Evropa i srpsko pitanje 7

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
EVROPA I SRPSKO PITANjE
Pisac: Vasilj Popović


VII. SRPSKO PITANjE U RUSKO-AUSTRISKOM DVOBOJU NA BALKANU.

Potiskivanje ruskog i širenje austriskog uticaja na Balkanu 1878—1903.[uredi]

Engleska i Nemačka pomogle su na Berlinskom kongresu da Austro-Ugarska, posle gotovo jednog i po veka, obnovi ekspanziju na Balkanu. Srbi koji su sada imali svoje dve slobodne države nisu više mogli, kao u mi-nulom stoleću, smatrati austrisku akciju na Balkanu kao pomoć za svoj oslobodilački pokret. Austro-Ugarska se jasno pojavljivala kao zavojevač. Pored Turske, srpski oslobodilački pokret dobio je još moćnijeg i opasnijeg protivnika Austro-Ugarsku.

Izvršenje berlinskog ugovora kao i rešenje pitanja koja su ostala otvorena, naišlo je na mnogim mestima na teškoće. Austro-Ugarska je morala da upotrebi jake vojne sile da slomije otpor domaćeg, prvenstveno muslimanskog i unekoliko i pravoslavnog elementa u Bosni i Hercegovini protiv okupacije.

Arbanasi su obrazovali ligu da spreče otstupanje teritorija Crnoj Gori i Grčkoj, koje su teritorije oni smatrali kao svoje narodne. Oni su sprečili pripojenje Plava i Gusinja Crnoj Gori. Na jak pritisak sila, osobito flotom, otstupi Porta zato Crnoj Gori Ulcinj s obalom (1880). I Grčka je uspela da dobije Tesaliju i Epir.

Turska je gubila i na drugim stranama. Francuska protegnu svoj protektorat nad Tunisom nad kojim je Porta imala minimalnu vrhovnu vlast (1881). Englezi okupiraše Egipat zadržavši suverena prava sultanova i kedivov položaj (1882).

Butarska se kovstituisala kao nasledna kneževina i izabrala je za kneza Aleksandra Bateiberga 1879 godine. U istočnoj Rumeliji je uvedena autonomija. Ali, Bugari iz obe zemlje težili su za ujedinjenjem, a kneževina Bugarska pretendovala je i na makedonske granice iz san-stefanskog mira. U Bugarskoj i u Istočnoj Rumeliji osnovan je po jedan komitet za ujedinjenje da radi na uspostavi integriteta bugarske države. Bugari počeše raditi i na organizaciji propagande u Makedoniji.

Unionistički pokret dovede do ujedinjenja Istočne Rumelije s kneževinom Bugarskom 1885. Rusija je osudila ujedinjenje, a azto ga je Bngleska pomogla. Porta je bila slaba pa nije nameravala poduzeti nikakvu ozbiljnu vojnu akciju. Više nego Turska uzbunile su se Srbija i Grčka zbog ovog poremećaja snaga i zbog početka obnavljanja san-stefanske Bugarske. Srpski knez Milan tražio je kompenzacije te je objavio rat Bugarskoj. Bugari pobediše srpsku vojsku kod Slivnice (u novembru 1885) i osvojiše Pirot. Sada se energično umeša Austro-Ugarska za koju se bio vezao Milan od Berlinskog kongresa. Na njeno posredovanje dođe do primirja i uz evropsko posredovanje do bukureškog mira 3 marta 1886 kojim je vraćen status-kvo. Grčku akciju protiv Turske sile su zaustavile.

Bugarska se toliko udaljila od Rusije da je knez Batenberg morao da abdicira 1886, a Bugari su izabrali protiv ruskih predloga Ferdinanda Koburškog 1887 te su izazvali zategnutost odnosa s Rusijom. Ferdinand i ministar mu Stambulov oduzeli su Rusiji politički oslonac koji je imala u Bugarskoj za svoju politiku na Balkanu.

Rusija je izgubila uticaj i u Srbiji već od Berlinskog kongresa. Knez, a od 1882 kralj, Milan sklopio je s Austrijom 1881 tajnu kovvenciju. U toj konvenciji obavezao se Milan da neće trpeti nikakvu agitaciju iz Srbije protiv Austro-Ugarske (ubrajajući tu i okupiranu Bosnu i Hercegovinu i Sandžak), a Austro-Ugarska je uzela istu takvu obavezu prema Srbiji i njenoj dinastiji. Austro-Ugarska je obećala da se neće protiviti ako se sticajem prilika mogne Srbija proširiti na jug, izvan Sandžaka, i da će nastojati da skloni i druge sile da se povoljno drže u tom pogledu. Milan se obavezao da neće bez prethodnog sporazuma s Austro-Ugarskom sklapati političke ugovore s drugim državama. Ova poslednja obaveza ublažena je docnijim izjavama ministarstva spoljnih poslova obeju država da se njom ne krnji pravo Srbije da sklapa svake pa i političke ugovore s drugim državama samo ne u protivurečnosti s duhom i sadržajem ugovora koji je sklopljen između Srbije i Austro-Ugarske. Tim je još postigla odgovorna vlada Piroćančeva da ublaži obavezu koju je knez Milan na svoju ruku, uz potpis ministra spoljnih poslova Čedomilja Mijatovića, primio. Ipak je Milan, uporedo sa spomenutim ublaženjem te obaveze, ponovio tu svoju obavezu u njenom pređašnjem obliku jednim tajnim pismom lično na časnu reč. U konvenciji je predviđena mogućnost, ako nastane potreba vojne saradnje, da će se potrebne mere utvrditi vojnom konvencijom.

Okupacijom Bosne i Hercegovine, stavljanjem garnizona u Novopazarskom Sandžaku i austriskim kursom Milanovim u Srbiji Austro-Ugarska je ponovo dobro zakoračila na Balkansko Poluostrvo i potisnula ruski uticaj.

Taj tajni ugovor koji je sklopljen na deset godina, produžen je 9 februara (28 januara) 1889 do 1/13 januara 1895. Popunjen je obavezom da će Austro-Ugarska po potrebi i oružjem se staviti nasuprot neprijateljskim poduzećima Crne Gore protiv Srbije i njene dinastije i da će skloniti i Tursku na slično postupanje.

Austro-Ugarska je ne samo potisnula ruski uticaj iz Srbije i Bugarske nego je čak proširili svoj uticaj na Rumuniju, zadirući tako u oblast koju je uvek Rusija ubrajala u svoju interesnu sferu. Austro-Ugarska je sklopila s rumunskim kraljem Karolom Hoencolernskim 1883 savez koji je više puta produžavala, najposle 1913 s vrednošću do 1920.

Tako je Rusija potisnuta gotovo na svima svojim balkanskim pozicijama. Car Aleksandar III digao je 1889, prilikom svadbe crnogorske kneginjice Milice i velikog kneza Petra Nikolajevića, čuvenu zdravicu u zdravlje crnogorskog kneza Nikole, „jedinog iskrenog i vernog prijatelja Rusije“.

Stvaranje dva evropska bloka.[uredi]

Posle poraza Francuske 1871 i potiskivanja Rusije na Berlinskom kongresu obrazovan je moćan blok trojnog saveza Nemačke, Austro-Ugarske (od 1879) i Italije 1882. Taj blok i Engleska bili su protivni ruskom uticaju na Balkanu i dobro su ga potisnuli. Austro-Ugarska je počela da uspešno konkuriše vekovnom ruskom uticaju, a germanstvo je preko nje inaugurisalo politiku Drang nach Osten. Daleki ciljevi te politike vodili su Austro-Ugarsku prema Solunu, a Nemačku prema turskoj Aziji gde je koncesijama za železnice težila da s vremenom provede svoju ekonomsku mirnu penetraciju kroz Malu Aziju i Mesopotamiju sve do Persiskog zaliva.

Ukoliko se Francuska oporavljala i snažila, utoliko je postajao njen međunarodni značaj veći. Ona i Rusija izašle su iz nemoćne osamljenosti i sklopile su dvojni savez 1893. Francuska je pojačala situaciju dvojnog saveza sporazumevši se s Italijom o spornim pitanjima 1896 i priznavši talijanske aspiracije na Tripolis 1904.

Kad je za duže vreme uklonila rusku opasnost od mediteranskih puteva, Engleska je počela napuštati svoju turkofilsku i protuslovensku politiku na Balkanu i u svetu. Tursku nije mogla spasti tim što je pustila da se oslobodi nesigurnih poseda pa joj je i sama otrgnula Kipar i Egipat. Tiranski režim krvavog sultana Abdul-Hamida ugušivao je svaki slobodniji pokret i hrišćana i nacionalista mladoturaka. Porta nije provela reforme obećane u Berlinskom ugovoru pa su se ponavljale bune na Kritu i među Jermenima. Kritske bune dovele su do tursko-grčkog rata 1897 i do postavljanja grčkog princa Đorđa za generalnog komesara Krita pod zaštitom Rusije, Engleske, Francuske i Italije 1898. Bune i pokolji Jermena izazvali su intervenciju sila u kojoj je naročito Engleska istupala kao protektor Jermena. Tim povodom je humani Gledston nazvao Abdul-Hamida II „sultanom ubicom“. Pod tim pritiskom Porta izdade ukaz o reformama za Jermensku pod kontrolom mešovite komisije muslimana i hrišćana.

Engleska je u doba kolonijalne ekspanzije poslednje dve decenije prošloga veka došla u opasnost da ostane usamljena i da se u kolonijalnoj politici udruže protiv nje Francuska, Rusija i Nemačka. Ona je odlučila da izađe iz svoje „sjajne usamljenosti“. Solzberi je pokušao da se sporazume s Rusijom o Aziji 1898, ali je graf Muravjev osujetio sporazum. Ni pokušaj sporazuma s Nemačkom nije uspeo. Posle toga je kralj Edvard VII, uviđajući da Engleskoj preti veća opasnost od Nemačke nego od Francuske, sklopio „srdačan sporazum“ (entente cirdiale) s Francuskom 1904, kojim su te dve sile uklonile sve međusobne sporove u Sredozemnom Moru. Posle toga ušla je s Engleskom u sporazum o Prednjoj Aziji 1907 Rusija, koja se posle poraza na Dalekom Istoku i posle unutrašnje revolucije obratila Bliskom Istoku i brizi za unutrašnje reforme. Tako se dvojni savez proširio u trojni sporazum. Ovaj novi blok sila dolazio je sve više u opreku s austro-ugarskim i nemačkim članom trojnog saveza, a u sve prijateljskiju vezu s Italijom. Tako je u teškoj krizi oko Maroka (1904—1911) Nemačkoj se pokazala samo Austro-Ugarska kao „briljantni sekundant“, dok je talijanska saveznica „poigrala ekstra-turu“. Nemačka je postigla jak uticaj i u Turskoj i postala je opasna za sile trojnog sporazuma kako na moru tako i na Bliskom Istoku.

Vezanje srpskog pitanja za dvojni savez.[uredi]

Premda je Milanova austrofilska politika imala olravdanja u momentu dok je služila samo stvarnim državnim potrebama, ona ipak nije naišla na narodno odobrenje. Još manje je to mogla postići kad je stavljena u službu dinastičkih interesa protivno nacionalnim idealima. I stara liberalna i nova snažna narodna radikalna stranka zastupale su rusofilsku spoljnu politiku. Milanovo austrofilstvo sadržavalo je nacionalni defetizam, a rusofilstvo je značilo nadu i samopouzdanje.

Pored sve depresije koja je nastala u nacionalnom razvitku Balkana u dve decenije austriske hegemonije posle Berlinskog kongresa, crpili su jači duhovi ili u prošlosti ili u novoj rusko-francuskoj kombinaciji nade na sjajniju budućnost. Tako je Stojan Bošković, bivši ministar prosvete i bivši pretsednik Učenog društva, napisao na francuskom jeziku 1886 niz članaka o misiji srpskog naroda u istočnom pitanju. On je tom studijom hteo da skrene pažnju političara i pozvanih krugova na izniman položaj Srpskog naroda povodom politike Berlinskog kongresa i, uoči događaja bliže budućnosti koja će odlučiti o jedinstvu i slobodi balkanskih naroda, da ukaže na odlučnu ulogu koju je u prošlosti igrao srpski narod na Balkanu, iz čega se mogla crpsti nada i na bolju budućnost. Kao najzgodniji moment pisac je našao da treba da naročito iznese Dušanove težnje da organizira Balkansko Poluostrvo na federativnoj osnovi sa sedištem u Carigradu za odlučnu borbu protiv provale varvara, zatim propast i vaskrs Srbije, okupaciju Bosne i Hercegovine, idealizam srpskog narodnog pesništva. Na kraju je, uprkos svih nepovoljnih unutrašnjih i spoljašnjih izgleda u tadašnjem vremenu, ostao pri tvrdom ubeđenju da će Srbija uspeti da provede oslobođenje i ujedinjenje svojih zemalja na Balkanskom Poluostrvu.

Isto tako je optimističan Dr. Milovan Milovanović koji je napisao u „Delu“ 1894 raspravu o istočnom pitanju i o vezi našeg nacionalnog pitanja s njim. Pisana naskoro posle velikih rusko-francuskih svečanosti povodom sklapanja dvojnog saveza, ova rasprava je imala da istoriskim činjenicama dokaže tezu da veliki ruski interesi u istočnom pitanju „upućuju imperativno Rusiju na prijateljstvo i na savez s Francuskom“. Milovanović je predviđao da se rusko-francuskim savezom otvara na Istoku „nova era sudbonosnim i epohalnim događajima“ i da je naše nacionalno pitanje „nerazdvojan sastavni deo velikoga istočnog pitanja“. On je isticao da je Srbija, kao i druge narodne države na evropskom Istoku, tvorevina ruske politike i da mora i dalje posvetiti „sve svoje staranje da unese sebe, svoje napredovanje, svoju nacionalnu misi-ju u program ruske politike pri rešavanju istočnog pitanja, da se učini neophodnom za Rusiju, da utvrdi kako se interesi njezini i njezini ciljevi poklapaju u svemu s ruskim ciljevima u istočnom pitanju, i kako Rusija u njoj vazda može naći pouzdanog pomoćnika za svoju i za opštu slovensku politiku. Inače, Srbija će biti brzo pregažena ... Rusko-francuski savez je svršen čin. Akcija je rusko-francuska tu na pragu. Istočno pitanje ulazi u novu, možda u svoju poslednju i završnu fazu“.

Ali, trebalo je vremena da ovaj novi evropski savez dobije odlučan uticaj na istočno pitanje i trebalo je da propadne dinastija Obrenovića da bi se u Srbiji austrofilska politika zamenila rusofilskom. Međutim se Rusija počela ponovo mešati u balkanske stvari pomoću saradnje s Austrijom.

Evropa i makedonsko pitanje.[uredi]

Pošto je Bugarska uspela da prisajedini Istočnu Rumeliju pomoću revolucije 1885, počela je misliti na to da i makedonski deo iz sanstefavskog ugovora dobije na sličan način. Egzarhiski sveštenici i učitelji razvili su bili uspešnu propagandu. Zato je stvoren plan da se u Makedoniji izazivaju nemiri i da se tim načinom pred Evropu stavi makedonsko pitanje, da se pomoću Evrope dobije autonomija, pa bi se onda postupalo po primeru Istočne Rumelije. Akcijom je trebalo da upravljaju posebni komiteti. Krajem 1894 obratili su se neki Makedonci iz Sofije silama s molbom da se zauzmu za Bugare u Makedoniji. Iduće 1895 godine počeli su komiteti slati čete (komitske čete, komite) na tursku teritoriju. Komitska organizacija je svim mogućim propagandističkim i terorističkim sredstvima naterivala uticajnije ljude u Makedoniji da stupe u njene redove i uništavala je srpske kulturne spomenike i ustanove: knjige, slike, natpise, manastire, škole.

Bugarski egzarhat je isposlovao kod Porte, uprkos otporu carigradske patrijaršije, uspostavljanje bugarskih episkopa u Skoplju (od 1873), Strumici, Bitolju i Debru (1894—1897). Posle krvavih sukoba s Grcima dobili su Srbi za raško-prizrensku eparhiju mitropolita Dionisija Petrovića 1896, za skopsku eparhiju administratora Firmilijana Dražića 1897, koji je docnije, 1902, dobio mitropolitsko dostojanstvo. Posle teških borba dobili su Srbi mitropolita i za veleško-debarsku eparhiju 1910. Srpske škole, koje su postojale u Makedoniji davno pre bugarskih, održale su se i umnožile uprkos bezobzirnih nasilja od strane Bugara. I Srbi Makedonci obrazovali su svoje komitske čete protiv nasilja Turaka i Bugara.

Na osnovu uspeha svoje propagande počeli su Bugari osporavati Srbima Makedoniju. Budući da Makedonija nije administrativna jedinica s tačno određenim granicama, Bugari su protezali njene granice sve do Šare planine, do Drima, Solunskog Zaliva i Meste.

Jezične osobine stanovništva i istoriske tradicije govorile su za srpsku tezu, dok je egzarhija i propaganda proširila bugarsko ime koje nije označavalo narodnost nego pripadnost slovenskoj bugarskoj crkvi u protivnosti prema grčkoj. Prema tom bilo je u inostranstvu rašireno pogrešno uverenje o narodnosti Makedonaca, osnovano na tom nazivu. Jovan Cvijić je predviđao da će se Makedonci asimilirati s narodnošću one slovenske države kojoj pripadnu (1906).

U takvim prilikama i s tim elementima postavljeno je pred Evropu makedonsko pitanje, od čijeg je rešenja zavisilo pravilno rešenje balkanskog dela srpskog pitanja.

Rusija i Austrija sklopile su već 1897 jedan sporazum o Balkanu na osnovu održanja status-kvoa dokle bude moguće, a s obavezom da se međusobno sporazumeju ako se ne bi mogao održati status-kvo. Carigrad i Moreuzi sa zaleđem do Marice isključeni su od njihova zasebnog sporazumevanja kao pitanje od opšteg evropskog interesa. U slučaju podele Turske isključena je misao o osvajanjima ove dve kao i drugih sila. Austrija je tražila, kad već Rusija smatra održanje zatvora Dardanela kao svoj životni interes, da se isto tako, u slučaju promena na Balkanu, ne dira u njen posed Bosne, Hercegovine i Sandžaka, koji joj je potreban da bi držala rastavljene Srbiju i Crnu Goru, i da se, također, osigura samostalnost Albanije. Eventualnom podelom Turske među balkanske države nije se smela nijedna država tako povećati da poremeti ravnotežu na Balkanu. Nije trebalo da ni Austrija vi Rusija ističu jedna nad drugom pretežan uticaj na Balkanu nego da rade sporazumno. Rusija je izjavljivala da su odredbe o Albaniji i o podeli Turske preuranjene i da je promena člana 25 Berlinskog ugovora tj. aneksija Bosne i Hercegovine i Sandžaka pitanje opšte evropsko.

Ovaj program pokazivao je da Austrija, oslanjajući se na trojni savez, nastavlja aktivniju politiku na Balkanu koju je inaugurisala na Berlinskom kongresu. Ali, ona je dobila u samom trojnom savezu suparnicu u Italiji te joj je pri obnovi saveznog ugovora morala priznati ravnopravnost u pretensijama na Balkanu (1887). Suparništvo Italije oslabilo je poziciju Austro-Ugarske na Balkanu i samim tim je donosilo jedan povoljan moment za rešavanje srpskog pitanja.

1902 i 1903 došlo je u Makedoniji do opštih nemira, do borbi komitskih četa i do turskih represalija. To je dalo povoda silama da povedu akciju da se provedu reforme koje su bile garantovane 23 članom zaključaka Berlinskog kongresa. Sultan Abdul-Hamid hteo je preduprediti akciju sila imenovanjem Husein-Hilmi-paše za generalnog inspektora za tri t. zv. makedonska vilajeta Evropske Turske (solunski, bitoljski i kosovski) u decembru 1902. Pokušaj da se uzmu i hrišćani u žandarmeriju naišao je na otpor Arbanasa koji nisu trpeli nearbanske hrišćane u žandarmeriji. Arbanasi su učinili pokolj među Srbima u Peći, Đakovici i mnogim drugim krajevima Stare Srbije i Makedonije. Ubijali su, palili sela i kuće, pljačkali, činili atentate na ruske konzule (1903). Porta je morala poslati protiv njih vojsku. Reforme su propale a nemiri su se nastavili. Turski bašibozuci (neregularni dobrovoljci) činili su slična nasilja kao i komite.

Međutim, Balkanski komiteti koji su se osnovali u Parizu i Londonu i zapadna štampa tražili su efektivnu kontrolu sila nad Makedonijom i napuštanje načela status-kvoa. To je bilo i u intencijama dveju najviše zainteresovanih sila: Rusije i Austro-Ugarske.

Car Nikola II i Franc Josif I sporazumeli su se na sastanku (u Mircštegu kod Beča) o zajedničkom predlogu za reforme u Makedoniji (mircšteški sporazum od 2 oktobra 1903). Po tom predlogu u 9 tačaka trebalo je dodati generalnom inspektoru za tri vilajeta jednog ruskog i jednog austro-ugarskog civilnog pretstavnika da nadgledaju reformni rad. Organizaciju žandarmerije trebalo je da izvede jedan strani general sa oficirima stranih sila kojima bi se dodelili rejoni. Predloženo je da se novom administrativnom podelom bolje grupiraju narodnosti, da se domaći hrišćani više uvedu u upravne i sudske ustanove a da mešovite komisije zajedno s ruskim i austriskim konzulima vode istrage po političkim zločinima. Trebalo je da Porta pomogne repatriranje emigranata i obnovu njihovih naselja i da oprosti jednogodišnji porez popaljenim selima. Trebalo je, također, da Porta nastavi propalu reformnu akciju i da se obaveže na nove potrebne popravke. Ilave (treći poziv) i bašibozuci ne bi se više smeli upotrebljavati.

Taj sporazum saopštile su Rusija i Austro-Ugarska i drugim silama. Porta ga je, posle dužeg otpora, prihvatila. Talijanskom generalu Deđorđisu bila je poverena reorganizacija žandarmerije i dodati su mu vojni pomoćnici šest velikih sila i dva civilna agenta ruski i austro-ugarski. Oficire instruktore za žandarmeriju dala je Austro-Ugarska za vilajet kosovski, Italija za bitoljski, Rusija za sandžak solunski, Engleska za dramski, Francuska za sereski. Ipak su bili od ove organizacije izuzeti sandžaci, u kojima je bilo Arbanasa (elbasanski, debarski, prizrenski i zapadni delovi sandžaka Korice, Ohrida i Peći). Svu tu organizaciju potčinila je porta generalnom inspektoru Hilmi-paši.

Pokret se smirio ali upadi komitskih četa nisu prestali. Bugarske, srpske i grčke komite vodili su borbu ne samo protiv Turaka nego i jedni protiv drugih. Turci su sada čak bili prećutno sporazumni s borbom grčkih četa protiv bugarskih i sa suzbijanjem egzarhata u korist patrijaršije. Komite su ubijale viđenije pristalice protivničke strane. Ta lična i imovna nesigurnost uticala je da su se Makedonci u masama selili prvenstveno u Bugarsku gde su došli do uticajnih položaja i u Bugarskoj ukorenili pretensije na Makedoniju. Veliki broj Makedonaca otselilo se i u Ameriku.

Jak otpor Porte protiv uspostavljanja evropske finansiske kontrolne komisije za tri vilajeta savladale su velike sile zajedničkom demonstracijom flote i okupacijom carinarnice i telegrafa u Mitileni i Lemnosu (krajem 1905). Posle dve godine predložile su Rusija i Austrija sudsku reformu. Sile su primorale Portu da produži mandat njihovim reformnim organima na sedam godina (do jula 1914).

Politička i privredna ofanziva germanstva na Istoku.[uredi]

Srbija je bila na putu vrlo aktivnom privrednom i političkom germanskom prodiranju na Istok. Ona je morala ili se ukloniti ili pokloniti. Nemačka je protegla svoju privrednu ekspansiju čak u Malu Aziju gde je dobila koncesiju za anadolsku železnicu, a ubrzo i za bagdadsku železnicu. To je značilo opasnost kako za englesku Indiju tako i za vrlo važne izvore nafte u Iraku (južnoj Mesopotamiji). Engleska je ipak uspela da otupi oštricu opasnosti tim što je proširila svoj protektorat nad oblašću gde je trebalo da se završi bagdadska železnica i što je dobila od Porte konceeiju za železnički krak u toj oblasti. Osim građenja železnica Nemačka je oružala Tursku iz Krupove fabrike i dala joj je vojne instruktore. Ugrožavanje Indije preko turske teritorije, nemački uticaj i buđenje panislamskog pokreta odbili su posve Englesku od Turske. Engleska je uviđala da Turska mora propasti i da nema više opasnosti od ruske nego od germanske ekspansije pa je uzela u program da pomogne da Tursku naslede narodne balkanske države koje će se moći bolje odupreti stranom zavojevanju nego Turska.

Dok je nemačka privredna penetracija postala opasna prema Persiskom zalivu u Indiji, austriska je imala kao krajnji cilj Solun, iz koga se mogao ugroziti Sueski Kanal, žila kucavica Britanske Imperije. Austro-Ugarska se nosila mišlju već od 1900 da železnicom veže istočnu Bosnu kroz Novopazarski Sandžak sa Mitrovicom i tako preko kosovske železnice s vardarskom dolinom i Solunom. Tim je htela još jače učvrstiti svoju vlast u okupiranim pokrajinama, pomaknuti svoj uticaj prema Solunu i Albaniji, trajno sprečiti svaku vezu Srbije sa starosrbijanskim i crnogorskim oblastima i s morem i stegnuti obruč oko Srbije da bude stavljena na milost i nemilost Austro-Ugarske. Tu železničku koncesiju dobila je 31 januara 1908, ali su sledeći događaji sprečili da je iskoristi.

Međutim su Jugosloveni preboleli tešku dvadesetogodišnju krizu unutrašnje narodne, državne i međuplemenske sitničave borbe. Kao jabuka razdora između Srba i Hrvata upotrebljena je Bosna i Hercegovina, a između Srba i Bugara Makedonija. Austro-Ugarska je htela da bude onaj treći koji se koristi svađom druge dvojice. I u unutrašnjim i u spoljašnjim odnosima Austro-Ugarska se koristila načelom: Divide et impera — Podeli (zavadi) pa vladaj!

Pored svega toga što je podigao Srbiju na kraljevinu, kralj Milan Obrenović smanjio joj je ugled svojom austrofilskom politikom i svojom oprekom prema narodnim željama u unutrašnjoj politici. Rusija je uzela Crnu Goru kao oslonac za svoju politiku prema Srbima. Uvođenje parlamentarnog režima po novom ustavu i abdikacija kralja Milana, 1889, nisu prekinule unutrašnju krizu. Kriza je završena tek ubistvom Milanova sina kralja Aleksandra, poslednjeg Obrenovića, 1903 godine.

Vojno reorganizovanje Srbije i njezin veliki politički, privredni i nacionalni zamah posle dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića, 1903, doveli su do oživljenja nacionalnog programa Srbije i do zategnutih odnosa sa susednom monarhijom, uprkos koncilijantnih težnja kralja Petra i Nikole Pašića. Agresivnost Austro-Ugarske i rusofilska politika radikalne stranke u saglasnosti s narodnim raspoloženjem onemogućavala je da se nastavi spoljna politika poslednjih Obrenovića. Susedna monarhija je nastojala da privrednim pritiskom omete Srbiju u njenom spremanju za pijemontsku ulogu u srpstvu i jugoslovenstvu. Srbija je sklopila saveze sa Crnom Gorom i Bugarskom 1904, a s Bugarokom i carinski savez 1905. Austro-Ugarska ustade protiv pokušaja trgoviiskog i carinskog zbliženja Srbije i Bugarske, jer se tim pripremala jugoslovenska brana protiv njenog prodiranja. Sem toga, i Bugarska i Srbija približile su se Rusiji. Zato Austro-Ugarska učini na Srbiju privredni pritisak, zabrani uvoz svinja, najvažnijeg artikla Srbije, i otvori carinski rat (svinjski rat 1906—1908). Srbija poče tražiti druge puteve za izvoz svojih proizvoda mimo Austro-Ugarske i uspe da nađe nove pijace za svoju stoku, svinje i meso i da ih prevozi ponajviše Dunavom. U vezi s tim, Srbija poče raditi da se i inače oslobodi od austro-ugarske privredne zavisnosti i da dobije slobodnu železničku vezu s morem koja bi je u isto vreme vezala sa Starom Srbijom i Crnom Gorom i stavljala branu austro-ugarskom prodiranju. Taj neuspeli pritisak napustio je naslednik grafa Goluhovskog (od oktobra 1906) baron Erental. On je zaključio trgovinski ugovor (januara 1908), pošto je i Srbija potvrdila svoju pomirljivost izdavanjem jednog dela državnih nabavki austro-ugarskoj industriji.

Težnje Srbije za privrednom nezavisnošću uklopljene su u širi program koji je išao za tim da gvozdenim putem veže Rumuniju, a njenim posredstvom i Rusiju, preko Srbije i Turske s Jadranskim Morem. Tako je postavljena ideja dunavsko-jadranske transversalne železiice od Radujevca preko Niša, Kosova Polja i Prizrena do Medove ili preko Peći i Podgorice do Bara. Taj projekt, o kojem je Srbija počela pregovarati s Rumunijom već 1898, dobio je 1906 stvarniji oblik. Oko ova dva projekta: austriskog u Sandžaku i srpskog od Dunava na Jadran grupirala su se na Balkanu dva fronta sila koja su se već ocrtavala u celom istočnom pitanju i u velikoj svetskoj politici. Za dunavsko-jadransku železnicu obrazovala se englesko-francusko-talijanska finansiska grupa.. Italija je radila i na specijalnom projektu za vezu Valone ili Drača s Bitoljem.

U železničkim projektima na Balkanu nazirao se već sukob težnja dvaju članova trojnog saveza: Austro-Ugarske i Italije na Balkanu, posebno u Albaniji. Ni Italija ni Austro-Ugarska nisu mogle dopustiti jedna drugoj prevlast na albanskoj obali zbog brige za slobodu Jadranskog Mora i za sigurnost svojih jadranskih obala. Tako su i opšti svetski i posebni istočni interesi grupisali dvojni savez: Rusiju i Francusku u zajednicu s Engleskom i u tešnji dodir s Italijom protiv germanskog prodiranja na Istok. Italija nije mogla mirno gledati ni na aspiracije svog nemačkog saveznika na Sredozemnom Moru: u Maroku, i na njegov pojačan interes za Tripolis. Ova protivnost Italije oteščavala je jaču aktivističku politiku grafa Goluhovskog. Kad je Erental počeo menjati status-kvo bez naknade za Italiju, Italija se još više udaljila od Austro-Ugarske.

Posle sporazuma s Engleskom o Prednjoj Aziji 1907 počeo je ruski ministar spoljnih poslova Izvoljski sondirati teren za rešenje pitanja Moreuza u ruskom smislu. U Rusiji je počelo hvatati korena vojničko shvatanje otpre pola veka, nešto dopunjeno, naime da put u Carigrad vodi preko Berlina i Beča i da je ostvarljiv samo na osnovu savremene devize u smislu nacionalnog načela: Balkan balkanskim narodima. Na toj osnovi moguća je bila saradnja sve tri sile trojnog sporazuma na Balkanu. Na sastanku u Revalu Nikole II s Edvardom VII, na čiju je politiku zaokružavanja Nemačka bila toliko podozriva, u junu, i sa francuskim pretsednikom Falijerom u julu 1908, postavila je antanta na dnevni red makedonsko pitanje.

Na sastanku s Izvoljskim, u Buhlau 15 septembra 1908, nagovestio je baron Erental austrisku nameru da definitivno reši bosansko pitanje aneksijom. Ako bi Rusija pristala na taj austriski plan, bio je Erental pripravan da raspravlja o pitanju otvaranja Moreuza za ruske ratne brodove. Izvoljski je već 2 jula 1908 u jednom memoaru izložio Erentalu da smatra da su pitanja o aneksiji Bosne i Hercegovine, o Carigradu i Moreuzima, pitanja od opšteg evropskog interesa, ali da je on spreman, po potrebi, da stupi u diskusiju o njima. Pred buhlavski sastanak saopštio je Izvoljski srpskom ministru spoljnjih poslova dr. Milovanu Milovanoviću da će aneksija biti izvršena. U Buhlau je Izvoljski, izgleda, načelno pristao na aneksiju Bosne i Hercegovine pod uslovom da ga Erental na vreme obavesti. To je Erental obećao te je Izvoljski pošao mirno u druge prestonice velikih sila da dobije pristanak da mogu ruski ratni brodovi slobodno prolaziti kroz Moreuze. Na tom putu ga je iznenadila vest da će aneksija biti proglašena za dva dana. Svom talijanskom savezniku ministru spoljnih poslova Titoniju Erental je, po Titonijevu tvrđenju, posve prećutao svoju nameru na njihovu sastanku u Salcburgu, na mesec dana pred aneksiju.

Razvoj prilika u Turskoj požurio je odluku Erentalovu da caru Francu Josifu prezentira aneksiju Boone i Hercegovine za šezdeset-godišnji jubilej njegova vladanja.

Aneksiona kriza[uredi]

Despotska vladavina sultana Abdul-Hamida II upropastila je upravu i finansije Turske. Mladoturci, proganjani od 1897, nastavili su akciju za liberalno uređenje države i za oslobođenje od evropskog tutorstva. Bojazan za integritet Turske zbog rusko-engleskog sporazuma u Revalu požurila je mladoturke na akciju. Vojničkom revolucijom, započetom 3 jula 1908, primora njihov „Komitet za jedinstvo i napredak“ sultana da povrati u život Midhat-pašin ustav. Tim je ukinut sultanov despotizam. Novi režim istaknu devizu: Otomansko carstvo Otomanima. Proglašenjem ustavnog stanja i ravnopravnosti hteli su mladoturski nacionalisti da onemoguće mešanje Evrope u unutrašnje poslove Turske, bilo to u aktuelno makedonsko ili u koje drugo pitanje.

Međutim se u Bosni i Hercegovini razvio pokret da se dobije ustav i da se uvedu političke slobode, a i u Hrvatskoj se razmahao nacionalni pokret. Ali, pre uvođenja ustava i sabora u Bosni i Hercegovini trebalo je rešiti njihov državopravni položaj i pitanje suvereniteta. Baron Erental stvorio je, i inače, plan za odlučniju akciju Austro-Ugarske na Balkanu. On je odlučio da anektira Bosnu i Hercegovinu i „da potpuno razruši srpsko revolucionarno gnezdo“, kako je nazvao Srbiju. Novo austro-ugarsko rešenje srpskog i jugoslovenskog pitanja zadržavalo je nameru da se raskomada Srbija i srpstvo. Erental je nameravao da Srbiju podeli s Bugarskom. Za samovlasni akt aneksije mislio je da će moći Italiju umiriti tim što je napustio Novopazarski Sandžak, koji mu i inače nije bio potreban za težnju o daljoj ekspanziji, jer po strategiskom planu vojnih faktora proširenje na Balkan nije se moglo vršiti kroz uski koridor Sandžaka nego je moralo ići kroz Srbiju. Međutim, aneksija je značila promenu status-kvoa na Balkanu, koju po saveznom ugovoru s Italijom Austro-Ugarska nije mogla vršiti bez sporazuma s Italijom o naknadi koju bi za to dobila Italija na Balkanu. Rusiju je Erental mislio zadovoljiti tim što je pristao da raspravlja o otvaranju Moreuza za ruske brodove. Ali, za ovo samovlasno menjanje berlinskog ugovora Austro-Ugarska je najviše računala na zaleđe koje joj je davao savez s Nemačkom.

Aneksija je bila znak da Austro-Ugarska nastavlja da aktivnije provodi svoju ekspanzivnu politiku prema Balkanu. Prirodno je da je na tom putu morala udariti na Srbiju kao na prvu i glavnu smetnju, kad Srbija nije htela da primi austro-ugarsko rešenje srpskog i jugoslovenskog pitanja niti da ga omogući svojom pasivnom ulogom i svojom slabošću, zbog kojih bi morala stalno biti u potčinjenom položaju prema velikoj susednoj monarhiji. V. Ćorović je u svom opširnom delu „Odnosi izmeću Srbije i Austro-Ugarske u XX veku“ vrlo dokumentovano pokazao kako se osnovni smisao srpsko-austriskog sukoba sastojao u činjenici što je Austro-Ugarska pri svom nadiranju na Balkan nailazila na srpsku branu. „Austrisko neraspoloženje protiv Srba nije, dakle, bilo samo radi opasnosti za postojeće stanje nego, zato toliko, ako ne i više, radi njenih kombinacija u budućnosti“. Protiv težnja za slobodom koje su postojale ne samo kod Srba u Srbiji i u Crnoj Gori, nego i u svima zemljama i Austro-Ugarske i Turske, i ne samo u XX veku nego i u svoj dugoj prošlosti, Austro-Ugarska je provodila svoje zavojevačke namere. I svi drugi potlačeni narodi Monarhije težili su kao i Srbi za oslobođenjem od habzbuške vlasti u duhu vremena, ali je, zbog spomenutih razloga, Austro-Ugarska okrivila samo Srbe za velikosrpsku agitaciju i svoju agresivnost prema srpskim zemljama Balkana objašnjavala je kao meru nužne odbrane. Njene optužbe naličile su na optužbe onog vuka da mu jagnje vodu muti.

U svom nacionalnom pribiranju i organizovanju u Austro-Ugarskoj Hrvati su stvorili nove smernice u riječkoj, a Srbi u zadarskoj rezoluciji i na toj osnovi obrazovali su srpsko-hrvatsku koaliciju, tokom 1905. U Bosni je osnovana Srpska narodna organizacija 1907. Obe ove političke organizacije vodile su nacionalnu politiku, katkada drukčije i radikalnije nego vlada Srbije i u zgodnim prilikama iznosili su pred Evropu srpsko i jugoslovensko pitanje.

Da bi opravdala aneksiju Bosne i Hercegovine i svoju ekspanzivnu politiku prema Srbiji uopšte, austro-ugarski državni faktori tražili su i, u nedostatku, sami stvarali dokaze o velikosrpskoj propagandi koja ih, po njihovu obrazloženju, nateruje da osiguraju celinu Monarhije represivnim merama. Mladoturska revolucija je bila samo potsticaj, a carev jubilej prigodni dinastički moment koji bi se tim uveličao.

Austriske vlasti služile su se Nastićem i drugim agentima provokatorima i poverenicima da pokažu opasnost od revolucionarnih zavera iz Srbije. Na osnovu tako stvorenih podataka povele su veleizdajnički proces protiv Srba u Hrvatskoj. Kad je i profesor Fridjung javno okrivio srpsko-hrvatsku koaliciju za veleizdajničke veze sa Srbijom, optužili su ga njeni poslanici i dokazali su na sudu u Beču, pomognuti i Masarikom, i javnim radnicima iz Srbije da su dokumenti, koje je ministarstvo spoljnih poslova dalo Fridjungu za njegove optužbe, falsifikati (1909). Fridjungov proces jako je kompromitovao u svetu metode austro-ugarske borbe protiv Srbije i umanjio moralnu vrednost razloga koje je Austro-Ugarska upotrebila za nasilni akt aneksije Bosne i Hercegovine.

Proglašenje aneksije Bosne i Hercegovine izvršeno je u isto vreme s proglašenjem Bugarske nezavisnom kraljevinom proklamacijom datiranom 5 oktobra 1908 Tada je i Krit proglasio ujedinjenje s Grčkom. Taj istovremeni akt Austro-Ugarske i Bugarske otkrivao je njihovu međusobnu vezu i ukazivao Rusiji na opasnost sve daljeg širenja austro-ugarskog uticaja na Balkanu.

Aneksija Bosne i Hercegovine izazvala je tešku krizu. U Srbiji, Crnoj Gori i samoj Bosni i Hercego-striskom obliku. Porta je također protestovala protestom i od strane Bosanaca i Srbijanaca i diplomatskom akcijom srpske vlade, uz pomoć Rusije, postavljeno je pred Evropu srpsko pitanje u njegovu protuaustriskom obliku. Porta je također protestovala protiv tih samovlasnih akata, ali je najzad priznala aneksiju i primila pod imenom naknade za državna dobra u Bosni i Hercegovini sumu od dva i po miliona turskih lira.

Trojni sporazum predlagao je da se ova povreda Berlinskog ugovora raspravi na jednoj konferenciji sila. Austro-Ugarska, podržavana Nemačkom, nije na to pristajala, osem ako bi se pre konferencije postigao potpun sporazum o svima pitanjima, o kojima bi se raspravljalo i ako bi se aneksija priznala kao svršen čin (fait accompli). Završivši spor s Turskom, Austro-Ugarska je nameravala da ratom učini Srbiju bezopasnom za dugo vremena. Najpre je pomišljao baron Erental da podeli Srbiju između Austro-Ugarske, Rumunije i Bugarske, ali se bojao otpora Evrope. Docnije je ostao kod namere da je vojnički slomi, da joj nametne veliku ratnu štetu (500 miliona), koju bi otplaćivala za dugi niz godina, a dotle bi Austro-Ugarska držala Beograd kao zalogu. Prestolonaslednika Franca Ferdinanda i ratnu stranku podržavao je nemački car Viljem II. Oni su hteli izazvati preventivni rat. Internacionalna i vojna situacija činila im se vrlo povoljna. Bojali su se da im se drugi put neće ukazati takva prilika.

Rusija nije bila vojnički spremna za rat. To su uvideli kako njeni merodavni faktori tako i saveznici a i centralne sile. Antanta nije smela dopustiti da tada dođe do rata koji su želele centralne sile. Nemačka je stavila 21 marta 1909 u Petrogradu pitanje „kao poslednji iskren pokušaj“ i tražila je jasan i odlučan odgovor, da li Rusija pristaje bez rezerve da se ukine član 25 Berlinskog ugovora. Antanta je shvatila ovo pitanje kao ultimatum. Rusija je popustila, a Engleska je posredovala kod Austro-Ugarske da se nađe zgodna formula za izjavu Srbije i da se izbegne napadaj Monarhije na Srbiju, pošto su austro-ugarske vojne mere bile uzele opasne razmere. Erental je protiv engleske blaže formule proturio svoju oštriju.

Izjavom od 31 marta 1909 priznala je Srbija da svršen čin u Bosni i Hercegovini ne tangira njena prava i da se obavezuje da će prestati s protestima, da će demobilisati vojsku i dobrovoljce, sprečiti obrazovanje novih neredovnih četa i živeti u dobrim susedskim odnosima s Monarhijom.

Tako Srbija nije dobila ni traženi minimum kao kompenzaciju, naime teritorijalni ili železnički spoj s morem, koridor do mora istočnom stranom Bosne i Hercegovine. Ali, moralni prestiž Srbije jako se digao i u očima Jugoslovena i u stranom svetu. Ona se afirmirala kao jugoslovenski Pijemont i postavila je pred Evropu jugoslovensko pitanje i protiv Austro-Ugarske kao što ga je 1876—1878 stavila protiv Turske. Aneksionom krizom razvilo se srpsko pitanje kao spor između obe grupe velikih sila, kao važan deo njihovih protivnosti. Ono je postalo opšte evropsko pitanje.

U odnosu prema Austro-Ugarskoj formulisao je naučni i nacionalni radnik Jovan Cvijić srpski nacionalni program u raspravi „Aneksija Bosne i Hercegovine i srpski problem“ ovim rečima: „Srpski se problem mora rešiti silom. Obe srpske državice moraju se poglavito vojno i prosvetno najživlje spremati, održavati nacionalnu energiju u zavojevanim delovima srpskog naroda i prvu, iole povoljnu, priliku upotrebiti da raspravljaju srpsko pitanje s Austro-Ugarskom.“

Rusija je pomogla finansiskom transakcijom da se završi i pitanje između Bugarske i Turske, a Krit je morao da nastavi svoju akciju za ujedinjenje s Grčkom, dok to ujedinjenje nije provela grčka vlada pred početak balkanskog rata u oktobru 1912.

Neuspeh mladoturskog režima.[uredi]

Novi mladoturski režim u Turskoj s početka je umirio i evropske sile i hrišćane. I komitska akcija je počela popuštati. Mnogi hrišćanski poslanici u novom otomanskom parlamentu od 17 decembra 1908 pristali su uz mladoturke. Ali, staroturci podigoše kontrarevoluciju u Carigradu, u alrilu 1909, i sultan im se pridruži. Uz mladoturke pristade solunski i jedrenski kor i komitske vojvode te posedoše Carigrad i zbaciše Abdul-Hamida II, a podigoše na presto Mehmeda V (27 aprila 1909—1918).

Novom režimu su ostali i dalje protivni staroturci i uleme, a ubrzo su to postali i neturski muslimani Arabljani i Arbanasi i svi hrišćanski narodi. Oni su se razočarali kad su videli da su mladoturci šoviniste, koji hoće da provedu centralizaciju i da nature turski jezik i otomanski nacionalni osećaj svima podanicima, a da nisu slobodoumne demokrate. I mladoturske reforme, osobito vojne, udarile su na finansiske zapreke. Mladoturci potražiše zajam u Evropi i nađoše ga u Nemačkoj i Austriji 1909. Tako se mladoturski režim u unutrašnjosti odvojio od naroda, a u spoljnoj politici se vezao politički i finansiski za centralne evropske sile. Turska je u velikom grupisanju Evrope, prirodno, stala u front protiv nacionalnog načela, zajedno s Austro-Ugarskom, dok je srpski narod složno stajao na drugom frontu. Srpsko pitanje u Turskoj imalo se rešavati u zoni između ta dva evropska diplomatska fronta.

Mladoturci su, od novembra 1909, tražili savez s Austro-Ugarskom, koji bi se eventualno proširio i na Rumuniju. Nemačka je prikriveno radila na tom da dođe do vojne konvencije između Turske i Austro-Ugarske da bi se proširio krug centralnih sila. Rusija, još nespremna za rat, nastojala je da ostvari savez balkanskih država, uključivši u to i Tursku, da tako spreči njen prilazak trojnom savezu i da ujedini ceo Istok pod svojim pokroviteljstvom. Rusija je čak predlagala Austro-Ugarskoj da njih dve garantuju novi turski režim. Ni Austro-Ugarska ni Porta nisu htele da tim putevima otvore vrata ruskom uticaju na Istoku. Ni Austro-Ugarska se nije htela vezati s Turskom prema kojoj je imala ekspanzionističkih težnja. Ali, ona je radila da onemogući balkanski savez s pomoću Bugarske, s pomoću sporazuma s Rusijom i s pomoću saveza Turske s Rumunijom, ali sve bez uspeha. Glasovi o vojnoj konvenciji Turske s centralnim silama i s Rumunijom, nisu se obistinili, ali su izazvali uzbuđenje kod člana trojnog saveza Italije koja je stajala pred svojim poduzećem protiv turskog Tripolisa.

Italija je rano počela osiguravati u saveznom ugovoru s Austro-Ugarskom svoje pretenzije na drugoj obali — altra sponda — Jadrana. Ugovoreno je da jedna od njih može vršiti okupacije na Balkanu i na jadranskim i egejskim ostrvima samo po sporazumu s drugom po načelu da druga dobije naknadu za svaku korist koju bi jedna od njih postigla u toj domeni. Aneksija Bosne i Hercegovine prošla je bez prethodnog sporazuma s Italijom o naknadi. Italija nije mogla smatrati svojevoljno povlačenje austro-ugarskih garnizona iz Novopazarskog Sandžaka kao naknadu. Vojni krugovi Austro-Ugarske smatrali su Italiju kao neopravdanu prepreku svojoj ekspanzionističkoj politici na Balkanu pa su stoga odnosi među ta dva saveznika bili često zategnuti. Prestolonasledniku Francu Ferdinandu bliski šef generalnog štaba Konrad fon Hecendorf (od 1906) predlagao je konsekventno da se povede preventivni rat protiv Italije, da bi se uklonila talijanska smetnja austro-ugarskoj ekspanziji na Balkanu.

Italija je u ugovorima s Francuskom, Nemačkom i s Rusijom dobila priznanje svojih aspiracija na Tripolis. Na sastanku Nikole II i Viktora Emanuela III u Rakoniđiju, u oktobru 1909, ugovorili su Đoliti i Titoni s Izvoljskim, pored priznanja talijanskih aspiracija na Tripolis, o Balkanu: da će pri eventualnim promenama primeniti načelo narodnosti.

Osigurana diplomatski, Italija je povela dug i težak rat za Tripolis, 1911—1912. Tek kad je Turska bila pritešnjena balkanskim hrišćanskim državama, uoči balkanskog rata, uspela je Italija da dobije Tripolis mirom s Turskom u Lozani (Ušiju) 18 oktobra 1912.

Mladoturski režim pretrpeo je i druge neuspehe. Pokolji Jermena, ustanci u Libanonu, Jemenu i Albaniji pokazali su da se Turska ljulja na svima krajevima. Šefket-Torgut-paša uspeo je 1910 da potuče i pokori pobunjene Arbanase, ali dve godine docnije izbila je pobuna i u vojsci i među Arbanasima. Arbanasi su zauzeli Prištinu i Skoplje (leti 1912) i naterali su sultana da raspusti mladoturski parlament.

Mladoturci su brzo izgubili simpatije i makedonskih Slovena. Komitska akcija se obnovila. Bugari su izazivali Turke da bi vršili pokolje i da bi se tako diskreditovali pred Evropom kao i u Jermenskoj. Turci su zaista na bugarske atentate bombama u Štipu 1911 i u Kočanima 1912 odgovorili pokoljem.