Gorski car/XXV
XXV
Drugoga dana, posle zalaska sunčeva, Đurica iđaše kosom, koja vezuje Venčac i Bukulju, pa brižno mišljaše o sebi i svome položaju. Jednoga se zla oprosti, a stotine drugih, manjih i većih, rađahu se... Dokle će se ovako ?... Kad li će doći dan da i on položi svoju umornu bujnu glavu, da se i on odmori?...
Vujo ode... Nema više onoga groznoga pogleda, koji seče kao nožem, od koga su strepili najveći razbojnici... Ali se na njegovo mesto već javlja drugi, koji hoće isto ono, što je i Vujo hteo... da živi tuđom mukom, da se hrani tuđim znojem ; nu on bar neće onako zapovedati. On je radostan kad mu se pruži sto banknota, a Vujo ne bi ni glave okrenuo, Vujo hoće sve... On sad sedi tu negde ispod grmova i čeka, a Vujo ne bi ni prstom mrdnuo... Opet će se sa njim moći bolje... Eto, sad će da vodi momka u varoš da ga malo zabavi, a kod Vuja se moralo ili raditi ili spavati.
»A najpametnije sam uradio, što nisam juče: pristao da idem k njemu s onolikim novcem. Đavo je para... navede čoveka na ono, o čemu i ne sanja« — pomisli Đurica, pa opet stade da razgleda pred sobom i da stupa sve pažljivije. Kad dođe blizu urečenih grmova, on dade znak kao i juče. Novica se podiže ispod jednoga drveta i mahnu mu rukom.
— Đe si, bolan, stiže li živ? — reče Novica, kad se sastaše.
— Šta će mi biti?
— Kako, more... digoše na tebe sav svijet.
— Da nije potera ?
— Noćas se dižu na tebe tri sreza: da si tica, ne bi pobjegao... Ali ne boj se, neće nikom pasti na um da te traži u varoši.
— Šta vele varošani, žale li Vuja?
— Ko će žaliti ’naka zlikovca! Ama de pričaj mi kako ga pogubi, i onako moramo čekati dok se dobro smrači.
Đurica mu ispriča. Za onoga što se pojavi iz šume, ne mogoše smisliti ko je.
— Biće to koji njegov glasnik... oni, znaš... što mu javljaju đe ko ode, šta proda... ima ih on mnogo. Naišao valjada poslom, da mu što javi.
Tako prosedeše u razgovoru dugo. Prođoše dva časa noći, navuče se gusta pomrčina, jer ne beše meseca, a po nebu plivahu jednostavni tamni oblaci, pa se onda obojica krenuše niz brdo.
Varošica beše zaspala. Ozgo sa brda viđahu se samo svetnjaci pred čestim palanačkim mehanama, koji svetlucahu slabo i sumorno u tamnoj noći, dajući time jedini znak da se život u varoši nije ugasio. I još tamo, na samom kraju varoši, pored potoka što preseca glavnu ulicu, čuje se po neki put veseo uzvik pijana gosta, kome je jamačno kakav bukovički lautar svojim monotonim cilikanjem rastresao zagrejane živce ... Mračna i vlažna noć navukla se na ovo mestance, zaogrnula svojim neprobojnim pokrivalom kuće i ulice, pritisla samu zemlju, pa stoji tako nepokretna n sumorna, kao da se i ne misli nikad dizati sa grešne zemlje....
Drugovi prođoše zabrančić, koji se pružio iza varoši, pređoše potok, pa stadoše uz jednu ogradu, koja je jednim krajem izlazila na ulicu, a drugim na potok. Novica podiže jedan proštac, te se provukoše kroz ogradu obojica i uđoše u dvorište. Đuricu obuze neka nepojmljiva zebnja od ove mračne i neme samoće, i on se stade kajati što dođe ovamo.
Prođoše mračno dvorište i kroz nekakva sniska vratanca stupiše u odaju. Novica upali sveću i Đurica vide lepo nameštenu sobicu sa dve postelje i minderlukom, a na sredini stoji okrugao zastrven sto, prepunjen jestivom i pićem.
— Sjedi, brate, da se odmorimo, pa i da se založimo. Eto vidiš, ja tako... gazdinski. Moja Maruška meni spremi sve što hoću, pa kad imam gosta, ona se zatvori tamo u drugu sobu i spava. I na ovo sam gledao, vidiš: ovo prozorče može da posluži za svaki slučaj... sa njega pravo u potok, pa u šumu...
— A ova kuća nije sa ulice?
— Ne, more. Tamo je napred magaza đe ja smještam moju robu, a kuća je, vidiš, do samoga potoka. Zgoda!...
— Zacelo zgoda! — odgovori Đurica veselo, kome se dopade što je Novica predvideo tako važnu okolnost.
— Dede sad da počnemo, duga je noć! Ovake prepečenice nijesi srknuo dosad.
Đurica sede za sto, nasloni pušku na postelju pored sebe, pa iskapi prvu čašu.
Stadoše da se ređaju čaše sa prepečenicom sve češće i češće, a Đurica postade razgovorniji i veseliji. Krv mu pojuri življe po telu, a pred očima stade da se hvata ona prijatna i blaga izmaglica, što nastupa posle jakoga pića.
Promeniše rakiju na vino. Dohvatiše se pečena jagnjeta, pa ga stadoše zalivati starom rumenikom...
Đurica jednako maše rukama, priča i smeje se.
— Hoćeš li da se pobratimo? — reče Đurica odjednom.
— Hoću, bane, s takijem sokolom, zašto ne bih!
Ispiše čašu zajedničku i poljubiše se.
— Eh, pobro, kad bi mi dao da probudim Marušku samo da nam ispeče po jednu kavu. Ne boj se, ona te ne poznaje, a zna da ja imam posla s takim ljudima...
— Ne bojim se kod tebe ničega. Budi snahu! — viknu Đurica, pa ustade i pođe za Novicom.
— Maro!... o Maro!.... — viknu Novica na drugim vratima, preko od njihove sobe. — Ustani, dijete, ispeci nam kavu.
— Sad ću, ne ulazi ovamo!... — odgovori otud ženski glas.
Pobratimi se vratiše na svoja mesta, a malo zatim uđe u sobu visoka, crnomanjasta žena srednjih godina, noseći u ruci poslužavnik s kavom. Svaki bi se začudio, kad se pre ova žena spremi, a kad pre kavu skuva, ali to Đurici ne pade na pamet. On se zagleda u ženu i pomisli: »Da li mu je to ono dijete? Ova je gotovo starija od njega«.
— Evo ti snahe, pobro — reče mu Novica. — Dede posluži đevera, kad si mi tako poslušna.
— Ne viči, more, imam gošću — odgovori žena, prilazeći Đurici. — Kako si, dešo ?... A ovaj mi ne reče da će koga večeras dovesti...
— Kakva ti je to gošća? — prekide je Novica.
— Sestričina mi... udovica jadna — odgovori ona i saže glavu stidljivo, kao da u tome, što joj je sestričina udovica, ima nečega stidnoga.
— Udovica zar ?... Vuci je ovamo! — viknu Novica. — Hoćemo li, pobratime... da se veselimo? A ja neću kazati za onu... tamo u selu — namignu on i mahnu glavom.
— Dovedi, dovedi!... — viknu Đurica zagušenim glasom i osećajući da ga jezik izdaje. Beše se dobro napio. Kad iziđe Maruška, Đurica se naže k Novici i stade mu poverljivo šaptati.
— Znaš... ja sam i tamo, u Beogradu, sve tako.... hi-hi-hi... A što sam ostavio jedno varošče tamo, bre, pobro, kao gorska vila! Obeća mi da će doći, čim je zovnem...
— A Stanka, bolan, šta ti ona veli?
— He... šta će reći!... mo-r-ra da sluša bez r-r-razgovora... Ja sam gosa... gorski car!.. — stade on da zapleće.
— Tako je, vjere mi junačke! A znaš, ako hoćeš da ti kažem istinu, nijesi trebao ni da vučeš za sobom nevolju... reče Novica, pa zastade da vidi neće li Đurica drukčije misliti.
— More, ne znam ni ja... bio sam lud....
— Zar nije bole, velju, da ih biraš kâ gnile kruške... Da vi’š samo ovu moju gošću, da ti oči stanu!....
— He-he... — stade on da čupka i gladi brčiće — ja vala baš tako.. Onu mogu i oterati... — reče on, ali se odmah trže i uplaši od te misli, pa nastavi: — Neka nje tamo u selu, nije mi na odmet.... Pazi me, znaš, mnogo.
— Đavo li si, pobro, kako ti to udesiš, pa đevojke mahnitaju za tobom!
— Ha-ha-ha... — nasmeja se Đurica zadovoljno.
U tom se vrati Maruška, vodeći za sobom neku žensku, ni mladu ni staru, omalenu, dosta lepuškastu. Na prvi pogled moglo se opaziti, da su obe ženske od onoga reda, koji ne drži mnogo na čednost i poštenje... Gošća beše doista neka rođaka Maruški, propala žena, i Novica je mnogo računao na nju, kad se odlučio da je dovede u svoj stan za ovaj slučaj. Pred Đuricom se samo pretvarao da nije ni znao za njen dolazak.
— Koja te voda donese ovamo, Julo ? — viknu on, kad je opazi. — Eto nam sad, pobratime, društva.... da vi’š kako je valjana ova moja Madžarica!
— Madžar si sam, a ja sam Srpkinja, bolja od tebe ! — oseče se na njega gošća.
— Madžarica, Švabica — jedna vjera, brate, a za moga pobru došla si kao naručena. Je li tako? — obrte se on Đurici, koji ne odvajaše očiju od Jule.
— Ja nisam s raskida, ako ona hoće...
— Ne možemo mi trezne sa vama u društvo, nego prvo da vas stignemo ! — reče Maruška, pa ponudi Julu da sedne do Đurice, a sama se namesti do Novice.
— Šta veliš, pobro, ove se ne šale! ...
I otvori se besna, razuzdana pijanka. Žene se izopijaše brzo, a pobratimi se jedva drže na stolicama. Čaše zveče... smej, kikotanje ... niko i ne pomišlja na opasnost. Đurica prebacio ruku preko susede, pa joj šapuće grube izjave, ljuljajući se i povodeći glavom napred i udesno.
— Koja je bolja, pobro?... Znaš ?... — na mignu mu Novica, mahnuvši glavom u stranu, prema šumi.
— Ova, brate varoška... mirom miriše.
— Kažem li ti ja! ... Raskrsti s onim čovjekom... znaš?... pa da uživamo kao carevi.
— R-r-raskrštam! — viknu Đurica i skoči da obrgli Julu, ali ga noge izdadoše, te se dohvati njenih ramena i održa se na nogama. — Ova je moja... moja...
...Pijanka se produži do pred samu zoru.
Naposletku, kad se svi izopijaše, polegaše po zastrtom podu. Gde se ko našao, tako se i spustio na pod i zaspao. Novici ostade još toliko svesti, te ugasi sveću, pa se i on pruži, ne znajući više ništa za sebe...
Kad sunce odskoči visoko, Đurica se probudi i podiže glavu. Začudi se položaju u kome se nađe, ali se odmah seti noćašnje pijanke. Obe žene i Novica ležahu na podu, kao i on, i spavahu teškim pijanim snom. Vazduh u sobi beše tako zagušljiv, osećaše se jak zadah od pića, kojim je prožet svaki delić vazduha.... zapara, smrad... pa sve to davi, zanosi, opija...
»Ala li se provedosmo! ... Nikad nisam ovako... ni u Beogradu. Ova Jula para vredi... Vidiš, i on se opio, a da je hteo mogao me je živa odneti u srez. Sad vidim da mi je prijatelj....« — pomisli on i htede da legne opet, ali se seti da je svanulo odavno i da treba Novicu odmah buditi.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|