Змија и сељанин
| ←Змија и земљеделац | Змија и сељанин Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Паун и чавка→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Змију у време зиме полусмрзнуту нађе сељанин, и из некаквог старопреданаго сујеверија сажали о њој, унесеје у свој дом и положи је под топлу пећ. А кад се ова разгрије и размрзне, почне по кући мошати се, звиждати и своју jeд просипати. Сељанин, видећи такову погану нарав и неблагодарност, истра је опет на мраз, гди се она смрзне и сконча своју једовиту ћуд.
Достојно возмездије и награжденије злоћудна и неблагодарна човека, који благодјејаније с злодјејанијем возмеждава! Злоба, која међу најгори варвари, гнусна је и мрска. Ако ће се како човек, за какова нибуд несрећна опстојатељства, са своји пријатељи завадити и раздвојити, ништа мање нека никада не смеће испред очију времена љубови и пријатељства. Света је реч наших старих: „Спомени се хлеба и соли!” Премудро Греци совјетују „Mίσει ως ϕιλήσων: Мрзи као да ћеш опет љубити.” Ништа није способније вражду угасити и мрзост колико воспоминаније прежње љубави. Но све је то всује кад је срце од младости иштећено и отровано.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|