Женидба и удадба/2
- УГЛЕД 2.
(КОД ДЕВОЈКЕ)
ОТАЦ и МАТИ
МАТИ: Али, човече, ја не знам шта ти радиш; не бринеш се ништа за кућу. Ето нам девојки двадесет друга, па јошт седи. Зар оћеш да плете седе косе? Већ ми је срамота и у цркву да идем; а она се, сирота, искида од плача. Не видиш како се чисто губи у лицу? Није шала, срамота од света.
Њене другарице удале се вајкада, а она сирота...
ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу?
МАТИ: Шта не гледаш, забога?
ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет. Није честито ни у кућу ступио, а већ разбира колико девојка има.
МАТИ: Нисмо ни ми сиромаси у бога.
ОТАЦ: Дигла си је с тим проклетим модама па и онај који би хтео, не сме да се усуди; а опет други траже колико не можемо.
МАТИ: Забога, и други људи немају; али се знаду помоћи; а ми, канда је пало неко проклетство на нас. Ко даје иљаду, он проноси: две; која има три, они вичу: пет; довијају се како могу; само смо се ми стисли па не смемо да отворимо уста.
ОТАЦ: Ти знаш, одкад се поквари оно што нисам пре венчања положио новце, одбише се људи.
МАТИ: Ти си му давао векслу.
ОТАЦ: А он је искао новце, па тако ти је.
МАТИ: То се бар зна, да смо од оно доба начинили кућу.
ОТАЦ: И задужили се.
МАТИ: То се не зна тако.
ОТАЦ: Дакако, ти друге умеш да претресаш.
МАТИ: Хеј, хеј, хеј, хеј! Сад ми није до другога него до моје бриге. Да ми је да се девојка отисне, канда би се родила.
ОТАЦ: Само је ти дижи нависоко, па ћеш добро.
МАТИ: Забога, ти знаш да је девојка под фелером, па се мора мало више око ње. Помисли само како би изгледала да јој ниси купио фалишан зуб.
ОТАЦ: Добро, то је зуб; али нашто тако скупе аљине? Нашто те моде и лудорије?
МАТИ: Ја сам мислила да се ко заљуби у њу.
ОТАЦ: О, нашла си! Пружи само иљаде, па нека је и ћорава и без носа.
МАТИ: Ја кажем, немамо пријатеља, па то! Другима се напредује; како тако, тек се скрпи, али код нас баш нико; канда смо се све камењем бацали на људе.
ОТАЦ: Једног сам молио и шта нисам обрицао, и обећао ми је да ће наћи лепу прилику; али видим нема ништа ни од њега.
МАТИ: Хуј, кад помислим да се покладе приближују, грозница ме вата.
ОТАЦ: Уби се, ако можеш.
МАТИ: Кукавна девојка, осушила се од плача.
ОТАЦ: Шта знам.
МАТИ: Ти све „Шта знам, шта знам“, па тако.
ОТАЦ: Ајде, не тандрчи ту. МАТИ: Да, теби је лако. ОТАЦ (мане главом): Сад мени је лако!
МАТИ: Не умеш, не умеш, па то је.
ОТАЦ: Већ само кад ти умеш.
МАТИ: Други људи промећу се тамо и овамо, мешају се с људма, обећавају, лажу; а ти, како је Бог дао.
ОТАЦ: Ја сад под старост не промени ћуд.
МАТИ: Предићка удаде кћер без крајцаре у пуну кућу. Гледим, боже, кад смо били на свадби, ту су ти огледала, ту су канабета, астали — мило ти је да погледиш. Али и уму људи, брате.
ОТАЦ: Е, шта ћеш.
|