Газда Јаков/13
| ◄ XII ПОЈАВА | XIII ПОЈАВА | XIV ПОЈАВА ► |
XIII ПОЈАВА
ЈАКОВ, ЉУБИЦА
ЈАКОВ (Који је дрхтао од љутине и знацима једнако показивао колико се љути, сад излети, шчепа Љубицу и почне је дрмусати): Зар тако, тако, тако?... Зар то ваља, несретнице? Међер се ја нисам узалуд бој’о, да ти онај распикућа не заврне мозгом.
ЉУБИЦА (Одлучно): Он ми је драг.
ЈАКОВ (Дрекне): Шта? И ти смијеш тако грешну ријеч да рекнешо мени, оцу рођономе? Ти, ти, ти, што сам те ја одранио и одњеговао!...Ти гуско, патко, јаребице, врано! И ти да одбјегнеш?... Мени да утечеш?... О, мудрице, моја. А не знаш ти, да ја имам осмере уши и десеторе очи и да све видим и чујем... Све!... Нема тога мајстора на свијету, ко ће мене надмудрити и преварити, а камо ли да ме превариш ти... Видиш, како сам те лијепо уловио!
ЉУБИЦА: Сведно... Али ја нећу ни за Јову...
ЈАКОВ: А ко тебе пита шта ти хоћеш и шта нећеш?... Ја ћу већ теби показати... (Гура је у њезину собу) Мрш, у затвор! (Затвори врата и руком држи кваку) Сад утеци!... Утецј, ако можеш!... (Изнесе столицу из собе и сједне пред врата. Опет ухвати за кваку) Нећу ниђе из куће излазити, него ћу овђе сједити и чувати те!... Виђећемо, ко ће бити мудрији. (Куца у врата) Ходи изађи, утеци! Чека те твој распикућа! Хајде, иди, бјежи!...
|