Женидба Милоша Обилића/2
| ◄ ПОЈАВА I | ПОЈАВА II | ПОЈАВА III ► |
ПОЈАВА II
Равијојла, у пратњи вила планинкиња, долази. Све су оружане стријелама и ловачким роговима.
ПЛАНИНКИЊЕ:
Здраво дошле, сеје,
Поносне и миле,
У вилинско коло
Сретно сте се свиле.
Посред мрачних гора,
Гдје се облаак свија,
Са одјелком грома
Мрки вук завија.
Гдје се бурни вјетри гоне,
С громовима муње ломе
И гдје мрачни дуси ходе,
Гвоздензубе с тамом броде,
Лете ноћ и дан;
Добро дошле, сеје миле,
Облакиње дивне виле,
У наш горски стан.
ОБЛАКИЊЕ И ВИЛЕЊАЦИ:
Нек се ломи силни гром,
Снажно стоји горски дом.
БРОДАРИЦА:
О, сестро, Равијојла,
Што си нам тужна сад?
Око ти пуно бола,
На лицу горки јад.
Кажи нам, сејо мила...
РАВИЈОЈЛА:
Ох, ћути, сестрице!
БРОДАРИЦА:
На лицу што ти вену
Румене ружице?
РАВИЈОЈЛА:
Ах, и сад у сну чујем
Премили онај пој,
Срце ми туга мори,
И вене живот мој.
Ој, што ми јаде буди
Ненадни онај час?
Што мори моје груди
Витешке пјесме глас?
Од оног кобног дана,
Изчезе слатки сан,
Ја тужим у самоћи
И плачем ноћ и дан.
БРОДАРИЦА:
За чиме тужиш, сејо?
Кажи нам...
РАВИЈОЈЛА:
Не, не!
БРОДАРИЦА:
Зар нисмо твоје сеје?
ХОР ВИЛА:
Зар нисмо твоје све?
РАВИЈОЈЛА:
Сестре миле,
Горске виле,
Топла вам је груд,
Ал у моме срцу боном
Влада вјечна студ.
Једне ноћи кроз долину,
Храбри витез прође смјело,
У руци му копље бојно,
Под панциром снажно т’јело.
Ту, под мрачном гором стаде
И запјева пјесме своје;
С њиме сам се надпјевала,
Он надмаши пјесме моје.
ХОР ВИЛА И ВИЛЕЊАКА:
Шта? Витез те надпјевао?!
РАВИЈОЈЛА:
Ах, и сада још ми звоне,
Оне пјесме чудни гласи,
Сливају се, тону, роне
Тихо, сјетно, к’о таласи.
БРОДАРИЦА:
Што га ниси устр’јелила?
ВИЛЕ И ВИЛЕЊАЦИ:
Смрт, витезу нека умре!
РАВИЈОЈЛА:
Не, ја сам му запр’јетила:
Запјева ли кад,
Грло ћу му простр’јелити...
Ох, ал’ чујте сад!
Сад ме љута сјета мори,
Њега тражи душа моја,
У срцу ми пламти, гори,
Немам станка ни покоја.
ВИЛЕ И ВИЛЕЊАЦИ:
Домами га у планину.
РАВИЈОЈЛА:
Зар да гине млад?
Клетва ми је тешка била,
Као срца јад!
БРОДАРИЦА:
Нека гине; сурваће га
Отровница наша стр’јела;
Тако сваки проћи мора,
Кој ће вилу да натпјева.
ХОР ВИЛА И ВИЛЕЊАКА:
Још пре дана, зоре пре,
Дрски витез нека мре!
(Из даљине чују се ловачки рогови и лавеж хртова.)
РАВИЈОЈЛА:
Витезови то су, похитајмо тамо,
Да чувамо стадо, кошутице лаке
И вјернога друга планинскога вука,
Брзоноге срне, орле под облаке.
ХОР ВИЛА И ВИЛЕЊАКА:
Хајд’мо, хајд’мо, у лов све,
Дрски витез нека мре!
(За пошљедње строфе сијевање и грмљавина учестају; при пошљедњој ријечи „нека мре!“ гром се са треском проломи, а из облака пане међу њих Грабанцијаш. Он је сав рашчупан, подеран и смијешан.)
ХОР ВИЛА И ВИЛОЊАКА (слети се око њега):
Грабанцијаш! Грабанцијаш!
ГРАБАНЦИЈАШ (лежећи потрбушке):
Стојте!
Облаци мутни
Са меном слазе,
Змајеви љути
Кроз гору газе.
Докле се муња
С облацим гони,
На вас у спили
Чекају они.
(Диже се, као испребијан.)
А јаој, леђа!
ХОР:
А ти, како си доспио амо?
ГРАБАНЦИЈАШ:
Витезе неке угледах тамо,
Па ти навукох облаке тад,
Оборнх на њих огњене стр’јеле,
И просух силно кишу и град!
Ал’... јаох! (Пипа леђа.) Ала то боли и бриди!
(Хвата се за ногу.)
Тек шале ради ошинух ја
Пламеном муњом огњена змаја...
Ух, ала бриди играчка та!
(Храмље и чеше плећа.)
РАВИЈОЈЛА:
Тебе су тукли?
ГРАБАНЦИЈАШ:
Зар само тукли? —
Рухо су моје здерали све,
Гребли су мене, за косе вукли,
И ево, овдје модрице дв’је.
Ху, врашких панџа! Ал’ и ја њима
Не остах дужан, памтиће сви!
БРОДАРИЦА (кроз смијех):
Ал твоја леђа модрице носе.
ГРАБАНЦИЈАШ (криви се; срдито):
Ух, ал’ сте глупе!
ХОР (весело око њега):
Све тупе-лупе! Ха, ха, ха!
(Вјетар зазвижди, грмљавина учеста, а кроз олују пролете неколико змајева са писком; од њих одлијећу варнице на све стране.)
ГРАБАНЦИЈАШ:
Ено их, ено, зову нас они!
ХОР:
Похитајмо, змај прол’јеће,
Хитра муња вије плам;
Над горама бура л’јеће,
Повија се дрво, кам!
(Разлете се на све стране и нестане их. Вјетар, грмљава и киша бурно трају.)
|