Zadužbina/5
| ←III | Zadužbina Pisac: Milorad Popović Šapčanin IV |
V→ |
IV
Sad smo opet u carevu dvoru u Kruševcu, ali ne u onoj dvornici gde je car slavio slavu, nego u drugoj, opet bogatoj i lepoj, ali malo manjoj dvornici koja pripada carici. I zidovi i svodovi obojeni su bojom plavetnom. Ta se boja u ono vreme suhim zlatom skupo plaćala Dubrovčanima i Mlečanima. Stubovi su četvorostrani i na svakoj strani od gore do dole ispisani su veliki pozlaćeni obručevi, pa unutra zlatno polje, pa na svakom takvom polju po jedan svetitelj do pojasa.
Na zadnjim stubovima vise dve velike slike: jedna je Stevan Nemanja, kao sveti Simeun, druga sveti Sava. Između ove dve slike visi velika ikona u okviru skovanom od srebra i zlata: to je mati božja zvana troručica, što je iz Jerusalima donesena u Hilendar, iz Hilendara u kuću Nemanjića, a od Nemanjića prešla na Lazara Grbljanovića. Pred ikonom gori veliko srebrno kandilo. Zraci od plamena tako lepo padaju i osvetljavaju bogomajčin lik, da ti se čini kao da joj je lice doista oživelo i da joj u očima, kojima te gleda, trepti živa i istinita blagost i dobrota.
Po tlima, što su od mramora, prostrti su debeli i šareni ćilimovi, što se i sad u nas izrađuju.
Na levoj strani dvornice ima sto, obojen sjajnim otvorenim bojama, a po ivicama ukrašen pupčastim pa pozlaćenim šarama. Noge su tom stolu slične stubovima, pa se dole završuju lavovskim glavama. Ispod svake glave po dve prednje lavovske šape, zgrčene, kao da su noktima ščepale za ćilim.
Na drugoj strani opet sto, zastrven svilensm zastirkom, od kojega krajevi padaju na tle, i tu se savijaju u najlepše i najraznoličnije bore. Na stolu su mnoge crkvene utvari: feloni, epitrahilji, pojasevi, narukvice, vazdusi, sve od same skupocene zlatotkanice. Nešto je gotovo, a većina nije, nego se tek izrađuje. Tu za stolom sede: carica Milica, njezine kćeri i druge velike gospođe i gospođice. Gospođe se onda zvale vladike, a gospođice — vladičice. Sve smerno sede, šiju ove svete utvari, da ih prilože crkvi nove careve zadužbine u Ravanici. Šijući, tiho i pobožno pevaju:
Leti soko sa Jastrepca
U sve srpske krajeve
I doziva svu vlastelu
U dvorove careve.
Žurno! Cara da pratite
U svečanom pohodu;
On polazi Ravanici,
Da se moli Gospodu,
Bog će vama zdravlja dati,
A okrilje sveta mati,
Bogorodica.
Skupiše se svi junaci
Iz Srbije premile,
Gospođe ih vladičice
Darežljivo spremile.
Na saboru gospodskome
Da se njima ponose:
Zlatom, srebrom okovane
Svete dare donose.
Bog će njima zdravlja dati,
A okrilje sveta mati,
Bogorodica.
I odežde i pokrove
Izvezle smo rukama
Slavi tvojoj, Hriste Spase,
Tvojim veljim mukama.
I te dare tebi danas
Naša smernost podnosi,
Da milost ti, k’o dažd neba,
Naše duše orosi.
Ti ćeš nama zdravlja dati,
A okrilje tvoja mati,
Bogorodica.
(Uđe sluga GOLUBAN i prijavi):
Zlatar Drago doneo utvari.
CARICA:
Neka uđe!
(Drago uđe i pokloni se. Za njim dve dvorske sluge unose i stave na sto: putire, diskose, i druge svete srebrne dare. Jedan od njegovih slugu ostane nazad i drži veliku lepu kutiju).
DRAGO:
Klanjam ti se, gospo,
A i vama, svetle vladičice.
(Ljubi ruku carici).
CARICA:
Je li, Drago, izradio...
DRAGO:
Tačno
Po nalogu vašega gospodstva,
Sve od sama novobrdska srebra
I od zlata s okana rudničkih.
A kov’o sam, kako da vam kažem?
Prst ih ljudski bolje skov’o nije.
U mehove duhala su deca,
A čekićem sam sam iskucav’o;
Kad je Bogu, da je savršeno.
Kujuć, gospo, molitve sam šapt’o
I pevuk’o crkvene stihire.
CARICA:
Bog i car će tebe nagraditi.
DRAGO:
O nagradi ne zbori, carice.
Ja sam bogat vašim milostima,
Sav vaš nakit tvorevina moja,
Pa sa njime pored vas sam i ja.
CARICA:
Golubane, Dragu kupu vina!
(Goluban ode i donese vina).
DRAGO (veselo):
Napiti se iz careve čaše —
To me diže, veseli mi dušu.
Za taj jedan uzvišen napitak
Šta je kova od tisuću dneva?
Kad gospođa svetla zapoveda,
Daj ovamo kupu, Golubane!
(Uzme sa služavnika pozlaćenu čašu i nazdravlja):
Moje su reči, gospo, i proste i prave:
Želim caru našem i zdravlja i slave,
A da s’ ne bi pon’o, gospodine velji,
Želim sva ta blaga da s tobom podeli!
Kao sunce nebu, svetli carskoj kući,
A uza te ćerke, vazda pevajući!
Tvoje dobro srce, tvoje blago lice,
Nek naslede naše svetle vladičice!
Dar je božji ženi i lepota lika,
Al' dobrota, blagost — najlepša joj dika!
Pa kad dođe ono, što već mora biti,
U domu će svome majku proslaviti.
Koliko kapljica ova kupa broji
Pred Bogom toliko utvrđeno stoji!
(Dok on ispija, pojavi se car. Sve gospođe ustanu, poklone se i priđu ruci. Car carici ne da; ostalima dopusti da mu ruku ljube.)
DRAGO:
Molim i ja, da poljubim care.
(Car dobre volje, pruži mu ruku, koju on poljubi; razgleda rad Dragov, sednuv za sto).
CAR LAZAR:
Da ti i car pozavidi, Drago.
K’o ovake ima zlatne ruke,
Pa još vredne, pravi je gospodin!
Tvoj rad, Drago, toliko je divan,
Ne car samo, ne samo vlastela
Tebi će se divit’ i potomstvo!
Što je junak na bojnome polju,
To je isto i tvoja umešnost.
I majstor je veliki gospodin
Kad rad njegov hvali ga i diči.
DRAGO:
Takva reč i od takvog cara!
Ja sam srećan, velji gospodine,
Al’ na takvu preveliku daru,
Dopust’ da ti podnesem uzdarje.
(Uzme od onog sluge pozadi kutiju i otvori je polako. Svi radoznalo čekaju da vide šta je. Izvadi malu petokubnu crkvu od srebra. Podnaša je caru, kleknuv jednim kolenom).
Iskah kradom u tvog logoteta
Neimarov nacrt Ravanice,
Pa ti evo skovah zadužbinu;
Na tvom stolu da je imaš svagda
I da s’ sećaš tvoga „raba” Draga.
(Svi se veselo iznenade, osobito car, i razgledaju crkvu, koju je Drago postavio na sto).
CAR LAZAR (veseo):
Mnogo si mi, Drago, ugodio.
A večitu moju hvalu hoću
Da na prstu tvome vazda nosiš.
Dok radnika takvih je u cara
Srećan nosi dve krune na glavi.
(Skine svoj prsten i metne mu na prst od desne ruke. Drago, radostan, ljubi u ruku cara i caricu. U tom trenutku čuje se s polja pesma Rada neimara. Svi iznenađeni, slušaju.)
RADE (s polja peva):
Setno mi je moje lice;
Tražim pravde i pravice;
Velja briga mene tare,
Pomozi mi, svetli care!
Zalud’ gorke suze lijem
I u vrata tvoja bijem;
Samovolja što me bila
Ovde me je dogonila.
Oh izađi, care mio!
Milostiv si, uvek bio;
Svakome ćeš, što se pati,
Pa i meni pravde dati,
Natrag nemam kuda ići,
Ubili me Jugovići.
Ruku pruži, Rade moli,
I velji mu jad utoli!
(Kad pesma stane, car uzrujan skoči).
CAR LAZAR:
Šta čuh?
GOLUBAN (prijavljuje):
Moli Rade neimare,
Da uniđe... da se žali caru.
CAR LAZAR:
Da se žali?
GOLUBAN:
Mnogo je nevoljan;
Neki velji jad ga oborio.
CAR LAZAR:
Neka uđe.
(Goluban ode).
CAR LAZAR:
Šta to može biti?
San noćašnji beše vrlo buran.
Sluti mi se biti mnogo gnevnu.
(Uđe Rade i pokloni se).
CAR LAZAR:
Od kud’ tako, Rade?
RADE:
Dođoh tebi,
Svetli care, da ti se potužim.
CAR LAZAR:
Da se tužiš?... je l’ gotova crkva?
RADE:
Gotova je... Al’ dopusti sluzi
Da pred tvojim uzvišenim licem
Potuži se i prolije suzu,
Zbog nepravde potraži pravicu.
CAR LAZAR:
Kaži žalbu, Rade!
RADE:
Jugovići...
MILICA (uplašeno):
Reče, Jugovići.
RADE:
Oprosti mi, presvetla carice.
Pravda j’ preča od rođene braće,
Mnogo su mi krivo učinila;
Pogaziše tvoju volju, care.
MILICA (sa strahovanjem):
Ne govori takvu smelu gatku;
Potvora se, Rade, glavom plaća.
RADE:
Nije, gospo, potvora i gatka
Tvoja braća ne slušaju cara,
Zapovest mu obesno zgaziše...
CAR LAZAR:
Pazi, Rade, šta govoriš caru!
RADE:
Pazim, care; evo moje glave
I životi mojih saraora...
Znano tebi, znano je i dvoru
Kako reče tvoja carska milost...
CAR LAZAR:
Majstorima nadnica je perper,
Napojnica po tri oke vina...
RADE:
Sasvim tako, svetli gospodine;
Jugovići reč ti porekoše,
Sve smanjiše...
CAR LAZAR:
Dosta!
MILICA:
Avaj meni!
CAR LAZAR:
Odmah crkvi, moji perjanici,
Da dogone sve te odmetnike!
Da pogledam u drska im lica,
Da zapitam: ko j’ car, ja il’ oni?
MILICA:
Milost mojoj braći, gospodine!
CAR LAZAR:
Nemoj tako, gospođo carice!
Najpreči je srodnik pravda,
Ona daje svakom po zasluzi.
GOLUBAN (uđe i prijavi):
Tvoj vlastelin, Homoljanin Živko.
CARICA (naglo):
Neka uđe!
CAR LAZAR:
Kao po poruci;
Odmah ću ga poslat’ Ravanici.
(Homoljanin Živko uđe, pokloni se, priđe ruci caru i carici. Kad opazi Rada, trgne se, malo preplašen).
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Pravo tebi, care, iz Homolja.
Sva vlastela i oci igumni
Ljube ruku caru i carici,
Pozdravljaju vladalačku kuću
I svu velju gospodu na dvoru.
CAR LAZAR:
Uvek nam je tvoj dolazak mio...
Zahvalni smo i na pozdravima.
HOMOLjANIN ŽIVKO (za se, gledeći na Rada):
Kad se ovaj ovde s’olujao...
Da već nije pokazao zube?
(Glasno caru).
Prođoh, care, Mlavu i Resavu.
Video sam tvoju novu crkvu...
CAR LAZAR:
Ravanicu?
CARICA:
Našu zadužbinu?
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Kad je videh, zaigra mi srce.
I ti ćeš se, care, radovati Kad je vidiš u njenoj lepoti ...
Pa, carice, šta da tebi kažem? ...
Kad je ovde glavom majstor Rade,
Evo ću mu pred licem ti reći:
U prostršim tvojim državama
Nema, care, poslenika taka ...
Hodi, Rade, da ti stisnem ruku...
...................................................
Samo, Rade, tvoja saraorčad,
Reklo bi se malo osiona.
RADE:
Osiona? Ko to veli, kneže?
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Tako zbore po celoj Resavi ...
Mlade glave... šta ćeš mu, tako je.
Vazda malo puste, vetrovite,
Pa naginju nekud stranputici.
RADE (oštro):
Al’ tek nikad moji saraori!
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Dužnost ti je braniti ih svuda...
Znam ja tebe, tvoje dobro srce,
Šta ćeš? moraš i kroz prste malo.
Bolje lepim, nego otpor, metež...
CAR LAZAR:
Žali nam se neimare Rade,
Na nepravdu što mu učiniše...
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Jugovići? Imaš pravo, Rade,
Dobro se je caru požaliti...
Deca mlada, pos’o bogme trudan,
A pripeka, vlaga il’ hladnoća,
Mora koje i da iznemogne,
Vrči, reve, omakne se koja...
Jugovići opet požestoki,
Brzo planu, — pa eto ti jada.
RADE (iščuđavajući se oštro):
Gospodine, ja te ne razumem.
HOMOLjANIN ŽIVKO (njemu brzo i tiše):
Ćut’, ne luduj! Sve će dobro biti.
(Glasno).
Hvala Radu na poslu i trpnji —
Što šta bogme potrpet’ se mora.
Je l’ kraj dobar, onda sve je dobro...
RADE:
Čuješ kneže, mahn’ se zavijanja!
Ja sam, care, govorio zbilju:
Uvređen sam, hoću tvoga suda.
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Našto žalbe, a našto i *suda?
A što ti se još davati ima,
Sve će ti se izdati do aspre...
Jugovići traže t’ na sve strane,
Nigde tebe naći ne mogoše...
Idi, primi, razdaj majstorima!
Vesel’te se u carevo zdravlje!
RADE:
Ja te molim, careva vojvodo,
Nemoj svoje ištetiti duše,
Nemoj tako da govoriš krivo.
Zašto silom zaklanjat’ nepravdu?
Jugovići careva su svojta,
Al’ ja mu ih evo danas tužim!
Krivi su mi! Velji si vojvoda,
Al’ ako ti i duša velika,
Moraš biti sav na mojoj strani.
Il’ si poš’o krive zaklanjati
Zato, što smo majstori i sebri,
Jugovići gospodsko koleno?
Pred carevim sudom, kneže,
Ima pravde za svakoga od nas,
I za velju i malu vlastelu,
I za sebre pa i za otroke...
Je li tako, gospodine care?
CAR LAZAR:
Istinu si govorio, Rade.
Još jedanput ponovi nam žalbu,
Da je čuje gospodin vojvoda.
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Nema ništa, care, da se čuje. (Radu).
Priđi ruci caru gospodinu.
I carici! Pa na dvoru čekaj!
Sve će ti se dati, izbrojiti,
A najviše platiće ti Gosrod,
Kom si taku kuću sagradio —
Bog i ’nako najbolji je platac.
A drugi put, čuješ li me Rade!
Saraorma požešće privikni!
Bol^e i to, nego s popuštanja
Da se karaš i preš sa gospodom!
RADE:
O kakvom ti popuštanju zboriš?
Na majstore da žešće priviknem?
Nije mudro, gospodin’ vojvodo,
Kratit’ žalbe poštenu majstoru.
Ja sam majstor, al’ podloga nisam,
Ne dopuštam nikom gaziti me!
Pa zato sam baš i doš’o caru
Da mu tužim njegove šurake...
Jugovići, care gospodine,
Reč su tvoju sramno prekršili,
Nadnice nam naše zakinuli!...
GOLUBAN (uđe i prijavi):
Velika gospoda Jugovići.
CARICA (uplašeno):
(Rade, čuv da dolaze Jugovići, malo ustukne, ali se odmah pribere i stane ponosito).
HOMOLjANIN ŽIVKO (malo ušukutri):
Molim, care ... evo i carica...
Molim te blag budi šurakom.
(Jugovići ulaze).
A, evo ih... Na kolena, deco!
Gnev je carev razblažila blagost.
On vas ljubi kao decu svoju;
Priđite mu ...
(Videv, da Jugovići stoje i ne prilaze caru, i zbunjeno i prekorno, govori dalje)
Šta? Vi ne slušate?
Il’ čekate da vas gone njemu?
DAMNjAN:
Ne čekamo. Ali smo grešnici.
Sagrešismo pred Bogom i carem.
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Pa car prašta... Je li, gospodine,
Istinu sam rek’o?... Ohrabri ih!
DAMNjAN (otvoreno):
Mi smo tvoju volju pogazili.
HOMOLjANIN ŽIVKO (caru):
Ne slušaj ga! Lakoumnik jedan!
DAMNjAN:
Zapovest ti nismo poslušali.
Eto ovde Rada neimara...
Reci, Rade, šta ti učinismo!
RADE (Mrko ih gleda i ćuti.)
DAMNjAN:
Zar nepravde tebi ne činismo?
CAR LAZAR:
Zar nadnicu ne zakinuše ti?
RADE (za se):
Bože, oni sami sebe tuže!
Da ja, možda, kako ne prenaglih?
DAMNjAN:
Što ne zboriš, Rade? Što l’ ućuta?
RADE:
Šta da zborim? Tužite se sami!
Ja ću ćutat’, a vi govorite,
Vi najbolje znate šta činiste;
Govorite, al istinu suštu!
DAMNjAN:
Jest istinu suštu. Laž je gnusna!
Mi smo mogli pogrešiti, care,
Al’ slagati tebe, veruj, nikad!
Mi smo krivi! I dođosmo tebi
Da nas čuješ, p’ onda da nam sudiš.
Homaljanin Živko (zbunjeno):
Gde je žalbe, tamo je i parbe,
Ovde, eto, niko se ne tuži.
RADE (smelo):
Ja se tužim!
DAMNjAN:
I tuži se, Rade!
Ko za svoje ne bori se pravo,
Nikada ga i ne beše vredan...
Jeste, care, mi ti sagrešismo,
Priznajemo da smo prestupnici;
Zasluženu oseci nam kaznu,
Da se njome pouče ostali.
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Mahnite se, deco, vi pouka!
Car je dobar, pa će oprostiti:
Praštalac je najžešći kaznilac,
Vel’kom dušom do zemlje te svije.
VOJIN:
Hvala tebi, velika vojvodo,
Al’ praštanja i milosti carske
Ne prosimo. Za našu krivicu
Dužnost nam je kaznu i poteglit’!
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Opet velim, care, nevini su.
Krivica je iz tuđeg izvora —
Žaliti je što su obmanuti.
Da ti kažem, ko ih je naveo...
DAMNjAN:
Naveo nas nije niko, kažem!
Pa baš da smo bili navedeni,
Ko će, mudar, moći verovati
Naša pamet da je zavodljiva?
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Ja i opet velim: niste krivi!
U greh vas je drugi uvalio!
I što rekoh, dokazaću odmah,
Da ne misliš, care, potvora je,
Dopusti mi privesti svedoka,
Iz Homolja vezana ga vodim,
Anatemnjak da mu ravna nije
Od Timoka do kršna primorja.
Zapovedi sluzi...
CAR LAZAR (Golubanu):
Izvedi ga!
(Goluban ode da dovede pustinjika).
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Svaka čuda u svakoj državi;
Ali ovo, što sam ti doveo,
Kada vidiš, da se ubogsnamiš.
(Ulazi pustinjik).
Evo gde ulazi. Bliže, starče!
PUSTINjIK (Stane ponosno prema caru.)
CAR LAZAR:
Odmah s ruku skinite mu uzla!
(Goluban ga oslobodi konopca.)
PUSTINjIK:
Hvala, care, što me oslobodi.
CAR LAZAR:
Slobodan si. A sad reci: ko si?
PUSTINjIK (oholo):
Pravo reći, ja sam niko, ništa.
Moj je život zamešen čemerom,
Nevolja mi drugar i pratilac,
Jad me budi, jad mi sklapa oči,
Kad izlomljen zdruzgam se na trnje,
Il’ umoran srušim se na pločnik;
Ja sam čovek kog se kloni svako:
Il’ sam svoje doba pretekao,
Il’ sam, možda, prepotopsko čudo
Što j’ u ovaj nov svet zabasalo.
CAR LAZAR:
Tol’ke naše svete zadužbine,
Ka jednoj se pribij i primiri!
PUSTINjIK:
Moj mi nauk tamo zakraćuje.
Monasima krvni neprijatelj,
Apostol sam drugoga poslanstva.
CAR LAZAR:
Teško tebi!
PUSTINjIK:
Blago meni, care!
Dan će doći, kad ću iz progonstva,
Sa pobedom, dići se u slavu,
U kojoj će, s’ tvoja ugasiti.
A padnem li, doć’ će novi borci;
Nauk novi, za koji se borim,
Ne umire nikad, jer je večan
Kao Isus i Natanailo.
CAR LAZAR:
Moj patniče od stare zablude,
Ko te nagna u kršno Homolje,
Pod šestoper našega vojvode?
PUSTINjIK:
Planinski je narod rodna njiva
Seme vere gde se prima lako.
P’onda, care, čuh za tvoju crkvu,
Što je dižeš tamo u Resavi,
Pa se digoh, da gredom i tamo
Metež bacim među saraore,
Da napuste pustu građevinu.
CAR LAZAR:
Kako reče?
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Muč’ budalo, ili...
PUSTINjIK:
Nisam te se boj’o u Homolju,
Gde si silan, a ovde još manje!
Opet kažem: pusta građevina!
Rasturate novac u kamenje
A u mraku davi vam se narod...
A kad dođoh tamo Ravanici,
Sretoše me ovi Jugovići.
Ja varnicu, što majstorom spremih,
Kresnuh u njih, ona se razbukta.
Šta bi dalje, ne znam reći, care.
DAMNjAN:
Ti nam tvoju prelast ne nameći;
Što činjasmo, to je naše delo.
PUSTINjIK:
Ja im rekoh car se zarekao,
Pa izmislih priču o dvorniku
Što me posla da im tajom kaže
Da se care mnogo pokajao
Nadnicu je osekao skupu,
Napojnicu još crnje i gore.
Ja vam rekoh, vi mi verovaste...
Šta bi dalje, to je vaše delo:
Moje seme, vaše vapućenje.
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Ne rekoh li, care gospodine?
CAR LAZAR:
I sada se protiv sebe dižeš,
Optužuješ tvoje učenike,
Il’ još bolje: tvoje poslušnike?
PUSTINjIK:
Ja ti rekoh, protivnik sam crkve;
Protiv nje sam vazda vojevao.
Sad, kad vidim da mladiće sudiš,
Kazujem ti da ne činiš krivde:
Je l’ krivice, ona je u meni!
Oni? Izvršnici samo moje volje!
JUGOVIĆI:
Ni reč, starče!
PUSTINjIK:
Samo moje volje!
Zahvalan sam na svakom oruđu,
Pa i vama, neiskusna deco!
JUGOVIĆI (gnevno):
Mi — deca!
PUSTINjIK:
Ne žestite s’! Ta vreme je brzak,
Okitiće injem vaše vlasi,
A u glave ugonit’ mudrosti...
A sad, care, radi što ti volja.
Sve jedno mi: točak il’ tamnica,
Il’ glavosek ili i — spalište!
CAR LAZAR:
Ti ćeš poći mojoj Ravanici,
Carev sud ćeš tamo sačekati.
PUSTINjIK:
Zemljin, care, budi volja tvoja,
Ja sam gotov biti mučen, sečen.
U svom radu nikome pe skrećem
Što učinim, uvek i priznajem,
Izmišljenom lažju se ne pravdam.
Ko svoj nauk tuđim plećem krije,
Nikad borca ni vredio nije.
(Izvedu pustinjika).
JUGOVIĆI (Oborili glave).
CAR LAZAR (Jugovićima):
Čuste li ga vi, moji šuraci?
Za ovakvom poviti se glavom;
Vašu mudrost i vašu bistrinu
Udružiti s ovakvim jadnikom,
Kom je duša zamagljena, bolna?...
Prva mudrost mladićskoj je glavi,
Da procenit’ ume: kome valja
Pokloniti veru i poslušnost,
A ne letet’ za svakim vihorom
Koji praši pred stazama tvojim!
Za mladosti zdravlje se pribira,
Za mladosti i razum se teče,
Za mladosti budućnost se zida...
Teško vama! Teško svakom onom
Koji češlja progrušale vlasi
A o tuđoj pameti preživa.
(Jugovići kleknu).
Ustanite! Car vam delo prašta.
Neka vam je prvo i poslednje.
Ko zna, možda, i dobro je bilo,
Da vidite na samima sebi,
Kako j’ ružno skrenut’ s prava puta.
Evo ruke! Sve vam oprošteno
A sad, eno carica vas čeka.
(Jugovići prilaze ruci caričinoj. Car se obrne Radu).
Rade!
(Rade izađe ohrabren na sredu).
Reci, da li pravo sudih?
RADE:
Kao uvek, velji gospodine.
CAR LAZAR:
Tebi tvoje daće se do aspre;
Pođi natrag mome manastiru.
A s tobom će moji Jugovići,
Moja draga, sad — poslušna deca,
Pa sakupi i sve saraore,
I majstore, tvoje pomoćnjike.
A za vama dići ću se i ja
Sa caricom i sa decom mojom
Sa ćerkama i sa zetovima,
S celim dvorom... A ti, dobri Drago,
Ponećeš nam sve sveto posuđe
I odežde i svete ikone.
Svi za crkvu što se potrudismo
Da s’ zajedno Bogu pomolimo.
HOMOLjANIN ŽIVKO:
A ja, care, zar samohran ovde?...
CAR LAZAR:
Uz cara je uvek tvoje mesto,
Savetniče, veliki vojvodo.
CARICA:
Miogo ti je carica zahvalna.
KĆERI:
I mi.
ZETOVI:
I mi.
JUGOVIĆI:
Pa tek mi, vojvodo.
(Svi mu prilaze ruci. Homoljanin Živko od radosti briše suze i grli sve).
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Daj mi, care, tvoju svetu ruku,
A sa njome i reč, obećanje:
Kad budemo tamo u Resavi,
Pohodimo Ravanicu crkvu,
Da ćeš onda meni u Homolje...
Da lovimo i da pirujemo,
I sumorna brda oživimo.
CAR LAZAR:
Evo ruke, svi smo tvoji gosti!
HOMOLjANIN ŽIVKO:
A sad, care, zapovedi deci
Da dovedu stara gospodina.
Jug neves’o na dvorištu čeka,
Ne hte tebi, dok deci ne sudiš,
Da na tvoju ne utiče pravdu.
CAR LAZAR:
Sine, kćeri, zetovi, šuraci!
Brzo na dvor staru gospodinu:
Recite mu, šta smo odlučili;
Recite mu, da ga željno čekam!
Milica:
Žurno, žurno! Da zagrlim oca.
Znam kako je pogruženom srcu.
HOMOLjANIN ŽIVKO (carici):
Ne bojte se! Ako je klonuo,
Prihvatiću orlovsko mu krilo,
Doneću ga amo na rukama.
(Svi odu po Juga. Međutim u dvornici spremaju se za doček. Carica ode na stranu gde je car i stane do njega. Rade i Drago povuku se u dno. Goluban i još jedan sluga otvore velika dvokrilna vrata u dubini. Zaori se svirka i pesma pevača, koji se vide u daljoj dubini, kroz velika otvorena vrata).
Evo nama svetle glave
Vlasteoskog sana:
Velji Bože, poživi nam
Starog Jug Bogdana!
On je ponos svetlom caru,
Slava naših dana:
Velji Bože, poživi nam
Stara Jug-Bogdana!
Nad gospodom gospodina,
Nad banima bana:
Podrži nam, veseli nam
Stara Jug-Bogdana!
(Za vreme pevanja pojavi se Jug Bogdan. Za ruku ga vode unuke, a pred njim unuk Stevan; za njim Jugovići, pa Miloš Obilić, Vuk Branković, pa, najzad, Homoljanin Živko. Car i carica izađu mu na susret. Poljube ga u ruku).
CARICA:
Oče!
CAR LAZAR:
Taste!
JUG (zaplače se):
Deco moja draga!
(Zagrli ih)
Sve je dobro, kad su ljudi mudri,
Pravi puti uvek ponajbolji.
Car je otac, slušati ga valja!...
Deco moja! Junaci! Gospodo!
U narodu gde ljubavi nema,
Gde s’ ne štuje ni mladost ni starost,
Gde vladalac ne zna za praštanje,
A vlastela svojoj volji služi:
Tamo j’ presto na vihorovima,
A narodni život — trzavica!
Tu ni cara, ni naroda nema!
O moj zete... ne... ne... care velim.
Tvoja ljubav i tvoje junaštvo
Čelenka je na šlemu Srbije:
Neka nam te dugo Bog poživi!
CAR LAZAR:
Oče, taste, borče, gospodine,
Ju ću hodit’ po tvojim putima,
Oni vode veličini našoj.
A sad hvala tvom veljemu trudu
Oko moje svete zadužbine.
Odmori se! Pa u ime Boga
Da pođemo odmah u Resavu,
Da vidimo crkvu Ravanicu,
Da se u njoj Bogu pomolimo.
(Jug, car i carica posade se u stolove. Unuk Stevan sedne dedi na krilo. Deda ga ljubi i mazi. Svi ostali pevaju).
Jug je ponos svetlom caru,
Slava naših dana:
Velji bože, poživi nam,
Stara Jug-Bogdana!
Nad gospodom gospodina,
Nad banima bana:
Podrži nam, veseli nam,
Stara Jug-Bogdana!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.
|