Женидба и удадба/17

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ОДЈЕЛЕНИЈЕ ВТОРО
◄   УГЛЕД 5 УГЛЕД 6. УГЛЕД 7   ►



УГЛЕД 6.



ОТАЦ, ПРЕЂАШЊЕ


МАТИ: Јеси ли и ти чуо каква се срећа појавила за нашу Јулку?

ОТАЦ: Каква?

МАТИ: Марић оће да је узме.

ОТАЦ: Којешта!

МАТИ: Ако је теби којешта, није мени. Ја оћу да имам зета господина.

ОТАЦ: Шта фантазираш?

МАТИ: Ти држиш да је то будалаштина?

ОТАЦ: Ја знам да Марић тражи десет хиљада.

МАТИ: Ал ако се буде у девојку заљубио?

ОТАЦ: Зашто се није заљубио досад?

МАТИ: То је ништа.

ОТАЦ: Ајд, остави се тога разговора.

МАТИ: Да, остави се тога! Треба да усрећимо дете.

ОТАЦ: дакле, шта би ти хтела, да покваримо прстен?

МАТИ: Дакако.

ОТАЦ: Јес чула, једанпут је било комендије у кући, више неће бити.

МАТИ: Али забога, кад је боља прилика.

ОТАЦ: Ти си луда жена, па мир!

ТЕТКА: Немој тако, Јово.

ОТАЦ: Ајде, ћути ми ти.

МАТИ: Јао, бог с тобом, човече, какав си ми ти отац, да не мариш за своје дете?

ОТАЦ: Него ти мариш.

МАТИ: Али кад је човек проси?

ОТАЦ: Је л’ био овде?

МАТИ: Како ће да дође кад је девојка под прстеном?

ОТАЦ: Па откуд то изиђе да ће да је узме?

МАТИ: Ето, сека Марта зна, а зна и цела варош.

ТЕТКА: Јесте, Јово! Млоги су били кад се о удадби Јулкиној говорило. Онда Марић рече: да сам знао, вели, да бије за мене дали, и ја би је искао.

ОТАЦ: Еј, ћурке женске, па из тога ви држите да ће он њу да проси. Човек је казао, као што сви обично фале девојку кад се удаје, а ви то држите за готове новце.

МАТИ: Он је човек поштен, неће да лаже.

ОТАЦ: Па шта је обећао? Није казао: идем да је иштем; него: и ја би је просио. Као бајаги, он се није могао упитати, да је хтео, него сад му је пало на памет кад се девојка прстеновала.

МАТИ: Е, да видиш како карте кажу.

ОТАЦ: А, карте су вама завртиле мозак? Немој ти гледати што је прилика него што карте кажу, пак ћеш добро проћи.

ТЕТКА: Јесте, Јово!

ОТАЦ: Но, сад мир, јер ако спопаднем тољагу биће вама обадвема доста. Гледај им ти посла; Најпре да ме протерају из куће: „Е, па остаде нам дете, па срамота од света, па ово, па оно,“ а сад, кад се како тако свршило, стале ту да ми зановетају. — Само ми једну реч више проговори, или коме кажи, пак ће се запрашити соба од тебе. (Одлази.)

ТЕТКА: Јако се наљутио.

МАТИ: Мани га збогом, не смем више о том спомињати.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.