Горски цар/V

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

V
◄   IV XXVIII VI   ►


V

          Свиће зора. По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица. Петлови ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, протежући устојане ноге и крила, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи променило. Понека врата зашкрипе, понеки точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице, које се још по мало протезаху по душеку поред гојазна и флегматична господара. Фењери пред каванама суморно шкиље, као душа у јектичава старца. Отвори се понеки прозор, на коме се појави трома и сањива глава, са необично дебелом руком иза потиљка. Са планине пирка студен, оштар поветарац. Варош се буди...
          Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав. Стаде лено пред вратима, завуче руку у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну. Отвори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се појави други, бунован пандур. Погледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаше пред вратима са улице.
          — Ма виђидер, Раде, ’вамо под прозорима. Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава.
          — А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш?
          — Па виђи ’вамо, болан. Знам ти ја сад ђе је!
          Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну:
          — Ене де, проваљен зид!...
          — Шта велиш, море? — викну онај с прозора.
          — Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу.
          За један тренутак узбуни се цела среска кућа. Пандури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу. Истрча и капетан сањив, с огрнутим капутом преко леђа и папучама на босим ногама. Стадоше да се купе, најпре један по један, а после гомилама, радознали и буновни грађани. Сакупи се велики збор пред канцеларијом. Капетан разгледа проваљено место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући. Људи се чуде, зевајући и протежући се.
          — За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију... цију... цини... Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«. Аја, што ја знам, то мора бити.
          — Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — наставља Мирков сусед, Цветко опанчар — једнако ми сепија пуцка: окрени овако, она — цак! окрени с друге стране, опет — цак ! О, веру му, мислим се ја...
          — А ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу. Видим ја да то није тек ’нако...
          — Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак! Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи.
          — Ја, море. Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао.
          — Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав. Он је већ у другом округу.
          — Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан.
          — Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова:
          — Нису још гледали апсу! Нису отварали! Па он је, болан, још у апсу...
          — Дете се не би могло овуда провући!
          — Отварај ! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским.
          Радисав откључа браву и отвори врата широм. Кроз ону рупу продираше светлост унутра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна. Пред рупом изнутра не беше ни једне цигље, ни једнога већега парчета од зида. Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар.
          Капетан одмах појми, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати зид, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности да побегне кад се већ одлучио да бега, Из тога што су други провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организованом дружином, којој је досад био потребан јаван одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици. Али опет, зашто да проваљују зид ? То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке. Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материјала за одгонетање.
          Капетан оде са писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља извешће начелнику, а писари стадоше журно писати наредбе кленовичкој општини, из које је Ђурица, и свима околним општинама : »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«. Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, одјурише трком.
          Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио. Том приликом заподену се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије.
          — Море каква песница, шта ти говориш! Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко.
          — Ни глава ти, брајко, не може проћи — одговара терзија.
          — Колико даш, де?
          — Шта да дам?... Знам да не можеш.
          — Хоће да се кладе! Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци.
          — Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу.
          — Што да нећу, ко то каже ? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву!
          — Чувајте се, господар-Мито, да на тако огромној берзанској шпекулацији не страдате. Може вам се отворити стециште због те кафе — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци.
          — Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина.
          — Пристајем! — викну Марко и пружи руку.
          Пошто се руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се. Макну ногама једаред, дваред... И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу. Настаде необична граја. Изиђе капетан, па кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, па позва ковача да опет, истим начином, изиђе из апса. Марко се провуче опет.
Зборисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене. Овај велики скуп разби се у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободније и отвореније, но на скупу...
          А Ђурица, претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше се на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду... Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави.
          — Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу ; онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе.
          — Зар није сигурније да останем у шуми. Могао бих за два три часа отићи до Рудника?...
          — Тако и зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети опасност... Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде... Хајд’ сад, па жури.
          Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неописани страх: стаде да преза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које постаје од његова трчања, постаде као права зверка која се спасава од велике хајке. Вараше га куцање рођенога срца или пиштање уха. Одједаред застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа. Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти. Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају. Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум звижди и улеће у њега. После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па застане преплашен; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што више може.
          »Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства духа.
          »Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен. Али само док се докопам пушке и добра оружја... Овако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« 
          У такву стању, после непрекиднога јурења целога часа, стиже Вујовој кући, једва жив. Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути. Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала. Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући неку лукаву препреденост.
          Погледавши младића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га:
          — На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’... Еј, јадниче, како си се намучио!
          Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би све. Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита:
          — Камо Вуја?
          — Сад ће он доћи, не брини ти. Склони се у собу, док он не дође.
          Ђурица се диже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и повијаху се од умора и слабости. Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и зажмури. Да се сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угибаше се под теретом његова тела. Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо.
          — Ха, синовче, добро си се пожурио! Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу.
          — Једва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где.
          На северној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом хартијом, пенџерлијом. Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која заклањаше половину прозора, па извади цео рам са хартијом. Али уместо поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, овакав исти прозор, као и овај изнутра. Ко није посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какво одељење. — Гледајући с поља, види се насред дувара прозорче олепљено хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре згоде за прикривање свакојаких људи и ствари.
          — Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом.
          Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље ?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома.
          — Ене де, одкуд ти то?.. Е јеси мајстор!... Ко би се тога сетио...
          — Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде. Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани. Хајде, провлачи се.
          Ђурица се провуче и стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око себе. Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да је острагуша. Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за појас и за ношење преко рамена, ножеви, пиштољи и још многе ствари, којима Ђурица не знађаше намене.
          — Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка. Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 120 година.