Zvonimir/59
| ←Četrnajesti prizor | Zvonimir Pisac: Jovan Subotić PETNAJESTI PRIZOR |
Šesnajesti prizor→ |
PETNAJESTI PRIZOR
ZVONIMIR:
Svemogući otče nad oblaci!
Sve mi uzmi, što si mi god dao,
I sam život nemoj mi štediti,
Samo ovoj tvojoj svetoj kćeri
Daj života, ma i na čas samo.
Nagradi je, jer je zaslužila
Dugom smrću za mlada života!
LIEPOSAVA (tiho):
Zvonimire!
ZVONIMIR:
(klekne s druge strane i uzme je za ruku)
Tu sam, mila!
LIEPOSAVA (gledi ga):
Jesi l'
Ti Zvonimir?
ZVONIMIR:
Ja sam draga dušo!
Petnajest je godina proteklo,
Odkako se zadnji krat vidismo.
Što bi mladić, sad je zrieo čoviek.
LIEPOSAVA:
Ti si! Ti si! (pogledi na Radovana)
ZVONIMIR:
To je naš sin, Liepa!
Oko ti ga poznati nemože,
Al' majčino srdce poznat' će ga.
LIEPOSAVA:
(pruži ruke da ga zagrli, ove joj klonu)
RADOVAN:
Majko sladka, zagrli svog' sina!
LIEPOSAVA:
Majko! (plače tiho, ujedared skoči i zagrli diete)
Sine! (klone na stolicu)
ZVONIMIR:
Ubit' će je radost!
Ćuti, sine, dok se neosnaži.
|