Ženik slobode/POJAVA I
| ←Ženik slobode | Ženik slobode Pisac: Dragutin Ilić PROLOG - POJAVA I |
POJAVA II→ |
Glas iz dubine:
Hoj! Hoj!
II glas s protivne strane:
Hoj!
Milun, Stanko, Marko sa gomilom ostalih hajduka
MILUN:
Šta je? Ko kliče?
STANKO:
Naši, Milune.
To arambaša, možda, daje glas.
S Aleksom knezom jutros ode on,
Pa sad se vraća.
MILUN:
Šta veliš, Stanko, ako nešto knez
Ostane s nama, hoće l' Čarapić
Prvenstvo svoje knezu predati?
MARKO:
Budi Bog s nami, ti, to, ko u bob!
Hajduk da pušta svoje prvenstvo
Pred domaćinom mirnim! jesi l lud?
MILUN:
Domaćin, jest, al kakav domaćin?
Dakle nas Nemac nije izdao
Sa frajkorima on im beše moć.
Od harambaše nije gori, mnim...
A što ?...
(Obazire se po družini)
STANKO:
I nije možda, tek ja nikada
Menjao ne bih; nekako sam spor
Da se priklanjam novoj navici.
To ti je, vi'š, ko vino prevrelo,
Staro je, pa mu i ćud dobro znaš;
A novo? ono, dobro je i to;
Ama dok prevre, dokle ostari,
U ha!...
MARKO:
Zbilja, Milune, ti to bolje znaš,
Pa i u plećku umeš gledati
I maštaniji svakoj hvataš kraj,
Pa je l' zbilja to, što u Potoku
Seljaci zbore: vele od nekud
Znamenija se ovde javljaju.
MILUN:
Je l’ ona svetlost?
SVI:
Jest, jest!
MILUN:
Istina, braćo, ko što vidim vas:
Tebe, i tebe Marko; dvared ugledah
Tu svetlost oko groba Porčinog.
Problesne, sevne, kao munje blesk
Pa tek iščezne. Jednom tek u tren
Preda mnom sevnu na lik čoveka;
Ama nekako nije kao mi,
Već drukčij... nako, čovek... nije to,
Pogledaš... jok!... nije... čovek je...
Da rečeš, nako... oči, usta, nos...
Sve kao u nas, pa opet nije to!
STANKO (smeje se):
Dašto mi — dašto: čovek, nije to,
Al nalik njemu... pa opet, čovek je!
Ded, odgoneni ako koji zna?
MARKO:
Ja znam.
STANKO:
Ne znaš, u opklad!
MARKO:
U što ćemo?
STANKO:
Ako pogodiš uzmi što ti ćef;
Pokloniću ti sve što ugrabim
U prvoj pljački.
MARKO:
To ti je taman, ko na grani gunj!
STANKO:
Uzimaj, more kad ti poklanjam!
MARKO (rizmišlja):
„Čovek... nije to!.. Da rečeš nako: oči,
usta.“... Ha, Pogodih!
SVI (skupe se oko njega):
Šta? Šta?
MARKO:
Pljoska, slave mi!
STANKO:
Pljoskati u glavu — otkud pljoska to?
MARKO:
Dokle u pljoski s mirom počiva
Ti ne priviraš, al u glavu kad
Iz pljoske ode... eh, onda ćeš sve
Videti sve i ono nikad što
Video ne bi. Pa i Milun sad
Eto, beneta... (veseo žagor i smeh)
MILUN:
Ne brbljaj, Marko! Ne veruje l' ko
Nek harambašu pita. Baš u času tom
Kad spazih sablast kao tebe tu
Ja ga probudih.
STANKO:
Ako je tako, onda pogađam
Šta predskazanje pokazuje to:
Biće rata!
MARKO:
S kim ?
STANKO:
S Turčinom.
MARKO:
Ba!
Ko da je zato nužno znamenje!
Okačiti se o kog Turčina
I bez znamenja predstoji mi to.
STANKO:
Drugo je tako... već onako — rat!
Na primer, Švabo raskajo se zar
Što Dahijama narod upusti,
Pa greh ga grize kad pogleda sad
Na muke što ih narod ispašta,
Na kolac, okov...
MARKO:
Jest, grize ga greh
Iz očiju mu valjda ispasmo.
More, ne sprdaj...
(Iz dubine zviždanje).
STANKO:
Čuj, to stražar naš!
MILUN:
Na oprez, braćo, on nam daje znak.
(Svi, kako je koji leškario ili sedeo, poskaču i prihvate oružje).
|