Зона Замфирова/13
Глава тринаеста
У њој је прва верзија о догађају испричаном у прошлој глави, верзија која је поникла подаље од позорнице догађаја и зато је, као посве невероватна, брзо и пропала.
- Освануло лепо јутро. Почињу оживљавати и чаршија и махале. Креће се свет на своја опредељења полако и постепено, онако, што рекли, по чину и господству. Најраније се кренуше на рад
баштованџије и дунђери, за њима занатлије и трговци иду и отварају дућане и износе мангале и мећу их на ивице тротоара да се ћумур боље разгори. Иза њих пролазе симиџије и пекари, слуге и
слушкиње, и напослетку се креће полако и достојанствено чиновнички и господски свет.
- Пролазе мамурни практиканти и полицијски писари вечно промукла гласа, можда од издавања усмених наредаба, а још више од силних (како се они лепо изражавају) „крканлука“; пролазе учитељи,
кисела лица и погнуте главе, мислећи једнако, даноноћно, о свом бедном учитељском стању, коме ваљда у свој Европи равна нема; пролазе професори свију професија и дисциплина, историчари и
микроскопичари, биолози и абиолози, филолози и математичари, — ови последњи с грдним фасциклама поправљених ђачких задатака под мишком, од којег поправљања добише и сами неки уморан и скоро
рећи глуп израз на лицу. Појављују се и попови, застану за часак на авлијским вратима, ваде грдне чешљине и брзо чешљајући у ред дотерују браду, а затим се журно крећу на свој посао; журе се да
пре од свију стигну на касапницу или рибљу пијацу да уграбе бољи део. Пролазе ђаци, и ситни и крупни, мушки и женски, основци и препарандисти. Основци иду са књигама и лепињама под мишком, и
џавељају и галаме, а препарандисти с књигом под мишком, бритвицом о куку и бригом за вратом, иду у групама, али не џавељају и не галаме, него иду тихо и ћуте и изгледају зловољни и забринути.
Зловољни су што нису имали времена да прочитају лекције, а нису имали времена због неких непријатних вести које стигоше преко новина из Енглеске, јер тамо се побунили фабрички радници у
Брадфорду против капиталиста И пошто не знају какав ће положај према свему томе заузети енглеска влада и парламенат (доњи дом бар!), — морају бити забринути...
- Све то пролази и хита свак на свој посао, или седи у отвореном дућану и чека сефте и муштерију, да пазари и да превуче пару преко браде и рекне: „Охо-хо! Од тебе сефте, а од бога берикèт“. Сви
су дућани већ давно отворени и пазаре, само Мана кујунџије дућан — преко обичаја, као никад досад — стоји још једнако затворен, иако је већ мало подоцне, јер је већ давно прошла многа сила и
господство; прошао и окружни начелник, и председник суда, и директор гимназије, и управник препарандије, а сва та господа — као што је сваком познато — не морају, па се и не журе баш богзна
како да су први на послу у канцеларији. То је одмах пало у очи првим комшијама Маниним, а после тога и великом делу чаршије. И како је који час пролазио, све им је чудноватије изгледало то,
јер, као никад, данас је за пакост покуљала муштерија варошка и, ко год дође до затворених врата, само зачуђено пита: „А... мајстор Манча — нема ли га?“ или: „Манча, нема га туј?“ или други
питају мало подсмешљиво: „А, јоште ли га нема?!... Јоште си зар спију?“ веле иронично и одлазе, а то су били већином они од Шарене чесме, можда баш очевици синоћног призора, који све знају, али
неће да кажу.
- И то је дало повода свакојаким нагађањима, тумачењима и причама најчуднијим и најневероватнијим. једна таква страшна верзија била је та да је полиција ухватила неке лажне дводинарце и,
природно, посумњала одмах на Манчу. Зато му је ноћас претресла дућан и кућу и нашла, веле, два пуна корита лажних дводинараца, па чак и калупе, сакривене под патосом, и ухапсила их све, — и
Манчу и калфе и шегрта Поту. Неки су га чак чули кад су пролазили крај начелства, и познали Поту по гласу (јер Поте се чешће дерао кад га туку у дућану, и отуд му познају глас), и веле да је
жалост била слушати ту дерњаву и кукњаву Потину. То прихватише и жене и стадоше клети Манчу (а зна се да је женска клетва страшнија и бржа и савршенија него и сам Теслин телеграф без жица, јер
иде право чак у небо). „Кад је већ“, говораху оне, „њега и калфе навукао ђаво на тај прљав посао, нека га и носи, али што да у то умеша и невину децу?!“ И једнако понављаху; „Црна мајка —
мислећи на Потину мајку — шта је чула и доживела, — и шта ће још све чути и доживети!“... Многи приметише како им је тек сада пукло пред очима, и све им је сада, веле, јасно. Сад им је јасно
откуд Мани толике лаконане плитке ципеле да их и радним даном, по киши и блату, носи!...
- Но тај глас није могао дуго да кружи по вароши и да опстане, јер око једанаест часова дошао је, на велико чудо и запрепашћење свију, сам главом Манча с Потом шегртом и отворио дућан. „Ваљда су
га, на јемство више виђених грађана, пустили да се из слободе брани?“ мислили су и разговарали грађани. Али, кад су га мало боље посматрали, учинило им се да тај човек баш ни најмање не изгледа
као човек који из апсе долази. јер, на велико изненађење њихово, Манча није дошао ни чупав, ни неумивен, ни необучен, — укратко, није био бедна изгледа, како обично изгледа човек кад га какав
белај снађе, па преноћи у апси, него је, баш напротив, изгледао као кита цвећа. На њему све свечано. Лепо обријан и ошишан, весео и расположен, само, изгледа мало неиспаван. За пасом му
револвер прикривен, а више њега свилен везен јаглук просипа пријатан мирис надалеко. Лепо се здрави са свима, али је, изгледа, мало замишљен, но ипак то није од невоље, јер се понекад и осмехне
и једнако суче своје танке црне брчиће. А још кад видеше да се Мане и не осврће чак ни на полицијског писара, а камоли на жандара, и да их чак и не отпоздравља, — онда отпаде свака, па и
најмања сумња и вероватноћа за тај глас. И онда нема више ни говора о калупима и лажним дводинарцима, говораху људи. „Којешта!“ брањаху га опет сад неки, „Мане је вредан и поштен младић као и
отац му; има златне руке, које више вреде и од правих сребрних, а камоли од лажних оловних дводинараца! Џумбусио младић ноћас, успавао се, одоцнео, — ето, то је све!“ Али кад га видеше да се
само мало задржао у дућану, издао наредбе, па опет духнуо као ветар, завртеше опет исти ти сумњиво главом и рекоше: „Ама, — није без ништа! Има нешто! Има неку муку! Али шта је то нешто, и
каква је то мука, — то нико у тој гомили не знаде да каже...