиских производи се топлота, која усија чврсто или гасовито тело и оно онда светли. Ако се усија само чврсто тело, оно гори, па дакле и светли без пламена, оно тиња (жар). На против ако од чврстог или течног тела на високој температури постане гас, па се он усија, онда се каже да та тела гору са пламеном. (Тако гори дрво, свећа, лампа итд.). Комад дрвета топлотом се разложи на извесне гасовес, који гору и светле. Дрво као чврсто тело усија се и даје жар, а око њега облећу, јер непрестано истичу, запаљиви гасови који дају пламен. То исто бива и код свеће или код лампе. Восак, лој, стеарин итд. као и зејтин, петролеум или какве друге запаљиве течности загревањем се распадну на извесне више или мање истоветне, такозване угљеноводоничне гасове (једињења угљена и водоника), који гору (јединећи се са кисеоником из ваздуха) и дају светао пламен.

страна 20 Рекосмо мало час да гасови врло слабосветле, међу тим пламен обичне свеће или лампе није ништа друго него усијани гас, па ипак светли, и у извесним приликама врло јако светли. Изгледа да постоји извесна противност између онога, што је напред речено, и овога, што мало час рекосмо. Та је противност само привидна и она нам још боље потврђује опште правило, да чврста тела усијана јако светле, а да су усијани гасови скоро без светлости.

Дешава се врло често да се пламен лампе почне пушити, димити; онда из пламена избија тањи или дебљи млаз ситне црне прашине (чађи), која се наслаже на околне предмете. Та чађ, која није ништа друго до угљена прашина, излазећи из пламена показује да је била у њему, само се она из пламена не издваја, кад лампа или свећа правилно гори. И то је та угљена прашина, које има увек у пламену, која се усија и даје пламену ону светлост, коју он има. Па како је угљен чврсто тело, па био у великом комађу или врло ситан прах, то он усијан светли и у пламену свеће или лампе као и на огњишту, па горела ту дрва или угљен. Јер главни саставни део, и дрвета као и лоја, зејтина, петролеума или других материја, којима се ми обично осветљавамо, јесте угљен, који разним путевима доспе у пламен и ту усијан сагори.

Као пример за све пламенове, којима се ми обично осветљавамо, да узмемо пламен обичне стеаринске свеће. Кад запалимо свећу, онда топлота, која на тај начин постане, најпре страна 21 истопи један део стеарина (то вреди и за лој, восак итд.), који се у течном врелом стању пење уз стењак, као што се непосредно пење у лампама зејтин или петролеум. Дошав на

Сл. 4

тај начин у сам пламен, стеарин (као и све остале поменуте материје) испари, пређе у гас и тај запаљени и усијани гас даје пламен, који нам светли.

Ево на какве појединости наилазимо у пламену. Одмах изнад стењака код тачне C (сл. 4.) пламен је сразмерно хладан, јер су ту гасови, који су тек постали и нису имали кад да се загреју до усијања. Да тај део (средина) пламена није сувише врео, можемо се уверити, кад брзо у њега унесемо главу жижице, за коју знамо да је лако запаљива; пре ће почети горети дрво жижице но њена глава. Исто тако ако пресечемо пламен свеће једним листом хартије и задржимо га изнад свеће неколико секунада, па га брзо изнесемо, видећемо да ће онај део хартије, што је био изнад дела C, остати неогорен, а око њега се види црн један колут страна 22 који показује да је спољашњи део пламена топлији од унутрашњега.

Тај унутрашњи из средњи део пламена C омотан је светлим омотачем A, у коме су гасови усијани заједно са оном ситном угљеном, прашином, за коју смо видели да је има у пламену. Тај је део пламена и најсветлији. Ако хоћемо да се уверимо да у пламену има угљенога праха, треба само да унесемо у пламен какво хладно тело, рецимо металну шипку или мрежу или комад порцелана, па да видимо како се чађ из пламена на њима наслаже.

Најзад око тог светлог дела пламена налази се спољашњи слој B, у коме превлађује сам водоник, који истина није светао (јер нема угљених зрнаца, који му дају светлост), али је веома топал.

На дну код D пламен је плавкаст и сразмерно хладан, јер се његова топлота троши на топљење и испаравање стеарина.

Као год обичан пламен стеаринске свеће тако је исто од прилике састављен и пламен свих осталих свећа и лампа, с којима се ми обично служимо. Такав је и обичан пламен светлећега гаса, који се у толико разликује од пламена свеће или лампе, што ми из угљена загревањем изводимо само запаљиве гасове, које одводимо даље и палимо независно од материјала, из кога су постали, док се код свеће или лампе ти гасови прозводе онога тренутка, кад и сагоревају. Светлећи се гас производи у фабрици и чува до тренутка кад ће се запалити; свећа или лампа могу се сматрати страна 23 као мале фабрике, које дају светлећи гас одмах чим се запале.

И ако су сви ти пламенови, ма какве они природе били, једни светлији други слабији, ипак је њихова светлост, упоређена са сунчевом светлошћу, слаба и жућкасте боје. То долази од туда што је температура тих пламенова сразмерно ниска и што угљен (управо угљена прашина), која се усија у тим пламеновима и на тој температури, сија жућкастом светлошћу. Кад бисмо с једне стране повећали

Сл. 5.

температуру пламена, а с друге унели у пламен друго које чврсто тело (не угљен), чија је моћ зрачења већа, добили бисмо без сумње много јачу светлост. То је остварено код тако зване Друмондове лампе (сл. 5.). У тој се лампи запали чист водоник (или светлећи гас) са чистим кисеоником; оба се гаса засебним цевима доведу до лампе. Пламен, који та два гаса дају, врло је слабо светао, али веома топал; ако се у тај пламен метне комад креде, чија страна 24 је емисиона моћ врло велика, добија се врло интензивна бела светлост.

Још јачу белу светлост даје у ваздуху запаљени магнезијум. Обично се запали или каква жица или узана трака магнезијума у нарочитим лампама (сл. 6.). Више пута пали

Сл. 6.

се магнезијум и у прашку. Пошто се магнезијумска светлост у многом погледу приближује сунчевој светлости, то се она употребљава при фотографисању у пећинама, подземним каналима и катакомбама, дакле у опште онде где сунчеве светлости нема. (Сл. 7.)

На послетку да споменемо један светлосни извор, са којим се ови досадашњи не могу упоредити и који је позват да игра најважнију улогу у будућој индустрији. То је електрична светлост, од које за сад имамо практични примењене две врсте.

Кад се електрична струја проведе кроз танак угљени конац, он се усија и светли од прилике онаком истом светлошћу као и обичне страна 25 наше лампе. То је електрична светлост у лампама сијалицама. Али кад се струја пропусти

Сл. 7.

између крајева два дебља комада угљена, ти се крајеви загреју и толико усијају да засветле јаком белом светлошћу. Ако се та два комада угљена мало раставе (неколико милиметара), струја и даље пролази и производи тако јаку светлост, да би било неупутно непосредно је гледати очима. Између растављених угљенова лебди светао електрични пламен, због чега се лампе, које такву електричну светлост дају, називају пламене лампе.

Угљени конац, који светли у лампама сијалицама, кад би био на ваздуху, изгорео би страна 26 од један пут; зато се он затвара у стаклену лопту, из које је извучеи ваздух. Због тога се лампа одмах и угаси, чим се та лопта разбије.

Растојање између оба угљена код пламених лампа треба да буде стално или да не пређе извесне границе. Пошто се угљен непрестано троши, то нарочити механизам регулише кретање угљенова тако да оно растојање остане непромењено. Зато се пламене лампе често називају „регулаторима“.

Примена електричне светлости је разноврсна и велика. На приложеној слици 8 примењена

Сл. 8.

је електрична светлост на осветљавање ноћних радова.

Сви досадашњи начини произвођења вештачке светлости упућивали су нас да мислимо, страна 27 да се светлост од топлоте неможе раздвојити, да оно тело, које није јако загрејано, не може светлити, другим речима да не може светлити тело на обичној температури, тј. да нема хладне светлости. Међу тим сад ћемо видети да се сва тела не морају јако загрејати, па да светле, већ да могу светлити на сасвим обичној температури, дакле хладна.

Године 1677 пронађе један алхемичар из Хамбурга, по имену Брант, једно тело, које је између осталих својих особина имало и ту особину да се на ваздуху дими или пуши: тај дим или пара у мраку светли. Због тога то тело, које може незагрејано светлити, доби име фозфор.

Обичне жижице или палидрвца праве се са фосфором. С тога, кад такву једну кутију отворимо у мраку (нарочито ако палидрвца мало протремо руком), подићи ће се из ње дим, који се види слабо светао. Кад бисмо фосфором по дувару написали какву реч, она би се у мраку видела све док не би фосфора услед слабог сагоревања нестало.

Сто година после проналаска фосфора нашло се да фосфора има много у костима људским и животињским.

Али и пре но што се знало за то тело, називата су фосфором сва она тела, која су могла незаграјана светлити. Тако на пример може светлити дрво, кад услед влаге иструли, многе морске рибе мртве (али не труле) као и многа минерална тела, кад се или протру или ударе или кад се метну неко време на сунце.

страна 28 То постајање светлости, било природно или вештачки изазвато, назива се у науци фосфорност.

Фосфорност се не опажа само на мртвим, неорганским или органским али изумрлим телима. На против сваки је готово видео лењих вечери како овде онде заблиста по нешто у трави или џбуну и светли благом зеленкастом светлошћу. То је свима позната светла буба или свитњак. У Бразилији и Мексици на сличним животињама постаје толика фосфорност да се спрам ње може крупнији слог прочитати. Има и биљака, које дању изложене сунчевим зрацима ноћу светле слабом светлошћу. Нарочито се то опажа на једној гљиви, која расте у Јужној Француској на стаблу маслинова дрвета.

Морски путници, који путују океаном, нарочито око екватора, виђају да се и море светли ноћу, те изгледа као да лађа иде по запаљеном мору. (Сл. 9.)

Кад је море мирно, човеку се чини да види милионе варница како плове и њихају се на води, сусрећу се и спајају у читаве плавкасте и беличасте површине, испод којих се овде онде виде веће светле гомиле.

Кад је море немирно, онда изгледа као у пламену. Таласи се дижу, котрљају, сретају се и разбијају на многобројне праменове ситних светлих варница. Кад ударе о какву стену, они је обложе светлошћу. Сваки потез весла истерује из воде читаве снопове светлих млазева; точкови на парним лађама издижу и страна 29 бацају за собом светле водене капљице. Кад лађа пресеца морску површину, она, рекао би човек, гура пред собом два таласа течнога

Сл. 9.

страна 30 фосфора, а за собом оставља светао траг, који се поступно гаси као реп какве комете.

Измишљавана су пређе разна тумачења овој светлој и чудноватој појави на морској површини. Данас се утврдо зна, да то светљење мора долази од веома ситних животињица, којих има небројено много по мору и због којих море дању изгледа беличасто као млеко, креда или снег, а у вече се светли као да је запаљено.

Животињице, које фосфоришу и дају морској води поменуту светлост, разног су порекла (медузе, шнољке, па и неке рибе), међу њима пак највише превлађује и најобичнија је једна

Сл. 10.

врста инфузорија (noctiluca miliaris). На први поглед изгледају под микроскопом као пиктијаста зрна, а кад се боље загледају, покажу се кугласте (Сл. 10.) са малом дршком и попрскане овде онде зрнцима и светлим тачкама. Те су инфузорије тако мале и тако многобројне, да их у 30 кубних сантиметара воде може бити до 25.000.

Као год обична наша светла буба, тако и све морске животиње располажу својим органом за светљење и могу час јаче час слабије да засветле а и да га сасвим угасе. Нарочито јако светле кад се надраже, као на страна 31 пример у време кад се оплођавају. И спољашња дејства утичу на њихово светљење, на пример велика врућина и бура. Обично јако светле пред буру и по њима мрнари закључују на промену времена. Најновијим се испитивањем нашло, да и при светљењу трулих дрва главну улогу играју опет светле животињице, које се као паразити појаве на тим трулим остацима.

Није ретка ствар да фосфоришу и разни биљни и животињски иструлели остаци, нарочито у влажним шумама или мочарним пределима и дају ону тајанствену, блудећу светлост, за коју су скопчане у нашем народу најразличније скаске и веровања.

Ево како о тим појавама пише један наш физичар још у почетку овога века^[1]:

„Сад да одговоримо на питање: шта су то блудеће светлости? — То су пламенови, који се често по пољима виде, који над земљом рекао би пливају. Не ретко се у пољу види само један такав пламен, а често и више. Кад их је више, они се час раставе час опет саставе, час на једном месту ишчезну, а на другом се појаве. Места, на којима се виђају и постају, јесу баровите стране и такви предели, где многе траве и животиње у трулеж прелазе. Они се јављају и на гробљу, а и на таквим местима, где су некада крваве битке биле и многи мртви сахрањени леже. Јер се на тим местима налазе и водене и сумпорне страна 32 и масне и земљане частице. Време јавлања код нас јесте нарочито у пролеће и пред јесен; а и зими, ако хладноћа није сувише велика. У Италији, Шпанији, Француској чешће се виђају него код нас.

„Из искуства знамо, да блудеће светлости само светле, али топлоте у себи немају и нема примера да су ма где што упалиле… Оне су врло лаке, те се и због најмањег кретања ваздуха покрећу.“

И заиста ови светли пламенови, који се у извесним местима виђају, у многоме нас опомињу на онај фосфорасти дим или пару, која се са палидрваца у мраку диже. Пошто у животињским остацима, а нарочито у костима, има доста фосфора, то није чудновато, ако извесни гасови услед труљења, измешани са фосфорастом паром, у мраку засветле и по ветру се повијају на једну или другу страну.

„Да идемо, вели, даље, и да друге појаве објаснимо. Приметило се да блудеће светлости од онога беже, који се њима приближује, а на против онога гоне, који од њих бежи. Зашто то бива? Није ли то прави знак ђаволске појаве? Велиш, не иде ђаво ноћу, а како овде одмами човека у бару? — Али, мој драги читатељу, зар си већ заборавио да је та светлост врло лака и да се са најмањим покретом ваздуха и сама креће. Ко се тој светлости приближује, он потискује пред собом ваздух и блудећа светлост мора покрету ваздуха следовати и бежати од онога, који је гони. Онај, који од ње бежи, вуче за собом ваздух, а страна 33 кретању ваздуха следује и светлост и рекао би бегунца гони. Зато се оне више пута за кола или коња закаче и јадним сујеверницима страх задају, мислећи да им је вампир или ђаво на кола сео, као што се такве приче у нашим крајевима често причају.

„Па зашто одведу те светлости човека у блатна и баровита места? Зашто човек, који за њима иде, долази у опасност да живот свој изгуби? — Путник, који ноћу пут изгуби или тражи какво склониште где ће ноћ провести, мисли сиромах да види свећу и радује се што је живу душу нашао, која ће га или љубазно примити или на прави пут извести. Ноћу он не види нити може очима измерити даљину те светлости; он се њој упути, надајући се да није далеко. Али у колико се он више светлости приближује, у толико се она више од њега удаљава и од пута га одводи. Више пута пак путник, идући за том светлошћу, нађе се на један пут у гробљу или у каквом баровитом месту, јер није ни мало чудно да најзад и у таква места дође — на велики његов страх и ужас.

„Из тога треба да се научимо, да не мислимо, да су онде новци или не знам шта друго закопано било, где се види да оваке светлости гору. Све то бива природно. Чуда овде нема никаква: нити ће зато свећа горети, што се у земљи нпр. новци налазе.“

Међу неорганским телима није само фосфор, који има ту особину да светли у мраку. страна 34 Изгорели оклопи шкољака, кад се изнесу на сунце па се унесу у мрачну собу, фосфоришу онако исто као и фосфор; овде светли једињење сумпора са кречом, кога има у тим оклопима, као год што светле и друга сумпорна једињења нарочито са баријумом и стронцијумом. То су они прашкови, који се често продају и који, прилепљени уз какво тело, чине да оно светли у мраку. Обично се тим прашковима премажу оне кутије, у којима се држе палидрвца, да би се у мраку виделе.

Фосфорисање или светљење хладном светлошћу може се изазвати на многим телима извесним механичким и хемиским дејствима. Два комада шећера, протрвена у мраку, засветле; извесне врсте дијаманата, протрвене, такође фосфоришу, као и два комада креде, протрвена један о други. Ово су познатија тела, на којима се фосфорност може изазвати, док је међу тим у обичном животу врло велики број мање познатих хемиских једињења, која могу фосфорисати.

И топлотом се може изазвати слабо светлуцање појединих тела и то много пре њихова усијања. На пример дијамант, као и друго драгоцено камење, затим креда, хинин (сулфат), па онда сумпор, хартија, кости, зуби, корал, терпентин, петролеум итд., кад се мало загреју (течности кад прокључају).

И сунчева као и друга светлост изазива фосфорност на неким телима. На пример сулфид креча фосфорише, пошто га неко време страна 35 осветлимо обичном свећом; за друга тела треба сунце или јака електрична светлост.

Многе материје фосфоришу, кад се изложе дејству електрицитета.

Док су нам обична произвођења светлости топлотом свима позната, дотле у нас ови последњи извори светлосни, нарочито фосфорност, баш тиме што постају без топлоте, изазивају извесно неповерење и склони смо да их сматрамо у извесним случајевима као појаве необичне па чак и ванприродне. Међу тим се из досадањега излагања види, да су и оне проучене и да су им и постанак и последице сличне онима, које свакога дана око себе видимо.

Говорећи о електричној светлости видели смо само оне електричне изворе светлости, који дају врелу светлост. Сада имамо да додамо, да се електрицитетом може произвести и хладна светлост сасвим слична фосфорној светлости, само та електрична светлост није

Сл. 11.

употребљена у практици, јер је слаба за обична наша осветљавања. Најлакше је њу произвести страна 36 у стакленим цевима, којима можемо дати какав облик хоћемо, али из којих треба да извучемо ваздух. И кад кроз такве цеви пропустимо испрекидану електричну струју, оне светле благом али хладном светлошћу. Такве цеви, које могу на поменути начин светлити, зову се Гајслерове цеви и таква једна цев представљена је на сл. 11.

У последње се време највише бавио произвођењем хладне електричне светлости наш Тесла, и у томе је толико дотерао, да је изазвао пажњу целог научног света. Његове цеви светле, кад се, пропустивши струју кроз тело

Сл. 12.

Сл. 13.

таква једна цев само руком ухвати (сл. 12) или се о мали прст обеси (сл. 13). Шта више страна 37 и из саме руке струји таква светлост, као

Сл. 14.

што се види на сл. 14.

Слично овом постајању хладне електричне светлости, постаје у високим и разређеним слојевима наше атмосфере поларна светлост, о којој смо напред говорили. И та је светлост хладна и по облику овом може врло

Сл. 15.

различно изгледати. Сл. 15 показује један од разноврсних изгледа северне поларне светлости.

1. Ат. Стојковић: Фисика простим језиком описана. 1801, 2 и 3.