Задужбина/5
| ←III | Задужбина Писац: Милорад Поповић Шапчанин IV |
V→ |
IV
Сад смо опет у цареву двору у Крушевцу, али не у оној дворници где је цар славио славу, него у другој, опет богатој и лепој, али мало мањој дворници која припада царици. И зидови и сводови обојени су бојом плаветном. Та се боја у оно време сухим златом скупо плаћала Дубровчанима и Млечанима. Стубови су четворострани и на свакој страни од горе до доле исписани су велики позлаћени обручеви, па унутра златно поље, па на сваком таквом пољу по један светитељ до појаса.
На задњим стубовима висе две велике слике: једна је Стеван Немања, као свети Симеун, друга свети Сава. Између ове две слике виси велика икона у оквиру скованом од сребра и злата: то је мати божја звана троручица, што је из Јерусалима донесена у Хилендар, из Хилендара у кућу Немањића, а од Немањића прешла на Лазара Грбљановића. Пред иконом гори велико сребрно кандило. Зраци од пламена тако лепо падају и осветљавају богомајчин лик, да ти се чини као да јој је лице доиста оживело и да јој у очима, којима те гледа, трепти жива и истинита благост и доброта.
По тлима, што су од мрамора, прострти су дебели и шарени ћилимови, што се и сад у нас израђују.
На левој страни дворнице има сто, обојен сјајним отвореним бојама, а по ивицама украшен пупчастим па позлаћеним шарама. Ноге су том столу сличне стубовима, па се доле завршују лавовским главама. Испод сваке главе по две предње лавовске шапе, згрчене, као да су ноктима шчепале за ћилим.
На другој страни опет сто, застрвен свиленсм застирком, од којега крајеви падају на тле, и ту се савијају у најлепше и најразноличније боре. На столу су многе црквене утвари: фелони, епитрахиљи, појасеви, наруквице, ваздуси, све од саме скупоцене златотканице. Нешто је готово, а већина није, него се тек израђује. Ту за столом седе: царица Милица, њезине кћери и друге велике госпође и госпођице. Госпође се онда звале владике, а госпођице — владичице. Све смерно седе, шију ове свете утвари, да их приложе цркви нове цареве задужбине у Раваници. Шијући, тихо и побожно певају:
Лети соко са Јастрепца
У све српске крајеве
И дозива сву властелу
У дворове цареве.
Журно! Цара да пратите
У свечаном походу;
Он полази Раваници,
Да се моли Господу,
Бог ће вама здравља дати,
А окриље света мати,
Богородица.
Скупише се сви јунаци
Из Србије премиле,
Госпође их владичице
Дарежљиво спремиле.
На сабору господскоме
Да се њима поносе:
Златом, сребром оковане
Свете даре доносе.
Бог ће њима здравља дати,
А окриље света мати,
Богородица.
И одежде и покрове
Извезле смо рукама
Слави твојој, Христе Спасе,
Твојим вељим мукама.
И те даре теби данас
Наша смерност подноси,
Да милост ти, к’о дажд неба,
Наше душе ороси.
Ти ћеш нама здравља дати,
А окриље твоја мати,
Богородица.
(Уђе слуга ГОЛУБАН и пријави):
Златар Драго донео утвари.
ЦАРИЦА:
Нека уђе!
(Драго уђе и поклони се. За њим две дворске слуге уносе и ставе на сто: путире, дискосе, и друге свете сребрне даре. Један од његових слугу остане назад и држи велику лепу кутију).
ДРАГО:
Клањам ти се, госпо,
А и вама, светле владичице.
(Љуби руку царици).
ЦАРИЦА:
Је ли, Драго, израдио...
ДРАГО:
Тачно
По налогу вашега господства,
Све од сама новобрдска сребра
И од злата с окана рудничких.
А ков’о сам, како да вам кажем?
Прст их људски боље сков’о није.
У мехове духала су деца,
А чекићем сам сам искуцав’о;
Кад је Богу, да је савршено.
Кујућ, госпо, молитве сам шапт’о
И певук’о црквене стихире.
ЦАРИЦА:
Бог и цар ће тебе наградити.
ДРАГО:
О награди не збори, царице.
Ја сам богат вашим милостима,
Сав ваш накит творевина моја,
Па са њиме поред вас сам и ја.
ЦАРИЦА:
Голубане, Драгу купу вина!
(Голубан оде и донесе вина).
ДРАГО (весело):
Напити се из цареве чаше —
То ме диже, весели ми душу.
За тај један узвишен напитак
Шта је кова од тисућу днева?
Кад госпођа светла заповеда,
Дај овамо купу, Голубане!
(Узме са служавника позлаћену чашу и наздравља):
Моје су речи, госпо, и просте и праве:
Желим цару нашем и здравља и славе,
А да с’ не би пон’о, господине вељи,
Желим сва та блага да с тобом подели!
Као сунце небу, светли царској кући,
А уза те ћерке, вазда певајући!
Твоје добро срце, твоје благо лице,
Нек наследе наше светле владичице!
Дар је божји жени и лепота лика,
Ал' доброта, благост — најлепша јој дика!
Па кад дође оно, што већ мора бити,
У дому ће своме мајку прославити.
Колико капљица ова купа броји
Пред Богом толико утврђено стоји!
(Док он испија, појави се цар. Све госпође устану, поклоне се и приђу руци. Цар царици не да; осталима допусти да му руку љубе.)
ДРАГО:
Молим и ја, да пољубим царе.
(Цар добре воље, пружи му руку, коју он пољуби; разгледа рад Драгов, седнув за сто).
ЦАР ЛАЗАР:
Да ти и цар позавиди, Драго.
К’о оваке има златне руке,
Па још вредне, прави је господин!
Твој рад, Драго, толико је диван,
Не цар само, не само властела
Теби ће се дивит’ и потомство!
Што је јунак на бојноме пољу,
То је исто и твоја умешност.
И мајстор је велики господин
Кад рад његов хвали га и дичи.
ДРАГО:
Таква реч и од таквог цара!
Ја сам срећан, вељи господине,
Ал’ на такву превелику дару,
Допуст’ да ти поднесем уздарје.
(Узме од оног слуге позади кутију и отвори је полако. Сви радознало чекају да виде шта је. Извади малу петокубну цркву од сребра. Поднаша је цару, клекнув једним коленом).
Исках крадом у твог логотета
Неимаров нацрт Раванице,
Па ти ево сковах задужбину;
На твом столу да је имаш свагда
И да с’ сећаш твога „раба” Драга.
(Сви се весело изненаде, особито цар, и разгледају цркву, коју је Драго поставио на сто).
ЦАР ЛАЗАР (весео):
Много си ми, Драго, угодио.
А вечиту моју хвалу хоћу
Да на прсту твоме вазда носиш.
Док радника таквих је у цара
Срећан носи две круне на глави.
(Скине свој прстен и метне му на прст од десне руке. Драго, радостан, љуби у руку цара и царицу. У том тренутку чује се с поља песма Рада неимара. Сви изненађени, слушају.)
РАДЕ (с поља пева):
Сетно ми је моје лице;
Тражим правде и правице;
Веља брига мене таре,
Помози ми, светли царе!
Залуд’ горке сузе лијем
И у врата твоја бијем;
Самовоља што ме била
Овде ме је догонила.
Ох изађи, царе мио!
Милостив си, увек био;
Свакоме ћеш, што се пати,
Па и мени правде дати,
Натраг немам куда ићи,
Убили ме Југовићи.
Руку пружи, Раде моли,
И вељи му јад утоли!
(Кад песма стане, цар узрујан скочи).
ЦАР ЛАЗАР:
Шта чух?
ГОЛУБАН (пријављује):
Моли Раде неимаре,
Да униђе... да се жали цару.
ЦАР ЛАЗАР:
Да се жали?
ГОЛУБАН:
Много је невољан;
Неки вељи јад га оборио.
ЦАР ЛАЗАР:
Нека уђе.
(Голубан оде).
ЦАР ЛАЗАР:
Шта то може бити?
Сан ноћашњи беше врло буран.
Слути ми се бити много гневну.
(Уђе Раде и поклони се).
ЦАР ЛАЗАР:
Од куд’ тако, Раде?
РАДЕ:
Дођох теби,
Светли царе, да ти се потужим.
ЦАР ЛАЗАР:
Да се тужиш?... је л’ готова црква?
РАДЕ:
Готова је... Ал’ допусти слузи
Да пред твојим узвишеним лицем
Потужи се и пролије сузу,
Због неправде потражи правицу.
ЦАР ЛАЗАР:
Кажи жалбу, Раде!
РАДЕ:
Југовићи...
МИЛИЦА (уплашено):
Рече, Југовићи.
РАДЕ:
Опрости ми, пресветла царице.
Правда ј’ преча од рођене браће,
Много су ми криво учинила;
Погазише твоју вољу, царе.
МИЛИЦА (са страховањем):
Не говори такву смелу гатку;
Потвора се, Раде, главом плаћа.
РАДЕ:
Није, госпо, потвора и гатка
Твоја браћа не слушају цара,
Заповест му обесно згазише...
ЦАР ЛАЗАР:
Пази, Раде, шта говориш цару!
РАДЕ:
Пазим, царе; ево моје главе
И животи мојих сараора...
Знано теби, знано је и двору
Како рече твоја царска милост...
ЦАР ЛАЗАР:
Мајсторима надница је перпер,
Напојница по три оке вина...
РАДЕ:
Сасвим тако, светли господине;
Југовићи реч ти порекоше,
Све смањише...
ЦАР ЛАЗАР:
Доста!
МИЛИЦА:
Авај мени!
ЦАР ЛАЗАР:
Одмах цркви, моји перјаници,
Да догоне све те одметнике!
Да погледам у дрска им лица,
Да запитам: ко ј’ цар, ја ил’ они?
МИЛИЦА:
Милост мојој браћи, господине!
ЦАР ЛАЗАР:
Немој тако, госпођо царице!
Најпречи је сродник правда,
Она даје сваком по заслузи.
ГОЛУБАН (уђе и пријави):
Твој властелин, Хомољанин Живко.
ЦАРИЦА (нагло):
Нека уђе!
ЦАР ЛАЗАР:
Као по поруци;
Одмах ћу га послат’ Раваници.
(Хомољанин Живко уђе, поклони се, приђе руци цару и царици. Кад опази Рада, тргне се, мало преплашен).
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Право теби, царе, из Хомоља.
Сва властела и оци игумни
Љубе руку цару и царици,
Поздрављају владалачку кућу
И сву вељу господу на двору.
ЦАР ЛАЗАР:
Увек нам је твој долазак мио...
Захвални смо и на поздравима.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО (за се, гледећи на Рада):
Кад се овај овде с’олујао...
Да већ није показао зубе?
(Гласно цару).
Прођох, царе, Млаву и Ресаву.
Видео сам твоју нову цркву...
ЦАР ЛАЗАР:
Раваницу?
ЦАРИЦА:
Нашу задужбину?
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Кад је видех, заигра ми срце.
И ти ћеш се, царе, радовати Кад је видиш у њеној лепоти ...
Па, царице, шта да теби кажем? ...
Кад је овде главом мајстор Раде,
Ево ћу му пред лицем ти рећи:
У простршим твојим државама
Нема, царе, посленика така ...
Ходи, Раде, да ти стиснем руку...
...................................................
Само, Раде, твоја сараорчад,
Рекло би се мало осиона.
РАДЕ:
Осиона? Ко то вели, кнеже?
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Тако зборе по целој Ресави ...
Младе главе... шта ћеш му, тако је.
Вазда мало пусте, ветровите,
Па нагињу некуд странпутици.
РАДЕ (оштро):
Ал’ тек никад моји сараори!
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Дужност ти је бранити их свуда...
Знам ја тебе, твоје добро срце,
Шта ћеш? мораш и кроз прсте мало.
Боље лепим, него отпор, метеж...
ЦАР ЛАЗАР:
Жали нам се неимаре Раде,
На неправду што му учинише...
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Југовићи? Имаш право, Раде,
Добро се је цару пожалити...
Деца млада, пос’о богме трудан,
А припека, влага ил’ хладноћа,
Мора које и да изнемогне,
Врчи, реве, омакне се која...
Југовићи опет пожестоки,
Брзо плану, — па ето ти јада.
РАДЕ (ишчуђавајући се оштро):
Господине, ја те не разумем.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО (њему брзо и тише):
Ћут’, не лудуј! Све ће добро бити.
(Гласно).
Хвала Раду на послу и трпњи —
Што шта богме потрпет’ се мора.
Је л’ крај добар, онда све је добро...
РАДЕ:
Чујеш кнеже, махн’ се завијања!
Ја сам, царе, говорио збиљу:
Увређен сам, хоћу твога суда.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Нашто жалбе, а нашто и *суда?
А што ти се још давати има,
Све ће ти се издати до аспре...
Југовићи траже т’ на све стране,
Нигде тебе наћи не могоше...
Иди, прими, раздај мајсторима!
Весел’те се у царево здравље!
РАДЕ:
Ја те молим, царева војводо,
Немој своје иштетити душе,
Немој тако да говориш криво.
Зашто силом заклањат’ неправду?
Југовићи царева су својта,
Ал’ ја му их ево данас тужим!
Криви су ми! Вељи си војвода,
Ал’ ако ти и душа велика,
Мораш бити сав на мојој страни.
Ил’ си пош’о криве заклањати
Зато, што смо мајстори и себри,
Југовићи господско колено?
Пред царевим судом, кнеже,
Има правде за свакога од нас,
И за вељу и малу властелу,
И за себре па и за отроке...
Је ли тако, господине царе?
ЦАР ЛАЗАР:
Истину си говорио, Раде.
Још једанпут понови нам жалбу,
Да је чује господин војвода.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Нема ништа, царе, да се чује. (Раду).
Приђи руци цару господину.
И царици! Па на двору чекај!
Све ће ти се дати, избројити,
А највише платиће ти Госрод,
Ком си таку кућу саградио —
Бог и ’нако најбољи је платац.
А други пут, чујеш ли ме Раде!
Сараорма пожешће привикни!
Бол^е и то, него с попуштања
Да се караш и преш са господом!
РАДЕ:
О каквом ти попуштању збориш?
На мајсторе да жешће привикнем?
Није мудро, господин’ војводо,
Кратит’ жалбе поштену мајстору.
Ја сам мајстор, ал’ подлога нисам,
Не допуштам ником газити ме!
Па зато сам баш и дош’о цару
Да му тужим његове шураке...
Југовићи, царе господине,
Реч су твоју срамно прекршили,
Наднице нам наше закинули!...
ГОЛУБАН (уђе и пријави):
Велика господа Југовићи.
ЦАРИЦА (уплашено):
(Раде, чув да долазе Југовићи, мало устукне, али се одмах прибере и стане поносито).
ХОМОЉАНИН ЖИВКО (мало ушукутри):
Молим, царе ... ево и царица...
Молим те благ буди шураком.
(Југовићи улазе).
А, ево их... На колена, децо!
Гнев је царев разблажила благост.
Он вас љуби као децу своју;
Приђите му ...
(Видев, да Југовићи стоје и не прилазе цару, и збуњено и прекорно, говори даље)
Шта? Ви не слушате?
Ил’ чекате да вас гоне њему?
ДАМЊАН:
Не чекамо. Али смо грешници.
Сагрешисмо пред Богом и царем.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Па цар прашта... Је ли, господине,
Истину сам рек’о?... Охрабри их!
ДАМЊАН (отворено):
Ми смо твоју вољу погазили.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО (цару):
Не слушај га! Лакоумник један!
ДАМЊАН:
Заповест ти нисмо послушали.
Ето овде Рада неимара...
Реци, Раде, шта ти учинисмо!
РАДЕ (Мрко их гледа и ћути.)
ДАМЊАН:
Зар неправде теби не чинисмо?
ЦАР ЛАЗАР:
Зар надницу не закинуше ти?
РАДЕ (за се):
Боже, они сами себе туже!
Да ја, можда, како не пренаглих?
ДАМЊАН:
Што не збориш, Раде? Што л’ ућута?
РАДЕ:
Шта да зборим? Тужите се сами!
Ја ћу ћутат’, а ви говорите,
Ви најбоље знате шта чинисте;
Говорите, ал истину сушту!
ДАМЊАН:
Јест истину сушту. Лаж је гнусна!
Ми смо могли погрешити, царе,
Ал’ слагати тебе, веруј, никад!
Ми смо криви! И дођосмо теби
Да нас чујеш, п’ онда да нам судиш.
Хомаљанин Живко (збуњено):
Где је жалбе, тамо је и парбе,
Овде, ето, нико се не тужи.
РАДЕ (смело):
Ја се тужим!
ДАМЊАН:
И тужи се, Раде!
Ко за своје не бори се право,
Никада га и не беше вредан...
Јесте, царе, ми ти сагрешисмо,
Признајемо да смо преступници;
Заслужену осеци нам казну,
Да се њоме поуче остали.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Махните се, децо, ви поука!
Цар је добар, па ће опростити:
Прашталац је најжешћи казнилац,
Вел’ком душом до земље те свије.
ВОЈИН:
Хвала теби, велика војводо,
Ал’ праштања и милости царске
Не просимо. За нашу кривицу
Дужност нам је казну и потеглит’!
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Опет велим, царе, невини су.
Кривица је из туђег извора —
Жалити је што су обманути.
Да ти кажем, ко их је навео...
ДАМЊАН:
Навео нас није нико, кажем!
Па баш да смо били наведени,
Ко ће, мудар, моћи веровати
Наша памет да је заводљива?
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Ја и опет велим: нисте криви!
У грех вас је други увалио!
И што рекох, доказаћу одмах,
Да не мислиш, царе, потвора је,
Допусти ми привести сведока,
Из Хомоља везана га водим,
Анатемњак да му равна није
Од Тимока до кршна приморја.
Заповеди слузи...
ЦАР ЛАЗАР (Голубану):
Изведи га!
(Голубан оде да доведе пустињика).
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Свака чуда у свакој држави;
Али ово, што сам ти довео,
Када видиш, да се убогснамиш.
(Улази пустињик).
Ево где улази. Ближе, старче!
ПУСТИЊИК (Стане поносно према цару.)
ЦАР ЛАЗАР:
Одмах с руку скините му узла!
(Голубан га ослободи конопца.)
ПУСТИЊИК:
Хвала, царе, што ме ослободи.
ЦАР ЛАЗАР:
Слободан си. А сад реци: ко си?
ПУСТИЊИК (охоло):
Право рећи, ја сам нико, ништа.
Мој је живот замешен чемером,
Невоља ми другар и пратилац,
Јад ме буди, јад ми склапа очи,
Кад изломљен здрузгам се на трње,
Ил’ уморан срушим се на плочник;
Ја сам човек ког се клони свако:
Ил’ сам своје доба претекао,
Ил’ сам, можда, препотопско чудо
Што ј’ у овај нов свет забасало.
ЦАР ЛАЗАР:
Тол’ке наше свете задужбине,
Ка једној се прибиј и примири!
ПУСТИЊИК:
Мој ми наук тамо закраћује.
Монасима крвни непријатељ,
Апостол сам другога посланства.
ЦАР ЛАЗАР:
Тешко теби!
ПУСТИЊИК:
Благо мени, царе!
Дан ће доћи, кад ћу из прогонства,
Са победом, дићи се у славу,
У којој ће, с’ твоја угасити.
А паднем ли, доћ’ ће нови борци;
Наук нови, за који се борим,
Не умире никад, јер је вечан
Као Исус и Натанаило.
ЦАР ЛАЗАР:
Мој патниче од старе заблуде,
Ко те нагна у кршно Хомоље,
Под шестопер нашега војводе?
ПУСТИЊИК:
Планински је народ родна њива
Семе вере где се прима лако.
П’онда, царе, чух за твоју цркву,
Што је дижеш тамо у Ресави,
Па се дигох, да гредом и тамо
Метеж бацим међу сараоре,
Да напусте пусту грађевину.
ЦАР ЛАЗАР:
Како рече?
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Муч’ будало, или...
ПУСТИЊИК:
Нисам те се бој’о у Хомољу,
Где си силан, а овде још мање!
Опет кажем: пуста грађевина!
Растурате новац у камење
А у мраку дави вам се народ...
А кад дођох тамо Раваници,
Сретоше ме ови Југовићи.
Ја варницу, што мајстором спремих,
Креснух у њих, она се разбукта.
Шта би даље, не знам рећи, царе.
ДАМЊАН:
Ти нам твоју преласт не намећи;
Што чињасмо, то је наше дело.
ПУСТИЊИК:
Ја им рекох цар се зарекао,
Па измислих причу о дворнику
Што ме посла да им тајом каже
Да се царе много покајао
Надницу је осекао скупу,
Напојницу још црње и горе.
Ја вам рекох, ви ми веровасте...
Шта би даље, то је ваше дело:
Моје семе, ваше вапућење.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Не рекох ли, царе господине?
ЦАР ЛАЗАР:
И сада се против себе дижеш,
Оптужујеш твоје ученике,
Ил’ још боље: твоје послушнике?
ПУСТИЊИК:
Ја ти рекох, противник сам цркве;
Против ње сам вазда војевао.
Сад, кад видим да младиће судиш,
Казујем ти да не чиниш кривде:
Је л’ кривице, она је у мени!
Они? Извршници само моје воље!
ЈУГОВИЋИ:
Ни реч, старче!
ПУСТИЊИК:
Само моје воље!
Захвалан сам на сваком оруђу,
Па и вама, неискусна децо!
ЈУГОВИЋИ (гневно):
Ми — деца!
ПУСТИЊИК:
Не жестите с’! Та време је брзак,
Окитиће ињем ваше власи,
А у главе угонит’ мудрости...
А сад, царе, ради што ти воља.
Све једно ми: точак ил’ тамница,
Ил’ главосек или и — спалиште!
ЦАР ЛАЗАР:
Ти ћеш поћи мојој Раваници,
Царев суд ћеш тамо сачекати.
ПУСТИЊИК:
Земљин, царе, буди воља твоја,
Ја сам готов бити мучен, сечен.
У свом раду никоме пе скрећем
Што учиним, увек и признајем,
Измишљеном лажју се не правдам.
Ко свој наук туђим плећем крије,
Никад борца ни вредио није.
(Изведу пустињика).
ЈУГОВИЋИ (Оборили главе).
ЦАР ЛАЗАР (Југовићима):
Чусте ли га ви, моји шураци?
За оваквом повити се главом;
Вашу мудрост и вашу бистрину
Удружити с оваквим јадником,
Ком је душа замагљена, болна?...
Прва мудрост младићској је глави,
Да проценит’ уме: коме ваља
Поклонити веру и послушност,
А не летет’ за сваким вихором
Који праши пред стазама твојим!
За младости здравље се прибира,
За младости и разум се тече,
За младости будућност се зида...
Тешко вама! Тешко сваком оном
Који чешља прогрушале власи
А о туђој памети прежива.
(Југовићи клекну).
Устаните! Цар вам дело прашта.
Нека вам је прво и последње.
Ко зна, можда, и добро је било,
Да видите на самима себи,
Како ј’ ружно скренут’ с права пута.
Ево руке! Све вам опроштено
А сад, ено царица вас чека.
(Југовићи прилазе руци царичиној. Цар се обрне Раду).
Раде!
(Раде изађе охрабрен на среду).
Реци, да ли право судих?
РАДЕ:
Као увек, вељи господине.
ЦАР ЛАЗАР:
Теби твоје даће се до аспре;
Пођи натраг моме манастиру.
А с тобом ће моји Југовићи,
Моја драга, сад — послушна деца,
Па сакупи и све сараоре,
И мајсторе, твоје помоћњике.
А за вама дићи ћу се и ја
Са царицом и са децом мојом
Са ћеркама и са зетовима,
С целим двором... А ти, добри Драго,
Понећеш нам све свето посуђе
И одежде и свете иконе.
Сви за цркву што се потрудисмо
Да с’ заједно Богу помолимо.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
А ја, царе, зар самохран овде?...
ЦАР ЛАЗАР:
Уз цара је увек твоје место,
Саветниче, велики војводо.
ЦАРИЦА:
Миого ти је царица захвална.
КЋЕРИ:
И ми.
ЗЕТОВИ:
И ми.
ЈУГОВИЋИ:
Па тек ми, војводо.
(Сви му прилазе руци. Хомољанин Живко од радости брише сузе и грли све).
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Дај ми, царе, твоју свету руку,
А са њоме и реч, обећање:
Кад будемо тамо у Ресави,
Походимо Раваницу цркву,
Да ћеш онда мени у Хомоље...
Да ловимо и да пирујемо,
И суморна брда оживимо.
ЦАР ЛАЗАР:
Ево руке, сви смо твоји гости!
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
А сад, царе, заповеди деци
Да доведу стара господина.
Југ невес’о на дворишту чека,
Не хте теби, док деци не судиш,
Да на твоју не утиче правду.
ЦАР ЛАЗАР:
Сине, кћери, зетови, шураци!
Брзо на двор стару господину:
Реците му, шта смо одлучили;
Реците му, да га жељно чекам!
Милица:
Журно, журно! Да загрлим оца.
Знам како је погруженом срцу.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО (царици):
Не бојте се! Ако је клонуо,
Прихватићу орловско му крило,
Донећу га амо на рукама.
(Сви оду по Југа. Међутим у дворници спремају се за дочек. Царица оде на страну где је цар и стане до њега. Раде и Драго повуку се у дно. Голубан и још један слуга отворе велика двокрилна врата у дубини. Заори се свирка и песма певача, који се виде у даљој дубини, кроз велика отворена врата).
Ево нама светле главе
Властеоског сана:
Вељи Боже, поживи нам
Старог Југ Богдана!
Он је понос светлом цару,
Слава наших дана:
Вељи Боже, поживи нам
Стара Југ-Богдана!
Над господом господина,
Над банима бана:
Подржи нам, весели нам
Стара Југ-Богдана!
(За време певања појави се Југ Богдан. За руку га воде унуке, а пред њим унук Стеван; за њим Југовићи, па Милош Обилић, Вук Бранковић, па, најзад, Хомољанин Живко. Цар и царица изађу му на сусрет. Пољубе га у руку).
ЦАРИЦА:
Оче!
ЦАР ЛАЗАР:
Тасте!
ЈУГ (заплаче се):
Децо моја драга!
(Загрли их)
Све је добро, кад су људи мудри,
Прави пути увек понајбољи.
Цар је отац, слушати га ваља!...
Децо моја! Јунаци! Господо!
У народу где љубави нема,
Где с’ не штује ни младост ни старост,
Где владалац не зна за праштање,
А властела својој вољи служи:
Тамо ј’ престо на вихоровима,
А народни живот — трзавица!
Ту ни цара, ни народа нема!
О мој зете... не... не... царе велим.
Твоја љубав и твоје јунаштво
Челенка је на шлему Србије:
Нека нам те дуго Бог поживи!
ЦАР ЛАЗАР:
Оче, тасте, борче, господине,
Ју ћу ходит’ по твојим путима,
Они воде величини нашој.
А сад хвала твом вељему труду
Око моје свете задужбине.
Одмори се! Па у име Бога
Да пођемо одмах у Ресаву,
Да видимо цркву Раваницу,
Да се у њој Богу помолимо.
(Југ, цар и царица посаде се у столове. Унук Стеван седне деди на крило. Деда га љуби и мази. Сви остали певају).
Југ је понос светлом цару,
Слава наших дана:
Вељи боже, поживи нам,
Стара Југ-Богдана!
Над господом господина,
Над банима бана:
Подржи нам, весели нам,
Стара Југ-Богдана!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|