Женидба и удадба/2

ОДЈЕЛЕНИЈЕ ПРВО

УГЛЕД 2.

(КОД ДЕВОЈКЕ)

ОТАЦ и МАТИ

МАТИ: Али, човече, ја не знам шта ти радиш; не бринеш се ништа за кућу. Ето нам девојки двадесет друга, па јошт седи. Зар оћеш да плете седе косе? Већ ми је срамота и у цркву да идем; а она се, сирота, искида од плача. Не видиш како се чисто губи у лицу? Није шала, срамота од света. Њене другарице удале се вајкада, а она сирота...

ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу?

МАТИ: Шта не гледаш, забога?

ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет. Није честито ни у кућу ступио, а већ разбира колико девојка има.

МАТИ: Нисмо ни ми сиромаси у бога.

ОТАЦ: Дигла си је с тим проклетим модама па и онај који би хтео, не сме да се усуди; а опет други траже колико не можемо.

МАТИ: Забога, и други људи немају; али се знаду помоћи; а ми, канда је пало неко проклетство на нас. Ко даје иљаду, он проноси: две; која има три, они вичу: пет; довијају се како могу; само смо се ми стисли па не смемо да отворимо уста.

ОТАЦ: Ти знаш, одкад се поквари оно што нисам пре венчања положио новце, одбише се људи.

МАТИ: Ти си му давао векслу.

ОТАЦ: А он је искао новце, па тако ти је.

МАТИ: То се бар зна, да смо од оно доба начинили кућу.

ОТАЦ: И задужили се.

МАТИ: То се не зна тако.

ОТАЦ: Дакако, ти друге умеш да претресаш.

МАТИ: Хеј, хеј, хеј, хеј! Сад ми није до другога него до моје бриге. Да ми је да се девојка отисне, канда би се родила.

ОТАЦ: Само је ти дижи нависоко, па ћеш добро.

МАТИ: Забога, ти знаш да је девојка под фелером, па се мора мало више око ње. Помисли само како би изгледала да јој ниси купио фалишан зуб.

ОТАЦ: Добро, то је зуб; али нашто тако скупе аљине? Нашто те моде и лудорије?

МАТИ: Ја сам мислила да се ко заљуби у њу.

ОТАЦ: О, нашла си! Пружи само иљаде, па нека је и ћорава и без носа.

МАТИ: Ја кажем, немамо пријатеља, па то! Другима се напредује; како тако, тек се скрпи, али код нас баш нико; канда смо се све камењем бацали на људе.

ОТАЦ: Једног сам молио и шта нисам обрицао, и обећао ми је да ће наћи лепу прилику; али видим нема ништа ни од њега.

МАТИ: Хуј, кад помислим да се покладе приближују, грозница ме вата.

ОТАЦ: Уби се, ако можеш.

МАТИ: Кукавна девојка, осушила се од плача.

ОТАЦ: Шта знам.

МАТИ: Ти све „Шта знам, шта знам“, па тако.

ОТАЦ: Ајде, не тандрчи ту. МАТИ: Да, теби је лако. ОТАЦ (мане главом): Сад мени је лако!

МАТИ: Не умеш, не умеш, па то је.

ОТАЦ: Већ само кад ти умеш.

МАТИ: Други људи промећу се тамо и овамо, мешају се с људма, обећавају, лажу; а ти, како је Бог дао.

ОТАЦ: Ја сад под старост не промени ћуд.

МАТИ: Предићка удаде кћер без крајцаре у пуну кућу. Гледим, боже, кад смо били на свадби, ту су ти огледала, ту су канабета, астали — мило ти је да погледиш. Али и уму људи, брате.

ОТАЦ: Е, шта ћеш.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.