Zona Zamfirova/15
- Glava petnaesta
Ona je nastavak glave trinaeste. U njoj se pripoveda kako se za taj čudan i mnogima neobjašnjiv i zagonetan događaj zainteresovala i zauzela i sama mesna štampa, i kako je htela i pokušala da
stvar načisto izvede. Drugim rečima, tu je izneta jedna jalova misija g. Ratomira, direktora novina.
- Celoga toga dana — dok se još kod hadži-Zamfirovih nije ni slutilo šta se sve tamo po gradu priča — kružile su po čaršiji i po mnogim mahalama silne priče, najčudnovatije, i jedna se na drugu
gomilala, jedna drugu potiskivala. A pričati sve to bilo bi i dugo i dosadno, a i izlišno. dosta je samo spomenuti da ih je bilo svakojakih. Pričalo se kako je Zona oteta na česmi, kako je u
kola bačena i u toj gužvi kako je troje kolima pregaženo. Drugi su, opet tvrdili da je svojevoljno pobegla, a to su potkrepili time što se nije otimala, i što su svojim rođenim očima videli na
kolima ne samo nju nego i ponete stvari, kao: krevetske haljine, kolevku, koritance — i dubak!... Zatim, kako je odmah odvedena i ispitana u nekom selu kod popa Zipe (koji je već poznat kao čovek
koji lako sudeluje u takvim avanturama, pa zato je jednako na epitimiji po manastirima, gde lepi balegom košnice ili trebi pasulj od mehuna). I što je dalje bilo od čaršije, tamo po mahalama i
vinogradima, sve se čudnovatije i neverovatnije i opširnije sama stvar pripovedala. U Banji i na Mramoru pričalo se toga dana uveče da je bilo ne samo otmice nego čak i puškaranja bilo je i
mrtvih i ranjenih, a među poslednjima i sam stari, nesrećni otac lepe nevaljale „pobegulje“ Zone, za kojega su, opet, postojale dve verzije: jedna, da je poginuo, a druga, da je samo ranjen; po
jednima, lako ranjen, a po drugima, teško, — tek što je živ; bori se s dušom i prokleo je, vele, ćerku, koja mu je tako zagorčala njegove stare, poslednje dane...
- U samoj čaršiji i po glavnijim centralnim ulicama glasovi o tom događaju nisu, naravno, bili tako preterani, ali se ipak dosta štošta pričalo, tumačilo, i kitilo i dometalo, tako da se čovek,
slušajući sve to, nije mogao snaći i razabrati. A sve je to bilo i došlo otuda što se htelo suditi i zaključci izvoditi iz Maninog ponašanja. — Manu toga dana nije držalo mesto. Nekoliko puta je
posle podne dolazio u dućan, sedao i počeo da radi; nekoliko puta uzimao preko krila neku pušku (a svi su verovali da njome očekuje nekoga i pitali ga je li puška puna) i šarao joj srmom kundak,
i nekoliko puta opet bataljivao rad, ustajao i odlazio. A čulo se i da je prošle večeri, po starom običaju, bio u amamu, održao, po običaju, poslednje „momačko ili bećarsko veče“. Pa sve to, a i
što je danas celoga dana u svečanom runu, — sve je to davalo povoda najčudnijim i najraznovrsnijim nagađanjima.
- Interesovanje građanstva bilo je toliko jako, događaj sam po sebi tako interesantan i tajanstven, verzije tako mnoge, kontroverzije tako velike — da nije nikakvo čudo što se i sam gospodin
Ratomir, direktor i glavni urednik lista „Slobodna reč“, najpre zainteresovao i pribeležio sve što je čuo, a posle — ne mogući se ni sam snaći u tom haosu i lavirintu od najraznovrsnijih
protivrečnosti — što se, velim, rešio da se sam, gde treba, izvesti, a posle da po svetoj novinarskoj dužnosti — kao pravi služilac istine, pravde i poštenja — obavesti i svoju čitalačku
publiku. Imao je već i gotov naslov koji je glasio: „Roditelji, pazite na svoju decu!“ a i moto, koje je glasilo „Ćud je ženska smiješna rabota!“ Znao je mnogo i nije znao ništa, — zato se
krenuo Mani u dućan. Krenuo se k samom izvoru, tako reći, pozornici događaja, da svojim očima vidi, svojim ušima da čuje i svojim perom da opiše. Bio je radostan unapred što će na licu mesta
prvi on naići na obilan materijal, i pre od svoga protivnika, direktora lista „Vinik“, doneti tu senzacionalnu vest. Tako će se restaurirati u očima publike i javnog mnjenja, koje ga je držalo za
lenštinu od onog fatalnog slučaja kad mu je jednoga dana list zadocnio, izašao na pola tabaka, i u njegovom rođenom i vlastitom listu stojalo od reči do reči: „Umoljavaju se poštovani čitaoci za
izvinjenje što je list zadocnio i što je izišao samo na pola tabaka. Krivica nije ni do redakcije i ekspedicije, ni do ajnlegerke, nego do urednika, jer je — pisalo je u listu — direktor i glavni
naš urednik svu noć lumpovao, i sad, pijan kao zemlja, spava, i ne zna ništa ni za sebe, a kamoli za list“.
- Zato je pohitao radi materijala, a da će ga umeti obraditi, — to je već njegova briga, upravo, nije ga ni briga bilo za to, jer njegovo je pero i u Beogradu cenjeno bilo. Što on napiše, to je
bilo napisano. A i to mu je ne jedan rekao da je njegovo pero, kojim on piše, prosto jedna žaoka umočena u žuč, a i on sam se često s uzdahom izražavao da „piše krvlju srca svojega i sokom živaca
svojih“. I to nije, da kažete, odskora — odvajkada je to. Još njegovi đački školski zadaci silno su se odvajali od ostalih zadataka drugova njegovih: bili su i duži i jedriji, puni smelih,
originalnih i slobodoumnih misli, tako da je već i zbog toga nemoguć bio u školi. Doterao je do šestog razreda, i tu je zapeo jer je izgubio pravo na dalje školovanje. To ga je dovelo u sukob i u
zavadu s državom i društvom. i on se, napojen tako iz pehara žuči (iz kojega svaki u životu mora makar malo da gucne), posveti teškom ali svetom žurnalističkom pozivu, — postade borac za
istinu, pravdu i slobodu. I tako se ipak u nekom vidu obistiniše slutnje i želje kapetan-Mikajla, kuma, koji mu na krštenju dade ime Ratomir, da bude, to jest, junak i borac, kako mu samo ime
kazuje. Nije mu se dalo da svrši akademiju, da mu mač bude oružje, ali, kao što vidite, postade borac ipak: mesto mača izabra pero, da ga ono hrani i brani, — pero, koje ni za koje novce ne
prodaje!
- I sad se, kao što već rekosmo, krenuo u nadi da će možda biti štofa čak i za jedan pikantan i senzacionalni podlistak. Rešio se da pohodi tri mesta: da intervjuiše Zamfirove, Manulaćeve i
Manu. Samo na ta tri mesta. Naravno da i to nije bilo lako. Nije bilo bez nekih tešoća, naročito kod našega sveta, koji je, na žalost, izostao iza Švajcaraca i Amerikanaca (severnih, naravno),
pa još nikako neće da uvidi i da prizna da je ipak javnost i žurnalistika i javna kritika jedini najbolji i najradikalniji lek svakom uopšte društvenom zlu i mani. I on je bio spreman na svaku
eventualnost i neprijatnost, jer nije mu to prvina bila da tako negde pođe za podatke i fakta, a vrati se sa čvorugama po glavi i masnicama po leđima; ali se tešio da je takav žurnalistički
hlebac, i da služioci istine u svemu redovno najgore prolaze.
- Otišao je najpre Zamfirovima. Kad skočiše na nj sve tetke, ujne i strine, — sve Uranije i Kaliope, Taske i Tašane, sva ta ženskadija — pa zadžakaše na nj na sva tri jezika, srpskom, grčkom i
cincarskom, g. Ratomir je, tako reći, pre izleteo odatle nego što je ušao... Ali ga to nije mnogo zaplašilo: tešio se što se samo na rečima svršilo a nije dobio, kao što je mogao, nijednu
stolicu u glavu ili saksiju u leđa.
- Odatle je g. Ratomir krenuo Manulaćevoj kući, jer je bilo jedno, dosta jako i prilično rasprostrto i podržavano mišljenje da je Manulać, i niko drugi, odveo devojku. Pričalo se da ga je u tom,
sem njegove, čak i devojačka majka, Tašana, pomagala, pošto Zamfir nije hteo ni da čuje za Manulaća, nazivajući ga s bagatelisanjem „zevzek-Ibraimom“. Kad je došao, kazao je „Pomozi, bože!“ jer
je bio lepo dočekan, slatkim poslužen i kafa poručena, ali kad je otpočeo jednim podužim uvodom — koji ukućani ništa nisu razumeli i prešao na stvar i razgovetnije rekao zašto je došao, tražeći
čak i Zonu, da s njom progovori, ukućani se prosto zgranuše, pokazaše mu vrata, i tako ode i bez kafe, zadovoljan što nisu, kako su mu pripretili, pustili s lanca čuvenog njihovog zeljova.
- Izlazeći, mislio je u sebi: Bože moj, mnogo li smo još iza srećnih, civilizovanih narodâ! Mnogo li će još vode Nišavom proteći dokle naš svet ne oseti blagotvornu moć štampe, te osme svetske
sile!... Ostade mu još Mane. On je čovek mlađi, svetski, suvremen, iako nosi fes i trabolos-pas, — pa valjda će od njega što saznati moći. Njega će bar moći onako lepo intervjuisati, mišljaše g.
Ratomir. Srećom, zatekne u dućanu Manu. Odmah pređe na stvar. Postavljao mu je pitanja, ali se, na veliko iznenađenje svoje, ni ovde nije koristio. Mane nešto nije bio najbolje raspoložen, pa nije
hteo ništa da odgovara ni odmah, a kad je još razabrao da g. Ratomir hoće da ga metne u novine, onda mu je isuviše razgovetno kazao šta ga čeka ako to učini, jer ga je samo zapitao kratko i
hladno: zadržava li se on poduže uveče, zna li šta su to ćuteci, i nosi li fenjer kad se vraća kroz sokake i budžake kući. A kad ga je ovaj začuđeno zapitao našto sve to, i otkud sad taj
razgovor, otkud fenjeri i sokaci, ćuteci i budžaci, Mane mu je odgovorio hladno i mračna lica:
- — Za pisuvanje da batališ ti toj, tol’ko ti zborim! Zašto ja sam si esnaf-čovek, pros’, i nesam pismen; nesam činovnik ni učovnjak, ni presednik, ni pa poslanik, ta da si ćutim kako porena riba
mrena, kad me ture u novine, ta kako kučku rezile!... A za ono pa što te pitujem, demek, za docna kući idenje... znaješ, ima tesni sokaci, budžaci, ćuteci, — a t’mnina je — pa može lasno bez
fenjer da se sopleteš priko niki direci što su prokaj zid, ta da se strošiš!...