Zona Zamfirova/13
Glava trinaesta
U njoj je prva verzija o događaju ispričanom u prošloj glavi, verzija koja je ponikla podalje od pozornice događaja i zato je, kao posve neverovatna, brzo i propala.
- Osvanulo lepo jutro. Počinju oživljavati i čaršija i mahale. Kreće se svet na svoja opredeljenja polako i postepeno, onako, što rekli, po činu i gospodstvu. Najranije se krenuše na rad
baštovandžije i dunđeri, za njima zanatlije i trgovci idu i otvaraju dućane i iznose mangale i meću ih na ivice trotoara da se ćumur bolje razgori. Iza njih prolaze simidžije i pekari, sluge i
sluškinje, i naposletku se kreće polako i dostojanstveno činovnički i gospodski svet.
- Prolaze mamurni praktikanti i policijski pisari večno promukla glasa, možda od izdavanja usmenih naredaba, a još više od silnih (kako se oni lepo izražavaju) „krkanluka“; prolaze učitelji,
kisela lica i pognute glave, misleći jednako, danonoćno, o svom bednom učiteljskom stanju, kome valjda u svoj Evropi ravna nema; prolaze profesori sviju profesija i disciplina, istoričari i
mikroskopičari, biolozi i abiolozi, filolozi i matematičari, — ovi poslednji s grdnim fasciklama popravljenih đačkih zadataka pod miškom, od kojeg popravljanja dobiše i sami neki umoran i skoro
reći glup izraz na licu. Pojavljuju se i popovi, zastanu za časak na avlijskim vratima, vade grdne češljine i brzo češljajući u red doteruju bradu, a zatim se žurno kreću na svoj posao; žure se da
pre od sviju stignu na kasapnicu ili riblju pijacu da ugrabe bolji deo. Prolaze đaci, i sitni i krupni, muški i ženski, osnovci i preparandisti. Osnovci idu sa knjigama i lepinjama pod miškom, i
džaveljaju i galame, a preparandisti s knjigom pod miškom, britvicom o kuku i brigom za vratom, idu u grupama, ali ne džaveljaju i ne galame, nego idu tiho i ćute i izgledaju zlovoljni i zabrinuti.
Zlovoljni su što nisu imali vremena da pročitaju lekcije, a nisu imali vremena zbog nekih neprijatnih vesti koje stigoše preko novina iz Engleske, jer tamo se pobunili fabrički radnici u
Bradfordu protiv kapitalista I pošto ne znaju kakav će položaj prema svemu tome zauzeti engleska vlada i parlamenat (donji dom bar!), — moraju biti zabrinuti...
- Sve to prolazi i hita svak na svoj posao, ili sedi u otvorenom dućanu i čeka sefte i mušteriju, da pazari i da prevuče paru preko brade i rekne: „Oho-ho! Od tebe sefte, a od boga berikèt“. Svi
su dućani već davno otvoreni i pazare, samo Mana kujundžije dućan — preko običaja, kao nikad dosad — stoji još jednako zatvoren, iako je već malo podocne, jer je već davno prošla mnoga sila i
gospodstvo; prošao i okružni načelnik, i predsednik suda, i direktor gimnazije, i upravnik preparandije, a sva ta gospoda — kao što je svakom poznato — ne moraju, pa se i ne žure baš bogzna
kako da su prvi na poslu u kancelariji. To je odmah palo u oči prvim komšijama Maninim, a posle toga i velikom delu čaršije. I kako je koji čas prolazio, sve im je čudnovatije izgledalo to,
jer, kao nikad, danas je za pakost pokuljala mušterija varoška i, ko god dođe do zatvorenih vrata, samo začuđeno pita: „A... majstor Manča — nema li ga?“ ili: „Manča, nema ga tuj?“ ili drugi
pitaju malo podsmešljivo: „A, jošte li ga nema?!... Jošte si zar spiju?“ vele ironično i odlaze, a to su bili većinom oni od Šarene česme, možda baš očevici sinoćnog prizora, koji sve znaju, ali
neće da kažu.
- I to je dalo povoda svakojakim nagađanjima, tumačenjima i pričama najčudnijim i najneverovatnijim. jedna takva strašna verzija bila je ta da je policija uhvatila neke lažne dvodinarce i,
prirodno, posumnjala odmah na Manču. Zato mu je noćas pretresla dućan i kuću i našla, vele, dva puna korita lažnih dvodinaraca, pa čak i kalupe, sakrivene pod patosom, i uhapsila ih sve, — i
Manču i kalfe i šegrta Potu. Neki su ga čak čuli kad su prolazili kraj načelstva, i poznali Potu po glasu (jer Pote se češće derao kad ga tuku u dućanu, i otud mu poznaju glas), i vele da je
žalost bila slušati tu dernjavu i kuknjavu Potinu. To prihvatiše i žene i stadoše kleti Manču (a zna se da je ženska kletva strašnija i brža i savršenija nego i sam Teslin telegraf bez žica, jer
ide pravo čak u nebo). „Kad je već“, govorahu one, „njega i kalfe navukao đavo na taj prljav posao, neka ga i nosi, ali što da u to umeša i nevinu decu?!“ I jednako ponavljahu; „Crna majka —
misleći na Potinu majku — šta je čula i doživela, — i šta će još sve čuti i doživeti!“... Mnogi primetiše kako im je tek sada puklo pred očima, i sve im je sada, vele, jasno. Sad im je jasno
otkud Mani tolike lakonane plitke cipele da ih i radnim danom, po kiši i blatu, nosi!...
- No taj glas nije mogao dugo da kruži po varoši i da opstane, jer oko jedanaest časova došao je, na veliko čudo i zaprepašćenje sviju, sam glavom Manča s Potom šegrtom i otvorio dućan. „Valjda su
ga, na jemstvo više viđenih građana, pustili da se iz slobode brani?“ mislili su i razgovarali građani. Ali, kad su ga malo bolje posmatrali, učinilo im se da taj čovek baš ni najmanje ne izgleda
kao čovek koji iz apse dolazi. jer, na veliko iznenađenje njihovo, Manča nije došao ni čupav, ni neumiven, ni neobučen, — ukratko, nije bio bedna izgleda, kako obično izgleda čovek kad ga kakav
belaj snađe, pa prenoći u apsi, nego je, baš naprotiv, izgledao kao kita cveća. Na njemu sve svečano. Lepo obrijan i ošišan, veseo i raspoložen, samo, izgleda malo neispavan. Za pasom mu
revolver prikriven, a više njega svilen vezen jagluk prosipa prijatan miris nadaleko. Lepo se zdravi sa svima, ali je, izgleda, malo zamišljen, no ipak to nije od nevolje, jer se ponekad i osmehne
i jednako suče svoje tanke crne brčiće. A još kad videše da se Mane i ne osvrće čak ni na policijskog pisara, a kamoli na žandara, i da ih čak i ne otpozdravlja, — onda otpade svaka, pa i
najmanja sumnja i verovatnoća za taj glas. I onda nema više ni govora o kalupima i lažnim dvodinarcima, govorahu ljudi. „Koješta!“ branjahu ga opet sad neki, „Mane je vredan i pošten mladić kao i
otac mu; ima zlatne ruke, koje više vrede i od pravih srebrnih, a kamoli od lažnih olovnih dvodinaraca! Džumbusio mladić noćas, uspavao se, odocneo, — eto, to je sve!“ Ali kad ga videše da se
samo malo zadržao u dućanu, izdao naredbe, pa opet duhnuo kao vetar, zavrteše opet isti ti sumnjivo glavom i rekoše: „Ama, — nije bez ništa! Ima nešto! Ima neku muku! Ali šta je to nešto, i
kakva je to muka, — to niko u toj gomili ne znade da kaže...