Женик слободе/ПОЈАВА II
| ←ПОЈАВА I | Женик слободе Писац: Драгутин Илић ПРОЛОГ - ПОЈАВА II |
ПОЈАВА III→ |
(Журно улази стражар).
МАРКО:
Шта је, Јоване?
СТРАЖАР (узнемирено):
Где је харамбаша?
МАРКО:
Још се не врати. А што ће ти он?
СТРАЖАР (обазире се):
Тамо, за стеном...
(Сви скупе се око њега).
МАРКО (зачуђено):
Буди Бог с нама, шта је јуначе?
СТРАЖАР:
Чудно! опет он!
МАРКО:
Ко, море, ко? Блед си као смрт,
Ко гује да ти сву ноћ пише крв!
Е, људи, напаст, личите ми сви
На сугреб као да сте згазили.
Шта је за стеном?
СТРАЖАР:
Утвара, ил тако што;
Као змај сева.
МАРКО:
Зановетало. Ето, што ти је
Кад мало јаче човек натегне.
СТРАЖАР:
Не згледах лика, севну као плам,
Да шаком не скрих очи — оде вид.
МАРКО (сумњиво обилази га):
Хм!
СТРАЖАР:
Светога ми...
(Из градића засветлуца).
Гле! Ено севну.
(Сви збуњено гледају)
МАРКО (такође збуњен):
Ваистину!
МИЛУН:
А, шта велиш сад?
МАРКО:
Маштанија је. Потец’те један! Хајд
Ти Станко пођи, узми кога још
Те види шта је.
СТАНКО:
Не ја, вере ми! Но потеци ти,
Ти не верујеш.
МАРКО:
Нешто те је страх.
СТАНКО (чеше се иза врата):
Да виш и није лако! Да је Турчин, хајд!
Драге бих воље, ту пушка има власт.
Ал предсказању и маштанији
Не суди пушка.
МАРКО (с подсмехом):
Ни срце зечије.
МИЛУН:
Де, де, он страшљив, буди јунак ти,
И онако нам зијаш по вас дан
И паметујеш; хајде, пођи сад!
МАРКО:
Хајдемо сви.
СТАНКО:
Да ти чувам страх?
(Опет засветлуца)
Ма збиља, људи, ама шта је то?
МИЛУН:
Биће змајски цар.
Њему на глави трепти драги кам,
У поноћ блиста као ведар дан.
На благу лежи, у власти му све,
У главу знаде шта му мисли ко,
А доспе л’ когод да му види двор
Вид му заслепи, помути му ум?
Те од тог часа брљив као пјан
Језиком сплеће, скаче махнито
Ко под ногом му да је гујски сплет
Опрезно, браћо, страшна му је власт,
Звизне ли само, гуја тисућу
Намах се створи, сикћу, звижде све
Сипају отров; а аспиде зле,
Крилате гује престо чувају.
Па сад воља вам; тек вам не ћу ја
Да змијском цару улазим у траг.
СТАНКО:
Ни ја, Бога ми — Ко зна шта је то!
Ти, Марко, хајде!
МАРКО:
А што као ја?
МИЛУН:
Не носиш зар о врату талисман?
Пушка те не ће, не уди ти нож.
МАРКО:
Не турска пушка, нити турски нож;
Ал оно није Турчин...
(Опет светлуцне)
Ено, гле,
Засија опет! Браћо, шта нам је,
Те смо се смрзли?
СТАНКО:
Кад не смеш ти, онда идем ја;
Ево, да видиш.
МИЛУН:
Нећеш, Станко, сам
Брука би била да те пустимо.
Момци хајдемо сви па шта нам даде Бог!
Буде л’ од Бога, хвала му на свем,
Од врага ли је, сваки на се крст;
Враг на крст не сме!
(Сви се прекрсте)
СТАНКО (крстећи се):
Ха, помоз Боже! За мном јунаци!
(Сви са запетим оружјем распу се у ланац и опрезно приступају развалинама).
СТАНКО (после осматрања, као и остали):
Баш ничег нема.
ЈОВАН:
Ама овде би;
Очима видех.
МАРКО:
Па где се степа? Ето, преврћем сваки кам,
Па нема — нема, утр’о му се траг.
МИЛУН:
И боље, ко зна шта би било све
Да се покаже.
СТАНКО:
Браћо, манимо.
Да кажем право не марим у ноћ
По развалама да се ломим тим
Коме је драго нека крши врат
И буди сенке што се скривају
У пуклинама. Ја вам не ћу то.
МАРКО:
Славе ми ни ја.
МИЛУН:
Пст!
Као да зачух харамбашин глас!
|