Женик слободе/ПОЈАВА I

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Женик слободе
Писац: Драгутин Илић
ПРОЛОГ - ПОЈАВА I


ПРОЛОГ


Густа шума на Авали. Лево у дубини види се, међу шипражјем и дрветима, бедем разоренога гридића. Сумрак је. Чује се орливско кликтање, а за тим из дубине дозивање.


Глас из дубине:
Хој! Хој!
II глас с противне стране:
Хој!

На ово гомила хајдука долази са разних страна.


ПОЈАВА I

Милун, Станко, Марко са гомилом осталих хајдука

МИЛУН:
Шта је? Ко кличе?
СТАНКО:
Наши, Милуне.
То арамбаша, можда, даје глас.
С Алексом кнезом јутрос оде он,
Па сад се враћа.
МИЛУН:
Шта велиш, Станко, ако нешто кнез
Остане с нама, хоће л' Чарапић
Првенство своје кнезу предати?
МАРКО:
Буди Бог с нами, ти, то, ко у боб!
Хајдук да пушта своје првенство
Пред домаћином мирним! јеси л луд?
МИЛУН:
Домаћин, јест, ал какав домаћин?
Дакле нас Немац није издао
Са фрајкорима он им беше моћ.
Од харамбаше није гори, мним...
А што ?...
(Обазире се по дружини)
СТАНКО:
И није можда, тек ја никада
Мењао не бих; некако сам спор
Да се приклањам новој навици.
То ти је, ви'ш, ко вино преврело,
Старо је, па му и ћуд добро знаш;
А ново? оно, добро је и то;
Ама док превре, докле остари,
У ха!...
МАРКО:
Збиља, Милуне, ти то боље знаш,
Па и у плећку умеш гледати
И маштанији свакој хваташ крај,
Па је л' збиља то, што у Потоку
Сељаци зборе: веле од некуд
Знаменија се овде јављају.
МИЛУН:
Је л’ она светлост?
СВИ:
Јест, јест!
МИЛУН:
Истина, браћо, ко што видим вас:
Тебе, и тебе Марко; дваред угледах
Ту светлост око гроба Порчиног.
Проблесне, севне, као муње блеск
Па тек ишчезне. Једном тек у трен
Преда мном севну на лик човека;
Ама некако није као ми,
Већ друкчиј... нако, човек... није то,
Погледаш... јок!... није... човек је...
Да речеш, нако... очи, уста, нос...
Све као у нас, па опет није то!
СТАНКО (смеје се):
Дашто ми — дашто: човек, није то,
Ал налик њему... па опет, човек је!
Дед, одгонени ако који зна?
МАРКО:
Ја знам.
СТАНКО:
Не знаш, у опклад!
МАРКО:
У што ћемо?
СТАНКО:
Ако погодиш узми што ти ћеф;
Поклонићу ти све што уграбим
У првој пљачки.
МАРКО:
То ти је таман, ко на грани гуњ!
СТАНКО:
Узимај, море кад ти поклањам!
МАРКО (ризмишља):
„Човек... није то!.. Да речеш нако: очи,
уста.“... Ха, Погодих!
СВИ (скупе се око њега):
Шта? Шта?
МАРКО:
Пљоска, славе ми!
СТАНКО:
Пљоскати у главу — откуд пљоска то?
МАРКО:
Докле у пљоски с миром почива
Ти не привираш, ал у главу кад
Из пљоске оде... ех, онда ћеш све
Видети све и оно никад што
Видео не би. Па и Милун сад
Ето, бенета... (весео жагор и смех)
МИЛУН:
Не брбљај, Марко! Не верује л' ко
Нек харамбашу пита. Баш у часу том
Кад спазих сабласт као тебе ту
Ја га пробудих.
СТАНКО:
Ако је тако, онда погађам
Шта предсказање показује то:
Биће рата!
МАРКО:
С ким ?
СТАНКО:
С Турчином.
МАРКО:
Ба!
Ко да је зато нужно знамење!
Окачити се о ког Турчина
И без знамења предстоји ми то.
СТАНКО:
Друго је тако... већ онако — рат!
На пример, Швабо раскајо се зар
Што Дахијама народ упусти,
Па грех га гризе кад погледа сад
На муке што их народ испашта,
На колац, оков...
МАРКО:
Јест, гризе га грех
Из очију му ваљда испасмо.
Море, не спрдај...
(Из дубине звиждање).
СТАНКО:
Чуј, то стражар наш!
МИЛУН:
На опрез, браћо, он нам даје знак.
(Сви, како је који лешкарио или седео, поскачу и прихвате оружје).



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 93 године.