Горски цар/IV

Извор: Викизворник

◄   III XXVIII V   ►


IV

          Први пут у животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слободе« како веле правници. Кад шкрипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну. Овога тренутка само једно једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне. Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката. Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане. О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност.
          Одмарајући се на слами, стаде да разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознати. Капци, на једином прозорчићу, беху заклопљени, и само неколико сјајних зракова продираху кроз пукотине стара дрвета. То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету. Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!...
          Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане. Устаде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од половине. То знам добро, запазио сам толико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по целоме телу. Очи му у оној помрчини засјаше необичним сјајем и он, готово несвесно, под утицајем овога лепог осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе. Одмах наиђе на неки подметач, који су сигурно његови претходници, ради истога циља, ту наместили. Попе се на њега и осети се као да је на пољу. Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће.
          — Ваљда нећете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара.
          — Батали, човече, сав сам гола вода. Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар.
          — Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати.
          — У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату. Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву декламацију.
          — Еј, Танасијо, пошљи ми дваесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, преко од канцеларије.
          »Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде ?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што ти је човек — продужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « 
          — Хајдес... паде риба скочи месо; потрчите муштерије, разграбише људи! Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ.
          — Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване.
          — Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар.
          — Дајте пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога.
          — Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар.
          «То ћу ја од истине да гладујем данас... О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô... Мрзи ме да гледам очима пандуре... Како би било да спавам?... Јес’, ко ће ти сад заспати !« Постоја још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу. Седнувши на месту, стаде претурати сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути споља. Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио. Све, што се тицало тога, стајаше иза њега као какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа. А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на себи самом. Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што више може.
          У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих часова. Сунце удараше готово хоризонтално у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутање. Ни једне мисли, ни једнога покрета!...
          Наједаред, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло. Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао. Истога тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше. Познаде главног апсанџију Радисава, с којим је неколико пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од самога ђавола. Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речито говораху : »А, лијо, ту ли смо !...« 
          Радисав га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му се одједном набраше обрве, па викну заповеднички и грубо
          — Излази!
          »Боље што се чини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију.
          За зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану свежњевима хартија, стајаше писар Мита и разгледаше нека акта. Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к столу.
          Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац.
          — Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде.
          »Хвала Богу!« — помисли Ђурица. Он се плашио само тога првога питања, страховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговори одлучно:
          — Не знам, господине!... Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову.
          Капетан се јетко насмеши, као човек који непрестано слуша овакве одговоре од свих правих криваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати.
          — А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене ? И то су ти, ваљада, подметнули?
          — Не знам, господине...
          — Добро, добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим. Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове. Твоје ми признање не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио похару. Ноћас се добро промисли... Али не заборави да ми овде имамо такве мајсторије, од којих и мутави проговоре... — заврши капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира.
          — Води га! — викну капетан пандуру н диже се од стола.
          Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу.
          — Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави врата.
          Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију.
          Збуњен, уплашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима. Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх. И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум.
          Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити. И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже. И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити. Истина, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало. Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав. Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак.
          Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао. Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, само њему познатим начином, ставио до знања капетану, да су похаране ствари код Ђурице. Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору. А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом...
          Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље. Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога. А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао. Остаје му, дакле, само да чека. Због тога је и избегавао мисли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже.
          — О, ала ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага.
          Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца. Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор. У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани.
          »Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом. Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафаном.
          »Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу.
          Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде. Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли... Тако му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о времену...
          Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору. Ђурица се прену. Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору. Стаде да слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања, све по такту, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне. Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опет понови. Сад је, чини му се, осећао присуство човечје с оне стране капка. Полако, тресући руком, одговори на куцање. Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен. Затим стаде нека рука да шушка око прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке. Прозор се лагано и опрезно отвори. Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха.
          — Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је.
          — Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку. Беху се обојица тако примакли, да су могли чути један другом дисање.
          — Камо се, по Богу си ?... полудех од муке — рече он.
          — Е, синовче, на муци се познају јунаци... Није то шала... Шта је било. јесу ли те позивали горе ?
          — Ја, па ми рече да сутра морам све казати. Иначе, вели, има неке мајсторије.
          — Хоће, хоће поганац, знам ја њега... Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу... Душу ће да извади, а живот да остави, ја како...
          — Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа? И шта да радим сад?
          — Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа. Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити.
          — Зар од оних што су са мном....
          — Не знам, али ко може други ?... Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад?
          — Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа. Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити.
          — Оно знаш... мука је то. Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико. Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта.
          — Море, то се зна... какво издавање! Али ко ће ’наке муке поднети?
          — Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш...
          — Како... ја шта ћу?
          — Хајде у гору.
          Ђурицу удари као муња по срцу. Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела. Она му је непрестано стајала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица « приближи муњевитом брзином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за размишљање.
          — Да се одметнем ? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум.
          — А ти чекај ту, па трпи. Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао. А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски.
          — Знам, али ће и тамо да убију.
          — Тхе... ја мислим једном се мре. А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив. После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш.
          — А како да изиђем одавде?
          — То је моја брига, само ти кажи.
          Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује ?« — поче да мисли. »А младост ?... а будућност?... Све се руши, свега нестаде ; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младости.« Како је он лепо замишљао своју будућност!... Али на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло... И зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи очекивати какву сјајну срећу? Јад и немаштина били би му вечити другови... А овако, зар је боље?... О, тешко ли је то!... И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору? Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако ; он је, јамачно, добро промислио. Али зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће. А овако ни због чега!... Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно...
          — Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње. — Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима.
          — Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено.
          — Нећу тако, но кажи одсечно, да знам!
          — Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам!
          — Дакле, сигурно?
          — Сигурно!
          — Е, дај руку!
          Ђурица пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима.
          — Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена! А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему. Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако. Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид...
          — Који Радисав? — прекиде га Ђурица.
          — Твој апсанџија, знаш га ваљад’?
          — Како, зар је он...
          — Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега. Ти мислиш ја се шалим, кад што радим. Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.