Zvonimir/57
| ←Dvanajesti prizor | Zvonimir Pisac: Jovan Subotić TRINAJESTI PRIZOR |
Četrnajesti prizor→ |
TRINAJESTI PRIZOR
RADOVAN (uđe):
Tu sam, otće, zapoviedaj, šta ćeš?
ZVONIMIR:
(privede ga k starcu)
Pogledaj ga! Sreća mu je dala
Lik materin, tako isto mio,
K'o što nam je u majke mu bio.
BAN PETAR (okrene glavu)
RADOVAN:
Ko je, otče, taj užasni čoviek?
Drhće m' srdce, kad u niega gledim.
(odstupi dalje)
ZVONIMIR:
Idi, sine, i klekni pred njega,
I uzmi mu ruku pa je ljubi,
I kaži mu: dragi diede! Primi
U naručja rođenog unuka,
Koji će te miesto majke ljubit',
Koji će te stara njegovati,
Na smrti ti oči zatvoriti.
Idi, sine! — Idi, Radovane!
RADOVAN:
Je l' to otac moje sladke majke?
Ta ti si mi za nju kazivao,
Da je bila liepa, kao zora,
Ljubka kao ono jutro majsko,
I umilna k'o cvietno prolieće:
A gle kako ovaj čoviek gledi,
Kao nebo kad se bura spravlja.
Nesmiem, otče, k njemu pristupiti...
Nemož' to bit' otac moje majke!
ZVONIMIR:
Ništ' se neboj, moje diete drago!
Dieda ti je nesreća postigla,
A nesreća lice pomračava,
I u oči munje usađuje.
Čini samo, što ti otac kaže,
Pa će mu se lice razvedriti,
A u oku radost zablistati,
Te će biti ljubče i vedrije
Nego nebo poslie bure silne.
RADOVAN:
(pristupi k banu Petru i klekne pred njega)
Dragi diede, pruži mi desnicu,
Da je ljubim miesto moje majke.
|