Европа и српско питање 7

←<< 6. глава

ЕВРОПА И СРПСКО ПИТАЊЕ Писац: Васиљ Поповић

8. глава >>→

VII. СРПСКО ПИТАЊЕ У РУСКО-АУСТРИСКОМ ДВОБОЈУ НА БАЛКАНУ.

Потискивање руског и ширење аустриског утицаја на Балкану 1878—1903.

Енглеска и Немачка помогле су на Берлинском конгресу да Аустро-Угарска, после готово једног и по века, обнови експанзију на Балкану. Срби који су сада имали своје две слободне државе нису више могли, као у ми-нулом столећу, сматрати аустриску акцију на Балкану као помоћ за свој ослободилачки покрет. Аустро-Угарска се јасно појављивала као завојевач. Поред Турске, српски ослободилачки покрет добио је још моћнијег и опаснијег противника Аустро-Угарску.

Извршење берлинског уговора као и решење питања која су остала отворена, наишло је на многим местима на тешкоће. Аустро-Угарска је морала да употреби јаке војне силе да сломије отпор домаћег, првенствено муслиманског и унеколико и православног елемента у Босни и Херцеговини против окупације.

Арбанаси су образовали лигу да спрече отступање територија Црној Гори и Грчкој, које су територије они сматрали као своје народне. Они су спречили припојење Плава и Гусиња Црној Гори. На јак притисак сила, особито флотом, отступи Порта зато Црној Гори Улцињ с обалом (1880). И Грчка је успела да добије Тесалију и Епир.

Турска је губила и на другим странама. Француска протегну свој протекторат над Тунисом над којим је Порта имала минималну врховну власт (1881). Енглези окупираше Египат задржавши суверена права султанова и кедивов положај (1882).

Бутарска се ковституисала као наследна кнежевина и изабрала је за кнеза Александра Батеиберга 1879 године. У источној Румелији је уведена аутономија. Али, Бугари из обе земље тежили су за уједињењем, а кнежевина Бугарска претендовала је и на македонске границе из сан-стефанског мира. У Бугарској и у Источној Румелији основан је по један комитет за уједињење да ради на успостави интегритета бугарске државе. Бугари почеше радити и на организацији пропаганде у Македонији.

Унионистички покрет доведе до уједињења Источне Румелије с кнежевином Бугарском 1885. Русија је осудила уједињење, а азто га је Бнглеска помогла. Порта је била слаба па није намеравала подузети никакву озбиљну војну акцију. Више него Турска узбуниле су се Србија и Грчка због овог поремећаја снага и због почетка обнављања сан-стефанске Бугарске. Српски кнез Милан тражио је компензације те је објавио рат Бугарској. Бугари победише српску војску код Сливнице (у новембру 1885) и освојише Пирот. Сада се енергично умеша Аустро-Угарска за коју се био везао Милан од Берлинског конгреса. На њено посредовање дође до примирја и уз европско посредовање до букурешког мира 3 марта 1886 којим је враћен статус-кво. Грчку акцију против Турске силе су зауставиле.

Бугарска се толико удаљила од Русије да је кнез Батенберг морао да абдицира 1886, а Бугари су изабрали против руских предлога Фердинанда Кобуршког 1887 те су изазвали затегнутост односа с Русијом. Фердинанд и министар му Стамбулов одузели су Русији политички ослонац који је имала у Бугарској за своју политику на Балкану.

Русија је изгубила утицај и у Србији већ од Берлинског конгреса. Кнез, а од 1882 краљ, Милан склопио је с Аустријом 1881 тајну коввенцију. У тој конвенцији обавезао се Милан да неће трпети никакву агитацију из Србије против Аустро-Угарске (убрајајући ту и окупирану Босну и Херцеговину и Санџак), а Аустро-Угарска је узела исту такву обавезу према Србији и њеној династији. Аустро-Угарска је обећала да се неће противити ако се стицајем прилика могне Србија проширити на југ, изван Санџака, и да ће настојати да склони и друге силе да се повољно држе у том погледу. Милан се обавезао да неће без претходног споразума с Аустро-Угарском склапати политичке уговоре с другим државама. Ова последња обавеза ублажена је доцнијим изјавама министарства спољних послова обеју држава да се њом не крњи право Србије да склапа сваке па и политичке уговоре с другим државама само не у противуречности с духом и садржајем уговора који је склопљен између Србије и Аустро-Угарске. Тим је још постигла одговорна влада Пироћанчева да ублажи обавезу коју је кнез Милан на своју руку, уз потпис министра спољних послова Чедомиља Мијатовића, примио. Ипак је Милан, упоредо са споменутим ублажењем те обавезе, поновио ту своју обавезу у њеном пређашњем облику једним тајним писмом лично на часну реч. У конвенцији је предвиђена могућност, ако настане потреба војне сарадње, да ће се потребне мере утврдити војном конвенцијом.

Окупацијом Босне и Херцеговине, стављањем гарнизона у Новопазарском Санџаку и аустриским курсом Милановим у Србији Аустро-Угарска је поново добро закорачила на Балканско Полуострво и потиснула руски утицај.

Тај тајни уговор који је склопљен на десет година, продужен је 9 фебруара (28 јануара) 1889 до 1/13 јануара 1895. Попуњен је обавезом да ће Аустро-Угарска по потреби и оружјем се ставити насупрот непријатељским подузећима Црне Горе против Србије и њене династије и да ће склонити и Турску на слично поступање.

Аустро-Угарска је не само потиснула руски утицај из Србије и Бугарске него је чак проширили свој утицај на Румунију, задирући тако у област коју је увек Русија убрајала у своју интересну сферу. Аустро-Угарска је склопила с румунским краљем Каролом Хоенцолернским 1883 савез који је више пута продужавала, најпосле 1913 с вредношћу до 1920.

Тако је Русија потиснута готово на свима својим балканским позицијама. Цар Александар III дигао је 1889, приликом свадбе црногорске кнегињице Милице и великог кнеза Петра Николајевића, чувену здравицу у здравље црногорског кнеза Николе, „јединог искреног и верног пријатеља Русије“.

Стварање два европска блока.

После пораза Француске 1871 и потискивања Русије на Берлинском конгресу образован је моћан блок тројног савеза Немачке, Аустро-Угарске (од 1879) и Италије 1882. Тај блок и Енглеска били су противни руском утицају на Балкану и добро су га потиснули. Аустро-Угарска је почела да успешно конкурише вековном руском утицају, а германство је преко ње инаугурисало политику Drang nach Osten. Далеки циљеви те политике водили су Аустро-Угарску према Солуну, а Немачку према турској Азији где је концесијама за железнице тежила да с временом проведе своју економску мирну пенетрацију кроз Малу Азију и Месопотамију све до Персиског залива.

Уколико се Француска опорављала и снажила, утолико је постајао њен међународни значај већи. Она и Русија изашле су из немоћне осамљености и склопиле су двојни савез 1893. Француска је појачала ситуацију двојног савеза споразумевши се с Италијом о спорним питањима 1896 и признавши талијанске аспирације на Триполис 1904.

Кад је за дуже време уклонила руску опасност од медитеранских путева, Енглеска је почела напуштати своју туркофилску и протусловенску политику на Балкану и у свету. Турску није могла спасти тим што је пустила да се ослободи несигурних поседа па јој је и сама отргнула Кипар и Египат. Тирански режим крвавог султана Абдул-Хамида угушивао је сваки слободнији покрет и хришћана и националиста младотурака. Порта није провела реформе обећане у Берлинском уговору па су се понављале буне на Криту и међу Јерменима. Критске буне довеле су до турско-грчког рата 1897 и до постављања грчког принца Ђорђа за генералног комесара Крита под заштитом Русије, Енглеске, Француске и Италије 1898. Буне и покољи Јермена изазвали су интервенцију сила у којој је нарочито Енглеска иступала као протектор Јермена. Тим поводом је хумани Гледстон назвао Абдул-Хамида II „султаном убицом“. Под тим притиском Порта издаде указ о реформама за Јерменску под контролом мешовите комисије муслимана и хришћана.

Енглеска је у доба колонијалне експанзије последње две деценије прошлога века дошла у опасност да остане усамљена и да се у колонијалној политици удруже против ње Француска, Русија и Немачка. Она је одлучила да изађе из своје „сјајне усамљености“. Солзбери је покушао да се споразуме с Русијом о Азији 1898, али је граф Муравјев осујетио споразум. Ни покушај споразума с Немачком није успео. После тога је краљ Едвард VII, увиђајући да Енглеској прети већа опасност од Немачке него од Француске, склопио „срдачан споразум“ (entente cirdiale) с Француском 1904, којим су те две силе уклониле све међусобне спорове у Средоземном Мору. После тога ушла је с Енглеском у споразум о Предњој Азији 1907 Русија, која се после пораза на Далеком Истоку и после унутрашње револуције обратила Блиском Истоку и бризи за унутрашње реформе. Тако се двојни савез проширио у тројни споразум. Овај нови блок сила долазио је све више у опреку с аустро-угарским и немачким чланом тројног савеза, а у све пријатељскију везу с Италијом. Тако је у тешкој кризи око Марока (1904—1911) Немачкој се показала само Аустро-Угарска као „бриљантни секундант“, док је талијанска савезница „поиграла екстра-туру“. Немачка је постигла јак утицај и у Турској и постала је опасна за силе тројног споразума како на мору тако и на Блиском Истоку.

Везање српског питања за двојни савез.

Премда је Миланова аустрофилска политика имала олравдања у моменту док је служила само стварним државним потребама, она ипак није наишла на народно одобрење. Још мање је то могла постићи кад је стављена у службу династичких интереса противно националним идеалима. И стара либерална и нова снажна народна радикална странка заступале су русофилску спољну политику. Миланово аустрофилство садржавало је национални дефетизам, а русофилство је значило наду и самопоуздање.

Поред све депресије која је настала у националном развитку Балкана у две деценије аустриске хегемоније после Берлинског конгреса, црпили су јачи духови или у прошлости или у новој руско-француској комбинацији наде на сјајнију будућност. Тако је Стојан Бошковић, бивши министар просвете и бивши претседник Ученог друштва, написао на француском језику 1886 низ чланака о мисији српског народа у источном питању. Он је том студијом хтео да скрене пажњу политичара и позваних кругова на изниман положај Српског народа поводом политике Берлинског конгреса и, уочи догађаја ближе будућности која ће одлучити о јединству и слободи балканских народа, да укаже на одлучну улогу коју је у прошлости играо српски народ на Балкану, из чега се могла црпсти нада и на бољу будућност. Као најзгоднији момент писац је нашао да треба да нарочито изнесе Душанове тежње да организира Балканско Полуострво на федеративној основи са седиштем у Цариграду за одлучну борбу против провале варвара, затим пропаст и васкрс Србије, окупацију Босне и Херцеговине, идеализам српског народног песништва. На крају је, упркос свих неповољних унутрашњих и спољашњих изгледа у тадашњем времену, остао при тврдом убеђењу да ће Србија успети да проведе ослобођење и уједињење својих земаља на Балканском Полуострву.

Исто тако је оптимистичан Др. Милован Миловановић који је написао у „Делу“ 1894 расправу о источном питању и о вези нашег националног питања с њим. Писана наскоро после великих руско-француских свечаности поводом склапања двојног савеза, ова расправа је имала да историским чињеницама докаже тезу да велики руски интереси у источном питању „упућују императивно Русију на пријатељство и на савез с Француском“. Миловановић је предвиђао да се руско-француским савезом отвара на Истоку „нова ера судбоносним и епохалним догађајима“ и да је наше национално питање „нераздвојан саставни део великога источног питања“. Он је истицао да је Србија, као и друге народне државе на европском Истоку, творевина руске политике и да мора и даље посветити „све своје старање да унесе себе, своје напредовање, своју националну миси-ју у програм руске политике при решавању источног питања, да се учини неопходном за Русију, да утврди како се интереси њезини и њезини циљеви поклапају у свему с руским циљевима у источном питању, и како Русија у њој вазда може наћи поузданог помоћника за своју и за општу словенску политику. Иначе, Србија ће бити брзо прегажена ... Руско-француски савез је свршен чин. Акција је руско-француска ту на прагу. Источно питање улази у нову, можда у своју последњу и завршну фазу“.

Али, требало је времена да овај нови европски савез добије одлучан утицај на источно питање и требало је да пропадне династија Обреновића да би се у Србији аустрофилска политика заменила русофилском. Међутим се Русија почела поново мешати у балканске ствари помоћу сарадње с Аустријом.

Европа и македонско питање.

Пошто је Бугарска успела да присаједини Источну Румелију помоћу револуције 1885, почела је мислити на то да и македонски део из санстефавског уговора добије на сличан начин. Егзархиски свештеници и учитељи развили су били успешну пропаганду. Зато је створен план да се у Македонији изазивају немири и да се тим начином пред Европу стави македонско питање, да се помоћу Европе добије аутономија, па би се онда поступало по примеру Источне Румелије. Акцијом је требало да управљају посебни комитети. Крајем 1894 обратили су се неки Македонци из Софије силама с молбом да се заузму за Бугаре у Македонији. Идуће 1895 године почели су комитети слати чете (комитске чете, комите) на турску територију. Комитска организација је свим могућим пропагандистичким и терористичким средствима натеривала утицајније људе у Македонији да ступе у њене редове и уништавала је српске културне споменике и установе: књиге, слике, натписе, манастире, школе.

Бугарски егзархат је испословао код Порте, упркос отпору цариградске патријаршије, успостављање бугарских епископа у Скопљу (од 1873), Струмици, Битољу и Дебру (1894—1897). После крвавих сукоба с Грцима добили су Срби за рашко-призренску епархију митрополита Дионисија Петровића 1896, за скопску епархију администратора Фирмилијана Дражића 1897, који је доцније, 1902, добио митрополитско достојанство. После тешких борба добили су Срби митрополита и за велешко-дебарску епархију 1910. Српске школе, које су постојале у Македонији давно пре бугарских, одржале су се и умножиле упркос безобзирних насиља од стране Бугара. И Срби Македонци образовали су своје комитске чете против насиља Турака и Бугара.

На основу успеха своје пропаганде почели су Бугари оспоравати Србима Македонију. Будући да Македонија није административна јединица с тачно одређеним границама, Бугари су протезали њене границе све до Шаре планине, до Дрима, Солунског Залива и Месте.

Језичне особине становништва и историске традиције говориле су за српску тезу, док је егзархија и пропаганда проширила бугарско име које није означавало народност него припадност словенској бугарској цркви у противности према грчкој. Према том било је у иностранству раширено погрешно уверење о народности Македонаца, основано на том називу. Јован Цвијић је предвиђао да ће се Македонци асимилирати с народношћу оне словенске државе којој припадну (1906).

У таквим приликама и с тим елементима постављено је пред Европу македонско питање, од чијег је решења зависило правилно решење балканског дела српског питања.

Русија и Аустрија склопиле су већ 1897 један споразум о Балкану на основу одржања статус-квоа докле буде могуће, а с обавезом да се међусобно споразумеју ако се не би могао одржати статус-кво. Цариград и Мореузи са залеђем до Марице искључени су од њихова засебног споразумевања као питање од општег европског интереса. У случају поделе Турске искључена је мисао о освајањима ове две као и других сила. Аустрија је тражила, кад већ Русија сматра одржање затвора Дарданела као свој животни интерес, да се исто тако, у случају промена на Балкану, не дира у њен посед Босне, Херцеговине и Санџака, који јој је потребан да би држала растављене Србију и Црну Гору, и да се, такођер, осигура самосталност Албаније. Евентуалном поделом Турске међу балканске државе није се смела ниједна држава тако повећати да поремети равнотежу на Балкану. Није требало да ни Аустрија ви Русија истичу једна над другом претежан утицај на Балкану него да раде споразумно. Русија је изјављивала да су одредбе о Албанији и о подели Турске преурањене и да је промена члана 25 Берлинског уговора тј. анексија Босне и Херцеговине и Санџака питање опште европско.

Овај програм показивао је да Аустрија, ослањајући се на тројни савез, наставља активнију политику на Балкану коју је инаугурисала на Берлинском конгресу. Али, она је добила у самом тројном савезу супарницу у Италији те јој је при обнови савезног уговора морала признати равноправност у претенсијама на Балкану (1887). Супарништво Италије ослабило је позицију Аустро-Угарске на Балкану и самим тим је доносило један повољан момент за решавање српског питања.

1902 и 1903 дошло је у Македонији до општих немира, до борби комитских чета и до турских репресалија. То је дало повода силама да поведу акцију да се проведу реформе које су биле гарантоване 23 чланом закључака Берлинског конгреса. Султан Абдул-Хамид хтео је предупредити акцију сила именовањем Хусеин-Хилми-паше за генералног инспектора за три т. зв. македонска вилајета Европске Турске (солунски, битољски и косовски) у децембру 1902. Покушај да се узму и хришћани у жандармерију наишао је на отпор Арбанаса који нису трпели неарбанске хришћане у жандармерији. Арбанаси су учинили покољ међу Србима у Пећи, Ђаковици и многим другим крајевима Старе Србије и Македоније. Убијали су, палили села и куће, пљачкали, чинили атентате на руске конзуле (1903). Порта је морала послати против њих војску. Реформе су пропале а немири су се наставили. Турски башибозуци (нерегуларни добровољци) чинили су слична насиља као и комите.

Међутим, Балкански комитети који су се основали у Паризу и Лондону и западна штампа тражили су ефективну контролу сила над Македонијом и напуштање начела статус-квоа. То је било и у интенцијама двеју највише заинтересованих сила: Русије и Аустро-Угарске.

Цар Никола II и Франц Јосиф I споразумели су се на састанку (у Мирцштегу код Беча) о заједничком предлогу за реформе у Македонији (мирцштешки споразум од 2 октобра 1903). По том предлогу у 9 тачака требало је додати генералном инспектору за три вилајета једног руског и једног аустро-угарског цивилног претставника да надгледају реформни рад. Организацију жандармерије требало је да изведе један страни генерал са официрима страних сила којима би се доделили рејони. Предложено је да се новом административном поделом боље групирају народности, да се домаћи хришћани више уведу у управне и судске установе а да мешовите комисије заједно с руским и аустриским конзулима воде истраге по политичким злочинима. Требало је да Порта помогне репатрирање емиграната и обнову њихових насеља и да опрости једногодишњи порез попаљеним селима. Требало је, такођер, да Порта настави пропалу реформну акцију и да се обавеже на нове потребне поправке. Илаве (трећи позив) и башибозуци не би се више смели употребљавати.

Тај споразум саопштиле су Русија и Аустро-Угарска и другим силама. Порта га је, после дужег отпора, прихватила. Талијанском генералу Деђорђису била је поверена реорганизација жандармерије и додати су му војни помоћници шест великих сила и два цивилна агента руски и аустро-угарски. Официре инструкторе за жандармерију дала је Аустро-Угарска за вилајет косовски, Италија за битољски, Русија за санџак солунски, Енглеска за драмски, Француска за серески. Ипак су били од ове организације изузети санџаци, у којима је било Арбанаса (елбасански, дебарски, призренски и западни делови санџака Корице, Охрида и Пећи). Сву ту организацију потчинила је порта генералном инспектору Хилми-паши.

Покрет се смирио али упади комитских чета нису престали. Бугарске, српске и грчке комите водили су борбу не само против Турака него и једни против других. Турци су сада чак били прећутно споразумни с борбом грчких чета против бугарских и са сузбијањем егзархата у корист патријаршије. Комите су убијале виђеније присталице противничке стране. Та лична и имовна несигурност утицала је да су се Македонци у масама селили првенствено у Бугарску где су дошли до утицајних положаја и у Бугарској укоренили претенсије на Македонију. Велики број Македонаца отселило се и у Америку.

Јак отпор Порте против успостављања европске финансиске контролне комисије за три вилајета савладале су велике силе заједничком демонстрацијом флоте и окупацијом царинарнице и телеграфа у Митилени и Лемносу (крајем 1905). После две године предложиле су Русија и Аустрија судску реформу. Силе су приморале Порту да продужи мандат њиховим реформним органима на седам година (до јула 1914).

Политичка и привредна офанзива германства на Истоку.

Србија је била на путу врло активном привредном и политичком германском продирању на Исток. Она је морала или се уклонити или поклонити. Немачка је протегла своју привредну експансију чак у Малу Азију где је добила концесију за анадолску железницу, а убрзо и за багдадску железницу. То је значило опасност како за енглеску Индију тако и за врло важне изворе нафте у Ираку (јужној Месопотамији). Енглеска је ипак успела да отупи оштрицу опасности тим што је проширила свој протекторат над облашћу где је требало да се заврши багдадска железница и што је добила од Порте концееију за железнички крак у тој области. Осим грађења железница Немачка је оружала Турску из Крупове фабрике и дала јој је војне инструкторе. Угрожавање Индије преко турске територије, немачки утицај и буђење панисламског покрета одбили су посве Енглеску од Турске. Енглеска је увиђала да Турска мора пропасти и да нема више опасности од руске него од германске експансије па је узела у програм да помогне да Турску наследе народне балканске државе које ће се моћи боље одупрети страном завојевању него Турска.

Док је немачка привредна пенетрација постала опасна према Персиском заливу у Индији, аустриска је имала као крајњи циљ Солун, из кога се могао угрозити Суески Канал, жила куцавица Британске Империје. Аустро-Угарска се носила мишљу већ од 1900 да железницом веже источну Босну кроз Новопазарски Санџак са Митровицом и тако преко косовске железнице с вардарском долином и Солуном. Тим је хтела још јаче учврстити своју власт у окупираним покрајинама, помакнути свој утицај према Солуну и Албанији, трајно спречити сваку везу Србије са старосрбијанским и црногорским областима и с морем и стегнути обруч око Србије да буде стављена на милост и немилост Аустро-Угарске. Ту железничку концесију добила је 31 јануара 1908, али су следећи догађаји спречили да је искористи.

Међутим су Југословени преболели тешку двадесетогодишњу кризу унутрашње народне, државне и међуплеменске ситничаве борбе. Као јабука раздора између Срба и Хрвата употребљена је Босна и Херцеговина, а између Срба и Бугара Македонија. Аустро-Угарска је хтела да буде онај трећи који се користи свађом друге двојице. И у унутрашњим и у спољашњим односима Аустро-Угарска се користила начелом: Divide et impera — Подели (завади) па владај!

Поред свега тога што је подигао Србију на краљевину, краљ Милан Обреновић смањио јој је углед својом аустрофилском политиком и својом опреком према народним жељама у унутрашњој политици. Русија је узела Црну Гору као ослонац за своју политику према Србима. Увођење парламентарног режима по новом уставу и абдикација краља Милана, 1889, нису прекинуле унутрашњу кризу. Криза је завршена тек убиством Миланова сина краља Александра, последњег Обреновића, 1903 године.

Војно реорганизовање Србије и њезин велики политички, привредни и национални замах после доласка на престо краља Петра Карађорђевића, 1903, довели су до оживљења националног програма Србије и до затегнутих односа са суседном монархијом, упркос концилијантних тежња краља Петра и Николе Пашића. Агресивност Аустро-Угарске и русофилска политика радикалне странке у сагласности с народним расположењем онемогућавала је да се настави спољна политика последњих Обреновића. Суседна монархија је настојала да привредним притиском омете Србију у њеном спремању за пијемонтску улогу у српству и југословенству. Србија је склопила савезе са Црном Гором и Бугарском 1904, а с Бугароком и царински савез 1905. Аустро-Угарска устаде против покушаја трговииског и царинског зближења Србије и Бугарске, јер се тим припремала југословенска брана против њеног продирања. Сем тога, и Бугарска и Србија приближиле су се Русији. Зато Аустро-Угарска учини на Србију привредни притисак, забрани увоз свиња, најважнијег артикла Србије, и отвори царински рат (свињски рат 1906—1908). Србија поче тражити друге путеве за извоз својих производа мимо Аустро-Угарске и успе да нађе нове пијаце за своју стоку, свиње и месо и да их превози понајвише Дунавом. У вези с тим, Србија поче радити да се и иначе ослободи од аустро-угарске привредне зависности и да добије слободну железничку везу с морем која би је у исто време везала са Старом Србијом и Црном Гором и стављала брану аустро-угарском продирању. Тај неуспели притисак напустио је наследник графа Голуховског (од октобра 1906) барон Ерентал. Он је закључио трговински уговор (јануара 1908), пошто је и Србија потврдила своју помирљивост издавањем једног дела државних набавки аустро-угарској индустрији.

Тежње Србије за привредном независношћу уклопљене су у шири програм који је ишао за тим да гвозденим путем веже Румунију, а њеним посредством и Русију, преко Србије и Турске с Јадранским Морем. Тако је постављена идеја дунавско-јадранске трансверсалне железиице од Радујевца преко Ниша, Косова Поља и Призрена до Медове или преко Пећи и Подгорице до Бара. Тај пројект, о којем је Србија почела преговарати с Румунијом већ 1898, добио је 1906 стварнији облик. Око ова два пројекта: аустриског у Санџаку и српског од Дунава на Јадран групирала су се на Балкану два фронта сила која су се већ оцртавала у целом источном питању и у великој светској политици. За дунавско-јадранску железницу образовала се енглеско-француско-талијанска финансиска група.. Италија је радила и на специјалном пројекту за везу Валоне или Драча с Битољем.

У железничким пројектима на Балкану назирао се већ сукоб тежња двају чланова тројног савеза: Аустро-Угарске и Италије на Балкану, посебно у Албанији. Ни Италија ни Аустро-Угарска нису могле допустити једна другој превласт на албанској обали због бриге за слободу Јадранског Мора и за сигурност својих јадранских обала. Тако су и општи светски и посебни источни интереси груписали двојни савез: Русију и Француску у заједницу с Енглеском и у тешњи додир с Италијом против германског продирања на Исток. Италија није могла мирно гледати ни на аспирације свог немачког савезника на Средоземном Мору: у Мароку, и на његов појачан интерес за Триполис. Ова противност Италије отешчавала је јачу активистичку политику графа Голуховског. Кад је Ерентал почео мењати статус-кво без накнаде за Италију, Италија се још више удаљила од Аустро-Угарске.

После споразума с Енглеском о Предњој Азији 1907 почео је руски министар спољних послова Извољски сондирати терен за решење питања Мореуза у руском смислу. У Русији је почело хватати корена војничко схватање отпре пола века, нешто допуњено, наиме да пут у Цариград води преко Берлина и Беча и да је остварљив само на основу савремене девизе у смислу националног начела: Балкан балканским народима. На тој основи могућа је била сарадња све три силе тројног споразума на Балкану. На састанку у Ревалу Николе II с Едвардом VII, на чију је политику заокружавања Немачка била толико подозрива, у јуну, и са француским претседником Фалијером у јулу 1908, поставила је антанта на дневни ред македонско питање.

На састанку с Извољским, у Бухлау 15 септембра 1908, наговестио је барон Ерентал аустриску намеру да дефинитивно реши босанско питање анексијом. Ако би Русија пристала на тај аустриски план, био је Ерентал приправан да расправља о питању отварања Мореуза за руске ратне бродове. Извољски је већ 2 јула 1908 у једном мемоару изложио Еренталу да сматра да су питања о анексији Босне и Херцеговине, о Цариграду и Мореузима, питања од општег европског интереса, али да је он спреман, по потреби, да ступи у дискусију о њима. Пред бухлавски састанак саопштио је Извољски српском министру спољњих послова др. Миловану Миловановићу да ће анексија бити извршена. У Бухлау је Извољски, изгледа, начелно пристао на анексију Босне и Херцеговине под условом да га Ерентал на време обавести. То је Ерентал обећао те је Извољски пошао мирно у друге престонице великих сила да добије пристанак да могу руски ратни бродови слободно пролазити кроз Мореузе. На том путу га је изненадила вест да ће анексија бити проглашена за два дана. Свом талијанском савезнику министру спољних послова Титонију Ерентал је, по Титонијеву тврђењу, посве прећутао своју намеру на њихову састанку у Салцбургу, на месец дана пред анексију.

Развој прилика у Турској пожурио је одлуку Еренталову да цару Францу Јосифу презентира анексију Бооне и Херцеговине за шездесет-годишњи јубилеј његова владања.

Анексиона криза

Деспотска владавина султана Абдул-Хамида II упропастила је управу и финансије Турске. Младотурци, прогањани од 1897, наставили су акцију за либерално уређење државе и за ослобођење од европског туторства. Бојазан за интегритет Турске због руско-енглеског споразума у Ревалу пожурила је младотурке на акцију. Војничком револуцијом, започетом 3 јула 1908, примора њихов „Комитет за јединство и напредак“ султана да поврати у живот Мидхат-пашин устав. Тим је укинут султанов деспотизам. Нови режим истакну девизу: Отоманско царство Отоманима. Проглашењем уставног стања и равноправности хтели су младотурски националисти да онемогуће мешање Европе у унутрашње послове Турске, било то у актуелно македонско или у које друго питање.

Међутим се у Босни и Херцеговини развио покрет да се добије устав и да се уведу политичке слободе, а и у Хрватској се размахао национални покрет. Али, пре увођења устава и сабора у Босни и Херцеговини требало је решити њихов државоправни положај и питање суверенитета. Барон Ерентал створио је, и иначе, план за одлучнију акцију Аустро-Угарске на Балкану. Он је одлучио да анектира Босну и Херцеговину и „да потпуно разруши српско револуционарно гнездо“, како је назвао Србију. Ново аустро-угарско решење српског и југословенског питања задржавало је намеру да се раскомада Србија и српство. Ерентал је намеравао да Србију подели с Бугарском. За самовласни акт анексије мислио је да ће моћи Италију умирити тим што је напустио Новопазарски Санџак, који му и иначе није био потребан за тежњу о даљој експанзији, јер по стратегиском плану војних фактора проширење на Балкан није се могло вршити кроз уски коридор Санџака него је морало ићи кроз Србију. Међутим, анексија је значила промену статус-квоа на Балкану, коју по савезном уговору с Италијом Аустро-Угарска није могла вршити без споразума с Италијом о накнади коју би за то добила Италија на Балкану. Русију је Ерентал мислио задовољити тим што је пристао да расправља о отварању Мореуза за руске бродове. Али, за ово самовласно мењање берлинског уговора Аустро-Угарска је највише рачунала на залеђе које јој је давао савез с Немачком.

Анексија је била знак да Аустро-Угарска наставља да активније проводи своју експанзивну политику према Балкану. Природно је да је на том путу морала ударити на Србију као на прву и главну сметњу, кад Србија није хтела да прими аустро-угарско решење српског и југословенског питања нити да га омогући својом пасивном улогом и својом слабошћу, због којих би морала стално бити у потчињеном положају према великој суседној монархији. В. Ћоровић је у свом опширном делу „Односи измећу Србије и Аустро-Угарске у XX веку“ врло документовано показао како се основни смисао српско-аустриског сукоба састојао у чињеници што је Аустро-Угарска при свом надирању на Балкан наилазила на српску брану. „Аустриско нерасположење против Срба није, дакле, било само ради опасности за постојеће стање него, зато толико, ако не и више, ради њених комбинација у будућности“. Против тежња за слободом које су постојале не само код Срба у Србији и у Црној Гори, него и у свима земљама и Аустро-Угарске и Турске, и не само у XX веку него и у свој дугој прошлости, Аустро-Угарска је проводила своје завојевачке намере. И сви други потлачени народи Монархије тежили су као и Срби за ослобођењем од хабзбушке власти у духу времена, али је, због споменутих разлога, Аустро-Угарска окривила само Србе за великосрпску агитацију и своју агресивност према српским земљама Балкана објашњавала је као меру нужне одбране. Њене оптужбе наличиле су на оптужбе оног вука да му јагње воду мути.

У свом националном прибирању и организовању у Аустро-Угарској Хрвати су створили нове смернице у ријечкој, а Срби у задарској резолуцији и на тој основи образовали су српско-хрватску коалицију, током 1905. У Босни је основана Српска народна организација 1907. Обе ове политичке организације водиле су националну политику, каткада друкчије и радикалније него влада Србије и у згодним приликама износили су пред Европу српско и југословенско питање.

Да би оправдала анексију Босне и Херцеговине и своју експанзивну политику према Србији уопште, аустро-угарски државни фактори тражили су и, у недостатку, сами стварали доказе о великосрпској пропаганди која их, по њихову образложењу, натерује да осигурају целину Монархије репресивним мерама. Младотурска револуција је била само потстицај, а царев јубилеј пригодни династички момент који би се тим увеличао.

Аустриске власти служиле су се Настићем и другим агентима провокаторима и повереницима да покажу опасност од револуционарних завера из Србије. На основу тако створених података повеле су велеиздајнички процес против Срба у Хрватској. Кад је и професор Фридјунг јавно окривио српско-хрватску коалицију за велеиздајничке везе са Србијом, оптужили су га њени посланици и доказали су на суду у Бечу, помогнути и Масариком, и јавним радницима из Србије да су документи, које је министарство спољних послова дало Фридјунгу за његове оптужбе, фалсификати (1909). Фридјунгов процес јако је компромитовао у свету методе аустро-угарске борбе против Србије и умањио моралну вредност разлога које је Аустро-Угарска употребила за насилни акт анексије Босне и Херцеговине.

Проглашење анексије Босне и Херцеговине извршено је у исто време с проглашењем Бугарске независном краљевином прокламацијом датираном 5 октобра 1908 Тада је и Крит прогласио уједињење с Грчком. Тај истовремени акт Аустро-Угарске и Бугарске откривао је њихову међусобну везу и указивао Русији на опасност све даљег ширења аустро-угарског утицаја на Балкану.

Анексија Босне и Херцеговине изазвала је тешку кризу. У Србији, Црној Гори и самој Босни и Херцего-стриском облику. Порта је такођер протестовала протестом и од стране Босанаца и Србијанаца и дипломатском акцијом српске владе, уз помоћ Русије, постављено је пред Европу српско питање у његову протуаустриском облику. Порта је такођер протестовала против тих самовласних аката, али је најзад признала анексију и примила под именом накнаде за државна добра у Босни и Херцеговини суму од два и по милиона турских лира.

Тројни споразум предлагао је да се ова повреда Берлинског уговора расправи на једној конференцији сила. Аустро-Угарска, подржавана Немачком, није на то пристајала, осем ако би се пре конференције постигао потпун споразум о свима питањима, о којима би се расправљало и ако би се анексија признала као свршен чин (fait accompli). Завршивши спор с Турском, Аустро-Угарска је намеравала да ратом учини Србију безопасном за дуго времена. Најпре је помишљао барон Ерентал да подели Србију између Аустро-Угарске, Румуније и Бугарске, али се бојао отпора Европе. Доцније је остао код намере да је војнички сломи, да јој наметне велику ратну штету (500 милиона), коју би отплаћивала за дуги низ година, а дотле би Аустро-Угарска држала Београд као залогу. Престолонаследника Франца Фердинанда и ратну странку подржавао је немачки цар Виљем II. Они су хтели изазвати превентивни рат. Интернационална и војна ситуација чинила им се врло повољна. Бојали су се да им се други пут неће указати таква прилика.

Русија није била војнички спремна за рат. То су увидели како њени меродавни фактори тако и савезници а и централне силе. Антанта није смела допустити да тада дође до рата који су желеле централне силе. Немачка је ставила 21 марта 1909 у Петрограду питање „као последњи искрен покушај“ и тражила је јасан и одлучан одговор, да ли Русија пристаје без резерве да се укине члан 25 Берлинског уговора. Антанта је схватила ово питање као ултиматум. Русија је попустила, а Енглеска је посредовала код Аустро-Угарске да се нађе згодна формула за изјаву Србије и да се избегне нападај Монархије на Србију, пошто су аустро-угарске војне мере биле узеле опасне размере. Ерентал је против енглеске блаже формуле протурио своју оштрију.

Изјавом од 31 марта 1909 признала је Србија да свршен чин у Босни и Херцеговини не тангира њена права и да се обавезује да ће престати с протестима, да ће демобилисати војску и добровољце, спречити образовање нових нередовних чета и живети у добрим суседским односима с Монархијом.

Тако Србија није добила ни тражени минимум као компензацију, наиме територијални или железнички спој с морем, коридор до мора источном страном Босне и Херцеговине. Али, морални престиж Србије јако се дигао и у очима Југословена и у страном свету. Она се афирмирала као југословенски Пијемонт и поставила је пред Европу југословенско питање и против Аустро-Угарске као што га је 1876—1878 ставила против Турске. Анексионом кризом развило се српско питање као спор између обе групе великих сила, као важан део њихових противности. Оно је постало опште европско питање.

У односу према Аустро-Угарској формулисао је научни и национални радник Јован Цвијић српски национални програм у расправи „Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем“ овим речима: „Српски се проблем мора решити силом. Обе српске државице морају се поглавито војно и просветно најживље спремати, одржавати националну енергију у завојеваним деловима српског народа и прву, иоле повољну, прилику употребити да расправљају српско питање с Аустро-Угарском.“

Русија је помогла финансиском трансакцијом да се заврши и питање између Бугарске и Турске, а Крит је морао да настави своју акцију за уједињење с Грчком, док то уједињење није провела грчка влада пред почетак балканског рата у октобру 1912.

Неуспех младотурског режима.

Нови младотурски режим у Турској с почетка је умирио и европске силе и хришћане. И комитска акција је почела попуштати. Многи хришћански посланици у новом отоманском парламенту од 17 децембра 1908 пристали су уз младотурке. Али, старотурци подигоше контрареволуцију у Цариграду, у алрилу 1909, и султан им се придружи. Уз младотурке пристаде солунски и једренски кор и комитске војводе те поседоше Цариград и збацише Абдул-Хамида II, а подигоше на престо Мехмеда V (27 априла 1909—1918).

Новом режиму су остали и даље противни старотурци и улеме, а убрзо су то постали и нетурски муслимани Арабљани и Арбанаси и сви хришћански народи. Они су се разочарали кад су видели да су младотурци шовинисте, који хоће да проведу централизацију и да натуре турски језик и отомански национални осећај свима поданицима, а да нису слободоумне демократе. И младотурске реформе, особито војне, удариле су на финансиске запреке. Младотурци потражише зајам у Европи и нађоше га у Немачкој и Аустрији 1909. Тако се младотурски режим у унутрашњости одвојио од народа, а у спољној политици се везао политички и финансиски за централне европске силе. Турска је у великом груписању Европе, природно, стала у фронт против националног начела, заједно с Аустро-Угарском, док је српски народ сложно стајао на другом фронту. Српско питање у Турској имало се решавати у зони између та два европска дипломатска фронта.

Младотурци су, од новембра 1909, тражили савез с Аустро-Угарском, који би се евентуално проширио и на Румунију. Немачка је прикривено радила на том да дође до војне конвенције између Турске и Аустро-Угарске да би се проширио круг централних сила. Русија, још неспремна за рат, настојала је да оствари савез балканских држава, укључивши у то и Турску, да тако спречи њен прилазак тројном савезу и да уједини цео Исток под својим покровитељством. Русија је чак предлагала Аустро-Угарској да њих две гарантују нови турски режим. Ни Аустро-Угарска ни Порта нису хтеле да тим путевима отворе врата руском утицају на Истоку. Ни Аустро-Угарска се није хтела везати с Турском према којој је имала експанзионистичких тежња. Али, она је радила да онемогући балкански савез с помоћу Бугарске, с помоћу споразума с Русијом и с помоћу савеза Турске с Румунијом, али све без успеха. Гласови о војној конвенцији Турске с централним силама и с Румунијом, нису се обистинили, али су изазвали узбуђење код члана тројног савеза Италије која је стајала пред својим подузећем против турског Триполиса.

Италија је рано почела осигуравати у савезном уговору с Аустро-Угарском своје претензије на другој обали — altra sponda — Јадрана. Уговорено је да једна од њих може вршити окупације на Балкану и на јадранским и егејским острвима само по споразуму с другом по начелу да друга добије накнаду за сваку корист коју би једна од њих постигла у тој домени. Анексија Босне и Херцеговине прошла је без претходног споразума с Италијом о накнади. Италија није могла сматрати својевољно повлачење аустро-угарских гарнизона из Новопазарског Санџака као накнаду. Војни кругови Аустро-Угарске сматрали су Италију као неоправдану препреку својој експанзионистичкој политици на Балкану па су стога односи међу та два савезника били често затегнути. Престолонаследнику Францу Фердинанду блиски шеф генералног штаба Конрад фон Хецендорф (од 1906) предлагао је консеквентно да се поведе превентивни рат против Италије, да би се уклонила талијанска сметња аустро-угарској експанзији на Балкану.

Италија је у уговорима с Француском, Немачком и с Русијом добила признање својих аспирација на Триполис. На састанку Николе II и Виктора Емануела III у Ракониђију, у октобру 1909, уговорили су Ђолити и Титони с Извољским, поред признања талијанских аспирација на Триполис, о Балкану: да ће при евентуалним променама применити начело народности.

Осигурана дипломатски, Италија је повела дуг и тежак рат за Триполис, 1911—1912. Тек кад је Турска била притешњена балканским хришћанским државама, уочи балканског рата, успела је Италија да добије Триполис миром с Турском у Лозани (Ушију) 18 октобра 1912.

Младотурски режим претрпео је и друге неуспехе. Покољи Јермена, устанци у Либанону, Јемену и Албанији показали су да се Турска љуља на свима крајевима. Шефкет-Торгут-паша успео је 1910 да потуче и покори побуњене Арбанасе, али две године доцније избила је побуна и у војсци и међу Арбанасима. Арбанаси су заузели Приштину и Скопље (лети 1912) и натерали су султана да распусти младотурски парламент.

Младотурци су брзо изгубили симпатије и македонских Словена. Комитска акција се обновила. Бугари су изазивали Турке да би вршили покоље и да би се тако дискредитовали пред Европом као и у Јерменској. Турци су заиста на бугарске атентате бомбама у Штипу 1911 и у Кочанима 1912 одговорили покољем.