Женидба и удадба/17
- УГЛЕД 6.
ОТАЦ, ПРЕЂАШЊЕ
МАТИ: Јеси ли и ти чуо каква се срећа појавила за нашу Јулку?
ОТАЦ: Каква?
МАТИ: Марић оће да је узме.
ОТАЦ: Којешта!
МАТИ: Ако је теби којешта, није мени. Ја оћу да имам зета господина.
ОТАЦ: Шта фантазираш?
МАТИ: Ти држиш да је то будалаштина?
ОТАЦ: Ја знам да Марић тражи десет хиљада.
МАТИ: Ал ако се буде у девојку заљубио?
ОТАЦ: Зашто се није заљубио досад?
МАТИ: То је ништа.
ОТАЦ: Ајд, остави се тога разговора.
МАТИ: Да, остави се тога! Треба да усрећимо дете.
ОТАЦ: дакле, шта би ти хтела, да покваримо прстен?
МАТИ: Дакако.
ОТАЦ: Јес чула, једанпут је било комендије у кући, више неће бити.
МАТИ: Али забога, кад је боља прилика.
ОТАЦ: Ти си луда жена, па мир!
ТЕТКА: Немој тако, Јово.
ОТАЦ: Ајде, ћути ми ти.
МАТИ: Јао, бог с тобом, човече, какав си ми ти отац, да не мариш за своје дете?
ОТАЦ: Него ти мариш.
МАТИ: Али кад је човек проси?
ОТАЦ: Је л’ био овде?
МАТИ: Како ће да дође кад је девојка под прстеном?
ОТАЦ: Па откуд то изиђе да ће да је узме?
МАТИ: Ето, сека Марта зна, а зна и цела варош.
ТЕТКА: Јесте, Јово! Млоги су били кад се о удадби Јулкиној говорило. Онда Марић рече: да сам знао, вели, да бије за мене дали, и ја би је искао.
ОТАЦ: Еј, ћурке женске, па из тога ви држите да ће он њу да проси. Човек је казао, као што сви обично фале девојку кад се удаје, а ви то држите за готове новце.
МАТИ: Он је човек поштен, неће да лаже.
ОТАЦ: Па шта је обећао? Није казао: идем да је иштем; него: и ја би је просио. Као бајаги, он се није могао упитати, да је хтео, него сад му је пало на памет кад се девојка прстеновала.
МАТИ: Е, да видиш како карте кажу.
ОТАЦ: А, карте су вама завртиле мозак? Немој ти гледати што је прилика него што карте кажу, пак ћеш добро проћи.
ТЕТКА: Јесте, Јово!
ОТАЦ: Но, сад мир, јер ако спопаднем тољагу биће вама обадвема доста. Гледај им ти посла; Најпре да ме протерају из куће: „Е, па остаде нам дете, па срамота од света, па ово, па оно,“ а сад, кад се како тако свршило, стале ту да ми зановетају. — Само ми једну реч више проговори, или коме кажи, пак ће се запрашити соба од тебе. (Одлази.)
ТЕТКА: Јако се наљутио.
МАТИ: Мани га збогом, не смем више о том спомињати.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|