Женидба Милоша Обилића/1
ЧИН I
Врзино коло, на дивљем пропланку у планини Мирочу. Ноћ је. Потмула грмљавина и сијсвање муња. Бродарица, виле облакиње и вилењаци.
ХОР ВИЛА И ВИЛЕЊАКА:
Ој, облаци,
Куд летите?
Јасним зрацим
Осв’јетлите
Узбуњену ноћ;
Брзокрили,
Вјетре мили,
Треси горе,
Љуљај море,
Шири твоју моћ!
Са планина
И долина,
Бистрих р’јека,
Из далека,
Дол’јетамо ми;
На врзино вито коло
Скупљамо се уоколо,
Док све живо сни!
Хитра муња ено лети,
Да осв’јетли нас;
Нек весело сад полети
Виловити глас!
Диж’мо, диж’мо, пјесме л’јет,
Док у санку снива св’јет.
БРОДАРИЦА:
Сестрице моје, миле,
То је чудна ноћ;
Најдраже нема виле,
Зар она не ће доћ?
Гдје нам је Равијојла,
Зашто је нема ту?
ОБЛАКИЊА:
Ој, сејо, бродарице,
Видећеш скоро њу!
У дубини мрачне горе,
Витезови ено л’јећу,
Ловачки се рози оре,
То на дивљач они крећу.
Равијојла наша, мила,
Заштитница горског стада,
Не би л’ срне заштитила
Међу дивљач оде сада.
(Из шуме се чују ловачки рогови.)
ХОР ВИЛА И ВИЛЕЊАКА:
Чуј! Чуј! Њен је то звук,
Она се враћа међу нас;
Гле, како звони тул и лук,
Њезине славе то је глас.
|