Zona Zamfirova/12
Glava dvanaesta
U njoj je ispričano kako se vešto umeo osvetiti Mane Zoni, tako vešto da je ispalo sasvim po onom narodnom: „I kurjaci siti i ovce na broju”, ili, još bolje, po onoj. „Ni luk jeo, ni na luk mirisao”; a to će poštovanim čitaocima jasnije biti tek u idućoj, trinaestoj glavi.
Strašne one slike sna duboko su se utisnule u dušu Maninu. Dugo još vrzle mu se po pameti slike te, i nije mu nikako jasno bilo, i dugo još lupao je glavu o tom: da li je on ono bio što je u snu vodio kolo, ili je to bio Zamfirov Žućko; tako i smeh onaj Zonin ne mogaše nikako da izbije iz glave. I ona mu dođe užasno nemilosrdna i gadna. I kad je ona takva u snu bila, razmišljaše Mane, bila bi ona takva, i još gora, i na javi. Zato je toga celoga dana u nedelju bio Mane vrlo sumoran, a zato, opet, i nije proveo nedelju kao dosada što je obično provodio.
Ali „svako čudo za tri dana“, veli narod. A Mane je bio sin toga naroda u koga je postala za utehu ona reč: „Ko zna zašto je to dobro?!“ — i on se naskoro pribrao i ispravio. Nije padao u melanholiju i sentimentalnost, nego je odmahnuo rukom i rekao: „Usput, diko, usput, peruniko“, i malo po malo slike su sve bleđe i bleđe bivale, dok nisu sasvim iščezle, a s njima i spomen na Zonu. I da nije bio on čapkun-Mane, o Zoni ne bi bilo ni reči u ovoj pripoveci, iako joj je ime u naslovu, jer Mane bi rekao: „Drugi sokak, druga devojka“, a što bi rekao, to bi i uradio, jer bi svud dočekan bio, i priča bi se, verovatno, nastavila sa drugom nekom junakinjom pripovetke. Ali se Mane nije tek onako zvao čapkun-Mane, nije zabadava bio sin čuvenog Đorđija i bratanac još čuvenije Doke, bio krv njihova, — pa se nije zadovoljio samo time da joj okrene leđa i da na drugoj strani potraži utehe, nego je pre toga hteo da joj spremi nešto da ga dobro zapamti, — a za to je, opet, moralo doći ovo što je došlo, i pripovetka se morala svršiti samo ovako kako će se i svršiti.
Posle nekoliko dana Mane je išao opet ponosito i vedra čela. Vratila mu se stara bezbrižnost njegova i vesela ćud, i on se opet šalio i zadevao mlade lepuškaste mušterije kad bi mu se svratile u dućan i iskašljavao bi se po starom svom običaju za seljančicama kad bi prošao kraj njih, a na Zonu nije više ni mislio ili, bolje reći, mislio je na nju, ali samo još utoliko ukoliko je želeo da joj se osveti. A na osvetu je jednako mislio od onog večera od rastanka kad joj je pripretio osvetom. Ali kako, na koji način će joj se osvetiti, to još nije znao, i zato je sad mislio samo o načinu osvete. I, kako je bio dosetljiv, to mu nije trebalo dugo da lupa glavu. Posle tri dana on je već imao ideju o osveti i zadovoljan trljao ruke pri pomisli da to neće biti san koji zorom bledi i nestaje ga kao magla sa Paša-čaira što se diže i nestaje je pod zracima sunčanim, nego će to biti java, sušta java; i bruka će pucati po kafanama, po čaršiji, po mahalama, pa čak, možda, i po novinama. „Ah“, tresnu se u grudi Mane, „što će mi bidne ćef da gu, ete, ture i u novine!“ Ostalo mu je još samo da smisli o pojedinostima kako će da izvede svoje delo osvete.
Pa kako je cela ta stvar bila i drska i luda, to je Mane držao da je sasvim prirodno da je sme slobodno poveriti tetka-Doki, koja je, uostalom, i dužna da mu pomogne, jer ona mu je, mišljaše on, onom svojom proševinom svu tu bruku i nevolju i natovarila na vrat. Zato joj sve potanko ispriča i ono što je bilo, a tako i ono što treba da bude, i naravno da ju je odmah pridobio za stvar, jer Doka je na takve stvari bila uvek gotova kao, što rekli, bos u baru. Doki se divno dopalo; tako joj se dopalo da ga je u znak zadovoljstva tresnula rukom i umal’ mu rame nije odvalila. „Aškoljs’n bre!“ — podviknu ushićena Doka — „kuče Đorđijino! Sag te priznavam dek si tetino tetinče! Takoj te iskam, ešeku nijedan!“
Za tu stvar trebala je Manu kao pomagač jedna ženska, vitka i poviša, i on zapita doku da li zna ona koju takvu žensku. Tetka Doka se ponudi sama. Povisoka je, a kuražna je.
— Što da tražim po ma’ale, eve sam ti ja! — veli Doka.
— More, teto, — brani se Mane od ove nove i neočekivane napasti — nesi ti veće za tej rabote. Iskam visoka i t’nka inka da je...
— Što, što, bre? Pitaj, bre magare, tetina, on da ti kaže kakva sam bila t’nka i visoka kad me uzede, ete, moj Sotirać...
— Ama, bila si dè, ama sag, ete, nesi!
— More, uzni si ti sal mene, pa ič ne beri brigu! Ako treba da se tepamo s nekoga, — pa će se i tepamo. Ako treba da se bijem s patrolu, — lasno za toj! Će se bijem, a ti sal da seiriš.
Umiruje je Mane i veli da nikakva boja neće i ne sme biti, ali mu treba ženska vitkija i lakša. Tetka doka se brani i veli da je ona laka, i zove ga da se ogledaju: „Ajde da preripujemo koj će pobolje da preripi kočije u avliju tam’!“ Ali se nikako ne složiše. Mane ostade pri svom; njemu je potrebna bila tanka, visoka i mlada devojka, i to samo za jedan sat. Razmišljali su, razgovarali, ređali i prisećali se koju bi to mogli zamoliti da im pomogne, pa nijedna nije podesna bila. Sve što je doka spomenula nisu bile zgodne za ovo čudno, a pomalo i opasno preduzeće, jer ili je bila plašljiva, ili brbljiva, ili zaljubljena u Manu, ša će raditi za sebe i svoju korist: obesiće mu se o vrat i upotrebiti događaj u svoju korist, ili tako nešto učiniti što bi upropastilo ovu ovako lepo zamišljenu stvar.
Mislio i mislio Mane, dok se naposletku ne seti Mitanča Petrakijevog, poznatog već čitaocima iz glave pete. To mu je iz detinjstva dobar drug, iako nešto mlađi od njega. Toliko su lepo živeli da su čak i pobratimi. On će, mišljaše Mane, biti taman za taj posao. Kuražan je, drzak je, ima puno tih ludih avantura, a što je ovde najglavnije, ćosav je i ima nežne ženske crte lica; i kad se preruši u žensko odelo, izgledaće visok i vitak u tom odelu. I Doki se dopala ta misao, i ona ostade i dalje u toj zaveri imajući u njoj i svoju određenu ulogu, kojom će pripomoći da stvar ispadne kao što treba n da osveta bude izvršena.
A Mitanče još jednako živi odvojen od roditeljske kuće. Majka mu krišom šalje novaca i inače ga pomaže, ali otac, stari Petrakija, još nikako da se odljuti: nikako neće ni da čuje za njega iako je već nestalo uzroka svađi između oca i sina. Jer Mitanče je dobio pouzdane vesti da mu je njegova fatalna supruga Hermina bila umešana u neku poveću internacionalnu družinu za pravljenje i proturanje lažnih forinti, sa sedištem u Oršavi, gde su svi pohvatani i osuđeni na robiju, a među njima n ona, Hermina. Time je ta fatalna veza bila raskinuta, i sad je Mitanče opet bio slobodan.
Ali mu otac nikako ne prašta jer mu ne veruje; boji se lakomislenosti njegove i još nikako neće da zna za njega, pa zato na sva navaljivanja majke njegove nije mu dopustio čak ni o slavi da mu dođe u kuću. Zato Mitanča još jednako neteže i tavori s onom malom platom i, da ga majka krišom ne potpomaže, bilo bi zlo n naopako. Ali i ovako, u ovim teškim prilikama, sačuvao je staru svoju veselu ćud i još je uvek gotov na svaku, pa i najdrskiju ludoriju i budalaštinu.
Njega se, dakle, sada setio Mane, a setio se još i toga da Mitanča užasno mrzi čorbadži-Zamfira, jer je ovaj podstrekivao čorbadži-Petrakija da onako uradi sa sinom, a i sad ga još jednako hrabri i svetuje da što duže istraje u svojoj odluci. Kao krvni neprijatelj čorbadži-Zamfirov, Mitanča je dobro došao sada Manu: da se slože i sloški da napadnu na zajedničkog im neprijatelja.
Uveče nađe Mane Mitanču u Trgovačkoj kasini. Uz čašicu mastike, mezetišući maslinke, razgovaraju se o tom. Kaže mu Mane u čemu je stvar, a Mitanče, naravno, odmah pristane. Dopao mu se taj način i ushićen je bio dosetljivošću pobratima Mana i trljao je ruke i smejao se zadovoljno, uveren već unapred da će im sve lepo i lako ispasti za rukom.
— Pobratime, — uzviknu Mitanče — u vatru, — u vatru, u vodu, — u vodu! Sas teb’ ću, pobratime!
— Znam te, dè! — veli mu zadovoljno Mane.
— E, što će mi ćef bidne, pobratime, da ostanu rezil u čaršiju i u svet, ete, te jaguride čorbadžijske! — grdi Mitanče, koji je od isključenja iz nasledstva omrznuo na čorbadžijski stalež i sasvim postao plebejac i demokrata. — E, mnogo mi ćef da ti pomognem. Ti si uživaj; nakrivi si kapče, a za onaj reč „kuče u čašire“ ubavo će gi se osvetiš!... E, što da ti ne davaju devojče?! Koj su oni, što su pa oni pobolji od teb’?!... More, men’ mi muka i žal mi za men’ što si ja nemam niku sestru, ama sproti teb’ priliku, — pa ja da gu ukradnem i dadnem, em sas kakav alal!...
— Eh, — gruva se u prsa Mane — sal toj da si dočekam da gi pukne bruka i ode aber po ma’ale, pa posle sal tol’ko da poživejem kol’ko od zajca op’nci da pocepam! Tol’ko, pobratime, e što mi veće treba i svet i život!?... Ja iskašem moja da si bidne, a oni mi gu ne davaju; ta kad ne može toj da bidne, e nek’ si ostane rezil... pa neka gu tag uzne koj oće i koj sme...
— Će da gu uzne, ama treba da si ima travu stiskavac...
— A sag jošte ima, pobratime, da nađemo jednoga kočijaša. Ama cvrst da je, bata da je...
— Ti ič brigu da si ne bereš za toj! Znam si jednoga, Stavre jare se vika... Antika kočijaš!... u svašto se razbira. Taj što može da ti izraboti, ete, nikuj poslu, veće nikoj ti toj ne može!... Iz Turcko tri risjanke iz arem ukrade si i preturi gi ovam’ preko granicu... Poznava se sa sve me’andžike, amamdžike i stare bule, vikaju ga i ciganski konzul...
Odoše i nađoše Stavre Jare. Pristade i on odmah. Kad mu kazaše sve šta je i kako je, reče im Stavre jare:
— More, ako iskate, može da ukrademo sve tetke, strinke, kume i kumice. Ja mislešem nešto će bidne pocvrsta posla, a za ovaj što mi kazaste, — kolaj rabota!...
Ugovoriše sve šta će i kako će, gde će ko nabaviti ono što treba i gde će se naći na urečeno vreme. Mane će čekati Stavru u Trgovačkoj kasini; kad Stavre spremi sve, neka dođe i neka mu javi.
Tako ugovoriše, a zatim se raziđoše.
Već je veče. Na Šarenoj česmi, obrasloj drevnom mahovinom i okruženoj žalosnim vrbama, puno sveta. Vreva velika, smeh i kikot, guranje i psovke; pukne šamar ili prsne koja testija, zatim se čuje zveckanje tesaka, čuje se žandarevo: nazad!, pa opet nešto kao šamari, posle objašnjenje, — čuju se reči: „Ja sam, bre, vojnik, poreska glava, plaćam, bre, porez!“ a zatim opet: „Aj si, kelešu nijedan, teb’ ću te gledam“, ili: „A ti si pa neka devojka!“ i tome podobni razgovori. jedni odlaze, drugi dolaze, i oko česme jednako puno. Polako se spušta mrak, noć septembarska. Svet iz čaršije prolazi i hita kućama po mahalama. Na istoku rezonuju: ko nije video fajde od očiju, neće ni od trepavica; ko nije pazario i ćario danju za videla, neće ni uveče spram sveće, — i zato malo ranije zatvaraju dućane. Iako su malo gramzivi za parama, ali oni vole i rahatluk, i vreme im nije novac; zato rano zatvaraju dućane i majstori i trgovci i grabe kućama. Željni domaćeg kruga, one domaće i tišine i razgovora, oni neće što više vremena da provedu na poslu, nego otkidaju od toga vremena i hitaju kućama da u prijatnom rahatluku provedu neko vreme, da narede, pregledaju, pokaraju i pomiluju ukućane pre sveće i večere. jedni, a njih je većina, idu pravo kući, — to su oni što svako veče sruče pazar u kesu i nose ga kući; pod jednim pazuhom nose kesu, a pod drugim nešto kupljeno usput čime će se uveličati kućevna večera. A drugi, koji takođe rano zatvaraju dućan, ali koji ne nose uveče pazar kući, ne idu pravo kući, nego svraćaju obično u kafanice. Od sviju kafanica i kafana najznatnija je i najinteresantnija i najposećenija Trgovačka kasina. Tu svraća najraznovrsniji svet, ali se ipak od starina naziva trgovačka jer njih ima ipak najviše. Tu svraćaju i oni krupni trgovci što trguju s Bečom i Carigradom, i oni sitni što od tih krupnih pazare espap i sami ga u kolicima u prvi mrak doguraju u svoj dućan; tu svraćaju i tanki praktikanti i debeli liferanti, koji obično prate debelog kaznačeja, omiljenu ličnost u okrugu, s kojim su obično svi „per-tu“ i zato mu nikad ne daju da on plati što je pio, već kad se kaznačej maši za džep i pita: „Šta imam da platim?“, a kelner samo kaže: „Nemate ništa; plaćeno je“, a kad ovaj začuđeno gleda po kafani i pogledom kao pita, vidi tek nekog gde odmahuje rukom, a to mu znači: „Ne pitaj! To mi je mana da sam druželjubiv!“
U kafani puno. Žagor i razgovor na sve strane. Dolazi i Mile s harmonikom i seda obično u jedan ćošak. On obično pre večere odsvira ovde, a posle večere gde svira — ko bi to znao! Tako, naizmence, — malo posvira, pa onda pije, mezetiše i puši, pa opet svira. Bakšiš retko kupi, jer on upravo i ne dolazi u Kasinu radi bakšiša (jer on bi po ovom bakšišu umro od gladi), nego dolazi radi tombole, koju svi rado i redovno ovde igraju, samo malo docnije, kad se svi igrači skupe. A dotle provode vreme kako ko zna. Neki igraju žandara, neki domina, neki „šeš-beš“, ali svi čekaju kad će se tombola otpočeti, a ona ne može, baš i kad se svi skupe, dok ne dođe neophodni i potrebni Packo, jer on je, tako reći, diplomirani vikač. Njega, dakle, svi čekaju, samo ga ne čeka skoro premešteni iz Beograda praktikant Velibor, strastan šahista, koji ne igra tombole, nego samo šah, i to s farmacajtskim pomoćnikom Pajicom. S njim igra. I ti se ljudi tako strasno zadube u taj prokleti šah da se oko njih mogu svi isklati, a oni ne bi primetili! (Onomad su se čak i slikali tako sa šahom kako, zadubljeni u igru, igraju njih dvojica šaha, a treći, lepi Perica, pravi im cigare i kibicuje, iako se on i ne razume u šahu.)
Dolazi najzad i davno izgledani Nacko. On je stalan i vrlo vešt vikač od ovo dve godine — tako vešt, kao da mu je još ded bio vikač. Nacko je bio galanterist, još mu u šupi stoji firma „Galanterijska radnja kod Bez konkurencije“, ali zbog njegove suvišne galanterije prema raznim „bubnjarima“ u raznim ženskim orkestrima bankrotirao je i doterao do ovoga što je sad. Ali on se ne ljuti na sudbinu: snosi je mirno i nada se da će opet biti što je bio, a zasad se teši time što je ispekao ovaj svoj sadašnji zanat. A šta mu i treba više? Mlad je, zdrav je, grlat je; ima jasan glas, dobro mućka numere u kesi, ima dobre oči, razgovetno čita brojeve i nikad se nije zabunio da kaže od 66 da je 99, ili obratno, kao što se to dešava onom drugom, nekom Micku, koji sem toga i šušljeta kad viče, pa zato ga i ne mare igrači tombole. Zato nije čudo što je cela kafana graknula kad se pojavio na vratima. Svi oturaju od sebe, kao po nekoj komandi, domine, karte, table za šeš-beš i pitaju ga gde se toliko zadržao. A on se izvinjava — kaže da se zadržao zbog pisanja neke žalbe i davanja advokatskog saveta.
Odmah nastade veća živost. Kelner raznosi tablice, uzimaju svi, ko jednu, ko dve, a neko i po četiri! Mane, i on tu, i on uzima dve tablice da igra.
Kelner meće pred svakoga šaku kukuruza. Nacko seda za jedan sto u sredini, mućnu kesom i viknu: „Počinje; molim za tišinu!“ Mućnu opet kesom i stade izvlačiti brojeve i vikati ih, a cela kafana sluša i meće zrno na tablu. Tek malo posle neko se meškolji, zagleda u komšijsku tablicu, viče: „Mućni!“ Nacko odgovara: „Mućkam“. jedni viču: „Mućni bolje!“, drugi opet: „Dobro je, dobro!“ poneki dodaje: „Dobro je! Što da se mućka? Neje pljoska s rakiju, ta da mućka!“ Tako se jedni smeju, a drugi ljute. Samo Mane niti se smeje njiti se ljuti. Stoje table pred njim, a on čak i ne sluša niti ređa; misli njegove i nisu sada ovde u kafani, zato se ne osmehnu baš nijednom na Nackove šale. jer Nacko je bio rado slušan što je imao i onako kao nekog humora. Dugom praktikom na tombolama izvežbao se i znao je iz iskustva da su cifre uvek nekako suvoparne, pa je umeo to vikanje cifara svojim humorom i začiniti. Oslanjajući se na familijarnost koja je vladala tu u društvu, on često pri vikanju nije ni vikao i izgovarao cifre, nego nešto drugo, ali svakidašnji i redovni posetioci i igrači znali su šta mu to znači, i svi su pogađali i metali na jednu istu cifru. Pa tako i sada, dok je vikao cifre, vikao, a sada poče onako.
Viknu Packo:
— Madžarska buna...
A svi meću zrno kukuruza na broj 48.
— Fuzija...
Igrači meću na broj 87.
— Didić! — viče Nacko.
Oni meću na broj 83.
— Svetoandrejska skupština...
Igrači meću na broj 58.
— Bontu bankrot... — razdera se Nacko.
Svi traže broj 82.
— Čifuti...
Oni meću na broj 77.
— Ženske noge...
Svi se smeju i meću ozbiljno na broj 11.
— Dosta! Stiga! — razdera se kao lud Vane Jagurida i sruči kukuruz s table na sto, pa polete s tablom ka kasiru tako silno da je sa stolicom zajedno oborio sitnog Tasicu šnajdera. Predade tablu radi kontrole. I dok je on brisao čelo, primao čestitanja i očekivao pare, pojavi se na vratima kafanskim Stavre jare.
— Ela! — reče samo toliko. Dade znak Manu, ovaj se diže i obojice nestade iz kafane...
Stavre i Mane uputiše se žurno kroz neke ulice, koje su sve praznije i mirnije bivale. Sedoše u jedna kola i udariše opet drugim sporednim ulicama i uputiše se u čorbadži-Zamfirovu ulicu, koja je nešto življa bila, jer je s druge strane, malo podalje, na uglu ulice, bila česma; nadaleko čuvena sa svoje dobre vode; zato je oko nje uvek više sveta bilo i malo dublje u noć nego oko drugih.
Kola Stavre Jareta uđoše u hadži-Zamfirovu ulicu malo dublje, pa stadoše. Iz mraka priđoše još dve prilike i razgovarahu nešto tiho s Manom, koji je sišao bio s kola.
Zatim priđoše kapiji. Ne prođe nekoliko trenutaka i ču se tresak kapije i zvek zvekira, a zatim svi skočiše u kola i poteraše... Oni što u taj par prođoše s testijama vode tom ulicom videše pri svetlosti opštinskog fenjera sve. Videše kako Mane i ona dvojica pridržavaju u kolima devojku, kako je umiruju, kako je pokrivaju nekom maramom; neko muvanje u rebra videše, i čuše samo to kako jedan reče: „Što se smeješ, budalo?“ A zatim pojuriše kola kao oluj brzo kraj česme, pune sveta, vičući: „Varda!“ svetu, koji prsnu na sve strane kao rasplašene kokoške.
— Bree!... Ukradoše Zamiforovo devojče! — viknuše iznenađeni muški oko česme videći u kolima snažnom Maninom rukom oko pasa stegnutu žensku priliku u zelenoj bundici, s jednim manjim zavežljajem u rukama i drugim većim na kolima (u kome behu dušek, jastuci, i jorgan) kraj nje. U kolima još kolevka, koritance i dubak...
— Leleee! Crna Tašano, u zêm da propadneš! — viknuše ženske, gledajući za kolima koja lete preko kaldrme i krešu varnice, koja su već daleko izmakla i silno pojurila u Dokin sokak. — Ih, ih, ih, lele! Kakva sramota!... Crna, crna Tašana, kako će u svet da iskoči, — devojče gu stanula pobegulja!...