Што ми вене...
| Што ми вене... Писац: Лаза Костић |
Што ми вене моја драга,
што ми бледи, што ми клеца?
Што ми дркће моја снага,
што ми плаче, што ми јеца?
Твоје очи, плакајнице,
то су мени двоје двери,
а твоје је сетно лице
иконостас мојој вери.
Иза њега љубав вири,
свештеника свештениче
у рукама сјај путири,
света капља де претиче.
Па кроз двери путир пружа,
кроз двери се капље лију,
нек се крепи жељна душа -
то су сузе из очију.
Света росо неба мога,
еј! та ја те давно чека',
из истока бесмртнога
да причестим пола века.
Ох! ал' што ми моја драга,
што ми дркће, што ми клеца?
Што ми клону моја снага,
што ми плаче, што ми јеца?
Одбиле се бисер-сузе,
од две мајке два младенца,
без сватова састају се,
без песама и без венца.
Без сватова и без свега,
ево, душо, венчаће се,
на усти их љубав чека,
свештеника сваштениче.
На усти ти љубав дише,
од усана олтар ствара.
- Та пољубац твој мирише
баш ко тамјан са олтара!
Па глени их, душо, глени,
од среће су обамрли,
једно вели: оди мени!
А друго га већем грли.
Та не бриши суза с браде:
то су, душо, двоје драги';
Не мори их сретне, младе,
у љубавној првој снаги!
Не мори их, та не мори!
Плачи душо, плачи, плачи!
Нек се које још разгори,
нек им свати буду јачи.
Ох! та плачи, моје драго,
и мени се очи муте,
та и ја би навек плако
да ми сузе тако слуте.
Извор[уреди]
- Гавриловић Зоран, Антологија српског љубавног песништва, „Рад“ Београд, 1967, стр 78-80
|