Задужбина/4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Задужбина
Писац: Милорад Поповић Шапчанин
III



III
Ово, што долази, збива се пред оним познатим хладњаком што је на вису, западно према манастиру. Прво се попе отуд од манастира:


ВЛАЈКО (и невесео пева):
Страшна туга испуни ми груди.
Браћо моја, да л’ смо јоште људи?
Да л’ праведном одмерисмо мером?
Ил’ смо цару преврнули вером?
Да л’ нас неће сам Господ да кара,
Шго не чусмо глас оца нам стара?
Непослушник добру се не нада;
Самовољник увек много страда.
(Појави се Миљко који је дошао с пута из Крушевца).
МИЉКО:
Влајко, драги брате,
Једва дочеках те.
Пут је тежак био,
Па ме уморио.
Из Крушевца оцу
Једва поћи даше —
Ено му помажу
Да са коња сјаше.
ВЛАЈКО:
Добро сте нам дошли
Из Крушевца равна;
Да се повратите,
Чекасмо одавна.
МИЉКО:
Што си ми се мио
Тако осамио?
ВЛАЈКО:
Браћа су у граду
На црквену раду.
МИЉКО:
Је ли тамо Раде?
ВЛАЈКО:
Није.
МИЉКО:
Па да где је?
ВЛАЈКО:
Бог би знао
Куд је отишао.
МИЉКО:
Овде није као што је било,
Све на неки јад се изменило.
Гле, како је тужно лице твоје!
Казуј брату шта је и како је!
ВЛАЈКО:
Брате, брате, облачне су дневи,
Страх ме, да се отац не разгневи.
(За се).
Како оцу на очи изаћи?
Непослушност сад ће казну наћи.
(Појави се Југ Богдан, праћен слугама... Одмах долазе сви Југовићи).
ЈУГ:
Помоз’ Бог вам, децо!
Да сте здраво сви!
Божја и царева
Нек’ над вама бди!
(Југовићи прилазе му, устежући се).
ЈУГ:
Свога оца загрлити смете.
(Грли их; они њега у руку. Кад га Влајко пољуби, обрати се њему):
Шта је с црквом, моје драго дете?
ВЛАЈКО:
Божији су сазидани двори;
Па с’ радују млади сараори,
Што су срећно довршили рада —
Већ полазе из црквена града.
ЈУГ:
Је л’ и Раде тамо с неимари?
(Влајко, оклевајући, гледа у браћу).
Не знам, оче стари.
МИЉКО:
Ти си, Влајко, тамо био,
Па где си га оставио?
ВЛАЈКО (ћути).
ЈУГ:
Каква ли те туга,
Моје чедо, мори?
Кад старији пита,
Онда млађи збори.
(Влајко обори главу и ћути).
ЈУГ (погледајући редом у децу, озбиљнијим гласом):
Куд’ ли оде Раде?
ВЛАЈКО:
Питао сам, оче, сараоре младе:
Реците ми, рец’те, куда оде Раде?
Сараорчад гневна
Гракну на сва уста:
„Ево вама цркве
„Остала вам пуста!
„По погодби ето
„Израђено све је,
„Али мајстор-Рада,
„Међу нама неје!
(Сви Југовићи прену, погружени).
ЈУГ:
Мора да га стегну мука љута,
Те се лати незнанога пута;
Неки демон на душу му стаје —
Хајдмо, децо, да видимо шта је.
(Југовићи не крећу се. Југ их гледа мрко и чудно).
Не разумем. Реците ми,
Шта вас тишти сад?
СВИ (оборивши главе):
Јад!
ЈУГ (Изненађен устукне).
ДАМЊАН:
Ја ћу, оче, истину на среду,
Горка јесте, ал’ није на ино.
Кад ти оде цару у Крушевац,
Тамо оста лету до јесени,
Ми међ собом савет учинисмо
Да чинимо као што смислисмо:
И штеђасмо то царево благо,
И наднице дадосмо зидаром
Од златника једну половину,
Напојнице чашу о оброку...
ЈУГ:
Шта рекосте?
ДАМЊАН:
Цара оманусмо,
Са његовим благом тврдовасмо.
Зидари су жалосни, зловољни. —
Раде оде право у Крушевац.
ЈУГ (планув):
И ви мене, оца, не слушасте?
И цареву погазисте вољу?
Моје крви срамни изметници!
(Прилазе да га моле).
Натраг! Даље! Отац вас се гнуша!
Ја, Југ Богдан, зло хваљах се свуда
Мојој деци да прилике није;
Мишљах, таштан, Бог је врлинама
Само моју децу окитио...
Мишљах, јадан, узор сте, светило,
Пример целом покољењу своме!
А гле сада, на срамоту своју,
У лаж сте ме, стара, сатерали,
Из те низе и из те срамоте
Ни теме ми седо не види се...
ВЛАЈКО:
Ја те молим, стари родитељу...
ЈУГ:
Сви до једног помркнусте ликом,
Преда мном сте тамни и ништавни;
Што би понос, у јад се претури...
Боже, Боже, по срцу ме шину,
Не железом, — гујом отрованом!...
МИЉКО:
Пред тобом су сами покајници;
Погледај их... саслушај их, оче.
ЈУГ:
Ко не слуша стара родитеља,
Највећи је камен завитлао...
Какав камен?... та стрелу је заб’о
Где станује љубав родитељска,
Зебња, брига, немир, страховање
Сва тиштања, удења и боли
За свој пород, део свога срца,
Своје душе, својега живота...
И тај пород, тако неговани,
Опучи се — ратује на мене!
Ја, несрећник, шта сам дочекао!...
(Пада мало ван себе; синови га прихваћају. Дошав себи, отисне их и стане међу њих поносно).
Пустите ме, да се мало смирим.
Дамари ми скоро попуцали,
Душа болна дошла у подгрлац,
Хоће некуд, граби, отима се...
Прости, царе, стару родитељу,
Што ти такве однегова борце;
Прости деци, ил’ не! — не опраштај,
Чини с њима што ти вољи драго!
Они својом главом удараху,
Чини и ти што ти твоја каже.
А кад гнев твој порази ми децу...
Милост, милост несрећноме оцу.
Ево клечим...
(Хоће да клекне; деца га прихваћају, док се полако не спусти на колена. Сви синови клекну кругом око њега).
Пустите .ме грешна,
Да се молим светој задужбини,
Да омекша гнев праведни царев,
Да погледа понижену старост,
Погажену, уцвељену, стидну...
Деци мојој просим милост, цркво!
Деци мојој просим милост, царе!
(После дужега одмора и ћутања Богданова, почиње.)
ДАМЊАН:
Опрости нам, добри родитељу;
Много смо те стара ојадили;
Бол твој вељи прождире нам душу.
Да смо знали, е ћеш патит’ тол’ко,
Та не бисмо никад помислили
А камо ли да чинимо, што смо,
Добро хотећ’, лудо урадили...
Сам нечастив навео нас на то.
И дан и ноћ копкало нас нешто:
Воља царска није тако права
Да се каткад не да исправити...
И ко знаде, би л’ се одлучили,
Једна сабласт да међ’ нас не паде...
ВОЈИН:
Једног дана, дође неки путник,
Пустињик ли... управо не знамо...
Па нам поче тихо, поверљиво:
Порука је, рече, из Крушевца,
Из самога царевога двора
Властелин га посла...
(Осталој браћи).
Који беше?
МИЉКО:
Не каза му имена и чина.
ЈУГ (мрко):
Ћут’! Ни једне! Срам је непослушност;
Заклањат’ је гатком још стидније.
Ако ли се правдати желите,
Правдајте се пред царевим судом...
Од мене се далеко клоните!
Поштовање кад ми одрекосте,
Бар толико будите питоми
И пред моје очи не излаз’те!
(Југовићи пођу. У тај мах појави се)
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Куда тако, хитлени соколи?...
Дај ми руку, честита старино!
Знам, да ми се ни надали нисте.
ЈУГ:
Добро дош’о! А од куда тако?
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Из Хомоља. Идем ка Крушевцу,
Носим цару неку ретку дивљач.
Живу сам је руком ухватио,
Конопцима добро упетљао,
За мном ево мог слуге Првула,
Коња јашећ’, конопцем је води.
ВЛАЈКО:
Је ли медвед?
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Сасвим нешто друго...
Ој, Првуле, дај ту животињу,
Повуц’! повуц’! Али пази море
Да зубима коноп не прегризе.
(Појави се Првул и о конопцу води везана пустињика).
Амо, амо, вод’ га пред господу!
ЈУГОВИЋИ (Сви покликну од изненађења и радости).
ДАМЊАН:
Оче, оче, ево посланика,
Нечастиви, што га међ’ нас посла.
ПУСТИЊИК:
Језик себи, будаласта децо!
Молим ти се лепо, Југ Богдане,
Заповеди овој будалини
(Показујући на Првула)
Да ме, стара, остави на миру;
Опрости ме од ових узлова.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Нико у мој лов мешат’ се нема!
У Крушевац нећу празне руке.
Одавна те вребам, безбожниче;
Буниш Горњак, буниш Витовницу,
Па си наг’о и ка тршкој цркви.
Ал’ ту моја ујела те гуја.
Док је мене у Хомољу, Звижду,
Неће бити лажних апостола!
ДАМЊАН:
Та је лажа и нае оманула,
Измишљеном збунила поруком...
Који беше господин властелин
Што те нама посла из Крушевца?
ПУСТИЊИК:
Посланство је моје извршено.
Крив вам нисам, што ме послушасте:
Ви о својој, ја по својој глави.
Мајсторе вам хтедох растурити,
Да не граде вашу лажну цркву.
ЈУГОВИЋИ (потегну сабље на пустињика):
Та ти хула биће и последња!
ЈУГ:
Лакше децо! Не скрнав’те руку!
Не дирајте овог отшелника,
Који ће се увек поносити
Да ј’ и вашу памет заварчио.
Видите ли, увер’те се сада
Да је своја глава недовољна,
Често, често позајмица треба;
Са старијим добро ј’ световат’ се,
Суд је њихов темељ омладини.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Ова хавет смело заредила
По селима и по манастирма
Одвраћати народ од молитве,
Исмевати цркве и светињу...
Бре, ја ћу му спутит’ језичину
Да је никад помолити неће!...
А сад к врагу! води га, Првуле!
(Југовићи моле Хомољанина Живка. У име њихово говори.)
ВЛАЈКО:
Помози нам, честита војводо,
Да бабово срце омекшамо,
Да се опет нама смилостиви,
Да опрости, што га увредисмо.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Е, е, децо, не иде то тако
Титрати се с бабовим образом!
Ко не штује стара родитеља,
Сам је своју посекао главу,
Душу пред’о вечитим мукама.
Вај! да мене тако оманусте,
Не знам шта бих, соколови моји:
Жуте бих вам кљуне подрезао!
Јест, оно је рђа рђаковић
Коме деца калпак намештају!
ДАМЊАН:
Зар баш тако, господине стриче?
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Кад ја зборим, нећу поговора!
ВОЈИН:
Ми мољасмо, да нас с оцем мириш ...
МИЉКО:
А ти мачем обострано оштрим.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Корим ли вас? Па то вам пристоји!
Ја вас волим; а кога волимо
Не трпимо на њем’ ни мрљице —
Не дам на вас ни једне сенчице!
На мени је доста лишајева,
Ал’ ви хоћу да сте савршени!
Отац вам је јунак и светитељ,
Град, у који није улегао
Још ни један од људских грехова;
Боље да сте топузом га били,
Него што га тако жалостисте.
ВЛАЈКО:
Стриче драги...
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Дете моје, Влајко,
Пусти чику да се изговори.
Добро вас је мало продрмусат’
И истрести рђу нечастиву
Што је у вас лажни пророк баци.
Кад се младим’ на клизаву путу
Овда онда буквица очита,
Дођу к себи, тргну се и спасу
И постану честити и светли,
Тешко земљи где је младост пуста,
Где старији не светује млађег,
Где не слуша млађи старијега!...
ДАМЊАН:
Све то знамо, честита војводо...
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
Све то знате... Знате ви, дакако,
И цареву вољу исправљати
И лажноме пророку се клањат’!
Ал’ ако вам онај из Крушевца
Зачне вита пребрајати ребра —
Знате чиме! Ал’ сад нек је доста...
(Југу).
Чујеш ли ме, стари властитељу,
Ти си мени отац и господин,
Увек си ме волео и кар’о
Кад ја ’нако мало позабраздих;
Ја сам тебе увек послушао,
Тврду главу и сурову вољу
Приклањао твојим саветима.
Кад ја тебе тисућима пута,
И ти мене чуј бар овог пута:
Шта ћеш, стегни увређено срце;
Стишај срџбу, одбиј им на младост;
Ти опроштај, а они кајање,
Па мир готов! А за вечност мира
Ја сам јамац, тако ми топуза!...
Што стојите, децо! На колена!
(Југовићи клекну пред оца).
А ти, деда, амо твоју руку!
(Узме му руку и гледа је мило).
Та створена да је часну љубиш!
(Пољуби је. Југовићима)
А сад, децо, ви чините своје!
Ја је пружам, држ’те! — љубите је!
(Југовићи љубе руку очину).
ХОМОЉАНИН ЖИВКО (весело):
Тако, тако; па сад не реците
Да по каткад и ја не знам рећи.
Та, ако ли чују игумани
Како ли сам овде придиков’о,
Окупиће за мном ножницама,
Пострићи ме, набит’ камилавку.
ЈУГ:
Ја сам вољан опростити деци,
Ал’ кривица већа него воља.
Па цар, цар кад чује, шта ћу онда?
Пред његовим светитељским лицем
Срушиће ме стид рођене деце.
ХОМОЉАНИН ЖИВКО:
И цар има срца, има деце,
А био је негда и он младић,
Зна, да младост граби уз врлети,
Хоће тамо куд ми не можемо,
Па кад у ров незнани стрмекне
И спасе се разбијене главе,
Онда од ње нико послушнији.
Опрости им! А сад водите ме,
Да вам видим нову задужбину
Је ли лепа, је ли према цару,
Да је могу њему похвалити;
Знам, да ће ме одмах запитати:
Како моја задужбина, Живко?
П' онда — на пут, право у Крушевац!
Овде нека вашег логотета.
Ако царе још са прага оштро,
И ја ћу се мушки испрсити;
Ви за леђа; док је стрике Живка,
Наше мајке, госпође царице,
Не бојте се гнева царевога —
Утрћемо пут у царско срце.
После, децо, јесте ли ме чули:
Још једанпут покушате л’ ’вако
Родитељско срце да цвелите
И честита цара да вређате,
Вера и Бог!— све ћу вас иженит’!
(Чује се песма сараора.)
Шта је ово?
(Сви слушају).
САРАОРИ (певају тужно):
Сазидасмо света храма
У Божију част и славу:
Ми идемо с посла тужни,
Ми идемо у Мораву.

Благо оном Србљанину
Што по путу греде праву:
Ми идемо с посла тужни,
Ми идемо у Мораву.

Нек’ је просто Србљанину
Што нас ’вако у јад сави:
Ми идемо да зидамо
Свете цркве по Морави.

Цар ће чути наше јаде —
(Нека му се име слави!)
Потражиће децу своју
Сараоре у Морави.

(Сараори, са својим халатима, дођу из даљине, приближе се да се лепо могу чути и видети; онда се, мало по мало, изгубе у даљини. Песма им се донекле чује, па онда изгуби се).


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 125 година.