Ženidba i udadba/2

ODJELENIJE PRVO

UGLED 2.

(KOD DEVOJKE)

OTAC i MATI

MATI: Ali, čoveče, ja ne znam šta ti radiš; ne brineš se ništa za kuću. Eto nam devojki dvadeset druga, pa jošt sedi. Zar oćeš da plete sede kose? Već mi je sramota i u crkvu da idem; a ona se, sirota, iskida od plača. Ne vidiš kako se čisto gubi u licu? Nije šala, sramota od sveta. Njene drugarice udale se vajkada, a ona sirota...

OTAC: Ja znam da je tako, ama što ću?

MATI: Šta ne gledaš, zaboga?

OTAC: Kako ćeš, kad se ispoganio svet. Nije čestito ni u kuću stupio, a već razbira koliko devojka ima.

MATI: Nismo ni mi siromasi u boga.

OTAC: Digla si je s tim prokletim modama pa i onaj koji bi hteo, ne sme da se usudi; a opet drugi traže koliko ne možemo.

MATI: Zaboga, i drugi ljudi nemaju; ali se znadu pomoći; a mi, kanda je palo neko prokletstvo na nas. Ko daje iljadu, on pronosi: dve; koja ima tri, oni viču: pet; dovijaju se kako mogu; samo smo se mi stisli pa ne smemo da otvorimo usta.

OTAC: Ti znaš, odkad se pokvari ono što nisam pre venčanja položio novce, odbiše se ljudi.

MATI: Ti si mu davao vekslu.

OTAC: A on je iskao novce, pa tako ti je.

MATI: To se bar zna, da smo od ono doba načinili kuću.

OTAC: I zadužili se.

MATI: To se ne zna tako.

OTAC: Dakako, ti druge umeš da pretresaš.

MATI: Hej, hej, hej, hej! Sad mi nije do drugoga nego do moje brige. Da mi je da se devojka otisne, kanda bi se rodila.

OTAC: Samo je ti diži navisoko, pa ćeš dobro.

MATI: Zaboga, ti znaš da je devojka pod felerom, pa se mora malo više oko nje. Pomisli samo kako bi izgledala da joj nisi kupio fališan zub.

OTAC: Dobro, to je zub; ali našto tako skupe aljine? Našto te mode i ludorije?

MATI: Ja sam mislila da se ko zaljubi u nju.

OTAC: O, našla si! Pruži samo iljade, pa neka je i ćorava i bez nosa.

MATI: Ja kažem, nemamo prijatelja, pa to! Drugima se napreduje; kako tako, tek se skrpi, ali kod nas baš niko; kanda smo se sve kamenjem bacali na ljude.

OTAC: Jednog sam molio i šta nisam obricao, i obećao mi je da će naći lepu priliku; ali vidim nema ništa ni od njega.

MATI: Huj, kad pomislim da se poklade približuju, groznica me vata.

OTAC: Ubi se, ako možeš.

MATI: Kukavna devojka, osušila se od plača.

OTAC: Šta znam.

MATI: Ti sve „Šta znam, šta znam“, pa tako.

OTAC: Ajde, ne tandrči tu. MATI: Da, tebi je lako. OTAC (mane glavom): Sad meni je lako!

MATI: Ne umeš, ne umeš, pa to je.

OTAC: Već samo kad ti umeš.

MATI: Drugi ljudi promeću se tamo i ovamo, mešaju se s ljudma, obećavaju, lažu; a ti, kako je Bog dao.

OTAC: Ja sad pod starost ne promeni ćud.

MATI: Predićka udade kćer bez krajcare u punu kuću. Gledim, bože, kad smo bili na svadbi, tu su ti ogledala, tu su kanabeta, astali — milo ti je da poglediš. Ali i umu ljudi, brate.

OTAC: E, šta ćeš.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.