Женидба Милоша Обилића/6
| ◄ ПОЈАВА V | ПОЈАВА VI | ПОЈАВА VII ► |
ПОЈАВА VI
Равијојла се појави на једној узвисици. Марко и Реља пођу корак-два њојзи и застану.
РАВИЈОЈЛА:
Витеже, пјеваш зар?
МИЛОШ:
Ја желим пјесме твоје
И твога грла чар.
РАВИЈОЈЛА:
Ти мамиш вилин пој?
МИЛОШ:
И слатки гласак твој!
РАВИЈОЈЛА:
Над зеленим вилистаном
Кад овлада мрачна ноћ,
Ожарена зв’јездом сјајном,
Вилинска се шири моћ.
Маја пјесма тад се вије
И њезин је чудан чар;
У санку је слатко пије
Витез храбри, млад и стар.
МИЛОШ:
Слатко звони пјесма твоја,
Њом мирише горски цв’јет;
Као санак од покоја
Узвија се њезин л’јет.
РАВИЈОЈЛА:
Дрско кличе пјесма твоја,
Као бура око нас,
Страшно звони стр’јела моја,
Куцнуо је судњи час!
Чуј, у гори,
Гдје се ори
С пјесмом мојом усклик твој,
Заграктаће над витезом
Гавранова, црни рој.
(Диже у вис стријелу и пријети.)
МАРКО и РЕЉА:
Шта? Ти пр’јетиш?
МИЛОШ:
Грло твоје
Љепше поје,
Мани срдње љути плам.
РАВИЈОЈЛА:
Ова стр’јела
Љепше пјева,
Она руши дрво, кам!
(Милош хоће да јој пођее. Она напери стријелу.)
Стој!
МАРКО и РЕЉА:
Са стр'јелом, доље!
РАВИЈОЈЛА:
Ево ти дар!
(Откине стријелу. Милош притисне грло и посрне. Марко и Реља прискоче и придржавају га.)
МИЛОШ:
Дубоко згоди!
РАВИЈОЈЛА:
Још пјевај, пој!
Витеже дрски, ево ти дар!
МАРКО и РЕЉА:
И ти га уби?
РАВИЈОЈЛА и ГРАБАНЦИЈАШ:
Ха, ха, ха, ха! (Равијојла пође.)
МАРКО:
У облаке да полетиш,
Стићи ћу те,
У провале сад да слетиш,
Наћи ћу те!
(Потрчи за њом.)
ГРАБАНЦИЈАШ:
Ха, ха, ха, ха, ха! Он вилу вија!
РЕЉА (придржавајући Милоша на кољену):
О, мили побро, шта ово би?
ГРАБАНЦИЈАШ:
Сада ћу поћи за њима и ја.
РЕЉА:
И мртав као да тихо спи!
ГРАБАНЦИЈАШ (с поља се чује силан врисак):
Недајте! Јаох! (Хоће да бјега.)
РЕЉА (га спази):
Ни с мјеста! Стани! — Говори, ко си?
ГРАБАНЦИЈАШ:
Ја? — Ја сам... ено... (показује у шуму).
Он вилу згоди!
|