Змија и земљеделац

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Змија и земљеделац
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


Змија живљаше у једној јами близу куће земљеделца. Ови, из некаква сујеверија, многократ могући, не хоћаше је убити. Његово детe нехотице згази на змију, а она га уједе. Врисне дете. Шчепа отац сикиру да утуче змију, но она брзо увуче се у рупу, само што јој човек одреже реп. Умре дете и закопају га пред кућом. По довољном времену изнесе земљеделац пред змијино обиталиште хлеба и соли, и почне звати змију да се помире; но не знам чињаше ли то с добрим или с злим намјеренијем. А змија му одговори: „Све је то залуду, мој комшија! Док год ти гледаш гроб сина твога, а ја мој одсечен реп, прави мир међу нама не може бити.”

Наравоученије

Људи који један другом велико зло учине, ако се кад и помире, опет нек се један другога чувају. Ово је змијино мудровање. И по несрећи, и за људе служи, док гођ су јоште неправедни. Али кад би хотели да од неправедних постану праведни, и од злих да буду добри, онда ова змијина политика не би за њих била. Ми, како словесни и разумни, правду божију пред очима имајући, у свачему здрави разум ваља да сљедујемо. Познајући да од вражде међу комшијама и од паметозлобија за прве обиде никакво се добро не рађа, него зло и несрећа и њихова и наша; а од блажено|га мира, слатке љубови и согласија, опште комшијско блаженство и благополучије произлази: зато све прежње мрзости и обиде вечном заборављењу ваља предати, а само о томе старати се, и све што год можемо творити, како ћемо у напредак боље стајати.

Бог преблаги дао нам је словесни ум и разум да се с њима на добро наше служимо, а не на зло и на несрећу. Свак поштен и паметан нека расуди: је ли право и разумно зато што су се наши стари за закон мрзили, проклињали и гонили, да и ми то творимо? Зато што су они несрећни били, да и ми несрећни остајемо? Није ли боље и паметније да, ако смо христјани (како се наричемо), да једанпут послушамо Христа Спаситеља, који нам вели: „Мир мој дајем вами! Мир мој остављам вам! Само по том ћете се познати да сте моји ученици ако љубов моју и мир мој међу собом будете имали.” Али, вели тај и онај: то! и то! и то! Браћо моја, лажима су кратке ноге. Све што није паметно, оно је лудо; све што није од бога, оно је од врага. Христос, Спаситељ наш, није мрзио ни на Јудеје, ни на Самарјане, ни на Хананеје, ни на Римљане; и кад се моли, не моли се само за апостоле, но за све, говорећи небесноме о ц у : „За све те молим, учини да сви познаду тебе, истинаго бога и кога си ти послао, Исуса Христа”. А на кога је мрзио? На јавне, лажљиве, лукаве лицемернике, који под видом благочестија и светиње курјаци су били, и лисице и змије јадовите. Такови су га и убили, а ако би опет дошао, опет би га убили ако би само могли. Зато: мир и љубов, ко хоће да је христјанин; ко ли пак неће, а он нек се тако не зове; доста је лагао, нек престане већ. |

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2579 година.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.