Два се тића побратила
| ←Што ми вене... | Два се тића побратила Писац: Лаза Костић |
(Из драме Максим Црнојевић)
Два се тића побратила, до два сокола,
Посред боја, посред мила, посред покоља,
Крили су се загрлила побратима два,
У бој лете, ране љуте храна су им сва.
Тако тићи загрљени прелетају свет:
Бела једна голубица сусрете им лет.
Дивна беше, сјајна беше, рајски беше цвет,
Превари се соко сиви, чаром обузет.
Оста соко у опсени голубичиној,
Дуго није побру вид’о, дуго није бој;
Дуго није, — једва, једва даде им се срест’ —
Ал' му побра не познаде побратимску свест!
Перје му је сагорело, што ће незнаник?
А голупче бегат’ стаде, непознат јој лик.
Перје му је сагорело милујући плам:
Милујући у три душе оста соко сам!
Извор
[уреди]- Поповић Богдан: Антологија новије српске лирике, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 83
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.
|