Izbiračica/28

TREĆI ČIN

OSMA POJAVA

OSMA POJAVA

BRANKO I SAVETA

BRANKO: Vi ste se, gospođice, jako umorili, možda je po volji da sednete.
SAVETA: Blagodarim! (Sedne.)
BRANKO: Ako vam moja prisutnost nije dosadna, dozvolite da ostanem ovde.
SAVETA: Izvolite, gospodine! Vaša prisutnost zacelo ne samo meni, već nikom, koji vas poznaje, ne može biti dosadna.
BRANKO: Kad bi vaše reči istinite bile.
SAVETA: Zašto ne? U mojim rečima nema ničega što bi vam dalo povoda da posumnjate o njima.
BRANKO: Ima, gospođice, jer uveravajući me da vam moja prisutnost nije dosadna...
SAVETA (upadne): Kao ni drugome...
BRANKO: Svejedno! Kad samo ni vama nije dajete mi ipak, iako malenu, nadu da bi vam, možda, moja prisutnost mogla i prijatna da bude, što nikako ne mogu da verujem. Vi ćutite? Dakle, da verujem?
SAVETA: To ja nisam rekla!
BRANKO: Niste, al' niste rekli ni da ne verujete!
SAVETA: Ako vam je baš do toga stalo!
BRANKO: Ne, ne, nemojte reći! Ne sumnjam da ste u stanju ne samo reći, već oprostite primedbi i reči vaše slatkim smejom propratiti.
SAVETA: Nije lepo od vas da me podsećate na moju neučtivost!
BRANKO: Neučtivost? Zašto neučtivost? Zato, valjda, što mi vašim smejom istinu potvrdiste? Ili zar se istina ne može potvrditi, možda ni reći? I to zato što je slučajno ta istina za mene neprijatna bila? Ne, ne, gospođice, vi imadoste pravo! U prvoj jarosti nađoh ss uvređen, štaviše, bio sam preduzeo da vam se osvetim. Oh, posledice toga ludoga preduzeća osećam još i sada!
SAVETA: Kako mi se čini, one vas neprijatno diraju, zato manimo se toga razgovora.
BRANKO: Ne, gospođice, produžimo ga dalje. Kad ste me vi ono ismejali, bio sam namerio da vam se osvetim. Ja sam svoju nameru i izvršio. Znate li kako?
SAVETA: Ne znam!
BRANKO: Prosio sam gospođicu Malčiku.
SAVETA: Dobro ste učinili!
BRANKO: Nisam, gospođice, tako mi moga boga nisam! Zaprosio sam devojku, koju ne volim, koju nikad ne bih učinio sretnom; zaprosio sam onda kad je u mome srcu vaš lik urezan bio; kad je pred mojim očima vaš lik lebdio, kad sam vas najvatrenije voleo!
SAVETA (za sebe): Bože! (Naglas) Zbogom, gospodine!
BRANKO: O, nemojte ići, nemojte me ostaviti! Imajte sažaljenja sa nesretnikom koji vas i sada ljubi, obožava!
SAVETA: Gospodine, vi ste zaboravili da ste zaprosili Malčiku! (Malčika se pokaže.)
BRANKO: Znam ja to dobro, al' ja Malčiku ne volim!
SAVETA: Nesretniče!
BRANKO: Naprotiv, vas... vas volim, a i vi, i vi volite mene!
SAVETA: Gospodine, kakva drskost!
BRANKO: Badava tajite, razgovor vaš sa gospođicom Milicom prisluškivao je Tošica. Nije istina da vi drugoga volite, vi volite mene!
SAVETA: E dobro, gospodine! Neka je i tako, a sada čujte i mene. Ja Malčiku ljubim više nego samu sebe. Ja nisam neblagodarna, gospodine, ja dobro znam da sam siroče bez oca i matere; ja dobro pamtim da su me Malčikini roditelji još kao maleno dete primili u svoju kuću; hranili, negovali, vaspitali kao svoje rođeno dete; ja dobro znam da sam se njima jako zadužila i verujte mi, gospodine, ja neću propustiti priliku da se detetu moga dobrotvora da se Malčiki ne odužim! Vi ste Malčiku zaprosili, Malčika vas voli, vi ćetejoj biti muž, vi joj morate biti muž! Ne, ne! Ne morate, već ja vas samo molim, i ako je istina da me volite, onda mi nemojte odreći moju molbu!
BRANKO: Saveta!
SAVETA: Dajte mi vašu ruku. (Branko učini.) Tako sad ste mi obrekli, pa sada zbogom, gospodine Branko, budite sretni! (Ode.)
BRANKO: Šta sam učinio! O, mene nesretnika. (Ode.)