Избирачица/28

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ТРЕЋИ ЧИН
◄   СЕДМА ПОЈАВА ОСМА ПОЈАВА ДЕВЕТА ПОЈАВА   ►

ОСМА ПОЈАВА

БРАНКО И САВЕТА

БРАНКО: Ви сте се, госпођице, јако уморили, можда је по вољи да седнете.
САВЕТА: Благодарим! (Седне.)
БРАНКО: Ако вам моја присутност није досадна, дозволите да останем овде.
САВЕТА: Изволите, господине! Ваша присутност зацело не само мени, већ ником, који вас познаје, не може бити досадна.
БРАНКО: Кад би ваше речи истините биле.
САВЕТА: Зашто не? У мојим речима нема ничега што би вам дало повода да посумњате о њима.
БРАНКО: Има, госпођице, јер уверавајући ме да вам моја присутност није досадна...
САВЕТА (упадне): Као ни другоме...
БРАНКО: Свеједно! Кад само ни вама није дајете ми ипак, иако малену, наду да би вам, можда, моја присутност могла и пријатна да буде, што никако не могу да верујем. Ви ћутите? Дакле, да верујем?
САВЕТА: То ја нисам рекла!
БРАНКО: Нисте, ал' нисте рекли ни да не верујете!
САВЕТА: Ако вам је баш до тога стало!
БРАНКО: Не, не, немојте рећи! Не сумњам да сте у стању не само рећи, већ опростите примедби и речи ваше слатким смејом пропратити.
САВЕТА: Није лепо од вас да ме подсећате на моју неучтивост!
БРАНКО: Неучтивост? Зашто неучтивост? Зато, ваљда, што ми вашим смејом истину потврдисте? Или зар се истина не може потврдити, можда ни рећи? И то зато што је случајно та истина за мене непријатна била? Не, не, госпођице, ви имадосте право! У првој јарости нађох сс увређен, штавише, био сам предузео да вам се осветим. Ох, последице тога лудога предузећа осећам још и сада!
САВЕТА: Како ми се чини, оне вас непријатно дирају, зато манимо се тога разговора.
БРАНКО: Не, госпођице, продужимо га даље. Кад сте ме ви оно исмејали, био сам намерио да вам се осветим. Ја сам своју намеру и извршио. Знате ли како?
САВЕТА: Не знам!
БРАНКО: Просио сам госпођицу Малчику.
САВЕТА: Добро сте учинили!
БРАНКО: Нисам, госпођице, тако ми мога бога нисам! Запросио сам девојку, коју не волим, коју никад не бих учинио сретном; запросио сам онда кад је у моме срцу ваш лик урезан био; кад је пред мојим очима ваш лик лебдио, кад сам вас најватреније волео!
САВЕТА (за себе): Боже! (Наглас) Збогом, господине!
БРАНКО: О, немојте ићи, немојте ме оставити! Имајте сажаљења са несретником који вас и сада љуби, обожава!
САВЕТА: Господине, ви сте заборавили да сте запросили Малчику! (Малчика се покаже.)
БРАНКО: Знам ја то добро, ал' ја Малчику не волим!
САВЕТА: Несретниче!
БРАНКО: Напротив, вас... вас волим, а и ви, и ви волите мене!
САВЕТА: Господине, каква дрскост!
БРАНКО: Бадава тајите, разговор ваш са госпођицом Милицом прислушкивао је Тошица. Није истина да ви другога волите, ви волите мене!
САВЕТА: Е добро, господине! Нека је и тако, а сада чујте и мене. Ја Малчику љубим више него саму себе. Ја нисам неблагодарна, господине, ја добро знам да сам сироче без оца и матере; ја добро памтим да су ме Малчикини родитељи још као малено дете примили у своју кућу; хранили, неговали, васпитали као своје рођено дете; ја добро знам да сам се њима јако задужила и верујте ми, господине, ја нећу пропустити прилику да се детету мога добротвора да се Малчики не одужим! Ви сте Малчику запросили, Малчика вас воли, ви ћетејој бити муж, ви јој морате бити муж! Не, не! Не морате, већ ја вас само молим, и ако је истина да ме волите, онда ми немојте одрећи моју молбу!
БРАНКО: Савета!
САВЕТА: Дајте ми вашу руку. (Бранко учини.) Тако сад сте ми обрекли, па сада збогом, господине Бранко, будите сретни! (Оде.)
БРАНКО: Шта сам учинио! О, мене несретника. (Оде.)