Зона Замфирова/12
Глава дванаеста
У њој је испричано како се вешто умео осветити Мане Зони, тако вешто да је испало сасвим по оном народном: „И курјаци сити и овце на броју”, или, још боље, по оној. „Ни лук јео, ни на лук мирисао”; а то ће поштованим читаоцима јасније бити тек у идућој, тринаестој глави.
Страшне оне слике сна дубоко су се утиснуле у душу Манину. Дуго још врзле му се по памети слике те, и није му никако јасно било, и дуго још лупао је главу о том: да ли је он оно био што је у сну водио коло, или је то био Замфиров Жућко; тако и смех онај Зонин не могаше никако да избије из главе. И она му дође ужасно немилосрдна и гадна. И кад је она таква у сну била, размишљаше Мане, била би она таква, и још гора, и на јави. Зато је тога целога дана у недељу био Мане врло суморан, а зато, опет, и није провео недељу као досада што је обично проводио.
Али „свако чудо за три дана“, вели народ. А Мане је био син тога народа у кога је постала за утеху она реч: „Ко зна зашто је то добро?!“ — и он се наскоро прибрао и исправио. Није падао у меланхолију и сентименталност, него је одмахнуо руком и рекао: „Успут, дико, успут, перунико“, и мало по мало слике су све блеђе и блеђе бивале, док нису сасвим ишчезле, а с њима и спомен на Зону. И да није био он чапкун-Мане, о Зони не би било ни речи у овој приповеци, иако јој је име у наслову, јер Мане би рекао: „Други сокак, друга девојка“, а што би рекао, то би и урадио, јер би свуд дочекан био, и прича би се, вероватно, наставила са другом неком јунакињом приповетке. Али се Мане није тек онако звао чапкун-Мане, није забадава био син чувеног Ђорђија и братанац још чувеније Доке, био крв њихова, — па се није задовољио само тиме да јој окрене леђа и да на другој страни потражи утехе, него је пре тога хтео да јој спреми нешто да га добро запамти, — а за то је, опет, морало доћи ово што је дошло, и приповетка се морала свршити само овако како ће се и свршити.
После неколико дана Мане је ишао опет поносито и ведра чела. Вратила му се стара безбрижност његова и весела ћуд, и он се опет шалио и задевао младе лепушкасте муштерије кад би му се свратиле у дућан и искашљавао би се по старом свом обичају за сељанчицама кад би прошао крај њих, а на Зону није више ни мислио или, боље рећи, мислио је на њу, али само још утолико уколико је желео да јој се освети. А на освету је једнако мислио од оног вечера од растанка кад јој је припретио осветом. Али како, на који начин ће јој се осветити, то још није знао, и зато је сад мислио само о начину освете. И, како је био досетљив, то му није требало дуго да лупа главу. После три дана он је већ имао идеју о освети и задовољан трљао руке при помисли да то неће бити сан који зором бледи и нестаје га као магла са Паша-чаира што се диже и нестаје је под зрацима сунчаним, него ће то бити јава, сушта јава; и брука ће пуцати по кафанама, по чаршији, по махалама, па чак, можда, и по новинама. „Ах“, тресну се у груди Мане, „што ће ми бидне ћеф да гу, ете, туре и у новине!“ Остало му је још само да смисли о појединостима како ће да изведе своје дело освете.
Па како је цела та ствар била и дрска и луда, то је Мане држао да је сасвим природно да је сме слободно поверити тетка-Доки, која је, уосталом, и дужна да му помогне, јер она му је, мишљаше он, оном својом прошевином сву ту бруку и невољу и натоварила на врат. Зато јој све потанко исприча и оно што је било, а тако и оно што треба да буде, и наравно да ју је одмах придобио за ствар, јер Дока је на такве ствари била увек готова као, што рекли, бос у бару. Доки се дивно допало; тако јој се допало да га је у знак задовољства треснула руком и умал’ му раме није одвалила. „Ашкољс’н бре!“ — подвикну усхићена Дока — „куче Ђорђијино! Саг те признавам дек си тетино тетинче! Такој те искам, ешеку ниједан!“
За ту ствар требала је Ману као помагач једна женска, витка и повиша, и он запита доку да ли зна она коју такву женску. Тетка Дока се понуди сама. Повисока је, а куражна је.
— Што да тражим по ма’але, еве сам ти ја! — вели Дока.
— Море, тето, — брани се Мане од ове нове и неочекиване напасти — неси ти веће за теј работе. Искам висока и т’нка инка да је...
— Што, што, бре? Питај, бре магаре, тетина, он да ти каже каква сам била т’нка и висока кад ме узеде, ете, мој Сотираћ...
— Ама, била си дè, ама саг, ете, неси!
— Море, узни си ти сал мене, па ич не бери бригу! Ако треба да се тепамо с некога, — па ће се и тепамо. Ако треба да се бијем с патролу, — ласно за тој! Ће се бијем, а ти сал да сеириш.
Умирује је Мане и вели да никаква боја неће и не сме бити, али му треба женска виткија и лакша. Тетка дока се брани и вели да је она лака, и зове га да се огледају: „Ајде да прерипујемо кој ће побоље да прерипи кочије у авлију там’!“ Али се никако не сложише. Мане остаде при свом; њему је потребна била танка, висока и млада девојка, и то само за један сат. Размишљали су, разговарали, ређали и присећали се коју би то могли замолити да им помогне, па ниједна није подесна била. Све што је дока споменула нису биле згодне за ово чудно, а помало и опасно предузеће, јер или је била плашљива, или брбљива, или заљубљена у Ману, ша ће радити за себе и своју корист: обесиће му се о врат и употребити догађај у своју корист, или тако нешто учинити што би упропастило ову овако лепо замишљену ствар.
Мислио и мислио Мане, док се напослетку не сети Митанча Петракијевог, познатог већ читаоцима из главе пете. То му је из детињства добар друг, иако нешто млађи од њега. Толико су лепо живели да су чак и побратими. Он ће, мишљаше Мане, бити таман за тај посао. Куражан је, дрзак је, има пуно тих лудих авантура, а што је овде најглавније, ћосав је и има нежне женске црте лица; и кад се преруши у женско одело, изгледаће висок и витак у том оделу. И Доки се допала та мисао, и она остаде и даље у тој завери имајући у њој и своју одређену улогу, којом ће припомоћи да ствар испадне као што треба н да освета буде извршена.
А Митанче још једнако живи одвојен од родитељске куће. Мајка му кришом шаље новаца и иначе га помаже, али отац, стари Петракија, још никако да се одљути: никако неће ни да чује за њега иако је већ нестало узрока свађи између оца и сина. Јер Митанче је добио поуздане вести да му је његова фатална супруга Хермина била умешана у неку повећу интернационалну дружину за прављење и протурање лажних форинти, са седиштем у Оршави, где су сви похватани и осуђени на робију, а међу њима н она, Хермина. Тиме је та фатална веза била раскинута, и сад је Митанче опет био слободан.
Али му отац никако не прашта јер му не верује; боји се лакомислености његове и још никако неће да зна за њега, па зато на сва наваљивања мајке његове није му допустио чак ни о слави да му дође у кућу. Зато Митанча још једнако нетеже и тавори с оном малом платом и, да га мајка кришом не потпомаже, било би зло н наопако. Али и овако, у овим тешким приликама, сачувао је стару своју веселу ћуд и још је увек готов на сваку, па и најдрскију лудорију и будалаштину.
Њега се, дакле, сада сетио Мане, а сетио се још и тога да Митанча ужасно мрзи чорбаџи-Замфира, јер је овај подстрекивао чорбаџи-Петракија да онако уради са сином, а и сад га још једнако храбри и светује да што дуже истраје у својој одлуци. Као крвни непријатељ чорбаџи-Замфиров, Митанча је добро дошао сада Ману: да се сложе и слошки да нападну на заједничког им непријатеља.
Увече нађе Мане Митанчу у Трговачкој касини. Уз чашицу мастике, мезетишући маслинке, разговарају се о том. Каже му Мане у чему је ствар, а Митанче, наравно, одмах пристане. Допао му се тај начин и усхићен је био досетљивошћу побратима Мана и трљао је руке и смејао се задовољно, уверен већ унапред да ће им све лепо и лако испасти за руком.
— Побратиме, — узвикну Митанче — у ватру, — у ватру, у воду, — у воду! Сас теб’ ћу, побратиме!
— Знам те, дè! — вели му задовољно Мане.
— Е, што ће ми ћеф бидне, побратиме, да остану резил у чаршију и у свет, ете, те јагуриде чорбаџијске! — грди Митанче, који је од искључења из наследства омрзнуо на чорбаџијски сталеж и сасвим постао плебејац и демократа. — Е, много ми ћеф да ти помогнем. Ти си уживај; накриви си капче, а за онај реч „куче у чашире“ убаво ће ги се осветиш!... Е, што да ти не давају девојче?! Кој су они, што су па они побољи од теб’?!... Море, мен’ ми мука и жал ми за мен’ што си ја немам нику сестру, ама спроти теб’ прилику, — па ја да гу украднем и даднем, ем сас какав алал!...
— Ех, — грува се у прса Мане — сал тој да си дочекам да ги пукне брука и оде абер по ма’але, па после сал тол’ко да поживејем кол’ко од зајца оп’нци да поцепам! Тол’ко, побратиме, е што ми веће треба и свет и живот!?... Ја искашем моја да си бидне, а они ми гу не давају; та кад не може тој да бидне, е нек’ си остане резил... па нека гу таг узне кој оће и кој сме...
— Ће да гу узне, ама треба да си има траву стискавац...
— А саг јоште има, побратиме, да нађемо једнога кочијаша. Ама цврст да је, бата да је...
— Ти ич бригу да си не береш за тој! Знам си једнога, Ставре јаре се вика... Антика кочијаш!... у свашто се разбира. Тај што може да ти изработи, ете, никуј послу, веће никој ти тој не може!... Из Турцко три рисјанке из арем украде си и претури ги овам’ преко границу... Познава се са све ме’анџике, амамџике и старе буле, викају га и цигански конзул...
Одоше и нађоше Ставре Јаре. Пристаде и он одмах. Кад му казаше све шта је и како је, рече им Ставре јаре:
— Море, ако искате, може да украдемо све тетке, стринке, куме и кумице. Ја мислешем нешто ће бидне поцврста посла, а за овај што ми казасте, — колај работа!...
Уговорише све шта ће и како ће, где ће ко набавити оно што треба и где ће се наћи на уречено време. Мане ће чекати Ставру у Трговачкој касини; кад Ставре спреми све, нека дође и нека му јави.
Тако уговорише, а затим се разиђоше.
Већ је вече. На Шареној чесми, обраслој древном маховином и окруженој жалосним врбама, пуно света. Врева велика, смех и кикот, гурање и псовке; пукне шамар или прсне која тестија, затим се чује звецкање тесака, чује се жандарево: назад!, па опет нешто као шамари, после објашњење, — чују се речи: „Ја сам, бре, војник, пореска глава, плаћам, бре, порез!“ а затим опет: „Ај си, келешу ниједан, теб’ ћу те гледам“, или: „А ти си па нека девојка!“ и томе подобни разговори. једни одлазе, други долазе, и око чесме једнако пуно. Полако се спушта мрак, ноћ септембарска. Свет из чаршије пролази и хита кућама по махалама. На истоку резонују: ко није видео фајде од очију, неће ни од трепавица; ко није пазарио и ћарио дању за видела, неће ни увече спрам свеће, — и зато мало раније затварају дућане. Иако су мало грамзиви за парама, али они воле и рахатлук, и време им није новац; зато рано затварају дућане и мајстори и трговци и грабе кућама. Жељни домаћег круга, оне домаће и тишине и разговора, они неће што више времена да проведу на послу, него откидају од тога времена и хитају кућама да у пријатном рахатлуку проведу неко време, да нареде, прегледају, покарају и помилују укућане пре свеће и вечере. једни, а њих је већина, иду право кући, — то су они што свако вече сруче пазар у кесу и носе га кући; под једним пазухом носе кесу, а под другим нешто купљено успут чиме ће се увеличати кућевна вечера. А други, који такође рано затварају дућан, али који не носе увече пазар кући, не иду право кући, него свраћају обично у кафанице. Од свију кафаница и кафана најзнатнија је и најинтересантнија и најпосећенија Трговачка касина. Ту свраћа најразноврснији свет, али се ипак од старина назива трговачка јер њих има ипак највише. Ту свраћају и они крупни трговци што тргују с Бечом и Цариградом, и они ситни што од тих крупних пазаре еспап и сами га у колицима у први мрак догурају у свој дућан; ту свраћају и танки практиканти и дебели лиферанти, који обично прате дебелог казначеја, омиљену личност у округу, с којим су обично сви „пер-ту“ и зато му никад не дају да он плати што је пио, већ кад се казначеј маши за џеп и пита: „Шта имам да платим?“, а келнер само каже: „Немате ништа; плаћено је“, а кад овај зачуђено гледа по кафани и погледом као пита, види тек неког где одмахује руком, а то му значи: „Не питај! То ми је мана да сам дружељубив!“
У кафани пуно. Жагор и разговор на све стране. Долази и Миле с хармоником и седа обично у један ћошак. Он обично пре вечере одсвира овде, а после вечере где свира — ко би то знао! Тако, наизменце, — мало посвира, па онда пије, мезетише и пуши, па опет свира. Бакшиш ретко купи, јер он управо и не долази у Касину ради бакшиша (јер он би по овом бакшишу умро од глади), него долази ради томболе, коју сви радо и редовно овде играју, само мало доцније, кад се сви играчи скупе. А дотле проводе време како ко зна. Неки играју жандара, неки домина, неки „шеш-беш“, али сви чекају кад ће се томбола отпочети, а она не може, баш и кад се сви скупе, док не дође неопходни и потребни Пацко, јер он је, тако рећи, дипломирани викач. Њега, дакле, сви чекају, само га не чека скоро премештени из Београда практикант Велибор, страстан шахиста, који не игра томболе, него само шах, и то с фармацајтским помоћником Пајицом. С њим игра. И ти се људи тако страсно задубе у тај проклети шах да се око њих могу сви исклати, а они не би приметили! (Ономад су се чак и сликали тако са шахом како, задубљени у игру, играју њих двојица шаха, а трећи, лепи Перица, прави им цигаре и кибицује, иако се он и не разуме у шаху.)
Долази најзад и давно изгледани Нацко. Он је сталан и врло вешт викач од ово две године — тако вешт, као да му је још дед био викач. Нацко је био галантерист, још му у шупи стоји фирма „Галантеријска радња код Без конкуренције“, али због његове сувишне галантерије према разним „бубњарима“ у разним женским оркестрима банкротирао је и дотерао до овога што је сад. Али он се не љути на судбину: сноси је мирно и нада се да ће опет бити што је био, а засад се теши тиме што је испекао овај свој садашњи занат. А шта му и треба више? Млад је, здрав је, грлат је; има јасан глас, добро мућка нумере у кеси, има добре очи, разговетно чита бројеве и никад се није забунио да каже од 66 да је 99, или обратно, као што се то дешава оном другом, неком Мицку, који сем тога и шушљета кад виче, па зато га и не маре играчи томболе. Зато није чудо што је цела кафана гракнула кад се појавио на вратима. Сви отурају од себе, као по некој команди, домине, карте, табле за шеш-беш и питају га где се толико задржао. А он се извињава — каже да се задржао због писања неке жалбе и давања адвокатског савета.
Одмах настаде већа живост. Келнер разноси таблице, узимају сви, ко једну, ко две, а неко и по четири! Мане, и он ту, и он узима две таблице да игра.
Келнер меће пред свакога шаку кукуруза. Нацко седа за један сто у средини, мућну кесом и викну: „Почиње; молим за тишину!“ Мућну опет кесом и стаде извлачити бројеве и викати их, а цела кафана слуша и меће зрно на таблу. Тек мало после неко се мешкољи, загледа у комшијску таблицу, виче: „Мућни!“ Нацко одговара: „Мућкам“. једни вичу: „Мућни боље!“, други опет: „Добро је, добро!“ понеки додаје: „Добро је! Што да се мућка? Неје пљоска с ракију, та да мућка!“ Тако се једни смеју, а други љуте. Само Мане нити се смеје њити се љути. Стоје табле пред њим, а он чак и не слуша нити ређа; мисли његове и нису сада овде у кафани, зато се не осмехну баш ниједном на Нацкове шале. јер Нацко је био радо слушан што је имао и онако као неког хумора. Дугом практиком на томболама извежбао се и знао је из искуства да су цифре увек некако сувопарне, па је умео то викање цифара својим хумором и зачинити. Ослањајући се на фамилијарност која је владала ту у друштву, он често при викању није ни викао и изговарао цифре, него нешто друго, али свакидашњи и редовни посетиоци и играчи знали су шта му то значи, и сви су погађали и метали на једну исту цифру. Па тако и сада, док је викао цифре, викао, а сада поче онако.
Викну Пацко:
— Маџарска буна...
А сви мећу зрно кукуруза на број 48.
— Фузија...
Играчи мећу на број 87.
— Дидић! — виче Нацко.
Они мећу на број 83.
— Светоандрејска скупштина...
Играчи мећу на број 58.
— Бонту банкрот... — раздера се Нацко.
Сви траже број 82.
— Чифути...
Они мећу на број 77.
— Женске ноге...
Сви се смеју и мећу озбиљно на број 11.
— Доста! Стига! — раздера се као луд Ване Јагурида и сручи кукуруз с табле на сто, па полете с таблом ка касиру тако силно да је са столицом заједно оборио ситног Тасицу шнајдера. Предаде таблу ради контроле. И док је он брисао чело, примао честитања и очекивао паре, појави се на вратима кафанским Ставре јаре.
— Ела! — рече само толико. Даде знак Ману, овај се диже и обојице нестаде из кафане...
Ставре и Мане упутише се журно кроз неке улице, које су све празније и мирније бивале. Седоше у једна кола и ударише опет другим споредним улицама и упутише се у чорбаџи-Замфирову улицу, која је нешто живља била, јер је с друге стране, мало подаље, на углу улице, била чесма; надалеко чувена са своје добре воде; зато је око ње увек више света било и мало дубље у ноћ него око других.
Кола Ставре Јарета уђоше у хаџи-Замфирову улицу мало дубље, па стадоше. Из мрака приђоше још две прилике и разговараху нешто тихо с Маном, који је сишао био с кола.
Затим приђоше капији. Не прође неколико тренутака и чу се тресак капије и звек звекира, а затим сви скочише у кола и потераше... Они што у тај пар прођоше с тестијама воде том улицом видеше при светлости општинског фењера све. Видеше како Мане и она двојица придржавају у колима девојку, како је умирују, како је покривају неком марамом; неко мување у ребра видеше, и чуше само то како један рече: „Што се смејеш, будало?“ А затим појурише кола као олуј брзо крај чесме, пуне света, вичући: „Варда!“ свету, који прсну на све стране као расплашене кокошке.
— Брее!... Украдоше Замифорово девојче! — викнуше изненађени мушки око чесме видећи у колима снажном Манином руком око паса стегнуту женску прилику у зеленој бундици, с једним мањим завежљајем у рукама и другим већим на колима (у коме беху душек, јастуци, и јорган) крај ње. У колима још колевка, коританце и дубак...
— Лелеее! Црна Ташано, у зêм да пропаднеш! — викнуше женске, гледајући за колима која лете преко калдрме и крешу варнице, која су већ далеко измакла и силно појурила у Докин сокак. — Их, их, их, леле! Каква срамота!... Црна, црна Ташана, како ће у свет да искочи, — девојче гу станула побегуља!...