Женидба и удадба/1
ОДЈЕЛЕНИЈЕ ПРВО
- ПРОСИДБА
- УГЛЕД 1.
ПРОВОДАЏИЈА И МЛАДОЖЕЊА
ПРОВОДАЏИЈА: Као што вам реко, педесет управо које мушки, које женски, ја сам, то јест, усрећио; и ако Бог да, мислим, још толико.
МЛАДОЖЕЊА: Али зар се може наклоност тако брзо набавити?
ПРОВОДАЏИЈА: Шта наклоност! Момак оће да се жени, девојка треба да се удаје, то је све. Кад се венчаду, онда ће доћи наклоност, ако су паметни, то јест. Није ли тако?
МЛАДОЖЕЊА: Ви имате право. Али ту мора тешко ићи, гди нема познанства издаље.
ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе, хе! Што ти је млад човек. Наклоност, познанство, то су малене ствари. Умети говорити, то је све. Шта мислите, педесет, то јест, и пет, зар је мала шала? „Ја би ону. Ја би онога. Гледајте, брат Симо.“ Зашто не? Пар аљина, то јест, или друго што, пак брат Сима то тако вешто сврши да се сви зачуде. Шта мислите ви, то јест?
МЛАДОЖЕЊА: Непоњатно.
ПРОВОДАЏИЈА: Сваком је то непоњатно; али месојеђе не могу да прођу без свадбе, момци су неспокојни, је л’ тако? Какву девојку имам за вас, да вам види око!
МЛАДОЖЕЊА: За мене?
ПРОВОДАЏИЈА: За вас, за вас, с пет хиљада.
МЛАДОЖЕЊА: С пет хиљада?
ПРОВОДАЏИЈА: (вата се за трбу). Аха, како вам је сад? Стотину мени, пак је сместа ваша.
МЛАДОЖЕЊА: Пет хиљада, ви мене у нестрпјеније доводите.
ПРОВОДАЏИЈА: Јошт из какве је куће. Стотину мени, стоји ли, то јест?
МЛАДОЖЕЊА: Је л’ одавде?
ПРОВОДАЏИЈА: Овде и нема девојака за вас.
МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је видити?
ПРОВОДАЏИЈА: Стотина моја, а?
МЛАДОЖЕЊА: Добро, забога; кад ћемо је видити?
ПРОВОДАЏИЈА: Истина, мало је...
МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је просити?
ПРОВОДАЏИЈА: Охо, момче, тако брат Сима, то јест, не ради. Прво и прво, нове аљине младожењи и проводаџији. То је нужно, то јест, јер девојке више гледе на аљине него на самог момка.
МЛАДОЖЕЊА: Одма нека буде.
ПРОВОДАЏИЈА: друго, треба узајмити што више прстења, леп саат, златан ланац, а и дуката, то јест, колико више може бити.
МЛАДОЖЕЊА: То је добро.
ПРОВОДАЏИЈА: А? Зна ли брат Сима шта ради? Иј, какав си ми дрвени младожења (намешта му мараму), кад сам ја био тако млад, на мени је морало све да трепти. Мало се ваља налицкати, косу, то јест, угладити, бркове намазати, мирисавке поред себе носити. Кад те види девојка нека јој срце, то јест, заигра.
МЛАДОЖЕЊА: Што чини искуство!
ПРОВОДАЏИЈА: Ха, ха, ха! Допада л’ вам се? Но, сад на посао; јер сам ја, то јест, већ јавио.
МЛАДОЖЕЊА: Јавили?
ПРОВОДАЏИЈА: А? Шта држите сад о Сими?
МЛАДОЖЕЊА: Али како сте могли знати да ћу ја хтети?
ПРОВОДАЏИЈА: Шта хтети, стотина је моја, а ја толико ваљда искуства имам да знам, то јест, што је за кога.
Да нисте ви, био би други. Колико је њи ишту ти, Боже, знаш; но ја сам њеним родитељма обећао да ћу наћи прилику добру. Имам ли право?
МЛАДОЖЕЊА: Ја се врло радујем да је на мене та коцка пала. Идем одма справљати што треба.
ПРОВОДАЏИЈА: Охо! Стани мало, момче! Добар, то јест, трговац кад полази у Беч, он каже: идем у Ердељ. Тако и ви треба да чините. Ником ништа, зашто знате: ко пре девојци, онога је девојка.
МЛАДОЖЕЊА: Ја ћу се владати по вашем савету. (Пође.)
ПРОВОДАЏИЈА: Чоја за аљине да буде лепа, а не као што ме је један с овом преварио. Али сам га тако усрећио, свађају се као Цигани, то јест.
МЛАДОЖЕЊА: Ја ћу гледати што је најфиније и најскупље. Сад, збогом!
ПРОВОДАЏИЈА: Охо, зар тако? А камо, то јест, алвалук на девојку?
МЛАДОЖЕЊА: Ја мислим, кад свршимо.
ПРОВОДАЏИЈА: Тако се не добија кадуна. Докле год свадба, то јест, не прође, треба да је проводаџија код младожење на ручку бар у недељи дана по једанпут, то јест.
МЛАДОЖЕЊА: Па изволте.
ПРОВОДАЏИЈА: Ајде де! Само преправи добра вина и доста киселе воде.
МЛАДОЖЕЊА: Немајте бриге. (Одлази.)
ПРОВОДАЏИЈА (сам): И ти ћеш се усрећити! Проводаџија је као восак, то јест, што слепљује ствари, које по себи не стоје. Кад се муж, то јест, са женом свађа, онда вичу: Бог убио, то јест, оног, који нас је свезао, а пре су молили да их свежем. Сад ко је луђи, то јест? - Моје је скрпити и Проводаџија је као аљинар, то јест, који је задовољан ако се аљина допадне кад се однесе. А што се потом гдикоји осушио, те му је аљина постала, то јест, широка, што је чоја била, то јест, изедена од мољаца, или је изгубила боју, шта је он зато крив? Три дана су моја, а после макар вратове, то јест, поломили.
(Одлази.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|