Зона Замфирова/16

Извор: Викизворник


Глава шеснаеста


У њој је изнето шта је у хаџи-Замфировој кући породични савет или комарила, састављена из тетака, стрина и ујни, решила односно пронесених гласова; како, то јест, да се најзгодније

демантују сви ти лажни гласови који су се појавили или ће се појавити, и они по чаршији и они по штампи, ако их буде било.


Наравно да хаџи Замфир није смео ништа чути од свега тога и стога га је са зебњом очекивала Ташана кад се вратио од господина начелника, и кришом га посматрала неће ли прочитати што на лицу

његовом: зна ли или не зна за све те гласове од којих је њој бучала глава не само од тетка-Таскиних реферата него и од свију других стрина, ујни и тетака које се после Таскине походе изређаше и

напунише јој главу, да већ више ни једна јота ваљда не би могла стати. Посматрала га је и дахнула је душом јер јој се учинило да јој домаћин још ништа не зна. Био је, истина, љут, али он је

обично увек љут и кад иде на чифлук и кад се с чифлука враћа. (За ово друго су му комшијске жене веровале, али за оно прво нису, него су тврдиле да се стари лисац само претвара, само да би се

показао пред Ташаном како нерадо оставља кућу. А тако исто му нису веровале ни за оно да ће продати чифлук.) Та ноћ је, дакле, мирно прошла, али је Ташанина радост ипак кратког века била. јер

сутра на подне, кад је стари Замфир дошао из чаршије, био је љут као рис. Чуо је све. Како је грмио по кући, како се све разбегло од праске и гнева његова! Сви су повукли, а Ташана и Зона

највише. Да је то само пуст глас и лажна клевета била, није Замфир ни сумњао; али зашто и толико да се појави, — то га је бесомучним правило!... И Замфир показа Зони ону липу пред капијом у

авлији. Само дотле, рече јој, сме ићи; ни на авлијска врата не сме више сама, без неког од старијих, изићи! Свима је пресео ручак; Замфир није ни сео, а други нико није онда ни смео. Све је

враћено натраг у кујну, недирнуто, онако као што је и донесено. И покућар Коце, шта ће, него задржи на ручак и пудара Провира, да буде тога дана његов гост. Присели су за богату софру, за оне

многе господске ђаконије на оној великој синији, и као давно што нису, јели су и слагали у се полако и натенане читав подруг сахата. Нукали један другог, престајали, па се опет наклапали,

отирали своје дебеле сељачке брке, пили и наздрављали један другом, баш као да се ништа у тој кући није ни десило...


Тако се није смело више трпети нити је могло остати, мишљаше Ташана. Гласови су се бестрага раширили, захватали све веће размере и постајали све вероватнији, — тако су је извештавале силне

рођаке које су јој непрестано долазиле и реферисале, и одлазиле, да се опет скорим с новим гласовима врате. Тога другога дана увече скупио се читаоцима познати породични савет да претресе све,

да се посаветује и да реши шта да се ради. Престале су да истражују ко је протурио тај глас, а више их је занимало откуда толики тако упорно тврде да су све то видели што се сад прича. Откуд

готове приповетке кад ни трунке истине нема?! То им никако није ишло у главу и било им је загонетно. Ето, и сам Манча се одриче тога: каже да је у то време играо томболу у Трговачкој касини, и

позива се на сведоке који су га видели. И он сам каже да је то лаж и клевета; ако је ко крив, — крив ће бити Манулаћ: ако је где одведена, то је, вели, одведена Манулаћевој кући, па и ако је

лаж, али бар изгледа, вели, вероватнија, јер је и прилика да чорбаџијска ћерка бежи у чорбаџијску кућу. И тако се понегде и тумачило. Али тиме је само још већа забуна начињена и унета у јавно

мнење које се тиме поделило, па једни тврдили да је Мане, а други да је Манулаћ одвео Зону, а то ниједно не ваља! Стога је породични савет решио, на предлог тетка-Таске, да ће најбоље бити, и

најлакше ће се запушити уста лажи и клевети, ако се девојка проведе, и свет је тако види у кругу њених толиких анђела хранитеља, међу којима, доиста, не може поклизнути и врднути са стазе

врлина ни сам црни ђаво, а камоли једна чедна и безазлена девојчица у пупољку свога млађана жића!...

Уговорише да сутра пре подне цела родбина иде у амам, где и тако нису одавно били. И Зона ће моћи, јер јој је данас већ много лакше. Ту утврдише тачно и поименце којим ће је све улицама

одвести у амам, а којим ће је, другим улицама, вратити из амама. Тако ће се, говораху, једаред за звагда запушити уста свакој лажи и клевети...

Тада се све разиђоше задовољне, само Зона остаде тужна и не могаше задуго ока склопити. Оплакала је дан, лила сузе, клела свет, али и себе, јер је у души осећала да је сама дала повода оним

својим држањем и увредљивим речима којима је увредила једну искрену и њој тако предану душу човека који јој сада опет у машти изиђе пред њене умне очи и мио, дивнији и милији него икада

дотле...


Што су решиле, то су учиниле. Сутрадан се искупила сва многобројна родбина и кренула се, са Зоном у средини, у амам. једним су је улицама одвели, а другим су се улицама после сви вратили. Тако

је свету јављено било да Зона није никуд била одведена, него да је код родитеља, и тако да ништа од свега онога што се којегде прича није било. Свет се окретао и бленуо за њима, извиривао кроз

прозоре, истрчавао на авлијска врата и радознало их гледао, и када су ишли тамо и кад су се враћали амо; кад су ишли у амам, он се чудио, а кад су се враћали из амама, — он се смешио.

Са ћепенка и лево и десно чаршијом испружили мајстори и трговци шије, па гледају за њима.
— Мичо, мори, — запишта својим танким гласом, удевајући конац у иглу, терзијица Ваче Шаторче, и запита свога првог комшију, Миче Шебинче, кубеџију, — ћу те, ете, питујем за ништо! — па подиже

глас да би га чула тетка Таска, која је баш у тај пар са Зоном и осталима пролазила туда. — Ћу те питујем, ако, демек, знаш да ми кажеш ништо... Ели се, Мичо, девојке воде преди свадбу у амам,

ели после свадбу?...

— Пре свадбу, — одговара Миче Шебинче — ја си тол’ко знам и пантим... У наш варош, — тај си је адет...
— Питујем, — вели Ваче Шаторче — зашто, знаш... Ето, заб’равија сам зар онај стари адет, па искам да знам. Зашто саг искочија ники нов адет па ники саг воде и после...