Газда Јаков/14
| ◄ XIII ПОЈАВА | XIV ПОЈАВА | XV ПОЈАВА ► |
XIV ПОЈАВА
СИМО, ЈАКОВ
СИМО (Сувоњав, намрштен старчић, улази поштапајући се простим дрвеним штапом. На глави има црвен фес, који јако упада у очи, при старим му чакширама): Добро јутро!
ЈАКОВ (Угледавши га брже спусти руку са кваке. Ипак се не одмиче од врата): Добро јутро, пријатељу!... Ходи амо! (Симо прилази ближе) Сједи, сједни на ову столицу. (Сједа га на своју столицу) Овђе ћемо се разговарати, јер је сад моја соба нечиста.
СИМО: Сведно... Лијепо је и овђе.
ЈАКОВ (Гледа га): А кад си то купио нов фес, пријатељу?... Красан фес!
СИМО (Смјешка се): Тхе... Велим: кад сеј троши, нек се троши... Купих га данас. Има мјесец дана како сам, због њега, био у погодби са газдом Петром... Данас се, ето, погодисмо... Знаш, треба љевше да це обучем, јер ово није к’о и други данови.
ЈАКОВ (Претварајући се): Зар је некакав светац данас?... У календару га нису штампали.
СИМО (Смјешка се): Није светац, није. Ама велим: кад имам нов фес, хоћу да имам и ново чољаде у кући.
ЈАКОВ (Као прије): Ново чељаде?... Ех, то ти ваља!
СИМО: А ново чељаде ми треба за мога Јову. Хоћу да га окућим, па нека буде прави чојек!
ЈАКОВ: Јакако, јакако...
СИМО: А ја мислим, да неће ниђе наћи ђевајку, к’о што је твоја - како јој је оно име? - Љубица!
ЈАКОВ (Поносито): Јакако... јакако.
СИМО: Она је и кршна и добра и паметна и ради пуно и штеди добро.
ЈАКОВ (Поносније): Јакако, јакако...
СИМО: С тога сам и дош’о теби к’о њаезину оцу, који си ти паметан и мудар...
ЈАКОВ (Испрси се према њему): Јакако, јакако...
СИМО: И иштем ти, да ми је дадеш. Кад смо пријатељи, да то и притврдимо.
ЈАКОВ (Весео): Ја... ја... ја, који сам ти ја пријатељ... (Збуни се) и... и (Одмахне руком) А шта ћу дуљити! Дајем ти је, брате! Ником ништа нијесам дао без интереза, а теби дајем шћер... И сретно нека им буде!
СИМО: Сретно било! (Загрле се и пољубе)
ЈАКОВ (Кроз плач): Срце ми се радпути на двоје, к’о што се море пред Мојсијем распутило, кад помислим, да ћу се растати с њоме...
СИМО: А мени се смије, кад помислим, да ћу се састати. Овђе сам ја на бољем ћару него ти. (Пружа обичан прстен) А ево ти ђевојци аманет од момка...
ЈАКОВ (Прима прстен): А свадба?
СИМО: Нек’ буде кроз четири дана.
ЈАКОВ: Кроз четири?
СИМО: Ја... Обаталили би, ако ушчекамо даље... Онај Милан, који је један рђав и несретан момак, врзе ти се око куће. И малоприје сам га видио овуда... па те молим, да припазиш на ђевојку.
ЈАКОВ: Не бој се, пријатељу!... На шћер ја пазим да не може боље. А њега... њега ћу ја суду, па ћу га у голаће опремити. А она лијепа његова кућа, биће моја. (Смјешка се) Моја, пријатељу, и ничија више!
СИМО: Тако, тако... Само га ти черупај. (Пође) Збогом, пријатељу!
ЈАКОВ: Збогом, пријатељу... (Прати га до врата)
|