Зона Замфирова/15
- Глава петнаеста
Она је наставак главе тринаесте. У њој се приповеда како се за тај чудан и многима необјашњив и загонетан догађај заинтересовала и заузела и сама месна штампа, и како је хтела и покушала да
ствар начисто изведе. Другим речима, ту је изнета једна јалова мисија г. Ратомира, директора новина.
- Целога тога дана — док се још код хаџи-Замфирових није ни слутило шта се све тамо по граду прича — кружиле су по чаршији и по многим махалама силне приче, најчудноватије, и једна се на другу
гомилала, једна другу потискивала. А причати све то било би и дуго и досадно, а и излишно. доста је само споменути да их је било свакојаких. Причало се како је Зона отета на чесми, како је у
кола бачена и у тој гужви како је троје колима прегажено. Други су, опет тврдили да је својевољно побегла, а то су поткрепили тиме што се није отимала, и што су својим рођеним очима видели на
колима не само њу него и понете ствари, као: креветске хаљине, колевку, коританце — и дубак!... Затим, како је одмах одведена и испитана у неком селу код попа Зипе (који је већ познат као човек
који лако суделује у таквим авантурама, па зато је једнако на епитимији по манастирима, где лепи балегом кошнице или треби пасуљ од мехуна). И што је даље било од чаршије, тамо по махалама и
виноградима, све се чудноватије и невероватније и опширније сама ствар приповедала. У Бањи и на Мрамору причало се тога дана увече да је било не само отмице него чак и пушкарања било је и
мртвих и рањених, а међу последњима и сам стари, несрећни отац лепе неваљале „побегуље“ Зоне, за којега су, опет, постојале две верзије: једна, да је погинуо, а друга, да је само рањен; по
једнима, лако рањен, а по другима, тешко, — тек што је жив; бори се с душом и проклео је, веле, ћерку, која му је тако загорчала његове старе, последње дане...
- У самој чаршији и по главнијим централним улицама гласови о том догађају нису, наравно, били тако претерани, али се ипак доста штошта причало, тумачило, и китило и дометало, тако да се човек,
слушајући све то, није могао снаћи и разабрати. А све је то било и дошло отуда што се хтело судити и закључци изводити из Маниног понашања. — Ману тога дана није држало место. Неколико пута је
после подне долазио у дућан, седао и почео да ради; неколико пута узимао преко крила неку пушку (а сви су веровали да њоме очекује некога и питали га је ли пушка пуна) и шарао јој срмом кундак,
и неколико пута опет батаљивао рад, устајао и одлазио. А чуло се и да је прошле вечери, по старом обичају, био у амаму, одржао, по обичају, последње „момачко или бећарско вече“. Па све то, а и
што је данас целога дана у свечаном руну, — све је то давало повода најчуднијим и најразноврснијим нагађањима.
- Интересовање грађанства било је толико јако, догађај сам по себи тако интересантан и тајанствен, верзије тако многе, контроверзије тако велике — да није никакво чудо што се и сам господин
Ратомир, директор и главни уредник листа „Слободна реч“, најпре заинтересовао и прибележио све што је чуо, а после — не могући се ни сам снаћи у том хаосу и лавиринту од најразноврснијих
противречности — што се, велим, решио да се сам, где треба, извести, а после да по светој новинарској дужности — као прави служилац истине, правде и поштења — обавести и своју читалачку
публику. Имао је већ и готов наслов који је гласио: „Родитељи, пазите на своју децу!“ а и мото, које је гласило „Ћуд је женска смијешна работа!“ Знао је много и није знао ништа, — зато се
кренуо Мани у дућан. Кренуо се к самом извору, тако рећи, позорници догађаја, да својим очима види, својим ушима да чује и својим пером да опише. Био је радостан унапред што ће на лицу места
први он наићи на обилан материјал, и пре од свога противника, директора листа „Виник“, донети ту сензационалну вест. Тако ће се рестаурирати у очима публике и јавног мњења, које га је држало за
ленштину од оног фаталног случаја кад му је једнога дана лист задоцнио, изашао на пола табака, и у његовом рођеном и властитом листу стојало од речи до речи: „Умољавају се поштовани читаоци за
извињење што је лист задоцнио и што је изишао само на пола табака. Кривица није ни до редакције и експедиције, ни до ајнлегерке, него до уредника, јер је — писало је у листу — директор и главни
наш уредник сву ноћ лумповао, и сад, пијан као земља, спава, и не зна ништа ни за себе, а камоли за лист“.
- Зато је похитао ради материјала, а да ће га умети обрадити, — то је већ његова брига, управо, није га ни брига било за то, јер његово је перо и у Београду цењено било. Што он напише, то је
било написано. А и то му је не један рекао да је његово перо, којим он пише, просто једна жаока умочена у жуч, а и он сам се често с уздахом изражавао да „пише крвљу срца својега и соком живаца
својих“. И то није, да кажете, одскора — одвајкада је то. Још његови ђачки школски задаци силно су се одвајали од осталих задатака другова његових: били су и дужи и једрији, пуни смелих,
оригиналних и слободоумних мисли, тако да је већ и због тога немогућ био у школи. Дотерао је до шестог разреда, и ту је запео јер је изгубио право на даље школовање. То га је довело у сукоб и у
заваду с државом и друштвом. и он се, напојен тако из пехара жучи (из којега сваки у животу мора макар мало да гуцне), посвети тешком али светом журналистичком позиву, — постаде борац за
истину, правду и слободу. И тако се ипак у неком виду обистинише слутње и жеље капетан-Микајла, кума, који му на крштењу даде име Ратомир, да буде, то јест, јунак и борац, како му само име
казује. Није му се дало да сврши академију, да му мач буде оружје, али, као што видите, постаде борац ипак: место мача изабра перо, да га оно храни и брани, — перо, које ни за које новце не
продаје!
- И сад се, као што већ рекосмо, кренуо у нади да ће можда бити штофа чак и за један пикантан и сензационални подлистак. Решио се да походи три места: да интервјуише Замфирове, Манулаћеве и
Ману. Само на та три места. Наравно да и то није било лако. Није било без неких тешоћа, нарочито код нашега света, који је, на жалост, изостао иза Швајцараца и Американаца (северних, наравно),
па још никако неће да увиди и да призна да је ипак јавност и журналистика и јавна критика једини најбољи и најрадикалнији лек сваком уопште друштвеном злу и мани. И он је био спреман на сваку
евентуалност и непријатност, јер није му то првина била да тако негде пође за податке и факта, а врати се са чворугама по глави и масницама по леђима; али се тешио да је такав журналистички
хлебац, и да служиоци истине у свему редовно најгоре пролазе.
- Отишао је најпре Замфировима. Кад скочише на њ све тетке, ујне и стрине, — све Ураније и Калиопе, Таске и Ташане, сва та женскадија — па заџакаше на њ на сва три језика, српском, грчком и
цинцарском, г. Ратомир је, тако рећи, пре излетео одатле него што је ушао... Али га то није много заплашило: тешио се што се само на речима свршило а није добио, као што је могао, ниједну
столицу у главу или саксију у леђа.
- Одатле је г. Ратомир кренуо Манулаћевој кући, јер је било једно, доста јако и прилично распрострто и подржавано мишљење да је Манулаћ, и нико други, одвео девојку. Причало се да га је у том,
сем његове, чак и девојачка мајка, Ташана, помагала, пошто Замфир није хтео ни да чује за Манулаћа, називајући га с багателисањем „зевзек-Ибраимом“. Кад је дошао, казао је „Помози, боже!“ јер
је био лепо дочекан, слатким послужен и кафа поручена, али кад је отпочео једним подужим уводом — који укућани ништа нису разумели и прешао на ствар и разговетније рекао зашто је дошао, тражећи
чак и Зону, да с њом проговори, укућани се просто згрануше, показаше му врата, и тако оде и без кафе, задовољан што нису, како су му припретили, пустили с ланца чувеног њиховог зељова.
- Излазећи, мислио је у себи: Боже мој, много ли смо још иза срећних, цивилизованих народâ! Много ли ће још воде Нишавом протећи докле наш свет не осети благотворну моћ штампе, те осме светске
силе!... Остаде му још Мане. Он је човек млађи, светски, сувремен, иако носи фес и траболос-пас, — па ваљда ће од њега што сазнати моћи. Њега ће бар моћи онако лепо интервјуисати, мишљаше г.
Ратомир. Срећом, затекне у дућану Ману. Одмах пређе на ствар. Постављао му је питања, али се, на велико изненађење своје, ни овде није користио. Мане нешто није био најбоље расположен, па није
хтео ништа да одговара ни одмах, а кад је још разабрао да г. Ратомир хоће да га метне у новине, онда му је исувише разговетно казао шта га чека ако то учини, јер га је само запитао кратко и
хладно: задржава ли се он подуже увече, зна ли шта су то ћутеци, и носи ли фењер кад се враћа кроз сокаке и буџаке кући. А кад га је овај зачуђено запитао нашто све то, и откуд сад тај
разговор, откуд фењери и сокаци, ћутеци и буџаци, Мане му је одговорио хладно и мрачна лица:
- — За писување да баталиш ти тој, тол’ко ти зборим! Зашто ја сам си еснаф-човек, прос’, и несам писмен; несам чиновник ни учовњак, ни преседник, ни па посланик, та да си ћутим како порена риба
мрена, кад ме туре у новине, та како кучку резиле!... А за оно па што те питујем, демек, за доцна кући идење... знајеш, има тесни сокаци, буџаци, ћутеци, — а т’мнина је — па може ласно без
фењер да се соплетеш прико ники диреци што су прокај зид, та да се строшиш!...