Gospođa ministarka/Drugi čin
Ista soba, samo sada bogatija nameštajem koji je bez ukusa razmešten.
I
ČEDA, štamparski šegrt
ČEDA (sedi za malim stočićem na kome je telefon i završava razgovor): Gospođa ministarka nije momentano kod kuće. . . Ne!... Kako? ... Pa, pravo da vam kažem, ja ne znam kad prima .A, zvala vas je?... To je druga stvar. Pa onda izvolite u koje doba želite, ona će, izvesno, kroz koji čas biti kod kuće. — Molim za vaše ime? Dr Ninković, sekretar Ministarstva spoljnih poslova. — Lepo, ja ću reći, a vi izvolite! (zatvara telefon.)
ŠTAMPARSKI ŠEGRT (donosi pakete): Evo, molim, vizitkarte.
ČEDA: Je l' plaćeno?
ŠEGRT: Jeste! (predaje mu šest kutija)
ČEDA (iščuđava se): Oho! Pa koliko je to
ŠEGRT: Šest stotina.
ČEDA: Šest stotina?!!!...
ŠEGRT: Toliko je gospođa poručila.
ČEDA: Dobro, dobro, idi!...
ŠEGRT (ode).
II
ČEDA, DARA
ČEDA (otvori paket, vadi jednu vizitkartu i slatko se smeje).
DARA (nailazi iz sobe): Šta se ti tako slatko smeješ?...
ČEDA: Ama, kako da se ne smejem? Čitaj, molim te! (daje joj vizitkartu.)
DARA (čita): Živana Popović ministarka«. (govori.) Pa šta?
ČEDA: Kako — pa šta? Otkud se na kartama piše: ».ministarka«! Kao da je to zanimanje: ministarka.
DARA: Pa kad ona neće nikog da zapita, no sve sama radi.
ČEDA: Pa onda — šest stotina vizit karata! Koliko godina misli ona da će biti ministarka? Ili misli možda da svoje vizit karte rastura po narodu kao proklamacije?
DARA: A, vidiš, napisala Živana.
ČEDA: Pa da, gospa Živka joj prosto, nije ministarsko ime. A gde je ona, boga ti, od jutros?
DARA: Kod zubnog lekara.
ČEDA: Šta će tamo?
DARA: Šta znam ja, opravlja zube. Već četiri dana ide svaki dan.
ČEDA: Tražio je neki sekretar Ministarstva spoljnih poslova na telefonu.
DARA: Jesi li ti razgovarao sa ocem?...
ČEDA: Jesam, ali s njim ne vredi razgovarati. Njega je tamo neki ludi vetar ubacio u ministre, a nije za to rođen. Za ministra se mora, brate, roditi. Zamisli, molim te, on hoće i da bude ministar i da ostane čist. Nije nego, još nešto! Ja mu lepo kažem: »Vi ne možete pa ne možete da mi date obećani miraz, e pa evo vam sad prilika: izradite mi jedan privredni zajam kod Klasne lutrije Ti privredni zajmovi niti se upotrebljavaju na privredu niti se vraćaju državi.
DARA: A šta on kaže?
ČEDA: Veli: neće on da se prlja, hoće da ostane pošten čovek.
DARA: Pa to je lepo! Što mu zameraš?
ČEDA: Ama, to je lepo u teoriji, ali u praksi nije.
DARA: Zar ne umeš što drugo da smisliš?
ČEDA: Pa već docnije, ako bude trebalo, smisliću ja još štogod, ali najpre treba ovo ostvariti.
DARA: Ne ostaje ti ništa drugo nego opet s majkom da razgovaraš.
ČEDA: Samo kad bi se s njom moglo čestito razgovarati,
III
PREĐAŠNjI, G-ĐA ŽIVKA
ŽIVKA (dolazi spolja pod šeširom, a za njom jedan fotografski šegrt nosi preko ruke haljinu uvijenu u beli čaršav): Metni ovde!
ŠEGRT (ostavi haljinu preko stolice).
ŽIVKA: Tako, sad možete ići!
ŠEGRT (ode).
DARA: Gde si, boga ti, nosila tu novu haljinu?
ŽIVKA: Fotografisala sam se; dvanaest kabinet i jedna velika za izlog. A bila sam i kod zubnog lekara. Je li me tražio ko?
ČEDA: Donete su vizitkarte.
DARA: Zaboga, majka, šta će ti šest stotina?
ŽIVKA: Kako šta će mi? Tolika familija, pa moram svakom da dam za uspomenu i inače, potrošiće se to za tri godine. Je l' te, deco, a primećujete li vi štogod na meni?
ČEDA: Ništa?...
ŽIVKA: A kad se nasmejem? (smeje se)
ČEDA: Zlatani zub.
DARA: Zaboga, mama, pa tebi je taj zub bio potpuno zdrav.
ŽIVKA: Pa bio je zdrav, dabome.
DARA: Pa što si navukla zlato na njega?
ŽIVKA: Nego! Kakvo je to pitanje? Zar gospa Draga ima zlatan zub, zar gospa Nata ima dva zlatna zuba, pa čak i gospa Rosa protinica ima zlatan zub, a ja da ga nemam!
ČEDA: Pa da, otkud ima smisla to: ministarka, a da nema zlatan zub!...
ŽIVKA: Pa dabome! Kad dođe tako neko otmeniji u posetu, pa se u razgovoru nasmejem, a mene čisto sramota.
ČEDA: Sasvim!
ŽIVKA: Ne znam samo, da l' bi lepo stajalo da i s desne strane napravim jedan zub?
ČEDA: To bi lepo bilo zbog simetrije.
ŽIVKA: Niko me na telefonu nije tražio?
ČEDA: Jeste. Neki dr Ninković.
ŽIVKA: Je l' reko da će doći?
ČEDA: Jeste.
ŽIVKA: Baš dobro!
DARA: Ko ti je to opet?
ŽIVKA: Sekretar Ministarstva spoljnih poslova. Daro, dete, odnesi, boga ti, tu haljinu, metni je u orman. Čekaj, ponesi i šešir. (skida) I onako imam sa tvojim mužem da progovorim reč-dve.
ČEDA: Vrlo dobro, i ja imam s vama da razgovorim reč-dve.
DARA (uzme haljinu sa stolice i šešir pa odlazi).
IV
ŽIVKA, ČEDA
ČEDA (kad su ostali sami): Ja sam se rešio, majka, da definitivno uredim stvar.
ŽIVKA: Vrlo dobro, a i ja sam se baš rešila da definitivno uredim stvar.
ČEDA: Ja sam, dakle, rešio da vi još danas razgovarate sa ocem...
ŽIVKA: Čekaj, čekaj da ja prvo tebi kažem šta sam ja rešila. Ja sam, vidiš, dragi moj zete, rešila da uzmem moju ćerku natrag.
ČEDA: Kako da je uzmete natrag?
ŽIVKA: Tako, da se ti lepo p ljucki izvučeš iz ove kuće i da ostaviš ženu.
ČEDA: Kako, molim vas?
ŽIVKA: Pa tako de, što se iščuđavaš? Da napustiš ženu i ona tebe da napusti.
ČEDA: Tako. A zašto to, moliću?
ŽIVKA: Tako! Nije opa za tebe. Ona je sada sasvim drugo nešto nego što je bila kada si je uzeo za ženu.
ČEDA: Je l' ts? Gle, molim vas, ko bi to reko?!
ŽIVKA: I ona sad može da nađe mnogo bolju priliku nego što si ti!
ČEDA: Kako, molim?... Recite to još jedanput.
ŽIVKA: Ama, šta se ti tu vazdan iščuđavaš? Mogu da nađem za nju bolju priliku, pa eto ti.
ČEDA: Tako! E, sad razumem!
ŽIVKA: Pa nema tu, brate, šta da se buniš. Evo, razmisli sam, šta si ti i ko si ti: jedna obična vucibatina...
ČEDA (uvređen): Gospođo ministarka!...
ŽIVKA: Ama de, mi ovo razgovaramo prijateljski i familijarno, i ja tebi to sasvim familijarno kažem da si vucibatina. Jer, eto, šta si ti svršio — ništa. Niti imaš škole, niti znaš jezike; triput si dosad otpuštan iz službe. Zar nije?
ČEDA: Dozvolite...
ŽIVKA: Hoćeš da kažeš: kad si takav, što smo dali dete za tebe? E pa tako, vidiš, zakačio si se za nju, a mi tada nismo bili bogzna šta, a devojka zamakla u godine a zaćorila, pa eto tako sludovasmo. Bilo što je bilo, šta ćeš mu, ali — ako se stvar može popraviti, treba je popraviti.
ČEDA: Ama, koga da popravite?
ŽIVKA: Tebe ne, ne boj se! ... Nego stvar... Zato sam ja i smislila da mi tebe najurimo.
ČEDA: Tako! A to ste vi smislili?
ŽIVKA: Ja, dabome! Tebe da najurimo, a Daru da udamo kao što joj priliči.
ČEDA: Divan plan. Istina, račun je napravljen bez krčmara, ali svejedno. A šta bi vi, gospođo ministarka, rekli kad bi vam ja rekao da ne pristajem na sve to?
ŽIVKA: Pa ti, ako si pametan čovek, i ako zrelo razmisliš, uvidećeš i sam da je ovako za tebe bolje. Mogao bi čak da dobiješ klasu, ako se lepo i familijarno sporazumemo.
ČEDA: Ja ne prodajem ženu za jednu klasu.
ŽIVKA: Pa dobro de, kad si baš zapeo, neka bude dve klase.
ČEDA: Ama, kako vi to, kao da smo na vašaru? Molim vas, recite vi meni, mislite li vi ozbiljno sve ovo što govorite?...
ŽIVKA: Pa ozbiljno, dabome! Ovaj zubni lekar, kod koga sam nameštala zub, primio se za provodadžiju i već je razgovarao sa čovekom.
ČEDA: Ima, kako to, kod mene živog, pa već razgovarate s čovekom?
ŽIVKA: Boga mi, pravo da ti kažem, neću ja za tvoju ljubav da ispustim ovako lepu priliku.
ČEDA: Gle' te, molim vas! A sme li se bar znati ko je taj budući zet?
ŽIVKA: Počasni konzul.
ČEDA: Kako?
ŽIVKA: Tako, počasni konzul Ni... Čekaj, molim te. (vadi iz tašne jedno ceduljče i čita) Počasni konzul Nikarague.
ČEDA: Gospode bože, ko vam je to opet?
ŽIVKA: Čovek iz diplomatije i onako od reda, kao što i priliči jednoj ministarskoj ćerki.
ČEDA: E, to mi je milo! A šta je inače taj Nikaragua?
ŽIVKA: Koj' Nikaragua?
ČEDA: Pa taj vaš budući počasni zet?!
ŽIVKA: Kako šta je, pa konzul!
ČEDA: Ama, počasni konzul. Ne može se tek od toga živeti. Ko je još od počasti živeo? On mora imati neko zanimanje? ...
ŽIVKA: Pa inače je kožarski trgovac.
ČEDA: Uf, ala to nešto smrdi!
ŽIVKA: Nego kao ti, što niti smrdiš niti mirišeš. Kamo sreće da si ti kožarski trgovac!
ČEDA: Ono, kako vašem Raki trebaju svake nedelje nova pendžeta, bilo bi dosta dobro.
ŽIVKA: Gledaj ti svoja pendžeta!
ČEDA: A je l' te, -molim vas, smem li znati kako je ime Nikaragui?
ŽIVKA: Ama, kakav Nikaragau, ubio te bog!
ČEDA: Pa taj vaš zet.
ŽIVKA: A, za njega pitaš. Ime mu je Rista Todorović.
ČEDA: Dakle, Rista? E, to je lepo, to je odista lepo. A, velite, zubni lekar provodadžija?
ŽIVKA: Pa jeste, on!
ČEDA: Slušajte, pa poručite provodadžiji da dođe k meni da progovorimo. Recite mu vrlo ćemo se lako sporazumeti jer smo od istog zanata, i ja znam da vadim zube.
ŽIVKA:Ti?
ČEDA: O, te još kako! Prednjake vadim po nekoliko odjedanput, a kutnjake po jedan, ali kad jedan izvadim, sve ostale zaljuljam. Pa zato baš i kažem, recite vašem zubnom lekaru nek dođe k meni.
ŽIVKA: Nije potrebno, jer stvar je već potpuno uređena. Danas će već doći mladoženja na viđenje sa devojkom.
ČEDA: Ama, kojom devojkom?
ŽIVKA: Pa sa tvojom ženom.
ČEDA: I doći će ovamo Nikaragua da je gleda?
ŽIVKA: Razume se!
ČEDA: E, to je lepo! Slušajte, pa treba kazati devojci da se obuče. A, šta mislite, treba li i ja da se obučem?
ŽIVKA: Ama, šta ćeš mi to? Udaj se ti za tvoj račun, ako ti treba, a nas ostavi na miru.
ČEDA: Sasvim, pravo kažete, ja ću se udati za svoj račun! (ščepa šešir) Ja ću vas zvati u svatove! (ode naglo)
V
ŽIVKA, sama
ŽIVKA (prilazi telefonu; vadi iz tašne jednu cedulju na kojoj je zapisan dotični telefonski broj):... Je l' to centrala?... Dajte mi, molim vas (gleda u cedulju) 5872.... alo... Je l' to fotograf Pešić?... Vi ste?... Ovde je gospa Živka ministarka. Je l' te molim vas, nisam vas ni pitala, kad će biti gotove slike? ... Tako.... a ne može ranije?... Al' gledajte, molim vas, ako potraži koji strani list, moju fotografiju, pa da bude lepo. Znate kako je to za inostranstvo!...
VI
ŽIVKA, UČITELjiCA. RAKA
UČITELjiCA (matora devojka u sako-kostimu, podšišane kose s naočarima na nosu, ona ispada uzbuđena iz sobe)
RAKA (dolazi za učiteljicom).
UČITELjiCA: Pfuj! Pfuj! Šoking?! ...
ŽIVKA: Šta je, zaboga?! ...
UČITELjiCA: Nemoguće, nemoguće, gospođo, raditi sa ovim čovekom. To je nevaspitano i bezobrazno derište, da ja prosto ne mogu više da podnesem.
ŽIVKA: Ali šta je, zaboga?
UČITELjiCA: Izvolite, pitajte ga. Meni je odvratno i da vam kažem šta je taj čovek kadar da kaže!
ŽIVKA (Raki): Govori! Šta si joj kazao?
RAKA (on je obučen u belo mornarsko odelo sa kratkim nogavicama te mu se vide gola kolena): Baš ništa!...
UČITELjiCA: No! E to već prelazi sve granice. Ne bih nikad inače, al' moram reći, zamislite, opsovao mi mater.
ŽIVKA: Nesrećni sine, zar učiteljici engleskog jezika da psuješ mater?
RAKA: Nisam!
ŽIVKA: Jesi, nesrećniče; jesi ubio te bog da te ne ubije! I zašto da joj psuješ mater? Zar ona tebe uči i vaspitava, a ti da joj psuješ mater? Zašto, 'ajde kaži mi zašto?
RAKA: Pa kad ona mene tera da izgovorim deset puta reč: »rešons lajzejšn«!
ŽIVKA: Pa izgovori? ...
RAKA: Jes', izgovori. Misliš ti lako je to. 'Ajd neka ona kaže deset puta: »Ture bure valja. bula Ture gura; niti Ture bure valja, niti bula Ture gura!« 'Ajd' neka izgovori to deset puta, pa evo ja pristajem keka mi opsuje i oca II majku.
UČITELjiCA: Pfuj!
ŽIVKA: Marš, stoko jedna! Zar je za tebe vaspitanje! I ja još sirota hoću da pauči engleski da bi se mogao igrati sa decom engleskog konzula, a on, kakav je, mogao bi opsovati oca II samome engleskome konzulu. Napolje, bitango, vuci mi se ispred očiju!...
RAKA (izlazeći): Zar sam ja lud da krham vilice sa tim tvojim engleskim jezikom? (ode)
ŽIVKA (učiteljici): Izvinite gospođice, molim vas. Dođite vi sutra opet.
UČITELjiCA (buni se): Ah, nemoguće je raditi s tim čovekom.
ŽIVKA: Ama dođite vi samo, a taj će čovek već dobiti svoje.
UČITELjiCA: 'Ajde! Službenica! (odlazi)
VII
ŽIVKA DARA
ŽIVKA (ode levim vratima): Daro! (jače) Daro!
DARA: (dolazi): Šta, Čeda otišo?
ŽIVKA: Da, otišao! Uredila sam stvar sa njime.
DARA: E, kako?
ŽIVKA: Saopštila sam mu da je pod današnjim danom razrešen dužnosti.
DARA: Kakve dužnosti?
ŽIVKA: Pa dužnosti muža.
DARA: Ja te ništa ne razumem. Otkako si ministarka, ti sve nekim zvaničnim jezikom govoriš. Od čega si ga razrešila?
ŽIVKA: Rekla sam mu da od danas nije više tvoj muž. Eto ti, je l' razumeš sad?
DARA: Kako?!... A zašto?
ŽIVKA: Zato što se javila jedna vrlo lepa prilika za tebe.
DARA: Kakva prilika, pobogu, majka?!...
ŽIVKA: Odlična. Čovek od reda, kao što i priliči. Počasni konzul! Ni... ne mogu da se setim čiji je konzul; ali za tebe je svejedno. Inače, Rista Todorović, trgovac.
DARA: Bože, majka, pa zar ja nisam udata!?
ŽIVKA: Jesi, al' to ćemo da izbrišemo. Zar ne vidiš i sama da on nije prilika za tebe? Niko i ništa, čovek kome je jedino zanimanje: zet.
DARA: On je činovnik, majka!
ŽIVKA: Mors, kakav činovnik! Čas u službi, a čas napolje. Jesmo li triput dosad trčali za njega da ga spasavamo? Nego tako, zaćorila si se, a mi popustili, pa sad trljamo glavu od brige. Dobro, što smo dosad trpeli, pije nam se moglo drukčije pa smo trpeli. Ali sad, boga mi, može nam se, pa ne moramo više da trpimo.
DARA: Mama, zaboga, mama, šta ti govoriš! A pitaš li ti, boga ti, mene: pristajem li ja?
ŽIVKA: Pa ne pitam te. Čekam da vidiš najpre mladoženju, pa ću onda da te pitam.
DARA: Ama, ostavite se vi mladoženje. Pitajte vi najpre pristajem li ja da napustim muža.
ŽIVKA: Pa kad nije za tebe prilika...
DARA: A bio je, je li, prilika kad nisam bila ministarska ćerka?
ŽIVKA: Nije ni onda.
DARA: Za -mene jeste.
ŽIVKA: A ti ga uvij u pamuk pa ga metni pod jastuk i čuvaj ga. Meni ne treba, i da znaš, od danas nije više moj zet.
DARA: Al' je moj muž!
ŽIVKA: Tako ti boga, zar ti odista ne bi napustila tu vucibatinu?...
DARA: Samo u slučaju kad bi znala da me vara.
ŽIVKA: Pa varate!
DARA: Ko to kaže?
ŽIVKA: Pa, muško je, mora da vara ženu. Tako je to od boga.
DARA: Kad bih to znala!
ŽIVKA: E, pa nek smo živi i zdravi, pa ćeš znati i to!
DARA: Do god se ne uverim, ne verujem, pa eto ti!
ŽIVKA: E pa uverićeš se!
DARA (udari u plač): To nije istina, to vi samo tako kažete!
ŽIVKA: Gle sad, a što plačeš?
DARA: Nije nego da se smejem posle ovakvog razgovora. Plačem, dabome da plačem. (ode u sobu plačući)
VIII
ŽIVKA, ANKA, PERA
ANKA (na vratima): Moli vas Pera pisar da ga progonite.
ŽIVKA: Neka uđe?...
ANKA (povlači se i propusta g. Peru).
ŽIVKA: Izvolite!
PERA PISAR (na vratima): Dozvoljavate li?
PERA: Svratio sam samo ako bi gospođa ministarka trebala kakve usluge?
ŽIVKA: Hvala. Zasad baš ništa.
PERA: I hteo sam da zamolim gospođu ministarku da me ne zaboravi. Ja ništa više ne tražim nego to da me gospođa ministarka ne zaboravi.
ŽIVKA: Nego, vidiš, sad mi baš pade na pamet! Vi znate moga zeta?
PERA: Kako ga ne bih znao, poznajem ga vrlo dobro.
ŽIVKA: Pa lepo, da li znate štogod onako bliže o njemu? Na primer: da li ima kakvu žensku s kojom je onako.... kako da kažem... pa de, onako?...
PERA: To ne znam, gospođo!
ŽIVKA: Ama, kako da ne znate, to muški među sobom moraju znati.
PERA: Izvinite, ali ja ne spadam u te muške što međusobno znaju te stvari.
ŽIVKA: Pa ipak, morali bi bar čuti štogod?
PERA: Verujte mi, gospođo ministarka, nisam ni čuo, a pravo da vam kažem, ja i ne verujem da je on takav.
ŽIVKA: Ama, nemojte vi »ne verujem da je takav«. A kakav će da bude nego takav! Zar nikad niste čuli ma šta tako o njemu?
PERA: Nisam, boga mi!
ŽIVKA: Ne mogu prosto da verujem!
PERA: Pa pravo da vam kažem, gospođo: on je dosad bio samo siromašni činovnik, mala plata, a znate kako je, ženske koštaju, pa kud bi tu siromašan činovnik sa malom platom, baš i kad bi hteo?
ŽIVKA: Pa to vi kao da hoćete da kažete, kad činovnik ima malu platu, mora da bude veran muž. E, to nije istina!
PERA: Pa ne kažem mora, ima ih dabome II sa malom platom pa se opet nekako spomognu.
ŽIVKA: Kako se spomognu?
PERA: Bože moj, šta znam ja, nisam nikad bio takav, al' znam za druge.... tako spomognu se.
ŽIVKA: Ama, kako se spomognu?
PERA: Pa tako eto.... Izvinite me, nezgodno mi je da govorim takve stvari pred vama.
ŽIVKA: Ama, govorite, de!
PERA (snebivajući se): Pa tako... na primer, ako u kući ima mlade služavke, ili tako nešto... jer sa malom platom...
ŽIVKA (udari se šakom po čelu): Pa razume se! Vidiš, nikad se na to ne bih setila! Pa, razume se! E baš vam hvala, dali ste mn dobru ideju.
PERA: Ja sam srećan, samo ako sam vam učinio uslugu, ma kakvu uslugu. Vi me, je l' te, nećete zaboraviti?
ŽIVKA: Ne brinite!
PERA: Vi ste upamtili moje ime: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (klanjajući se odlazi)
IX
ŽIVKA, ANKA
ŽIVKA (zvoni)
ANKA (dolazi): Molim.
ŽIVKA: Odite ovamo, malo bliže!(meri je znalački od glave do pete)
ANKA: Što me to, gospođo, tako posmatrate?
ŽIVKA: Reći ću vam. Kažite vi meni, Anka, kako vi onako stojite prema muškarcima?
ANKA: Bože moj, otkud ja znam kako stojim!
ŽIVKA: Htela sam da vas pitam, da li vas onako lako natrče muški?
ANKA: Pa, kako da vam kažem, gospođo, muški su muški, oni natrčavaju uopšte lako.
ŽIVKA: Pa jeste. I zato baš nešto mislim:
vi bi, Anka, mogli da mi učinite jednu veliku uslugu za koju bih vas ja bogato nagradila.
ANKA: Zašto me, gospođo! A kakvu uslugu?
ŽIVKA: Pa to... da natrči moj zet na vas.
ANKA: Iju! ...
ŽIVKA: Ama, ostavite vi »iju«, isto recite mi može li to da bude?
ANKA: Ali, zaboga, gospođo, otkud ja, nisam ja takva. Ju, kako bi ružno mišljenje imate o meni!
ŽIVKA: E, ako mi to svršite, onda, da znate, imaću lepo mišljenje o vama.
ANKA: Ju, kako bih ja to, vaš je zet ženjen čovek!
ŽIVKA: Pa ženjen, dabome, da nije ženjen, ne bih vam ja to ni govorila.
ANKA: Ja ne znam, gospođo, da li vi to mene okusite ?
ŽIVKA: Ama, šta imam da vas okusim? Potrebno mi je to, pa eto ti. I da znate, Anka, ako mi to svršite, dobićete dve klase.
ANKA: Ju, kakve klase?
ŽIVKA: Ama nije, pomela sam se. Dobićete povišicu plate i nateraću mog muža da vam iz Klasne lutrije da hiljadu dinara na privredne ciljeve.
ANKA: Ala bi to lepo bilo!
ŽIVKA: A šta mislite, hoće li on da natrči?
ANKA: Pa ne znam, ali znate kako se kaže: svi su muški jednaki.
ŽIVKA: Pa dabome!
ANKA: Samo, molim vas lepo, kažite vi meni da znam šta vi zahtevate od mene, šta ja treba da radim, dokle smem ići?
ŽIVKA: Idite dokle hoćete, što se mene tiče. Za mene je glavno da vi namamite moga zeta u vašu sobu i da ga ja kod vas zatečem.
ANKA: Da ga zatečete? Ju, gospođo, al' ja tu mnogo reskiram.
ŽIVKA: Šta reskirate kog đavola?
ANKA: Kako da ne, zaboga. Izaći će posle da sam ja kriva i sve će se na mene sručiti.
ŽIVKA: To ne brinite vi, to je moja briga.
ANKA: A ništa više ne tražite, samo da dođe u moju sobu?
ŽIVKA: Ono, dobro bi bilo ako bi mogli da udesite da skine kaput, da ga zatečem bez kaputa.
ANKA: Samo kaput?
ŽIVKA: Pa nego šta još?
ANKA: Pa to je bar lako, naložiću peć.
ŽIVKA: Zar sad, aprila meseca?
ANKA: Baš zato! Dakle, ništa ne tražite nego da dođe u moju sobu i da svuče kaput?
ŽIVKA: To je dovoljno za mene.
ANKA: Al' još jedanput da vas zamolim, gospođo, da ne ispadne posle kao da sam ja preotimala muža mladoj gospođi, pa na meni da se skrhaju kola.
ŽIVKA: Ama, kazala sam vam, ne brinite.
ANKA: Ako se mlada gospođa naljuti na mene?
ŽIVKA: U ovoj kući jedino ja imam prava da se ljutim i niko drugi.
ANKA: Pa dobro, najzad, ako je vaša volja...
ŽIVKA: A nadate li se da ćete uspeti?
ANKA: Bože moj, ne bih vam to mogla unapred reći. Nadam se, jer, znate kako je, ljudi lakše popuštaju no ženske.
ŽIVKA: Samo, razume se, sve to morate tako učiniti da se ne primeti da je namerno. I još nešto: potrebno je što pre, što je moguće pre.
ANKA: Računajte na mene, gospođo, što god mogu učiniću.
ŽIVKA: E. 'ajde, boga vam, pa mi javite.
ANKA: Hoću, gospođo! (odlazi)
ŽIVKA, VASA
ŽIVKA (zadovoljno seda u fotelju).
UJKA VASA (dolazi spolja): Dobar dan, Živka.
ŽIVKA: O, to si ti, Vaso, otkud ti?
VASA: Kako otkud ja? Pa ko će da ti dođe ako neću ja? Baš sad uz put sretnem gospa Vidu, prija-Draginu svekrvu, pa mi veli: »A što ste se vi tako poneli, gospodine Vaso, zato valjda što ste ministarska familija!«
ŽIVKA: A šta imaš ti da se poneseš?
VASA: E, pa kako šta imam! Ujak sam ti, najbliži sam ti, pa dabome i mene zbog tebe čestvuju. Znaš li, Živka, sedimo tako u kafani, pa ja ustanem pa kažem: »Odoh ja malo do moje sestričine, ministarke, na jednu kafu!« A oni oko stola svi skidaju kapu. »3bogom, gospodin-Vaso!« — »Prijatno, gospodin-Vaso!« — Hoćemo li se videti sutra, gospodin-Vaso?« A meni, pravo da ti kažem, milo i onako prijatno mi kao da me neko golica po trbuhu.
ŽIVKA: Pa jest, može da bude prijatno! VASA: Ama, otkad ja čekam da neko iz naše familije onako... kako da kažem... da odskoči, brate, da se čuje, da se vidi i da se proslavi. Zar tolika familija pa niko, gde bi to bilo! Mislio sam pre da će odskočiti Jova pop-Arsin. Bio je bistro dete i imao je onako nečeg gospodskog na sebi. I sećam se baš, uvek sam govorio: »Ovaj će naš Jova daleko da dotera!« Ali on, sto, ode na robiju. — Pa onda polagali smo velike pade i na Hristinu, tetka-Dacinu. Bila je lepa i nekako rođena za veliku gospođu. I lepo je učila škole, ali — pomete se nekako. Deveti joj mesec pao baš u vreme kad je trebala da polaže maturu. I posle toga gotovo da dignem ruke, kad jednog dana ti odskoči i uskoči u ministarke. Alal joj vera, Živki, reko sam mojoj Kati. Kažem ja da neko iz naše familije mora da ode visoko.
ŽIVKA: Pa jeste, samo ne vidim šta ima od toga familija što sam ja ministarka?
VASA: Bože, Živka, kako to govoriš; pa zar ti ne misliš malo da pogledaš i na svoju familiju?
ŽIVKA: Kako da pogledam?
VASA: Tako, da je zbrineš! Pa zašto si postala ministarka, ako nećeš svoju familiju da zbrineš? Nije da kažem da je to neka velika briga i da se ne može. Nikoga nemaš koji bi mogao biti državni savetnik, ili vladika, ili tako nešto; nego sve tako nešto, sitne želje, sitni zahtevi, pa je pravo, Živka, da ih zbrineš.
ŽIVKA: Taman, gde ću ja toliko njih zbrinuti!
VASA: Nemoj tako, Živka, slušaj ti mene što ti kažem. Jer upamti ovo: niko te na svetu ko može tako ocrniti kao familija; niko te na svetu ne može nagrditi i olajati kao što može familija. Kažu: opasno je kad koga dočepaju novine;more kakve novine, nisu one ni izdaleka tako opasne kao familija. Zato, znaš, bolje je dobro sa familijom. Pa, naposletku, i red je. Svaki ministar zbrine najpre svoju familiju, pa tek onda državu. Pa, naposletku, i preča mu je familija od države.
ŽIVKA: Ama, zar ti misliš, boga ti, da ja celu našu familiju uzmem na vrat?
VASA (vadi jednu cedulju): Pa i nema nas baš tako mnogo. Evo, ja sam napravio i spisak, pa nema nas više od devetnaest.
ŽIVKA: Kakvih devetnaest, pobogu, Vaso, pa to čitava vojska! Koga si, boga ti, sve upisao?
VASA: (čita): Tetka Savka.
ŽIVKA: E, već ta tetka Savka, pozajmila mi dvesta dinara pa mi se ovde popela. Vratiću joj tih dvesta dinara, pa eto, to je dosta za nju učinjeno.
VASA (čita): Prija Soja.
ŽIVKA: Nju briši. Ona je rekla za mene da sam alapača.
VASA: Pa nemoj tako, Živka; to je rekla pre, dok nisi bila ministarka, a sad, evo ja te uveravam, ne bi tako nešto za živa boga kazala. A posle i nemoj tako da meriš reči u familiji. Eto i ti si za mene pre rekla da sam kafanski klupoder i lopuža, al' vidiš — ja to nisam primio k srcu. Nisam ti, istina, zbog toga dolazio u kuću, ali čim si postala ministarka, ja sam prvi dojurio da ti čestitam.
ŽIVKA: A koga si još zapisao?
VASA: Tetka Daca i njena ćerka Hristina.
ŽIVKA: Je l' ona što je položila maturu?
VASA: Jeste.
ŽIVKA: Pa šta ona hoće? Položila je ispit, pa neka joj je na zdravlje.
VASA (čita): Jova Pop Arsin.
ŽIVKA: To je onaj s robije?
VASA: Jeste. (čita) Pera Kalenić.
ŽIVKA: Ko ti je to opet?
VASA: Ja ga ne poznajem, ali on kaže da nam je rod...
ŽIVKA (ponavlja u sebi): Pera Kalenić? Pravo da ti kažem, nikad nisam čula da nam je neki Pera Kalenić rod.
VASA: Ni ja Živka, ali on veli: »Ujka-Vaso, mi smo rod.«
ŽIVKA: Ama, je l' to rod otkako sam ministarka, ili je i ranije bio?
VASA: Nikad ga ranije nisam ni čuo ni video.
ŽIVKA: Pa dobro, ujka-Vaso, šta ti hoćeš sad sa tim spiskom?
VASA: Pa da ih primiš, Živka.
ŽIVKA: Koga?
VASA: Pa familiju. Da ih primiš da ti svaki kaže svoju želju i da vidimo šta može da se učini. Svi se žale kako su ti dolazili pa nećeš da ih primiš.
ŽIVKA: Ama, zar ceo taj spisak da primim? Pa to mi treba deset dana samo na to, a imam toliko posla da nemam kad ni čestito da ručam.
VASA: A trebalo bi da ih primiš. Ako ne može drukče, a ja, ako hoćeš, da ih skupim, pa sve najedanput da ih primiš. Eto to ako hoćeš?
ŽIVKA: Pa to bi još i moglo. Samo da se oni ne nađu uvređeni što ću tako u gomili da ih primim?
VASA: Ama, reći ću ja njima: zasad ne može drukčije. A ti ćeš docnije, dok odujmi navala, da ih prizoveš koj' put.
ŽIVKA: Pa eto, nek dođu sutra po podne.
VASA: Dobro, sutra! E baš ti hvala, Živka. Ne mogu pa miru da prođem od njih. Znaš, ja sam ti kao najbliži, pa oni sve mene: Šta je, ujka-Vaso, zar se Živki ne može ni prići? Okupili me kao da sam ja ministarka. Odoh, evo iz ovih stopa, da ih sve obiđem p da im urečem sastanak. Dakle, tako neka bude, za sutra?
ŽIVKA: Jeste! ...
VASA: To je najbolje. Iskupiću ih ja sve, celu familiju, pa ti učini sve što možeš, a ako ne možeš, a ti obećaj: znaš kako je, i obećanje je koj put dosta. E, 'ajde pozdravi Daru i zeta. Do viđenja! (ode)
XI
ŽIVKA, NINKOVIĆ
ANKA (pošto je Vasa otišao, unosi kartu).
ŽIVKA (čita): A, gospodin Ninković? Neka izvoli.
ANKA (propušta Ninkovića, a ona se povlači).
NINKOVIĆ (ispeglan, izbrijan, napudrovan; na nogama bele kamašne, na rukama rukavice, u rupi od kaputa cvet): Ljubim ruke, milostiva! (ljubi joj ruku) Bio sam slobodan, na vaš poziv...
ŽIVKA: Baš vam hvala! Izvolite sedite! Ja sam vas uznemirila...
NINKOVIĆ: Velika čast za mene!
ŽIVKA: Htela sam da vas zamolim za jednu uslugu.
NINKOVIĆ: Na mene možete, gospođo,. sa pouzdanjem računati. Že svi tu ta fe a votr dispozision!
ŽIVKA: Kažu da vi znate sva pravila... kako da kažem...
NINKOVIĆ: Pravila otmenog društva; l bon ton di gran mond. O gospođo, otmenost, to je gotovo atmosfera bez koje ja nisam kadar da dišem; otmenost je moja priroda.
ŽIVKA: Pa, znate, ja sam obavezna da primam. Mislim, znate, da stupim u veze i sa ovdašnjim stranim poslanicima, pa bih želela da uvedem u moju kuću otmenost.
NINKOVIĆ: To je lepo od vas i, verujte, dobro ste učinili što ste se meni obratili.
ŽIVKA: Pa, kazali su mi.
NINKOVIĆ: Gospođa Draga, dok je bila ministarka, nije htela ni najobičniji korak da učini dok se sa mnom ne posavetuje. Ja sam joj pravio jelovnik za večere, meni de dine, po mojem je ukusu namestila svoj budoar, ja sam joj uređivao žureve, ja joj birao toalete. Ja imam, znate, jedan naročito prefinjen ukus. Ep gu parfe.
ŽIVKA: Gle'te, molim vas, a ja baš sad mislim da pravim jednu večernju haljinu.
NINKOVIĆ (posmatra je znalački): Gris nale, belo grao, koje preliva u plavilo vedroga neba, krep de šin, sa nešto malo ružičastoga možda samo opervaženi rukav i rever ili možda džepovi u tonu... Ne znam, videćemo... Tek potrebno je nešto radi nijansiranja...
ŽIVKA: Ići ćemo zajedno kod moje krojačice.
NINKOVIĆ: Vrlo rado!
ŽIVKA: A šta mi još preporučujete kao otmenost.
NINKOVIĆ: Oh, da... to je glavno — se la šoz prensipal.
ŽIVKA: Baš sam danas namestila zlatan zub.
NINKOVIĆ: To ste dobro učinili, to je šik i daje šarm osmehu.
ŽIVKA: Izvolite vi meni samo reći što je otmeno i šta bi trebalo još učiniti. Sve ću ja to učiniti.
NINKOVIĆ: Znate li koju igru na kartama?
ŽIVKA: Znam žandara.
NINKOVIĆ: Ah! ... Vi morate naučiti bridž.
ŽIVKA: Šta da naučim?
NINKOVIĆ: Bridž. Bez bridža se ne da zamisliti otmena dama. Naročito vi imate nameru da prizivate i diplomatski kor, a diplomatski kor bez bridža, to nije diplomatski kor.
ŽIVKA: (kobajagi ubeđena): Pa, da!
NINKOVIĆ: Gospođa, razume se, puši?
ŽIVKA: Taman! Ne mogu čak ni dim da trpim.
NINKOVIĆ: I to, gospođo, morate naučiti, jer bez cigarete se ne da ni zamisliti otmena dama.
ŽIVKA: Juh, bojim se ugušiću se od kašlja.
NINKOVIĆ: Znate kako je: otmenosti radi čovek mora pogdešta i da podnese. Nobles obliž. I još nešto, gospođo, ako mi dozvolite samo da vas pitam?
ŽIVKA: Je l' to opet zbog otmenosti?
NINKOVIĆ: Da, gospođo, samo, pitanje je... kako da kažem... vi mi, je l' ts, nećete zameriti, pitanje je vrlo delikatno. In kestion tu ta fe diskret?
ŽIVKA: Molim!
NINKOVIĆ: Ima li gospođa ljubavnika?
ŽIVKA (iznenađena i uvređena): Kako? Ja, pa za kakvu vi mene držite?
NINKOVIĆ: Ja sam vam unapred rekao da je pitanje vrlo delikatno, ali, ako želite da budete otmena dama, in fam di mond, vi morate imati ljubavnika.
ŽIVKA: Ali ja sam poštena žena, gospodine!
NINKOVIĆ: Ekselan! Pa to je baš ono što je interesantno, jer kad nepoštena žena ima ljubavnika, to nije više interesantno.
ŽIVKA: No, samo mi još to treba.
NINKOVIĆ: Ja vas uveravam, gospođo, da samo tako možete biti otmena dama, dama od položaja, in fam di mond, ako igrate bridž, ako pušite, i ako imate ljubavnika...
ŽIVKA: Ju, teško meni! 'Ajde za taj bridž i za to pušenje kako-tako, ali za toga ljubavnika...
NINKOVIĆ: Pitali ste me i ja sam smatrao za dužnost da budem iskren i da vam kažem. Razume se, vaša je stvar kako ćete postupiti. Možete vi biti ministarka i bez bridža i bez cigarete i bez ljubavnika i uopšte bez otmenosti.
ŽIVKA: Pa dobro, a gospođa Draga je l' ona igrala bridž?
NINKOVIĆ: Razume se! Naučila je!
ŽIVKA: I pušila je?
NINKOVIĆ: Razume se.
ŽIVKA: I... ono?...
NINKOVIĆ: Da, gospođo, da, imala je ljubavnika.
ŽIVKA (zabavljajući se, vrlo radoznalo): A ko je to bio?
NINKOVIĆ: Ja.
ŽIVKA: Vi? A je l' gospa Nata bila otmena?
NINKOVIĆ: Još kako!
ŽIVKA: A ko je bio njen?
NINKOVIĆ: Opet ja.
ŽIVKA: Pa, kako to.... vi onako redom?
NINKOVIĆ: Čim kabinet da ostavku i ja dam ostavku.
ŽIVKA: A vi ste samo dok je osoba na vladi?
NINKOVIĆ: Pa da, gospođo! Dok je gospođa ministarka na vladi, ona mora biti otmena; čim nije više na vladi, ne mora biti otmena.
ŽIVKA: Pravo da vam kažem, to mi nikako ne ide u glavu.
NINKOVIĆ: Međutim, ništa lakše od toga. Od svega što sam vam kazao, bridž je najteži. Jer šta je pušenje — iskašljete se malo pa gotova stvar, a šta je ljubavnik — iskompromitujete se malo pa gotova stvar, ali bridž je, verujte, vrlo teška i komplikovana igra. En že kompliks, me tre distange.
ŽIVKA: Ali ja bih, gospodine, želela da ostanem poštena žena.
NINKOVIĆ: Pa ostanite, ko vam to brani!
ŽIVKA: Kako to »pa ostanite«, a ovamo bridž? Zar da igram bridž, pa da ostanem poštena?
NINKOVIĆ: Zašto ne?
ŽIVKA Ama, nije bridž. Nisam to htela da kažem, nego mi se, pravo da vam kažem, uzmutalo u glavi pa već ne znam šta govorim! Ne ide to meni u glavu što vi kažete, pa eto ti!
NINKOVIĆ: Vidite, gospođo, tu nije glavno imati ljubavnika radi sebe, već radi sveta. Potrebno je da se kompromitujete, ako hoćete da budete otmena dama. Voala, sa se l prensip fopdamental!
ŽIVKA: Ali, kako vi to mislite da se kompromitujem?
NINKOVIĆ: Potrebno je već na prvome, najskorijem žuru, bilo kod ove ili one dame, da postanete predmet razgovora. Da jedna dama, recimo, diskretno šapne onoj do sebe: »Ko bi to rekao za gospođu Živku?« — »Šta zaboga?« — da zapita druga dama. »Neverovatno« — da odgovori ona prva — »ali sam pouzdano čula... zamislite gospođa Živka preotela je gospodina Ninkovića od gospođe Natalije!«
ŽIVKA: Pa jes', tako će da se šapuće.
NINKOVIĆ: Ali, vrlo je verovatno, gospođo, da će biti i takvih koji će vas braniti. »Oh, ja to ne verujem, to nije moguće, ja poznajem gospa-Živku, nije ona takva!« E vidite, tima što brane valja zapušiti usta.
ŽIVKA: Kako? Zapušiti onima koji me brane?
NINKOVIĆ: Razume se! Njima treba zapušiti usta. Reći ćete: kako? Vrlo prosto i jednostavno. D'in manner bjei sempl! Vi morate uložiti sav svoj trud kod moga ministra da mi da klasu, da mi što pre da klasu. Istina, moj ministar će vam kazati: pa on je dobio klasu pre dva meseca, ali vi mu recite: to je bilo pod starom vladom, a potrebno je i pod ovom da dobije klasu. Reći ćete: a zašto? Zato, gospođo, što bi to najbolje zapušilo usta onima koji bi pokušali da vas brane, a kad njima jedanput zapušite usta, onda će se šaputati na sve strane.
ŽIVKA: Pa je l' to samo da se šapuće i ništa više?
NINKOVIĆ: Se sa! To je sasvim dovoljno! Se sifizan!
ŽIVKA (razmišlja): — Ako je samo da se šapuće!... A je l' te, molim vas, to je onako, samo za svet da budem nepoštena a za sebe da budem poštena?
NINKOVIĆ: Zašto ne? Može i tako? Sava osi.
ŽIVKA: Čudnovata ta otmenost! Biva da su žene za svet poštene a za sebe nepoštene, a ovo sasvim naopako! Pa dobro je l' vi i moj ljubavnik da budete?
NINKOVIĆ: To je, gospođo, stvar vašeg ukusa, stvar vaših... kako da se izrazim, in kestion d vo santiman entim!... Samo, ako me pitate za savet, bolje vam je uzeti nekoga koji je isprakticiran.
ŽIVKA: Ama, kako isprakticiran?
NINKOVIĆ: Pa, recimo, ja znam već sve načine da vas vrlo brzo kompromitujem; pa onda ja znam toliko stvar da razvijem i da joj dam jednu naročitu formu, in form spesial, da na kraju krajeva i vi sami počnete o sebi rđavo da mislite i najzad — e sa se la šoz prensipal — čim kabinet da ostavku, ja umem da pojmim da mi je dužnost da i ja dam ostavku. Uostalom, možete se raspitati o meni, pa ćete, u to sam uveren, dobiti samo najpovoljnije informacije.
ŽIVKA: O, ljudi, šta me snađe! Da sam juče umrla, to ne bi' danas doživela.
NINKOVIĆ: Da, ali da ste juče umrli, vi ne bi danas bili gospođa ministarka.
ŽIVKA: I to je istina! (posle razmišljanja) Pa dobro, kako vi to mislite?
NINKOVIĆ: Bože moj, stvar je vrlo prosta. Se sempl kom tu! Što se tiče bridža, tu se morate vežbati; što se tiče pušenja, i tu se morate vežbati, a što se tiče ljubavnika, tu nemate šta da se vežbate.
ŽIVKA: Ama, kako vi meni »nemam šta da se vežbam«? Meni to izgleda kao da vi nešto ružno mislite.
NINKOVIĆ: Najbolje bi videli, gospođo, kako ja mislim sve to da izvedem ako odmah pređemo na stvar.
ŽIVKA (prestrašeno): Na koju stvar?
NINKOVIĆ: Evo kako mislim: bridž, na primer, možete od sutra početi da učite. Što se tiče pušenja, možete se sad već odmah poslužiti. (vadi tabakeru i nudi joj) A što se tiče ljubavnika, i tu...
ŽIVKA: I tu se mogu odmah poslužiti. Ama, vi meni nešto mnogo uvijate, pa će na kraju krajeva da ispadne kao da sam ja nepoštena žena.
NINKOVIĆ: Pardon, mil foa pardon! Ja ne prelazim granicu saveta koje sam dužan dati vam, ako vi još uvek na njih polažete. Ako u tim savetima ima čega neugodnog za vas, ja sam gotov da reteriram. Vi ste želeli da vas upoznam sa pravilima otmenosti...
ŽIVKA: Pa jeste... vidim i sama, niste vi krivi; samo znate kako Je...
NINKOVIĆ (dižući se): Mogu li smatrati, gospođo, da su dalji moji saveti izlišni?
ŽIVKA: Ama, čekajte, de! Vidim ja da to mora da bude, nije da ne vidim, ali znate kako je... nije to lako baciti obraz pod noge.
NINKOVIĆ: Kako god vi želite?
ŽIVKA: Dobro. 'Ajde od sutra, recimo, da počnemo bridž da učimo. A za cigaretu, eto, dajte mi. (uzme je i stavlja na sto)
NINKOVIĆ (odmah nudi); Molim!
ŽIVKA: A za ono... je l' ne može to malko počeka.?
NINKOVIĆ: Ako nemate hrabrosti, najbolje je i ne misliti na to.
ŽIVKA: O, brate!... Naposletku šta ću mu, kad mora da bude, neka bude! Eto, smatrajte da ste od danas uvedeni u dužnost.
NINKOVIĆ: Kakvu dužnost?
ŽIVKA: Pa... to.... kao ljubavnik.
NINKOVIĆ: Molim. (ljubi joj nežno ruku) Uveravam vas da ćete bita zadovoljni.
ŽIVKA: Pa sad već kako mu bog da. Kad je otmeno, nek je otmeno!
NINKOVIĆ: Još jedno pitanje. Želite li da vam pišem ljubavna pisma ili ne?
ŽIVKA: Kakva ljubavna pisma?
NINKOVIĆ: Pa tako. Ima gospođa kojima to čini naročito zadovoljstvo da svaki dan dobiju malo, ružičasto pisamce puno ljupkih reči.
ŽIVKA: Eto ti sad! Nikad ja to u životu nisam dobila.
NINKOVIĆ: Se kom vu vule. Kako želite, ja stojim na raspoloženju.
ŽIVKA: Napišite mi baš jedno da vidim kako je to, pa ako mi se dopadne, ja ću vam naručiti još nekoliko.
NINKOVIĆ: Molim. Čim stignem u kancelariju. Za deset minuta imate ljubavno pismo. (hoće da pođe) A sad, vašu ručicu, draga prijateljice! (poljubi joj ruku) Ma ašer ami! (polazi i sa vrata baca joj poljubac) Pa-pa! Pa-pa!...
XII
ŽIVKA, ANKA
ŽIVKA (ostaje zaprepašćena i glada glupo čas na vrata na koja je Ninković otišao a čas u publiku, kao da bi htela reći: »Vidite li vi šta ovo mene snađe?«)
ANKA (dolazi spolja; ona je obukla drugu, lepšu haljinu): Gospođa je sama?
ŽIVKA: Pa jeste sama...
ANKA: Vi, gospođo, izgledate tako nešto zbunjeni... preplašeni, šta li?
ŽIVKA: Jeste, preplašila sam se... Đavo će me znati .šta mi je. Nije to laka stvar, Anka, biti ministarka! Nisam ni ja znala da je to tako teško. Idem da prilegnem, da se odmorim, jer mi se zavrtela glava. (polazeći) A vi baš ništa?
ANKA: Evo vidite, obukla sam čak i drugu haljinu.
ŽIVKA (okrene se ka sobnim vratima): Pa-pa! Pa-pa!
XIII
ANKA, ČEDA
ANKA (gleda za njom iznenađena, zatim prilazi ogledalu i kvaseći prste na usnama, doteruje obrve i udešava frizuru).
ČEDA (dolazi spolja): E, a šta vi tu na ogledalu radite?
ANKA (koketno): Pa, doterujem se, gospodine!
ČEDA: E ako, ako!
ANKA: Pa, zaboga, mlada sam, treba valjda i ja da se kome dopadnem?
ČEDA: Razume se!
ANKA: Gospodin, na primer, nije nikad ni obratio pažnju na mene.
ČEDA: Ama, šta ja imam da obratim! pažnju na vas?
ANKA: Bože moj, pa muško ste!
ČEDA: Znam ja da sam muško, samo...
ANKA: A znate već kako se kaže: muški su svi jednaki.
ČEDA: Tako je, Anka, samo vi morate znati da sam ja čestit čovek.
ANKA: Pa meni su ti čestiti ljudi najviše i dosadili u životu.
ČEDA: To vam verujem. Al' ja, znate, nisam baš potpuno čestit.
ANKA (vrlo koketno): To bi' i ja rekla. (podmeće mu se)
ČEDA: Hm! Hm! (pomiluje je) Vi ste, Anka, danas nešto neobično raspoloženi prema meni.
ANKA: Sanjala sam vas, jaoj, da znate kako sam vas lepo sanjala!
ČEDA: Znate šta, Anka, vi ćete mi taj san docnije ispričati, sad sam momentalno u takvim prilikama da mi je java preča od snova. Nego, deder vi, dušo moja, vidite je li tu gdegod moja žena. Hteo bih da razgovaram s njom.
ANKA: Hoću, samo, je l' te, pristaćete da vam ispričam san?
ČEDA: Razume se!
ANKA (polazeći): Verujte, vrlo je interesantan san. (ode)
XIV
ČEDA, DARA
ČEDA (gleda za njom): Hm!
DARA (dolazi): Gde si, boga ti?
ČEDA: Ja? Kod advokata.
DARA: Šta ćeš kod advokata?
ČEDA: Išao sam da ga pitam: postoji li kakav zakon po kome se udate žene mogu udavati!
DARA: To nisi morao da pitaš.
ČEDA: Kako nisam morao? Zar tebi ništa nije saopštila tvoja majka?
DARA: Jeste, pa šta?
ČEDA: I je l' ti kazala da treba da postaneš gospođa Nnkaraguovica?
DARA: Zar ti, boga ti, uzimaš tu stvar tako ozbiljno?
ČEDA: Pa kako da je ne uzimam ozbiljno kad će taj Nikaragua doći sutra da te gleda?
DARA: Može on mene gledati koliko hoće, pitanje je hoću li ja njega gledati.
ČEDA: Pa dobro, šta si ti kazala majci kad ti je govorila o udaji?
DARA: Rekla sam joj da sam udata, da imam muža, i da ga ne mislim napuštati.
ČEDA: A šta ćeš da kažeš njemu?
DARA: Kome njemu?
ČEDA: Pa Nikaragui?
DARA: Reći ću mu isto.
ČEDA: Sasvim! Ona to misli tako, ako je ministarka, pa da izdaje naredbe: da se moj zet razreši od dosadašnje dužnosti zeta i uputa na rad. Đavo bi je znao gde bi me na rad uputila. Ona misli to može tako: da smenjuje zetove i postavlja. E pa, brate, ne ide to tako!
DARA: Ja nikako još ne mogu da verujem da ona to ozbiljno misli.
ČEDA: Ama, ozbiljno, kad ti kažem. Provodadžija je već svršio sa mladoženjom, sve je uređeno! A znaš li, molim te, ko joj je provoddžija?
DARA: Ne znam!
ČEDA: Zubni lekar, onaj što joj je nameštao zlatan zub. I to tako ona ode kod zubnoga lekara, sedne u onu gvozdenu fotelju: »Molim lepo, ja sam došla da mi promenite zub p da mi promenite zeta!« Hvala lepo! I ako ona počne tako, može još doći zubnome lekaru i reći: ja sam znate došla da mi plombirate zeta.
DARA: Bože, Čedo, šta govoriš koješta!
ČEDA: Ama, može, brate, sve je ona kadra! Vidiš da je sasvim izgubila pamet otkako je ministarka.
DARA: Ne može ona ništa kad ja neću.
ČEDA: A ti si sigurna za sebe, je li?
DARA: Sve dotle dok se ne bih uverila da me varaš.
ČEDA: Ja? Otkud ti sad to?
DARA: Majka mi je kazala da će me uveriti.
ČEDA: Eto, eto, kažem ja da će opa mene još da plombira. Kažem ja tebi, a ti mn ne veruješ.
XV
MOMAK iz MINISTARSTVA, PREĐAŠNjI
MOMAK: Jedno pismo za gospođu Popovićku, ministarku.
ČEDA (nemarno): Dajte ovamo.
MOMAK: Naređeno mi je da pismo predam gospođi u ruke.
DARA: Onda idem da pošljem majku.
ČEDA: A ja ću se radije skloniti da se ne sretnemo više.
DARA (ode levo).
ČEDA (ode desno).
XVI
ŽIVKA, MOMAK
ŽIVKA (posle vrlo kratke pauze): Za mene pismo?
MOMAK: Da, gospođo, od sekretara gospodina Ninkovića.
ŽIVKA (prijatno iznenađena): Ah! (uzima malo ružičasto pismo i miriše ga, te joj se zadovoljstvo izražava na licu) Hvala!
MOMAK (pokloni se i odlazi).
XVII
ŽIVKA, ZATIM SVI UKUĆANI
ŽIVKA (Najpre se slatko i detinjasto smeje, otvori pismo, seda u fotelju da ga čita, ali se u tome trenutku seti i ode do stola te uzima onu cigaretu koju je ostavila kad ju je uzela od Ninkovića. Seda ponovo u fotelju, pripaljuje cigaretu i počne čitali pismo držeći ovo u levoj, a cigaretu u desnoj ruci. Posle prvoga dima, koji je povukla, zakašlje se strahovito, tako da sviče celu kuću, iz raznih vrata sa raznih strana dojure Dara, Čeda, Raka, Anka, i svi se skupe oko nje da je povrate od kašlja. Dara je uhvati za desnu ruku, u kojoj je cigareta, a Čeda za levu, u kojoj je pismo. Anka je lupa po leđima, a Raka joj silom naliva čašu vode u usta. Čeda, držeći njenu levu Ruku, u kojoj je pismo, prilazi i čita pismo ne vodeći računa o nevolji Živkinoj. Prilikom čitanja na njegovome se licu ocrtava pakost i zadovoljstvo).
Zavesa