Женидба и удадба/16

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ОДЈЕЛЕНИЈЕ ВТОРО
◄   УГЛЕД 4 УГЛЕД 5. УГЛЕД 6   ►



УГЛЕД 5.



ДЕВОЈКА, ПРЕЂАШЊЕ


МАТИ: Где си ти, девојко?

ДЕВОЈКА: Био ми је младожења.

МАТИ: Шта је хтео?

ДЕВОЈКА: Ништа, дошао на разговор. Искао је и да ме пољуби.

МАТИ: Пак бићеш му допустила?

ДЕВОЈКА: Нисам.

МАТИ: Тако треба. Девојка мора да се онде покаже равнодушна што јој је најмилије. Него, знаш шта је? Од твоје свадбе неће, чини ми се, ништа бити.

ДЕВОЈКА (жалостиво): Забога, мамо, зар да останем овако? Та ако вам није гриота, да вам је срамота од људи.

МАТИ: Ћути, лудо, теби се друга срећа појавила. Марић оће да те узме.

ДЕВОЈКА (радосно): Марић, мамо?

МАТИ: Марић, дакако. Је л’ ти је сад по вољи? ДЕВОЈКА: Ју, како је леп и богат!

МАТИ: Пак је бар и господин.

ТЕТКА: Јошт какав!

МАТИ: Шта мислиш ти, каква ћеш бити у вароши.

ДЕВОЈКА: Ах, да ме љубе у руку, и да ме зову милостивом госпојом.

МАТИ: И ја ћу поред тебе бити у чести.

ДЕВОЈКА: Па кад аусфарујем, бединтер отрагу...

ТЕТКА: Бре толико благо!

ДЕВОЈКА: Зато је он са мном онолико играо на балу.

МАТИ: И ја сам се чудила што толико око мене ходи, и тражи да се са мном разговара. Он се заљубио у тебе.

ТЕТКА: Бре, како жали кад је чуо да си се прстеновала.

ДЕВОЈКА: Па да покваримо. Волим бити милостива госпођа, него да се за трговца удам.

ТЕТКА: То и ја кажем.

ДЕВОЈКА: Зашто овом не јавите да нема ништа од свадбе?

МАТИ: Не смем док ти се с оцем не разговорим.

ДЕВОЈКА: Ју, благо мени!

МАТИ: Само се паметно владај. Немој се јако белити јер си и тако плава.

ДЕВОЈКА: Мамо, да мије мало турска белила.

МАТИ: Ја знам, али кад нема, добро је и ово. Видиш како и мени добро стоји.

ДЕВОЈКА: Само да се сврши.

ТЕТКА: Ево, карте кажу зацело.

МАТИ: Како би било да одемо каквој врачари?

ДЕВОЈКА: То, мамо, то! Знате како је из Шенићкине куће прелетела кокошка преко сандука покојне Маце Устићеве, па је после Устић узео.

ТЕТКА: Јесте, јесте; чудили смо се сви који смо пратили: кокошка црна, таман кад је сандук спроћу пенџера био, излети напоље, па пр преко сокака. Ја сам одма казала да ће Устић Пелу узети, па тако је и било.

ДЕВОЈКА: Па гледајте, тетка, и за мене.

ТЕТКА: Немај бриге, душо.

МАТИ: Хеј, хеј! Кад би те Марић узео, онда би била срећна мати.

ДЕВОЈКА: Је л истина да је Марић врло љут?

ТЕТКА: То је ништа; кад пођеш на венчање, ако се срећно сврши, ударићемо трипут сикиром о праг, па гледај да баш преко белеге пређеш. У цркви стани му на ногу, а ми ћемо уватити три жабе, пак ћемо облепити лонац и кувати, докле се год из цркве не вратите. - Ја ти кажем, ћерко, можеш га вући за нос како ти је воља.

МАТИ: Ето ти оца, уклони се у другу собу док се с њим разговорим.

ДЕВОЈКА (пољуби је у руку): Слатка мамо, како сам срећна што ме Марић приси! (Отиде.)

МАТИ: Нисам ли ја срећна мати!



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.