Gorski car/V
V
Sviće zora. Po celoj varošici, kroz koju krivuda, tiho žuboreći, malena rečica, nadvila se bela vlažna magla, te zaogrnula svojim lakim pokrivalom celu onu dolinu, kojom se, u dužinu, pružila glavna i jedina varoška ulica. Petlovi ućutaše, posle duge jutarnje dernjave, i još se zadržavahu na granama, protežući ustojane noge i krila, ili opružajući šiju k zemlji, kao da se željahu uveriti: nije li se noćas što god na zemlji promenilo. Poneka vrata zaškripe, poneki točak na bunaru zaklopara: to bunovni i sanjivi šegrti spremaju vodu za ljute gazdarice, koje se još po malo protezahu po dušeku pored gojazna i flegmatična gospodara. Fenjeri pred kavanama sumorno škilje, kao duša u jektičava starca. Otvori se poneki prozor, na kome se pojavi troma i sanjiva glava, sa neobično debelom rukom iza potiljka. Sa planine pirka studen, oštar povetarac. Varoš se budi...
Otvoriše se vrata na sreskoj kući i na njima se pojavi Radisav. Stade leno pred vratima, zavuče ruku u nedra i počeša se, kao čovek, koji je svu noć proveo u duboku snu. Otvori se i jedan prozor na gornjem spratu, iz pandurske sobe, i na njemu se pojavi drugi, bunovan pandur. Pogledavši na ulicu on se počeša po glavi, zevnu dobro i obrte se Radisavu, koji još stajaše pred vratima sa ulice.
— Ma viđider, Rade, ’vamo pod prozorima. Nešto mi se noćas jednako pričinjavaše neka lupnjava.
— A-a-a-a... — zevnu Radisav i pogleda ga sanjivo. — Đe veliš?
— Pa viđi ’vamo, bolan. Znam ti ja sad đe je!
Radisav pođe tromo i, bacivši pogled dužinom zida, odjedared zastade i uzviknu:
— Ene de, provaljen zid!...
— Šta veliš, more? — viknu onaj s prozora.
— Zovi ljude, budi kapetana! — viknu Radisav i stade da trči tamo i amo pored zida, ne znajući da li da uđe unutra ili da stoji napolju.
Za jedan trenutak uzbuni se cela sreska kuća. Panduri poizletaše, kako se koji našao u to vreme: neko bosonog, neko sa jednom obuvenom a jednom bosom nogom, neko đipio pravo s kreveta, pa onako neobučen umešao se u gomilu. Istrča i kapetan sanjiv, s ogrnutim kaputom preko leđa i papučama na bosim nogama. Stadoše da se kupe, najpre jedan po jedan, a posle gomilama, radoznali i bunovni građani. Sakupi se veliki zbor pred kancelarijom. Kapetan razgleda provaljeno mesto; rupa beše mala: izgledaše da se ne može kroz nju ni glava provući. Ljudi se čude, zevajući i protežući se.
— Za to meni sinoć peva levo uvo — veli Mirko dućandžija — okupilo jednako: ciju... ciju... cini... Vidim ja da će biti nešto, pa velim mojoj Kruni: »More čućemo neki glas«. — »Jok, veli ona, kad pred veče peva, ne računa se«. Aja, što ja znam, to mora biti.
— Vala i meni se nešto predskazivala neka graja, — nastavlja Mirkov sused, Cvetko opančar — jednako mi sepija pucka: okreni ovako, ona — cak! okreni s druge strane, opet — cak ! O, veru mu, mislim se ja...
— A ja sam po psima poznao da nečega ima — dodaje Kosta abadžija. — Svu noć prelajaše, zemlju grizu. Vidim ja da to nije tek ’nako...
— Kako se provuče, slava ga ubila, ’naki čovek kâ tresak! Rekô bih ni pesnica mu ne bi mogla ovud’ proći.
— Ja, more. Da nisu ovi ljudi pregledali apsu, čisto ne bih verovao da je izišao.
— Šta ćeš je pregledati sad — odgovori Radisav. On je već u drugom okrugu.
— Zar vi niste zagledali u apsu? — Viknu kapetan.
— Šta je vajde... — poče Radisav da se pravda, ali ga prekide stotina glasova:
— Nisu još gledali apsu! Nisu otvarali! Pa on je, bolan, još u apsu...
— Dete se ne bi moglo ovuda provući!
— Otvaraj ! — viknu kapetan, i sva se ona gomila krete za njim k vratima apsanskim.
Radisav otključa bravu i otvori vrata širom. Kroz onu rupu prodiraše svetlost unutra, te se odmah, na prvi pogled, moglo videti da je apsana prazna. Pred rupom iznutra ne beše ni jedne ciglje, ni jednoga većega parčeta od zida. Bilo je jasno svakome, da su drugi, s polja, zid provalili, da ih je moralo biti više i da je to veoma ozbiljna stvar.
Kapetan odmah pojmi, da se, ovim korakom, Đurica odmetnuo, ali mu beše veoma zagonetno, zašto se morao provaljivati zid, kad Đurica nije još bio okovan i imao je dovoljno mogućnosti da pobegne kad se već odlučio da bega, Iz toga što su drugi provalili zid, te izveli Đuricu, on odmah zaključi da će imati posla sa velikom, organizovanom družinom, kojoj je dosad bio potreban javan odmetnik od zakona, i ona ga je našla u Đurici. Ali opet, zašto da provaljuju zid ? To beše velika zagonetka, koju kad bi odgonenuo, pohvatao bi sve konce u svoje ruke. Ali onaj što je zagonenuo, nije pružio dovoljno materijala za odgonetanje.
Kapetan ode sa pisarima u kancelariju, pa uze odmah da sastavlja izvešće načelniku, a pisari stadoše žurno pisati naredbe klenovičkoj opštini, iz koje je Đurica, i svima okolnim opštinama : »da Đuricu Dražovića u svome domašaju potraže, uhvate, i pod jakom stražom, dobro vezana, amo sprovedu«. Panduri već behu useli na konje, i, kako im se predadoše naredbe, odjuriše trkom.
Pred onom rupom okupila se dela varoš, pa se domišlja kako se to sve moglo desiti, i ako je skoro svaki od njih dobro znao čoveka, koji je to izvršio. Tom prilikom zapodenu se zanimljiv spor između Marka kovača i jednoga debeloga terzije.
— More kakva pesnica, šta ti govoriš! Ja ću sad da se provučem ovuda — viknu Marko.
— Ni glava ti, brajko, ne može proći — odgovara terzija.
— Koliko daš, de?
— Šta da dam?... Znam da ne možeš.
— Hoće da se klade! Bravos, Marko! — povikaše radoznali gledaoci.
— Ja hoću, eto, al’ on neće za opkladu.
— Što da neću, ko to kaže ? — oduševi se terzija. — Eto, de za kavu!
— Čuvajte se, gospodar-Mito, da na tako ogromnoj berzanskoj špekulaciji ne stradate. Može vam se otvoriti stecište zbog te kafe — uzviknu apotekar, a njegovi slušaoci da popucaju od smeha takvoj dosetci.
— Pa dobro, de kladi se ti — odgovori mu gazda Mita. — A ja, naposletku, pristajem za oku vina.
— Pristajem! — viknu Marko i pruži ruku.
Pošto se rukovaše, Marko leže pred rupu, pruži jednu ruku pravo napred i na nju metnu glavu, a drugu ruku pruži niza se. Maknu nogama jedared, dvared... I dok si trenuo, nestade ga, provuče se kroz rupu. Nastade neobična graja. Iziđe kapetan, pa kad mu kazaše šta učini Marko, i on se zainteresova, pa pozva kovača da opet, istim načinom, iziđe iz apsa. Marko se provuče opet.
Zborisanje se produži, dok sunce dobro ne ugreja, te opomenu dućandžije da radnje još nisu otvorene. Ovaj veliki skup razbi se u sitne gomilice, koje produžiše i dalje da većaju o jutrošnjem događaju, ali sad već mnogo slobodnije i otvorenije, no na skupu...
A Đurica, pretrčavši s Vujom (ostali pomagači raziđoše se na razne strane) preko ulice i potoka, dohvati se šume, pa se u njoj oseti onako isto, kao riba kad se sa vrela peska vrati u vodu... Kad se odmakoše podosta, Vujo ga zaustavi.
— E, sad moramo da se podvojimo: ja ću sad levo, dolinom i potesom, a ti hajde tako pravo, dok ne iziđeš na samu kosu ; onda okreni sve kosom pravo mojoj kući, ali žuri što više možeš, i gledaj da te ni ptice ne opaze.
— Zar nije sigurnije da ostanem u šumi. Mogao bih za dva tri časa otići do Rudnika?...
— Tako i zečevi rade kô ti, a lisica pametnija, pa se zavlači u jazbinu, čim oseti opasnost... Kuća ti je sad najsigurnija, a posle, ja ti nisam ni kazô... imam ja u mojoj kući dobre zgode... Hajd’ sad, pa žuri.
Đurica okrete u šumu, ali čim se toliko odmače od Vuja, da ga nije mogao čuti ni videti, odjednom uđe u njega neopisani strah: stade da preza od svakoga suvarka i panja, stade da dršće od šuštanja suha lišća, koje postaje od njegova trčanja, postade kao prava zverka koja se spasava od velike hajke. Varaše ga kucanje rođenoga srca ili pištanje uha. Odjedared zastane bled kao smrt, stane da sluša s napregnutom pažnjom: učini mu se da tu negde u blizini zasvira truba, ali baš prava vojnička truba, samo malo tanjega glasa. Posluša trenutak drugi i najzad opazi da mu uho pišti. Stane da se ljuti na sebe sama, ali nema kad — preče ga misli sad zanimaju. Sve mu se čini da će sad, ama baš ovoga trenutka, da plane puška iza koga žbuna, i on već počinje unapred osećati kako kuršum zviždi i uleće u njega. Posle mu se čini da lepo vidi žandarme i pandure na konjima kako verugaju kroz gusto žbunje, pa zastane preplašen; pogleda svud oko sebe, pa, videvši da ga obmanjuje rođeni strah, potrči napred što više može.
»Ja crna života, majko moja!« — pomisli u sebi i odmah se postara da uguši takvu misao, koja mu oduzima i poslednju kap prisustva duha.
»Znam ja što je to« — produži da misli dalje, trčeći i žureći se — »jer sam golih ruku, pa još ’nako namučen i umoren. Ali samo dok se dokopam puške i dobra oružja... Ovako, brate, šta ćeš s golom dušom... kâ i svaki zec!...«
U takvu stanju, posle neprekidnoga jurenja celoga časa, stiže Vujovoj kući, jedva živ. Kao van sebe pade u jedan ugao i stade da diše jako i ubrzano, kao da će sad izdahnuti. Domaćica Vujova, videvši ga ovakova, ne iznenadi se, jer je, za duga veka, dosta ovakvih prizora gledala. Ona samo mahnu glavom u stranu i još više nabra svoje zbrčkane krajeve oko usta, a sitne joj zelenkaste oči planuše za časak, iskazujući neku lukavu prepredenost.
Pogledavši mladića, baba se naže nad vedricu, zahvati vode u vrg i ponudi ga:
— Na, srkni malo da dođeš sebi; biće ti lakše odma’... Ej, jadniče, kako si se namučio!
Đurica se žudno dohvati vrga, i da mu baba na polovini ne odujmi, iskapio bi sve. Voda ga doista oporavi, te odmah diže glavu i plašljivo zapita:
— Kamo Vuja?
— Sad će on doći, ne brini ti. Skloni se u sobu, dok on ne dođe.
Đurica se diže, ali se jedva održa na nogama, koje klecahu i povijahu se od umora i slabosti. Ušavši u sobu, leže na drvenu postelju i zažmuri. Da se sad okrenu sto pušaka na njega, čini mu se ne bi se digao sa meke slame, koja prijatno šuškaše i ugibaše se pod teretom njegova tela. Tako proleža bez jedne misli i bez pokreta, dok ne dođe Vujo.
— Ha, sinovče, dobro si se požurio! Tako, brate, tako treba — reče mu Vujo, kad uđe u sobu.
— Jedva živ dođoh — odgovori Đurica slabim glasom — no sklanjaj me sad, ako imaš gde.
Na severnoj strani sobe, u kojoj ležaše Đurica, beše pomanji prozor, olepljen, umesto stakleta, debelom hartijom, pendžerlijom. Vuja priđe k prozoru, odmače dugačku klupu sa naslonom, koja zaklanjaše polovinu prozora, pa izvadi ceo ram sa hartijom. Ali umesto polja i šume, što bi svaki očekivao da vidi iza ovoga prozorčeta, ukaza se neko malo, usko, a dugačko odeljenje, na kome beše samo jedan, ovakav isti prozor, kao i ovaj iznutra. Ko nije posvećen u tajnu, nikad ne bi mogao ni pomisliti, da iza ovoga duvara ima još kakvo odeljenje. — Gledajući s polja, vidi se nasred duvara prozorče olepljeno hartijom; kad se uđe u sobu, vidi se na istom mestu to isto prozorče, a nikom ne može pasti na um, da su to dva prozorčića, između kojih ima dobre zgode za prikrivanje svakojakih ljudi i stvari.
— Ovamo, sinovče, pa se odmaraj koliko ti duša hoće — reče Vujo, dižući ram sa hartijom.
Đurica ga pogleda začuđeno. »Šta će to sad — pomisli u sebi — da skačem kroz prozor napolje ?« Ali kad ustade s postelje i ugleda kroz onu rupu drugo prozorče, začudi se veoma.
— Ene de, odkud ti to?.. E jesi majstor!... Ko bi se toga setio...
— Kažem ja tebi da kod čiče ima svake zgode. Istina, ovo je manje od one tvoje apsane, ali će se tu naći lepših stvari no u apsani. Hajde, provlači se.
Đurica se provuče i stade na gotovu meku postelju, pa uze da razgleda oko sebe. Odmah mu pade u oči lepa dvocevka ostraguša i do nje druga nekakva jednocevka, koju odmah poznade da je ostraguša. Obe stajahu naslonjene uz duvar, a po zidu behu izvešani revolveri, fišeklije za pojas i za nošenje preko ramena, noževi, pištolji i još mnoge stvari, kojima Đurica ne znađaše namene.
— Eto ti oružja; sve je puno i sigurno, kao duša hajdučka. Lezi sad, te se dobro odmori, pa ćemo se posle založiti i razgovarati.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|