Европа и српско питање 8

←<< 7. глава

ЕВРОПА И СРПСКО ПИТАЊЕ Писац: Васиљ Поповић

Од истога писца >>→

VIII. АНТАНТА И РЕШЕЊЕ СРПСКОГ ПИТАЊА.

Велике силе и први балкански рат.

После лошег искуства на Берлинском конгресу почело је у Русији све више јачати уверење да се питање Мореуза, које је за Русију било битни део источног питања, може решити повољно за руске интересе само помагањем националног начела на Балкану и споразумом са западним поморским силама. Споразумевање с Аустро-Угарском 1897 и 1903 показало је Русији да јој та сила нити може нити хоће ишта помоћи у тој њеној вековној тежњи него да се, напротив, појављује поново као њезин опасан супарник на балканском копну.

После анексионе кризе, у којој је Русија и с њом антанта претрпела дипломатски пораз, настојали су панслависти да створе споразум међу балканским државама за поделу Турске по начелу народности. У том је предњачио Хартвиг, од октобра 1909 руски посланик у Београду († 10 јула 1914). Русија је успела да зближи Србију и Бугарску. За ту политику се нарочито залагао Милован Миловановић.

На основу тога могло је доћи до целог низа савезних уговора и војних конвенција, које је од фебруара 1912 склопила Бугарска са Србијом, Грчком и Црном Гором. Пашић је понудио Берхтолду пред почетак балканског рата да Дунавска Монархија својим држањем у тадашњем часу обавеже Србе трајном благодарношћу и тако отвори пут за најсрдачније односе, али Берхтолд није прихватио споразумевање. Рат с Италијом у Триполису и унутрашњи немири у Турској давали су балканским државама потицај да навале на Турску. При појави ратне опасности упутиле су велике силе балканским државама 8 октобра 1912 ноту у којој су осуђивале сваки корак који би довео до непријатељства и обећавале су да ће се заузети да се проведу реформе које су обећане у Берлинском уговору. Даље се подвлачило да силе у случају рата неће допустити промену статус-квоа. Срећа за балкански савез била је ориентација Немачке, противно Аустро-Угарској, за антантино становиште да се рат локализује.

Балканске државе нису веровале у искреност и слогу великих сила да одрже статус-кво па су објавиле рат Турској: Црна Гора 8 октобра, Бугарска, Грчка и Србија 17 и 18 октобра 1912.

У том првом балканском рату Срби су већ 23 и 24 октобра извојевали славну победу над Турцима код Куманова, брзо су освојили Стару Србију и Македонију и избили су на море код Драча и северно од њега. Грци су пред објаву рата ујединили Крит, а у почетку рата посели су Солун. Бугари су победили Турке код Кирк-Килиса 22 и 23 октобра, опсели су Једрене и заустављени су на Чатанџи, 40 км пред Цариградом. Црногорска војска заузела је Плав, Гусиње и Пећ, и сјединила се у Новопазарском Санџаку с војском из Србије. Црногорци су дуго опседали Скадар па су им и Срби притекли ту у помоћ, али су се због аустријских захтева Срби морали испод Скадра повући.

Одмах после првих великих пораза турске војске код Куманова и Кирк-Килиса потакнула је Француска код сила мисао о посредовању и Поенкаре је уз то предлагао да силе прогласе свој дезинтересман на Балкану. Аустро-Угарска се одупрла таквој изјави те су се силе споразумеле да посредују с изјавом да немају интереса ни за какво територијално проширење на Балкану.

Аустро-угарски министар спољних послова Берхтолд захтевао је да ново уређење на Балкану не доведе у опасност аустро-угарске интересе. Под тим је он разумевао ојачање Србије, особито према јадранској обали, и поставио је као програм установљење независне Албаније. Аустро-Угарска је стала на становиште да би били угрожени њени животни интереси ако би Србија добила једно пристаниште на Јадрану које је тражила. Берхтолд је поред тога желео да веже Србију царинском унијом, али је Пашић ту жељу одбијао, наглашавајући њену неопортуност у тадашњем моменту и при онаквом држању Монархије.

Аустро-Угарска се показивала врло ратоборна. Концентрисала је трупе на српској и руској граници, а то је учинила и Русија на аустријској граници. Русија је бранила претензије Србије и Црне Горе. Аустро-Угарска је изазивала разне афере да би имала разлог да нападне на Србију.

Италија је формално помагала аустријске захтеве за независном Албанијом, али је била против свих аустријских аспирација у области Јадранског Мора и на Балкану уопште. Она је одбила аустријски предлог да заједнички подузму поморску демонстрацију против Црне Горе због Скадра, јер је то могло довести до искрцавања трупа и тим дати повод за општи рат. И остале силе биле су против захтева Аустро-Угарски да добије трговинске привилегије у Србији. Сер Едвард Греј је успео да од Берхтолда добије обећање да Аустро-Угарска неће ништа предузимати на своју руку док трају ратне операције. Аустро-Угарска је парализована јер су све силе, сем Немачке, биле нерасположене против сваког њеног изнимног положаја на Балкану, за којим је ова тежила после окупације, а нарочито после анексије Босне и Херцеговине. Силе нису хтеле дати тај положај ни Аустро-Угарској, како га нису дале ни Русији. Европа је схватила аустро-угарске тежње као израз аспирација на Балкану и непријатељства према Русији.

Међутим је Кјамил-паша склопио са савезницима, без Грчке, двомесечно примирје 3 децембра 1912, док је Турска још држала утврђене градове: Једрене, Јанину и Скадар. После склопљеног примирја отпочели су у Лондону преговори за мир између претставника зараћених страна, а у исто време је по иницијативи антанте, одржавана конференција амбасадора пет европских великих сила у Лондону заједно с енглеским министром спољних послова Сер Едвардом Грејом. Кад је Порта постала попустљива, извео је прослављени бранилац Триполиса младотурчин Енвер-бег државни удар (у јануару 1913) и постигао је да се настави рат (1 фебруара 1913).

Срби су, преко уговорених обавеза, војнички помогли Бугарима те су заједничком навалом заузели Једрене 26 марта 1913. Већ пре пала је Јанина у грчке руке, а бранитељ Скадра Есад-паша предао је 22 априла град Црногорцима.

Аустро-Угарска и Италија нису дале да албанска обала дође коме другом у руке него албанској држави, те су силе одлучиле да се образује независна албанска држава и да јој припадне Скадар. Аустро-Угарска је учинила озбиљне војне припреме према Црној Гори те она попусти и предаде Скадар међународним трупама. И Србија је попустила аустријским захтевима и повукла се из Албаније.

Падом Једрена, Јанине и Скадра постала је чиста ситуација. Видело се да Бугари не могу освојити Цариград нити Турци повратити ишта од изгубљене територије. Тако су посредовањем сила склопили савезници.с Турском мир у Лондону 30 маја 1913, којим је Турска отступила, савезницима сву своју територију западно од линије Енос-Мидија, резервишући Албанију и егејска острва, сем Крита, за одлуку великих сила.

Тако је завршен први балкански рат ограничењем Турске на Цариград и Мореузе са прилично малим залеђем. Балкански део источног питања, без Цариграда и Мореуза, био је решен.

Други балкански рат за Македонију.

Према Турској је решен балкански део источног питања у духу савременог начела народности. Балканску територију ослободили су од турске власти сами балкански народи с дипломатском помоћи Антанте. Али; сад је избио између Србије и бугарске спор о подели македонске области између Шар-планине, Охридског језера, Егејског Мора и Родопе планине. Бугарска није хтела да прими ревизију нити арбитражу руског цара која је била предвиђена о подели у савезном уговору. Аустро-Угарска ју је у том ставу подржавала, рачунајући с њеном победом над Србијом. У таквој опасности, Србија и Грчка склопише савез за одбрану заузетих области, 1 јуна 1913. Немачка је стала на страну савезника против Бугарске. Ипак, Бугарска одлучи да мучким нападом реши ствар и тим изазва други балкански рат (јуни — август 1913). Српска војска победи бугарску на Брегалници, 1—8 јула. Црна Гора придружи се Србији, а на Бугарску навалише Грци, Турци и Румуни.

Бугарска је сломљена у овом другом балканском рату па је морала да склопи с Румунијом, Грчком, Србијом и Црном Гором мир у Букурешту 10 августа 1913. По том миру остала је Бугарској од Македоније само долина Струмице, Србији сва унутрашња област с Битољем и долина Вардара до јужно од Ђевђелије. Бугарска је потиснута од Егејског Мора и Турци су одржали источну Тракију с Једреном. Бугарски министар-претседник Радославов (19 јула 1913—16 јуна1918) узалуд се уздао да ће велике силе провести ревизију уговора. Велике силе су више рачунале с расположењем пет победничких балканских држава него с интересима једне сломљене Бугарске која је настрадала због своје препотентности, с политиком која није била у складу с интересима ни балканских ни великих европских сила.

У два балканска рата две српске краљевине: Србија и Црна Гора (краљевина од 1910) ослободиле су и одржале српске области које су дотада биле под турском влашћу. Једино Аустро-Угарска је била начелно противна таквом решењу српског питања у односу према Турској и Бугарској, али га није могла спречити против неочекиваног двоструког успеха српског оружја и повољне дипломатске ситуације српских држава међу балканским савезницима и међу осталим европским великим силама. Аустро-Угарску агресивну акцију против Србије за време балканских ратова спречило је не само неповољно држање сила антанте него и аустро-угарских савезница Немачке и Италије, јер би том акцијом били тангирани њихови разноврсни интереси према балканским земљама и великим силама.

Решење српског питања према Аустро-Угарској у светском рату

Српске победе у балканским ратовима имале су огроман утицај на Словене у Аустро-Угарској, особито на Југословене. И Хрвати и Словенци почели су очекивати од победничке Србије своје ослобођење из вековног хабзбуршког јарма. Један словеначки посланик говорио је већ о „корушком вилајету“. У многим аустријским круговима завладао је песимизам и изражавано је мишљење да после Турске долази на ред Аустро-Угарска.

Аустро-Угарска је настала из историске потребе да се уједини хришћанска средња Европа у борби против турског ислама. Кад је нестало Турске на Балкану, престао је и raison d'être хабзбуршке монархије. Победа националног начела овуда у Европу око Аустро-Угарске и Русије није се могла зауставити на границама тих двеју држава. Њихов међусобни сукоб могао је само сломити њихову отпорну снагу и утрти пут за примену националног начела и на њиховој територији.

Не само руски панслависти, талијански иредентисти и југословенски националисти него и сви словенски и романски народи хабзбуршке монархије тежили су за ослобођењем од немачко-мађарског јарма. Због тога ни румунски краљ Карол, аустро-угарски савезник од 1883, није могао устати против расположења свог народа те се у аустро-српској кризи за време балканских ратова није могао одазвати позивима Аустро-Угарске. Као савезнице могле су доћи у аустро-угарски рачун само побеђене Бугарска и Турска.

Аустро-угарски војни и феудални кругови, помогнути Немачком, хтели су да Аустро-Угарска подузме превентивни рат против српских држава и да им онемогући пиемонтску улогу за дуго време. Два пута је устала против тога аустро-угарска савезница Италија зими 1912/1913 у скадарској кризи поводом Црне Горе и у јесен 1913 поводом Србије, кад је Берхтолд, овај пут „безусловно“ помогнут од Немачке, ултиматумом од 17 окт. натерао Србију да повуче војску са стратегиских тачака које је посела у аутономној Албанији после упада јаких албанских чета у јужну Србију.

Мисао о превентивном рату против Србије нису напуштали аустро-угарски меродавни кругови ни после успостављања нормалних прилика на Балкану. То се види не само из безбројних агресивних предлога утицајног шефа генералштаба Конрада фон Хецендорфа него нарочито и из једног специјалног мемоара који је припремала влада у Бечу за немачког цара Виљема II у марту 1914, усред мира, а предала му га тек после сарајевског атентата.

Убиство наследника престола Франца Фердинанда у Сарајеву на Видовдан 28 јуна 1914 које је спремила босанска револуционарна националистичка омладина у знак протеста против империјалистичких тежња Аустро-Угарске, дало је бечкој влади згодан повод за намеравани рат против Србије, за империјалистичку најезду према Истоку против оствареног начела народности у српским земљама бивше Турске Царевине, а да би се унапред спречили Срби да то исто не изврше и у југословенским областима хабзбуршке монархије.

Аустро-Угарска, сигурnа да ће јој Немачка помоћи, објави Србији рат. Али, силе антанте нису могле допустити да се на овај начин шири немачки утицај преко Аустро-Угарске даље на Исток него су устале против немачког империјализма, који је запретио миру и слободи народа не само на Истоку него и свуда у Европи и изван ње. Проучивши досад најтемељитије у једном великом делу односе између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, на оsнову објављених докумената и оних које је сам средио за штампу из архиве нашег министарства спољних послова, В. Ћоровић је тачно формулисао српско питање у односу према Аустрији овако: „Српско-аустријско питање претстављало је само један део укупне европске кризе и било је апсолутно немогуће да се оно локализује и решава само на једној уској позорници.“ Питању одговорности за светски рат посвећена је досад непрегледна литература. У нас је то питање најдоследније пратио и наш став заступао Јов. М. Јовановић.

Тако је дошло дo светског рата у којем су с почетка биле Аустро-Угарска и Немачка на једној, а силе имао дефансивни карактер, а Аустро-Угарска није била нападнута него је сама напала Србију.

Турска је убрзо ушла у рат и позвала све муслимане света у свети рат (џихад) 13 новембра 1914 против антанте. Антанти се придружила у рату Италија 23 маја 1915. Бугарска је одбила све понуде антанте за компензацију у српској Македонији и турској Тракији и заратила је на Србију 11 октобра 1915. Србија је дотле у 1914 извојевала славне победе над аустро-угарском војском на Церу (или Јадру) и на Колубари, али је сад подлегла концентричном нападају надмоћне аустро-угарске, немачке и бугарске војске и била је окупирана и она и Црна Гора, крајем 1915 и почетком 1916.

На страни антанте ушао је у рат румунски краљ Фердинанд, 27 августа 1916, и Грчка 30 јуна 1917 после антантина притиска и абдикације краља Константина. Јапан већ августа 1914, уједињене Северно-америчке Државе, априла 1917, Кина и многе друге државе света.

Српски народ нашао се у овом светском рату на фронту сила које су се бориле за решење националних питања у Европи по начелу народног самоодређења и за сузбијање немачког империјализма. Српски народ био је у положају да прими прве и најтеже ударце централних сила али је одржао веру да ће пропасти несавремене тежње Немаца, Мађара, Бугара и Турака да у Европи држе у потчињеном положају друге народе.

Русија је осигурала уговором са западним силама од 4 марта 1915 да добије Мореузе. Руска револуција онемогућила је Русији да постигне тај циљ али је, посредно омогућила да се примени национално начело и на руској територији.

Пошто је Америка ступила у рат, изложио је претседник Вилсон ратне циљеве у 14 тачака. Тај програм Вилсон је доцније посве прилагодио духу националног самоопредељења, ослобођења и уједињења народа Аустро-Угарске и Турске у посве слободне националне државе по начелу народности.

Централне силе су за дуго времена имале успеха на Балкану као и на другим странама. После окупације Србије и Црне Горе заузела је Аустро-Угарска Албанију, а до краја 1916 такође Влашку, Добруxу и Молдавију до Серета и наскоро натерала је Румунију на мир, 7 маја 1918. Бољшевичка Русија је склопила такођер мир у Брест-Литовску 3 марта 1918.

Србија је одмах у почетку рата идентификовала српско питање с југословенским. У својој изјави у Народној Скупштини у Нишу 7 децембра 1914 рекла је влада Србије да је то велико војевање „у тренуцима кад је започето постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца.“ Тим је сасвим биолошки, у духу сазрелог дугог развоја југословенске мисли, који је лепо приказан у Антологији В. Новака код сва три наша племена, и у складу с историском ситуацијом и судбином аустро-угарског анахронизма проширено српско питање у југословенско и као такво стављено пред Европу против Аустро-Угарске.

Акцију у том духу водила је и званична влада Ср-бије и Југословенски одбор у Лондону, који су 1915 саставили политичари и културни радници који су се задесили у иностранству и претстављали наш народ из подручја Аустро-Угарске. Рад тога одбора исцрпно је проучила чешка историчарка Милада Паулова, Та тежња манифестовала се јавно и у самој Аустро-Угарској у декларацији посланичког Југословенског клуба у Царевинском већу од 30 маја 1917, којој су се прикључили и посланици Старчевићеве хрватске странке права у Хрватском сабору 5 јуна 1917. Безбројни су били изрази жеље свих наших племена за уједињењем, како се види из збирке докумената о постанку наше државе коју је објавио Ф. Шишић.

Том програму даде влада Србије заједно с Југословенским одбором, којему је био претседник Др. Анте Трумбић, свечану форму у Крфској декларацији од 20 јула 1917. У њој се констатује јединство Југословена у сваком правцу и њихов захтев, на основу самоопредељења народа, да се потпуно уједине у једној слободној и независној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Тој Декларацији приступио је 11 августа 1917 и Црногорски одбор за народно уједињење у Паризу. Тако је српско питање, сагласном вољом претставника Срба, Хрвата и Словенаца, проширено у југословенском народу и пред светом у југословенско питање и као такво је решено услед победе Србије и њених савезничких сила.

Одлука у светском рату пала је најпре на Балкану где је рат и почео. Српска и савезничка војска с југословенским добровољачким одредима пробиле су бугарски фронт. Срби су ослободили Србију и југословенске земље аустро-угарске монархије, која се распала на независне националне државе. Антанта је победила и на другим ратиштима, а с тим и национално начело. Конференција за мир утврдила је уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у независну народну државу те је тако признала решење српског питања у ширем, југословенском оквиру по националном начелу.