Gorski car/IV

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

IV
◄   III XXVIII V   ►


IV

          Prvi put u životu Đurica se nađe u zatvoru, »lišen slobode« kako vele pravnici. Kad škripnu za njim brava, on u onoj polutami nađe slamu, na kojoj mu je valjalo boraviti i provoditi duge dane i noći, pa se onako umoran, namučen, razbijen duševno spusti na nju i duboko huknu. Ovoga trenutka samo jedno jedino osećanje beše mu prijatno: što su mu sad ruke slobodne. Uvodeći ga u zatvor, odrešiše mu ruke, kojima u prvi mah ne mogaše ni maknuti — osećaše jake bolove više lakata. Ali ipak to nije ništa prema onome kako se osećao, dok mu ruke behu vezane. O, sad tek razume šta znače ruke za čoveka, sad tek poima njihovu pravu dragocenu vrednost.
          Odmarajući se na slami, stade da razgleda svoju »kuću neobičnu«, ali u mraku, koji vladaše oko njega — i ako je bilo tek podne — ne mogaše skoro ništa raspoznati. Kapci, na jedinom prozorčiću, behu zaklopljeni, i samo nekoliko sjajnih zrakova prodirahu kroz pukotine stara drveta. To mu behu jedini glasnici dana, koji vladaše na polju srećnome svetu. Kako su mili i dragi sužnju ovi retki i neobični za tamnicu darovi sjajna sunca!...
          Ovi zraci podsetiše ga da razmisli o položaju svoje apsane. Ustade sa slame, pođe k prozoru, koji beše viši od njegove glave i — o sreće! — do ušiju mu dopre zvrjanje kočija od one strane, na kojoj beše prozor. — »Dakle to su one apsane sa ulice, a ova moja, to je ona na uglu, jer samo je taj jedan prozor zazidan više od polovine. To znam dobro, zapazio sam toliko puta...« Čitav svet nade jurnu mu u dušu i pade na srce kao melem na ljutu ranu, a otud mu se razli neka slatka, vazdušasta toplina po celome telu. Oči mu u onoj pomrčini zasjaše neobičnim sjajem i on, gotovo nesvesno, pod uticajem ovoga lepog osećanja, pođe bliže k prozoru i stade da razgleda ne bi li se mogao popeti gore. Odmah naiđe na neki podmetač, koji su sigurno njegovi prethodnici, radi istoga cilja, tu namestili. Pope se na njega i oseti se kao da je na polju. Pored kuće ne prolažaše niko, ali se lepo čuo razgovor s leve strane, od Jankove kavane, koja je odmah do sreske kuće.
          — Valjda nećete biti tako bezdušni, gospodin Pero, i odreći nam tu veliku čast, da progutate u poštenoj kompaniji jedno pištoljče — čuo se glas od kavane, u kome Đurica odmah poznade govorljivog i besposlenog apotekara.
          — Batali, čoveče, sav sam gola voda. Idem da vidim je li žena što spremila za ručak — odgovori drugi, za koga nije bilo sumnje da je Pera pisar.
          — Zar su te tako počastili Maskarci, bolan? — reče neki nepoznati.
          — U stanju smo umiriti vašu veliku brigu o ručku, jer smo bili očevici, kad je gospođica kuvarica vašega doma nosila ovome Miti Strižibrku dva guščeta na zaklanje, a miledi Soja baš sad posla pandura u Tanasijevu bašču za salatu. Dakle, prijatelju, kucnimo se! — iščita apotekar čitavu deklamaciju.
          — Ej, Tanasijo, pošlji mi dvaeset para jalovu papriku — viknu Mitko aščija, preko od kancelarije.
          »Ala žive ova gospoda! — pomisli Đurica u sebi — samo jedu i piju, a ništa ne rade«, i tu se seti da od juče nije ništa okusio. »Da li će mi doneti hleba i vode ?« — zapita se, računajući da mu danas neće ništa dati. »Da sam se bar setio da ponesem što od kuće; no sve jedno, danas mogu i gladovati. « I tu se tek, kad pomenu to »danas«, opomenu svih nevolja što ga snađoše, i bi Mu čudno što se, pored svega toga, seća jela. »Što ti je čovek — produži misliti — sve... sve, ali bez hleba nikud!... « 
          — Hajdes... pade riba skoči meso; potrčite mušterije, razgrabiše ljudi! Oh, što je Masno--o-o! — povika Mitko, lupajući nožem o panj.
          — Daj prečnjake ovamo! — viknu neko ispred kavane.
          — Molim, ja sam se pre abonovao — odgovori apotekar.
          — Dajte pandure, poklaše se neki oko jagnjećih nogu — opet se ču glas onoga nepoznatoga.
          — Molićemo, ovo su prečnjaci, a noge se bacaju takvima — odgovori mu apotekar.
          «To ću ja od istine da gladujem danas... O, brate, da mi je samo komad hleba... — pomisli Đurica opet. — Vala neću sad lupati, pa makar crkô... Mrzi me da gledam očima pandure... Kako bi bilo da spavam?... Jes’, ko će ti sad zaspati !« Postoja još malo na svome prozorčiću, pa, kad vide da niko ne prolazi, a i noge ga zaboleše, siđe i ode opet na slamu. Sednuvši na mestu, stade preturati slamu i osluškivati neće li se opet što čuti spolja. Uostalom on se i ne nadaše da što čuje, ali mu je bilo veoma potrebno da se ma čim zabavi, da nađe ma kakva posla umu, samo da ne misli o onome što je od jutros preko glave preturio. Sve, što se ticalo toga, stajaše iza njega kao kakvo crno strašilo, koje je gotovo da ga svakoga trenutka u svoje kandže dočepa. A on izbegavaše svaku pomisao, koja bi ga na to podsetila, i ako osećaše posledice toga neprestano i oko sebe i na sebi samom. Tek beše mu stalo do toga, da ovo sadašnje raspoloženje, ovo »neticanje ničega« produži što više može.
          U takvoj tišini, u toj zatupljenoj ukočenoj samoći, ne misleći i ne osećajući ništa, provede nekoliko dugih časova. Sunce udaraše gotovo horizontalno u kapke na prozoru, na ulici se narod živo kretaše, zvrjanje kola i topot konjskih nogu čuo se svakoga trenutka, a on neprestano seđaše u svom kutu nepomičan, ukočen, sav udubljen u svoje nemo, dugo ćutanje. Ni jedne misli, ni jednoga pokreta!...
          Najedared, usred toga grobnoga ćutanja, nešto oko brave na vratima zaklopara i vrata se otvoriše naglo. Da je grom udario usred apsane, čini mu se ne bi se tako iznenadio ni tako detinjski uplašio, kao što se uplaši od ovog običnog otvaranja vrata; usred neme i dugotrajne tišine, kojoj se beše sav predao. Istoga trenutka, kad se vrata počeše otvarati, on skoči kao elektrisan i stade nasred apsane, blenući uzvereno i plašljivo u lice apsandžino, koji ga, vičnim okom, ljubopitno posmatraše. Poznade glavnog apsandžiju Radisava, s kojim je nekoliko puta pio po kavanama, ali mu se sad on učini strašniji od samoga đavola. Naročito mu pade u oči ono lukavo žmirkanje malih i sjajnih Radisavljevih očiju, koje ćuteći, ali veoma rečito govorahu : »A, lijo, tu li smo !...« 
          Radisav ga pogleda onako uzverena i, valjda radi većeg efekta, zvecnu ključevima; zatim mu se odjednom nabraše obrve, pa viknu zapovednički i grubo
          — Izlazi!
          »Bolje što se čini nevešt starom poznanstvu, sad mi je to lakše i zgodnije... baš ga ne bih mogao pogledati, a već posle... lako ćemo...« — pomisli Đurica i poslušno, pognute glave, iziđe u hodnik, gde ga dočeka drugi pandur i odvede pravo u kancelariju.
          Za zelenim stolom seđaše sam kapetan, a uz jednu policu, pretrpanu svežnjevima hartija, stajaše pisar Mita i razgledaše neka akta. Čim kapetan progovori, on se osvrte i priđe k stolu.
          Kad uđe Đurica, kapetan ga pogleda oštro, ali se iza te oštrine ne mogaše sakriti i ona obična radoznalost, sa kojom prvi put posmatramo svakoga čoveka, za koga nam se kaže da je zlikovac.
          — Šta si ti, more, počinio tamo u Trbušnici? — progovori kapetan, čim Đurica stade.
          »Hvala Bogu!« — pomisli Đurica. On se plašio samo toga prvoga pitanja, strahovao je samo od početka; a kad vide da mu samo pitanje stavlja na raspoloženje povoljan odgovor, on dođe k sebi i, pogledavši kapetana pravo u oči, odgovori odlučno:
          — Ne znam, gospodine!... Šta su oni namislili sa mnom — Bog zna, a gre’ota je siroma’u čoveku ’vako podmetati — i ovaj mu se odgovor tako dopade, da već poče i sam verovati u istinitost njegovu.
          Kapetan se jetko nasmeši, kao čovek koji neprestano sluša ovakve odgovore od svih pravih krivaca, te uviđa, da za ovaj mah ne može što drugo ni očekivati.
          — A šta ćeš reći na ispitu za stvari, koje su kod tebe nađene ? I to su ti, valjada, podmetnuli?
          — Ne znam, gospodine...
          — Dobro, dobro... — prekide ga kapetan — sad ti to i ne tražim. Zvao sam te samo da ti kažem: sutra će doći Trbušničani da poznadu svoje stvari, i ti ćeš odmah u okove. Tvoje mi priznanje ne treba ništa, ali mi moraš kazati, s kim si izvršio poharu. Noćas se dobro promisli... Ali ne zaboravi da mi ovde imamo takve majstorije, od kojih i mutavi progovore... — završi kapetan, i tako se značajno osmehnu, da Đurica oseti kako mu se koža pod košuljom nabira.
          — Vodi ga! — viknu kapetan panduru n diže se od stola.
          Kao u nekom bunilu i zanosu Đurica prođe kroz vrata, kroz duge hodnike na gornjem, pa zatim na donjem spratu i, ne progovorivši ni reči, uđe u apsanu i pade na slamu.
          — Ovde je krčag s vodom i hleb, a onde u ćošku lončina — objasni mu pandur, pa iziđe i zabravi vrata.
          Ovo poslednje objašnjenje kao da nije ni bilo potrebno, jer čim uđe u apsu, Đurica oseti strašan smrad, od koga mu pođoše suze iz očiju.
          Zbunjen, uplašen, iznenađen svim ovim što se sa njim dogodilo, Đurica ni u prvo vreme pa ni docnije ne znađaše šta da misli, niti beše u mogućnosti da ma kakav pravac da svojim mislima. Čas se sećao sela, svoje kuće i svega onoga što mu beše tamo najmilije; čas stane da misli o onim strašnim majstorijama, koje mu kapetan napomenu i o kojima mu je Vujo tako mnogo, baš kao naročito, pričao, ali na toj se misli ne zaustavlja dugo, ona mu je teška ubija mu svako drugo osećanje, izazivajući užasan strah. I usred tih misli on se seti hleba, zgrabi ga i poče žudno jesti, ne toliko zbog gladi, koliko radi želje da otera od sebe misli, da se zabavi jelom, dok mu ne padne kakva druga misao na um.
          Ali i sam je dobro znao da u ovakvu stanju i za ovakve stvari on ne može nikad ništa smisliti. I dosada je drugi za njega mislio, najpre otac mu, pa posle Vujo, a on je umeo samo izvršiti ono što mu se kaže. I ovu poharu izvršio je po planu i nagovoru Vujovu, ali nije ni sanjao da će ovakve posledice nastupiti. Istina, dok se odlučivao, on je pomišljao na sve, pa i na gore, ali je sve to drukčije izgledalo onda, dok se pomišljalo. Sad, kad se našao pred stvarnošću, izgubio se sav. Samo zna jedno: da je mogao unapred osetiti sve ovo što je danas preživeo i što sad oseća — ne bi se nikad odlučio na takav korak.
          Ali, nesrećom svojom, Đurica još mnoge stvari nije znao. On nije znao da je Vujo, odmah posle izvršene pohare, nekim naročitim, samo njemu poznatim načinom, stavio do znanja kapetanu, da su poharane stvari kod Đurice. Nije znao da je to Vujo učinio iz računa: da navuče mladića na veliku krivicu, pa onda da ga strahom prinudi, da se odmetne u goru. A posle već — Vujo zna kako se komanduje tuđom glavom...
          Đurica je sad znao samo jedno: da mu se Vujo mora, kakvim bilo načinom, javiti i dati mu saveta, šta da čini dalje. Vujo će za njega smisliti ma kakav izlaz, on je u to uveren, kao u sebe samoga. A zna dobro da će to biti jedini izlaz, da ga mora primiti bez razmišljanja, bez pogovora; jer on sam ne može ništa smisliti, a dobro uviđa da je bez pomoći Vujove propao. Ostaje mu, dakle, samo da čeka. Zbog toga je i izbegavao misli o svome položaju, one su mu i inače bile teške, a u ovoj neizvesnosti još teže.
          — O, ala ovo smrdi užasno! — reče poluglasno, pošto se napi vode iz krčaga.
          Pogledavši na onu stranu, gde je bio prozor, Đurica opazi da nema više onih zrakova od sunca. Da bi bar koliko izbegao ovaj nesnosni zadah i da bi doznao šta se radi na ulici, pope se opet na prozor. U onim pukotinama, kroz koje mu danas dopirahu zraci, beše tamno kao i u njegovoj apsani.
          »Smrklo se, mora biti« — reče u sebi i stade da sluša prolazi li narod ulicom. Ne prođe niko, samo se otud od kafane čujaše razgovor, ali se moglo odmah opaziti da je malo sveta pred kafanom.
          »Pa to je već prava noć« — pomisli on, i neko čudno, zagonetno nadanje ispuni mu dušu.
          Stade da čeka još, ali prolaznici behu vrlo retki, a razgovora pred kafanom sasvim nestade. Siđe opet na svoju slamu i sav se predade dugom, upornom ćutanju, bez jedne misli... Tako mu prolažahu dugi, beskrajni časovi u ćutanju, te je već izgubio svaki približan račun o vremenu...
          Najedared začu se tiho, kao san, kao sa drugoga sveta, kucanje o kapak na prozoru. Đurica se prenu. Čitava bura osećanja probudi se u njemu, i za jedan mig beše na prozoru. Stade da sluša, ugušujući svoje rođeno disanje, ali mu u ušima nastupi čitava svirka od zujanja, sve po taktu, na prekide, te stade očajavati da ne zagluhne. Beše zinuo i sav se pretvorio u sluh, kad se kucanje opet ponovi. Sad je, čini mu se, osećao prisustvo čovečje s one strane kapka. Polako, tresući rukom, odgovori na kucanje. Kapak lagano škripnu, i Đurica oseti da je otvoren. Zatim stade neka ruka da šuška oko prozora, koji je namešten s polja, iza gvozdene rešetke. Prozor se lagano i oprezno otvori. Struja svežega, hladnoga noćnoga vazduha pojuri kroz otvor, pravo na njega, i on udahnu svom snagom pune grudi ovoga divnoga vazduha.
          — Đurica! — začu se otud glas, koji ga potrese svega, jer poznade čiji je.
          — Ča-Vujo, ja sam... — prošapta on, dršćući kao u groznici, i nasloni lice na rešetku. Behu se obojica tako primakli, da su mogli čuti jedan drugom disanje.
          — Kamo se, po Bogu si ?... poludeh od muke — reče on.
          — E, sinovče, na muci se poznaju junaci... Nije to šala... Šta je bilo. jesu li te pozivali gore ?
          — Ja, pa mi reče da sutra moram sve kazati. Inače, veli, ima neke majstorije.
          — Hoće, hoće poganac, znam ja njega... Svaku će žilu da istegne, svako parče mesa da prebije, pa posle ne valjaš ni Bogu ni đavolu... Dušu će da izvadi, a život da ostavi, ja kako...
          — Ne govori tako, ako znaš za nevolju, jer poludeh od muke; no reci mi šta bi ovo od mene, ko to prokaza? I šta da radim sad?
          — Još nisam to doznao, ali sam namestio moje zamke, i za dva-tri dana doznaću ko nas potkaza. Ako bude neko od onih, neće mu se, beli, više odžak pušiti.
          — Zar od onih što su sa mnom....
          — Ne znam, ali ko može drugi ?... No već to je bilo i prošlo, ali šta ćemo sad?
          — Pa ja pogiboh, brate, misleći, ali znaš da bez tebe ne mogu ništa. Čekô sam te kô ozebô sunce, pa sad što mi ti kažeš, tako će i biti.
          — Ono znaš... muka je to. Stvari su kod tebe nađene, tu ti ne pomože niko. Ali te oni neće ostaviti, dok ne izdaš ostale, a To ne smeš učiniti — odgovori Vujo takvim glasom, od koga Đurica zadrhta.
          — More, to se zna... kakvo izdavanje! Ali ko će ’nake muke podneti?
          — Ti ih nemoj podnositi, ko te goni da ih trpiš...
          — Kako... ja šta ću?
          — Hajde u goru.
          Đuricu udari kao munja po srcu. Sve dosad smatrao je tu misao nekako onako, kao i svaku misao koja je daleko od dela. Ona mu je neprestano stajala pred očima kao neka crna tačkica u daljini, kojom se on samo zabavljao, ali eto, sad mu se »tačkica « približi munjevitom brzinom i, kao neko čudovište, obuhvati ga svega, steže ga grozno, ne ostavljajući mu vremena za razmišljanje.
          — Da se odmetnem ? — prošapta on kao za sebe. — Ali i tamo me čeka kuršum.
          — A ti čekaj tu, pa trpi. Ako izdaš, čeka te konopac ili otrov; ako ne izdaš, čeka te duga robija u teškom okovu i sva ona čuda i muke, o kojima sam ti pričao. A ja mislim, bolja ti je sloboda ovamo, pa bar dok živiš, da živiš carski.
          — Znam, ali će i tamo da ubiju.
          — The... ja mislim jednom se mre. A ja ti glavu dajem, kao što sam ti i pre govorio, da ću te čuvati, dok god sam živ. Posle već, kad nakupiš para, možeš kud hoćeš.
          — A kako da iziđem odavde?
          — To je moja briga, samo ti kaži.
          Đurica nasloni glavu na hladno gvožđe i uzdahnu očajno. »Dakle baš da se hajdukuje ?« — poče da misli. »A mladost ?... a budućnost?... Sve se ruši, svega nestade ; odoše, kâ prah i pepeo, oni lepi snovi mladosti.« Kako je on lepo zamišljao svoju budućnost!... Ali na što se sad sećati svega toga, kad je sve prošlo... I zar se mogao čemu boljem nadati, zar je mogao u onoj sirotinji očekivati kakvu sjajnu sreću? Jad i nemaština bili bi mu večiti drugovi... A ovako, zar je bolje?... O, teško li je to!... I baš se mora, baš nema drugog izlaza, do u goru? Nema, jamačno nema. — Kad to kaže ča-Vujo, onda mora biti tako ; on je, jamačno, dobro promislio. Ali zašto tako odmah, zašto nema mogućnosti da se spremi za to, da razmišlja dugo, da učini bar kakvu veću krivicu, pa da zna zašto se odmeće. A ovako ni zbog čega!... Jest, ali sutra počinje ispit, a na noć — ono...
          — Sinovče, govori! — poče Vujo, pošto ga je naročito pustio da malo promisli pod utiscima one plašnje. — Ja moram sad znati na čemu smo, treba do zore da posvršavam sa ljudima.
          — Pa... kad nije drukče, ono... neka bude tako! — prošapta Đurica zbunjeno.
          — Neću tako, no kaži odsečno, da znam!
          — Pa vidiš, valjad’, da pristajem... moram!
          — Dakle, sigurno?
          — Sigurno!
          — E, daj ruku!
          Đurica pruži svoju hladnu kao led ruku, koju Vujo dohvati i steže svojim koštunjavim prstima.
          — Neka ti je srećna druga majka, gora zelena! A sad odmah lezi pa spavaj, ne misli ni o čemu. Ako udesim da noćas vršimo posao, probudićemo te lako. Gledaću, ako pristane Radisav, da ne provaljujemo zid...
          — Koji Radisav? — prekide ga Đurica.
          — Tvoj apsandžija, znaš ga valjad’?
          — Kako, zar je on...
          — He, moj sinovče, zar bi ti sad bio u toj apsani sa sokaka, da mi nije njega. Ti misliš ja se šalim, kad što radim. Hajde ti spavaj, a ja odoh da vršim posao.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 120 godina.