Војводина у римско доба

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Историја — Данашњи Срем био је под римском влашћу читавих пет стотина година.[1] Римљани су покорили те крајеве око почетка првог века наше ере, а држали су их до пропасти Римског Царства, дакле отприлике до краја петог века по Хр. Наш Банат био је под Римљанима много краће време, отприлике једно и по столеће, од владе цара Трајана (98—117) до цара Галијена (253-—268) или Аурелијана (270—275), кад су га Римљани евакуисали, не могући више да одале варварским нападима. Данашња Бачка није никад била саставни део римске империје. Рим је хтео да има за границу једну тако велику реку као што је Дунав и зато Римљани нису хтели да окупирају област која се налази на левој обали Дунава. Али су понекад римске војске ратовале и у земљи коју обухвата та река с једне и Тиса с друге стране, а понекад су становници данашње Бачке упадали у римске провинције.

Првобитно је данашњи Срем био део велике административне области Илирика. После је припадао провинцији Панонији, која је имала такођер врло широке границе. У почетку 2 века по Хр. Панонија буде подељена на Горњу и Доњу Панонију. Наш Срем се налазио у Доњој Панонији. Крајем 4 века он чини засебну провинцију под именом Панонија Друга. Око 400 год. сремска област припада префектури Италији а дијецези Илирику. Што се тиче нашег Баната, није нам сигурно познато којој је провинцији припадао. По једном мишљењу, он чини део Горње Мезије (Moesia Superior), која обухвата зацело велики део Србије, од Дунава на северу па до Велеса на југу. Али има разлога да се сумња у то да је и тај крај северно од Дунава припадао Горњој Мезији.[2]

О историји данашње Војводине у римско доба ми нисмо обавештени нашим старим изворима ни из далека онако како би се могло пожелети. У литерарним изворима, тј. код старих грчких и римских писаца, налазе се само мршави фрагменти о догађајима који су се ту дешавали. Не дају нам много ни важних података о тим крајевима ни археолошки наласци (натписи, новац и др.). Ипак су за нас ти подаци врло драгоцени и ми ћемо их на идућим страницама навести.

Око средине 1 века пре Хр. покорио је данашњу Бачку дачки владалац Буребиста.[3] То је био моћан краљ. Област између Дунава и Тисе била је у то доба под једним келтским племеном, Бојима. Буребиста победи њиховог вођу Критазира (Екритузира) и пребаци Боје преко Дунава. Тако је ова област, која је пре Боја била насељена дачким елементом, спојена с Дакијом. Г. 16 пре Хр. упадну Дачани у Панонију преко залеђеног Дунава и задобију ту богат плен; ваљда су то били упали у наше крајеве. И цар Август у чувеном натпису Monumentum Ancyranum, који је као нека његова аутобиографија, помиње један упад Дачана, који је римска војска одбила. Исти цар прешао је Дунав и напао Дачане. После крвавих битака он је успео да их покори. Можда је то било поменуте 16 године. Свакако реч је о Бачкој или Банату. А можда Дачани из данашњег Баната учествују и у панонском устанку, о ком ће одмах бити реч, тиме што упадну у Мезију (дан. источна Србија).

Г. 35—33 пре Хр. водио је Октавијан, доцнији цар Август, један рат с Илирима.[4] Он је том приликом продро у долину Саве. Има научника који мисле да је Октавијан у том рату покорио и целу данашњу Босну и западну Србију. Још, по том мишљењу, римска војска је продрла у те крајеве са севера из савске долине. За тај случај Октавијанове трупе допрле су биле до у садашњу Војводину. Али треба признати да су ово све хипотезе које се не могу доказати.

Грдине 13 пре Хр. букнуо је у Панонији „велики и страшан“ устанак који је трајао све до 11 год. Изгледа да је поприште тог рата био и један део данашње Војводине, Срем. О овом војевању имамо података у више старих писаца, али ти су подаци веома сиромашни. Један писац даје управо само фразе, други помиње од панонских племена само Бреуке (гл. мала доцније), трећи помиње једино Саву и Драву. За нас је најважнији податак који налазимо код латинског историчара Руфа, јер нам он каже да су тоМ приликом „побеђени Амантини између Саве и Драве и да је тако освојена савска област и област Панонија Друга.“ Да су Амантини живели у садашњем Срему, излази и из Плинија Старијег, код кога читамо да се река Бакунције (дан. Босут) улива у Саву код Сирмија (Сремска Митровица), где је civitas Sirmiensium et Amantinorum. Овај пак рат с Панонцима водио је најпре славни Августов војвода Агрипа. А кад је Агрипа умро (12 год.) наследио га је у том послу пасторак Августов Тиберије, доцније цар. Он је тај рат и завршио. Панонци су страховито кажњени, јер им готово цела младеж буде продата у ропство. Тиберије је за овај успех добио тријумфалне знаке.[5]

Једна ужасна опасност загрозила је из данашње Југославије Риму год. 6 после Хр. у Панонији и Далмацији букнуо је општи устанак домородаца против мрског угњетача.[6] У том устанку учествовала је и данашња Војводина. Устанак је трајао све до год. 9 и једва је угушен. Рим је морао да баци на устанике огромне силе, а они су се борили с натчовечанским снагама. Један римски писац каже да је овај рат био најтежи за Римљане од свих које су они водили после пунских ратова.

Изгледа да је овај устанак почео у Босни и да се прво побунило племе Деситијата, које је живело у околини Сарајева. Али су одмах затим скочили на оружје и Бреуци, једно племе које је становало западно од данашње Сремске Митровице.[7] Ова оба племена имала су за вође по једног Батона. Можда је и један други вођа панонски у овом устанку, који се звао Пинес (Pinnes), био Бреук.

Чим се Бреуци побуне, они пођу на Сирмијум (Сремска Митровица). Ова је варош тада била у рукама Римљана. Бреуци покушају да је освоје, али у том не успеју. У том их је омео римски војвода Цецина Север, који похита на њих са својом војском из оближње Мезије (данашња Србија). Цецина се сукоби с бунтовницима и у боју их разбије. Ова битка била је на Драви, а не код Сирмијума, како би се могло помислити. Јамачно су се устаници били повукли на Драву кад су чули да римска војска из Мезије долази. Наравно, могло би се помислити и на то да је Цецина разбио непријатеља ипак код Сирмијума, али да је наш извор овде побркао Саву с Дравом. Додајмо је овај бој био веома крвав и да су у њему и Римљани имали велике губитке.

После извесног времена дошло је до оружаног сукоба између Римљана и наших устаника опет у Срему. На устанике пође нова велика римска војска, коју су водили Цецина Север, Плауције Силван и Трачанин Реметалк. Устаници заузму брдо Алму, које један други стари писац, изгледа, назива Mons Claudius. То би могла бити наша Фрушка Гора. Најпре је дошло до судара између Реметалка и устаника. Реметалк, који је из Тракије био довео велику коњицу, потуче у једном кратком боју непријатеља. Али они даду снажан отпор Цецини. Чак је мало требало па да они победе ову велику војску од читавих пет легијона и толиких других помоћних трупа. Римљани су већ били изгубили сваку наду да ће се спасти. Битка је била веома крвава и у њој погибе велики број римских виших официра.

Идуће године Цецина, који се био вратио у Мезију, јер су у те крајеве били упали са севера, преко Дунава, Дачани, дође поново у данашњи Срем. Њега нападну изненада на путу оба Батона. Напад је извршен код Волцејских Бара, које су се налазиле код данашњих Винковаца. Изненађени устаничким нападом, они римски војници који се нису налазили у том тренутку у утврђеном логору побегну испред непријатеља. Али војска која је била ушанчена испадне из утврђења на устанике и разбије их.

Год. 8 учињен је крај устанку у Панонији. Код устаника је била настала страховита глад. Људи су морали јести разне биљке које не служе као људска храна. Због тога настану и разне болести. Стање је било очајно и после дужег колебања бреучки вођа Батон изда Пинеса, који је, казали смо, био други панонски вођа, Римљанима и затим и сам положи оружје. То се десило, кажу извори, на реци Батину, али ми не знамо која се река крије под тим именом. Као награду Батон је добио од Римљана за кнеза бреучког. Али је наскоро он кажњен за ту издају. Наиме, далматински Батон га ухвати и погуби. Многи Панонци се сад опет лате оружја те Силван поново пође на Бреуке. Они буду побеђени. Наскоро се цела Панонија покорила Силвану, нешто силом а нешто милом.

Може бити да се у овом устанку помиње и Амантини, племе које је становало у Срему. Има, наиме, један натпис који можда (јер то није сигурно) каже отприлике ово: „Једно дете од десет годона из племена Амантина удавило се док је било талац у реци Хемони“. Није искључено да су Амантини морали дати за време овог рата или после њега Римљанима таоце.

У првој половини 1 века по Хр. населише данашњу Бачку Јазиги. По једном мишљењу, то је било између 20 и 50 г. по Хр.; по другом, између 25 и 35 год., а по трећем, између 30 и 50. Јазиги су дошли у ову област негде с Дњепра. Њихово досељавање трајало је дуже време. Јазиги су припадали сарматском стаблу. Ова сеоба Јазига у област између Дунава и Тисе јамачно је била последица неког покрета народа на истоку. Дотле пак данашња Бачка била је насељена Дачанима. Год. 69 по Хр. Јазиги можда изврше један напад у Панонију. У боју падне мезијски легат и цела област буде опљачкана. Ред буде повраћен кад на бојно поље дође други римски војвода, који победи непријатеља у више битака и потисне га преко Дунава. Домицијан је водио с Јазигима рат можда 89 а сигурно 92 год. Јазиги пређу Дунав и заједно са Свебима униште целу једну легију. У рату је узео Домицијан лично учешће, али сигурно није имао неког великог успеха. Од Трајана Јазиги су на римској страни („semper Romanorum clientes“ каже Амијан Марцелин). Под Марком Аурелијем настављају се борбе између њих и Римљана. Год. 170 мезиско-дачки легат имао је најпре успеха против њих, али после буде побеђен па и сам погине. Наскоро затим опет их римска војска победи. Год. 174 после многих напора Јазиги су савладани. Они су принуђени да врате заробљенике, којих има на 100.000. Морају да ставе на расположење још Риму помоћ од 8000 коњаника. Марко Аурелије је имао намеру да искорени ово немирно племе, али је у том био спречен устанком неког узурпатора. Год. 179/180 допуштено је Јазигима да имају својих лађа на Дунаву, али не и да станују на дунавском острвљу. Том приликом решено је и питање о њиховом посећивању римских пијаца. Под Комодом (180—192) они су потпуно римски поданици.[8]

Многи историски догађаји десили су се и после панонског устанка, о Ком је било мало раније говора, у Сирмијуму и у његовој околини.[9] По једном мишљењу, цар Трајан је уочи свог дачког рата ту провео зиму, 101—2 године, али се то не може да докаже. Док је Марко Аурелије ратовао на Дунаву с варварима, његов главни војни стан био је, изгледа, у Сирмијуму. Цар Максимин (235-238), хотећи да предузме ратни поход на Сармате, дошао је овде. Узурпатори Ингениус и Регалијан прогласили су се у Сирмијуму за цареве, под Галијеном (253—268). Клаудије Готски (268-270) скупио је у Сирмијуму велику војску, јер је овој области загрозила велика опасност од варварских народа. Г. 314 цар Константин Велики победи свог супарника Лицинија код Винковаца (Cibalae).[10] Константин је имао у том боју 20.000, а Лициније 35.000 људи. Битка је трајала цео дан и свршила се победом Константиновом. После битке побегне Лициније ноћу с великом коњицом у Сирмијум, где узме жену, сина и благо па продужи бекство. Преко Саве пребаци се мостом, који је јамачно био код самог града, и онда га поруши. За Лицинијем дође и Константин у Сирмијум. Вероватно Константин се овде састао, једно дванаест година доцније, с оснивачем аријевске јереси, чувеним владиком Аријем. Г. 350 у Сирмијуму је проглашен за цара генерал Ветранијон. Он се био побунио против Констанција, али му се наскоро покорио. Други један узурпатор, Магненције, дошао је идуће године (351) с војском под Сирмијум. Магненције се побунио у Галији и онда упао Панонију где се налазио Констанције. Најпре се Констанције затворио у Цибалу (Винковци) и ту се добро утврдио и није хтео да прими битку. Да би га на то натерао, Магненције пође да заузме Сирмијум. Али ту буде одбијен од посаде и грађанства. Онда се он окрене на Мурзу. Сад се Констанције реши да га нападне. Битка код Мурзе била је веома крвава. У том боју учествовало је 80.000 Констанцијеве и 36.000 Магненцијеве војске, а пало је на обе стране заједно преко 50.000 људи. Победио је Констанције. У боју је Магненције учествовао лично, док је Констанције цело време провео у једној црквици изван града заједно с чувеним владиком из Мурзе Валенсом, који је цара придобио за пријатељство.[11]

Год. 351/352 у зиму дошао је Констанције у Сирмијум, а тако и 357, да проведе зиму. Одатле је он предузео 358 поход на Сармате у Бачкој и Банату, о чему ћемо говорити доцније.

Кратко време после ових догађаја дошао је до Сирмијума Јулијан Апостата, „Отпадник“. Г. 361. он пође против цара Констанција, који се у то време налазио на Истоку. Амијан Марцелин прича о том овако: Војском која се у то време налазила у сирмијској области командовао је комес Луцилијан. Његово седиште био је Сирмијум. На глас да је Јулијан стигао, он пође да му да отпора с војском. Јулијан стигне до Бононије, на 30 км од Сирмијума, и пошље, по мрачној ноћи, поруку Луцилијану да пође к њему под претњом да ће га иначе његови војници силом довести. Кад су Јулијанови људи стигли Луцилијану, он је још спавао. Он се сад поплаши и преда се противнику. Стигавши на коњу до Јулијана, пољуби царев пурпур у знак покорности. Али се после охрабри и рекне Јулијану да је дошао с мало војске. Јулијан му одговори да ове речи штеди за Констанција, додајући да му је дао да пољуби пурпур не као саветодавцу него да би га охрабрио кад се тако смртно уплашио. После тога Јулијан пође на Сирмијум рачунајући сигурно да ће му се варош предати. Брзим маршевима иде он на варош а кад јој се приближио, пред њега изиђу велике гомиле људи и војника с буктињама кличући му „августе“, „господару“. Тако га отпрате у двор. Јулијан је био весео што су га тако лепо дочекали у тој великој и угледној вароши па приреди сутрадан народу трке на колима. А кад сване трећи дан, он продужи марш на Констанција.[12]

Год. 374 опет се помињу ратни догађаји код Сирмијума. Те године упадну у Илирик Квади. Они нападну мирне земљораднике који су жњели по њивама, па многе поубијају а друге поведу са собом заједно с њиховом стоком. Том приликом мало је требало па да заробе и кћер Констанцијеву, која је била пошла да се венча с Грацијаном. Она је баш била за ручком у вили која се звала Pistrensis. Њу спасе намесник провинције, који је посади на кола и побегне с њом у Сирмијум, удаљен од тог места 40 км.[13] Те године Квади су страховито беснели по данашњем Срему. Гледајући грозоте које су они чинили, гувернер, префект преторијо, у Сирмијуму, страшно се препадне. Он изгуби главу и не зна шта да ради. Већ је мислио да бежи и већ је био спремио коње за бекство, кад му неко примети да би се у том случају грађани угледали на њега и да би се варош морала предати. Он послуша савет да не бежи и предузме потребне мере да се варош осигура: очисти шанчеве, које је у току времена земља била засула, поправи порушене куле и бедеме. На те радове он је потрошио новац који је био скупио за грађење позоришта. Осим тога он доведе у варош једну кохорту (батаљон) стрелаца да бране бедеме ако непријатељ опседне град. Али варвари не ураде то, јер се нису добро разумевали у вештини опседања.[14]

Као што се види, Сирмијум је био добро утврђен. То видимо и нешто доцније, кад варвари не смеју да нападну варош због њених јаких бедема. То је било онда, кад је цар Грацијан (367—383) после погибије Валенсове (378) устукнуо испред Гота и повукао се у Сирмијум. Непријатељ га ту није узнемиравао. Грацијан је у Сирмијуму провео те године четири дана. Идуће године, 379, он је ту прогласио Тодосија за цара, а после тога прогласа задржао се у вароши још неко време. Г. 380 састала су се овде та два цара и споразумела се да се у Аквилеји сазове један црквени сабор за идућу годину. Изгледа да су Грацијан и Теодосије исте те године (с крајем августа и почетком септембра) ратовали против Остгота.

Сирмијум је настрадао приликом хунске најезде. Тадашњи префект покуша да се одупре Хунима, али без успеха, јер варвари заузеше варош спалише је, а становнике поклаше. Префект побегне у Солун. Прича се да је том приликом сирмијски владика (име његово није нам познато) био предао неком Констанцију златно црквено посуђе с поруком да га њиме откупи ако би пао Хунима у руке, или да откупи друге грађане, ако би владика умро, а они би допали ропства. Али кад Сирмијум падне непријатељу у руке, Констанције не одржа задату реч. Он заложн златно посуђе код неког банкара у Риму. Кад Атила сазна за то, он затражи да му се изда и банкар и посуђе. Једва је одустао од првог захтева и тако се банкар, који је био потпуно невин, спасе.[15]

После ове катастрофе која је Сирмијум задесила приликом хунске инвазије, варош се није могла опоравити читав један век. Тек у доба Теодориха (493-526) она је поново оживела. Дефинитивно је пак Сирмијум пропао 582 год. После трогодишње опсаде он је пао у руке Аварима. Један део његовог становништва побегао је том приликом у Салону (данас Солин код Сплита). У средњем веку од тога некада славног и великог града постојале су само рушевине. Крсташи који су пролазили туда 1189 видели су само бедне остатке римског Сирмијума. Ансберт, који је учествовао у том походу и који га је описао, каже: „Sirmium, famosam quondam civitatem, nunc paret ruinis sat miserandam transeuntes“.

Од историских података о Сирмијуму поменућемо и ове.

Сирмијум је био родно место више римских царева. Није сигурно да се ту родио Аурелијан (270—275), али то није ни искључено, по другом извору он је био из тако зване Прибрежне Дакије Dacia Ripensis (на Дунаву у источној Србији и западној Бугарској), или из Мезије (источна Србија и Бугарска). Аурелијан је био из сасвим неугледне породице, али као император био је силан. Захваљујући његовој енергији обновљено је Римско Царство, које је пропадало. Он је водио више ратова, од којих је један био с лепом и умном краљицом Палмире, Зенобијом. И наследник Аурелијанов Проб, опет један силан цар, био је родом из Сирмијума, и такођер из врло ниске породице. Констанције, син Константина Великог, вероватно је такође угледао свет у истој вароши (337—361). А сигурно је био одатле Грацијан, син цара Валентинијана (рођ. 359).

у Сирмијуму је умро од куге цар Клаудије Готски, који је однео славну победу над Готима у нишком пољу (268) и по тој победи добио свој надимак. У истој вароши нашао је смрт и Проб. Војници његови били су незадовољни с њим особито стога што их је немилостиво гонио на рад. Они се побуне против њега те он побегне у неку гвоздену кулу, али није могао спасти живот.

У околини Сирмијума рођена су друга два римска цара: Деције Трајан (249—251) и Максимијан (285——310). Деције Трајан је био први Илирац на римском престолу. Био је храбар војник и погинуо је у бори с Готима. Деције је особито чувен због свог прогањања хришћана. Његово родно место налазило се на 12 км. од Сирмијума, а звало се Budalia (на путу Sirmium—Cibalae, Винковци). Максимијан је рођен, како каже стари писац, „недалеко од Сирмијума“. Био је врло ниског порекла и без сваке образованости. Али као војвода и војник био је изврстан. Због тога га је наш славни земљак Диоклецијан узео за савладара. После су обојица заједно абдицирали на царски престо.

Споменимо, кад говоримо о царским главама, да је за време рата који су Римљани водили са Сарматима на средњем Дунаву око средине 2 века по Хр. у Сирмијуму провела неко време Анија Галерија Фаустина или просто Фаустина, жена цара — филозофа Марка Аурелија. То је било тачније око год. 170 и 174. Фаустина је била ту са својом ћерчицом у гостима код мужа.

Сирмијум је био у доцније царско доба и престоница царева, као што су били још Милано, Никомедија и Тријер. У њему су цареви често дуже становали. Тако је у Сирмијуму био више пута Диоклецијан, који је год. 290 одатле управљао ратом против Сармата и који је ту подигао вероватно више јавних зграда. Галерије је обично живео у Сирмијуму. Ту су се бавили и чланови породице цара Валентинијана I. И царица Јустина, друга жена Валентинијана I и мати Валентинијана II, провела је овде неко време. У Сирмијуму се спомиње и царски двор, за који се прича да је у њега ударио једанпут гром, пред смрт цара Валентинијана I (375), и да је запалио не само ту зграду него и курију и форум.

Један рат водио је, као што смо мало пре рекли, цар Констанције 358 и 359 год, по Хр. са Сарматима у данашњој Бачкој и Банату. О том ратовању имамо опширан извештај код старог историка Амијана Марцелина.[16]

Кад би Римљани освојили неку нову област, они су прво гледали да је осигурају. Тако је било и у Срему. То су Римљани постизали особито грађењем добрих путова и заузимањем важних тачака трупама. У Срему су посели извесна места на Дунаву, који је чинио границу према варварима. Око 400 год. по Хр. видимо гарнизоне у овим местима: Taurunum, Burgenae, Rittium, Acumincum, Cusum, Malata (Bononia), Cuccium, Cornacum, Teutoburgium. То су делом легионари, а делом разна коњичка одељења. Поседнута је и једна тачка на левој обали Дунава (in barbarico), кастел Онагринум. На Дунаву, Драви и Сави има и ратна флотила са станицама у Земуну, Митровици, Бургени и Осјеку. Што се тиче путова, била су два главна пута, један од Земуна на Митровицу и Винковце, а други поред Дунава, од Земуна на Осијек. Дабогме да је било и споредних путова. Пут који је водио из Сиска у Митровицу саграђен је већ под царем Клаудијем (41—54) и под Флавијевцима (Веспазијан, Тит и Домицијан 69—96). Добри путови били су Римљанима потребни и због трговине, која је у римско доба цватала у свима крајевима империје. Захваљујући путовима и романизација се вршила у Војводини лако и брзо.

Откако је угушен год. 9 по Хр. панонски устанак, у данашњем Срему настаде мир. За ту област, која тада постаде римска провинција, отпоче ново доба, доба културног развитка. Римљани заведоше добру администрацију, римско правосуђе и ред, донеше провинцијалцима благостање. Официри римских посада на Дунаву живели су вишим културним животом, тако и чиновници, трговци и занатлије који дођоше из Рима и Италије. На све стране подигоше се вароши, уређене на римски начин, с водоводима, позориштима, зградама с централним грејањем. Ту су удобне куће украшене мозајицима, сликама на зидовима, архитектонским декорацијама. На гробовима својих милих провинцијалци подигну надгробне споменике. И својим боговима подижу они споменике. Вароши су главна жаришта ове више културе. Из њих се шири на све стране латински језик и све више потискује домаће говоре, илирски и келтски. Романизира се и вера. Домаћа божанства добивају римска имена, а права римска божанства одомаћују се код домородаца.

Старине — Сваковрсни су трагови римског живота нађени на разним местима у данашњој Војводини. То су рушевине градова, статуе, рељефи, натписи,[17] накит, алат, новац, грнчарија и др. Сви су ти остаци драгоцен материјал за проучавање римске културе и римског живота у тим областима. Од особитог су интереса натписи. Они помињу разне богове (као Јупитера и Јунону, Нептуна, Фортуну, Дунав и Драву, као божанства, и др.), ратове (као нпр. дачки рат), разне трупе које су гарнизонирале ту (пешачке кохорте и коњичка одељења, легијоне), цареве, чиновнике градске, имена вароши (Sirmium, Cibalae, Mursa, colonia Bassiana), војнике, официре и ветеране, итд. Плоче с натписима украшене су често рељефима, као на пр. лозом с бршљановим лишћем, стубовима, орлом, каквом сценом из митологије итд. Ова декорација знатна је за историју уметности у римским провинцијама. Ми видимо да је у овим нашим крајевима цветала иста пластична уметност као и у другим деловима римске државе и, у исто време, да је ова уметност стајала под утицајем Италије и Рима.

Ми ћемо на идућим страницама навести шта знамо о појединим местима у данашњој Војводини, било из литерарних извора и итинерара било по археолошким споменицима, идући редом од места до места с истока на запад прво у правцу Земун—Сремска Митровица—Винковци, а после опет Земун—Осијек.[18]

О месту које је било тамо где је данас Земун литерарни извори не казују нам готово ништа. Знамо само толико да је ту било насеље које се звало Taurunum и да се у њему око 400 год. по Хр. налазила војничка посада од неких коњаника (equites promoti) и неких „помоћних“ трупа (auxilia ascarii). Из једног итинерара сазнајемо још само толико да је ту била и станица једне речне флоте. Ове мршаве податке допуњују у извесној мери археолошки наласци. Пре свега, они потврђују да је у Таурунуму била једна флотица, јер један натпис помиње c!assis Flavia Pannonica. Даље, у данашњем Земуну нађен је читав низ рељефа од белог мрамора који претстављају бога Либера и богињу Либеру. На једној плочи претстављен је Либер потпуно наг. Око косе има венац од лозе а о ушима виси му по грозд грожђа. У десној руци држи суд из кога сипа вино у чашу једном малом човеку с брадом. Лево од њега пење се лоза с великим гроздом на средини. Горе на тој лози стоји мали наг човек с огртачем (хламида) која му се лепрша позади. Испред ове мале људске прилике стоји котарица (таб. III, сл. 4). Још на неколико плоча, увек оштећених, од белог мрамора имамо Либера или Либера и Либеру. Сличан је овим рељефима један други који претставља Менаду (пратиљу бога вина Диониса). Исто тако овој групи претстава припада рељеф са сатиром, како изгледа, који држи десном руком косир, а левом руком велики грозд. У Земуну је нађена и једна вотивна (заветна) плоча (у Шајкашкој улици) с боговима лекарства Асклепијем (Ескулапом) и Хигијејом (таб. III, сл. 1), који стоје en face, обоје обучени, он с другом косом и брадом, она с пунђом на темену. Асклепије држи штап око кога се обавила змија, а Хигијеји се змија обавила око руке и пије млеко из зделе коју богиња држи у другој руци. Пред божанствима стоји мали Телесфор у дугој хаљини и са шиљатом капом на глави. Даље, на једном се рељефу види Херакле (таб. III, сл. 2) огрнут лавовском кожом, с буџом у једној руци и хесперидском јабуком у другој (нађено на углу Рачје улице и улице Три голуба). „У парку земунском близу реалке“ ископана је уметнички израђена Афродитина статуа (таб. IV, сл. 4) од жућкастог мрамора (очувана је само глава; в. 0.26 м). Све ове скулптуре налазе се у загребачком музеју. Вероватно је да је и на месту где су нађени рељефи с Либером у античко доба постојао неки храм Либера и богиње Либере, а тамо где је ископан рељеф с Асклепијем и Хигијејом да је стајао Акслепијев храм. Споменимо да неке од споменутих скулптура носе натписе, као што имамо и натпис неког ветерана IV флавијевске легије и један саркофаг откривен у Земуну.

У селу Шимановцима, код кога треба можда тражити римско место mutatio Noviciani (mutatio: место где је пошта мењала коње), нађен је велики депо од 4000 комада римског бакарног новца из 3 века по Христу. Одатле је и један споменик посвећен Јупитеру, који је подигао неки војник II легије aditrix.

Између Земуна и ове mutatio, према старом итинерару, лежало је место Altina, за коју нисмо у стању одредити ближе где је била и Idiminium, о ком се може исто рећи.

После mutatio Noviciani долазила је на путу Земун — Митровица Bassianae. Њу сигурно треба тражити код данашњих Доњих Петроваца. Ту је хрватски археолог Симе Љубић 1882 вршио једно археолошко раскопавање, али није могао утврдити остатке вароши, јер је нашао сасвим незнатне трагове од насеља. Откопавање 1935 показало је да је ту била варош. Утврђено је како је изгледао бедем којим је она била опасана, с кулама, и раскопане су три зграде: једна с хипокаустом (одељење за загревање куће) и мозаиком (таб. IX, сл. 3), друга с хипокаустом, а трећа с водоводом. Делимично је откривена и једна базилика. Стара Басијана сачувала нам се у веома бедном стању, јер су сељаци њене рушевине вековима употребљавали као каменолом, из кога су узимали материјал за грађење својих кућа. У Петровцима је нађено и више латинских натписа, неки с рељефима. Један је од њих посвећен „Јупитеру, најбољем и најмоћнијем, — и осталим боговима и богињама“, други „Јупитеру, најбољем и најмоћнијем, капитолинском“, трећи „Јупитеру, најбољем и најмоћнијем, очинском“, а има и неколико римских надгробних натписа. Један интересантан надгробни камен (таб. VIII, сл. 1, 2) има облик коцке која на три стране носи рељефе: на једној страни су два попрсја уоквирена лозом, а на побочним странама по једно попрсје с ковчегом на ком се види брава и кључ над једним и са звонастом котарицом из које испада вретено и преслица над другом. На римским надгробним споменицима често се налази као украс статуарна група од два лава која леже држећи. под једном предњом шапом овнујску главу и једне људске брадате главе између њих („дунавски Јупитер“, како су је неки прозвали). Таквих примерака нађено је у Басијани николико. Басијана је дала и доста ситних античких предмета (златан прстен, златне минђуше, трагичну маску од бронзе (таб. IV, сл. 1), бронзане фибуле — брошеви, мали бронзани јарац (таб. II, сл. 5), затим римског новца. На натписима она се помиње као colonia, а помињу се и њени decuriones, општински већници. У доцније Римско Царство ова је варош била седиште једног високог чиновника (procurator gynaecii Bassianensis Pannoniae secundae); то значи да је у Басијани постојала у то доба „штофара“ (gynaeceum) у којој су раднле жене. Стари историк Јордан каже да је Атилин син Динцик год. 468 допро с војском до Басијане и да ју је опустошио.

Из Прхова је један надгробни споменик у облику шкољке у којој су два попрсја, а из Попинаца база с рељефима (млада жена стоји а поред ње орао с раширеним крилима) и бронзан судић у облику Силена (таб. IV, сл. 2).

Римски новац налази се у Никинцима.

У Добринцима је нађен жртвеник посвећен Силвану од декуриона неке колоније, један споменик који је колонија Басијана посветила цару Гордијану и надгробни споменик на ком се помиње трибун (командант) легије II adiutrix.

Надгробни камен оног дечка Амантинца о ком је било речи напред где смо говорили о панонском устанку наћен је у селу Путинцима. Одатле су и жртвеници подигнути Јупитеру, Јупитеру, „очинском“, Јупитеру и Јунони „царици“, „царици Салонини, пресветлој супрузи нашег непобедног цара — најпонизнија res pub!ica Басијана“.

И у Руми је нађен један Јупитеров жртвеник и надгробни споменик и мали кип бога Атиса од печене земље (таб. II, сл. 3).

Старине у Шашинцима доста су честе: натписи, одломци од саркофага, стубови и др.

О античком Сирмијуму, који се налази на месту данашње Митровице, у стању смо да кажемо много више него о местима о којима је досад било говора.[19] О тој вароши имамо обилатих података. То је сасвим природно кад се узме на ум да је Сирмијум играо у позније царско доба врло велику улогу. Видели смо већ да се Сирмијум помиње више пута у историји панонског устанка. Али после године 6 по Хр. о њему се задуго у нашим изворима ништа не говори. Тек у доба царева из Флавијске династије ми га опет налазимо у нашим изворима. Тада Сирмијум постаје колонија (зато се зове co!onia Sirmiensium). Из овога смемо са сигурношћу закључити да је он тада био већ знатан, напредан град, а исто тако да је постојао већ одавно и да је отпочетка римске владавине у Панонији напредовао и растао. То је, у осталом било и сасвим природно кад се узме на ум да се Митровица налази на једном тако важном друму као што је главни пут који је водио из Италије на Исток, у Солун и Цариград. Али слава Сирмијума почиње на крају 3 века по Хр. Један грчки историк тог века, каже да је Сирмијум „највећа варош те области“, а римски историк 4 века Амијан Марцелин назава га „многољудна и славна варош“ („urbium matris populosae et celebris). И други један спис из 4 века, Expositio totius mundi каже за Снрмијум да је врло велика варош. Доиста, Сирмијум је био не само најзнатнија варош у целој Панонији, него и једна од најзнатнијих у целом римском царству.

О историским и ратним догађајима у Сирмијуму и његовој околини било је напред речи. Тамо смо споменули још неке податке о њему. Оно што још знамо о овој знатној римској вароши у нашој земљи додаћемо овде.

У Сирмијуму је било седиште многих државних надлештава. Ту је неко време било, на пример, седиште префекта преторио за Илирик. То је било до почетка 5 века, кад је префектура премештена овамо из Солуна. Ово надлештво међутим враћено је опет у Солун кад су Хуни загрозили Сирмијуму око средине истог века. У Сирмијуму је била и једна војна фабрика (за штитове, седла и оружје). Ту се налазио командант (praefectus) неких militum Calcariensium и команда речне флотиле (classis prima Flavia Augusta) и једна сирмијска ада. Напослетку ту је радила и једна чувена ковница. С више прекида, у њој је кован новац између 330 и 395.

Сирмијум је имао, као и остале римске вароши, своје храмове, купатила, форум, позориште итд. Једно купатило помиње се за време аварских ратова; то је била висока грађевина с које се поглед пружао на далеко. Варош је добивала воду из Фрушке Горе. Била је утврђена јаким градским зидом, јер су јој често претили варварски напади.

Остаци из римског доба у Митровици, која је подигнута на самом месту где је био Сирмијум, доста су многобројни. У почетку 18 века виделе су се знатне зидине од античких грађевина. Marsigli (в. његово дело Danubius pannonico-mysicus, 1726) гледао је зидове једне велике четвртасте зграде (неки двор?) који су имали 3—4 аршина у висину. Он говори и о другим зидинама, калдрмисаним улицама итд. Данас се од свега тога не распознаје ништа. Ипак се на неким местима у данашњој Митровици налазе видљиви трагови старе вароши; особито се добро познају олуци од водовода у самој вароши. Међутим главни канал, који је доводио воду из Фрушке Горе, порушен је потпуно пред сам светски рат; али је сачуван тачан план од њега. За време рата откривене су рушевине неког огромног комплекса грађевина ниже Митровице на Сави, а око осам километара северно од вароши пространа римска гробља за сиротињу.

У другој половини прошлог века вршена су у вароши и близу ње научна откопавања. Први пут је копао неки Hytreck, 1883, на Штросмајеровом тргу. Његов рад је готово без значаја. Око десет година доцније, 1894, копао је познати хрватски археолог проф. Јосиф Бруншмид на источној страни вароши, на месту које се зове „римско гробље“. Више времена пре тог откопавања ту су се видели трагови веће цркве с три апсиде. Поред ње била је друга мања античка зграда. По традицији, прва је црква светог Димитрија. Ако би то било тачно, онда је друга зграда била капела свете Анастасије. Темељи ових зграда раскопани су и однесени 1878 год., кад је грађен пут за Руму, и место њих остао је само шанац. И Бруншмидово откопавање није дало знатних резултата.

У последње време споменици из старог времена уништавани су у Митровици вандалски. Камене споменике разбијали су у комаде и то комађе употребљавано је за насипање путова или за зидање зграда. Ипак се зато нешто спасло. Нарочитог је помена вредна једна лепа Афродитина главица од мрамора која се сад чува у бечком Дворском музеју. Она је копија чувене Афродите Книдске од Пракситела.

У загребачком музеју чува се доста велики број споменика који су нађени у Сремској Митровици.[20] То су скулптуре, натписи, делови архитектуре и др. Од скулптурних радова вреди споменути неке.

Декоративно је једно Зевсово попрсје у двапут природној величини од кречњака с натписом на грудима (из г. 105). У природној величини израђена је од белог мрамора глава богиње Изиде или свештенице Изидине. Једна добра ствар је статуа (одломак) музе Ерато, такођер од белог мрамора. Добар је уметнички рад и мраморни торзо богиње победе Нике, у половини природне величине. Богиња је обучена у хитон, који је високо опасан и који јој оставља раме и прса наге; у десној уздигнутој руци јамачно је држала венац, а на леђима је имала крила. Богиња је претстављена у положају као да лети. Ту је, даље, торзо једног младог Сатира или Диониса, два крилата Ероса, један с гирландом (таб. III, сл. 4), а други (таб. III, сл. 6) с венцем, плоча (таб. VII, сл. 3) с Атином (Рома?) и једна плоча од саркофага (таб. VII, сл. 1) на којој су у рељефу претстављена четири годишња времена у облику људских попрсја: пролеће с цвећем у коси, лето с класјем и великим цветом или плодом на глави, јесен с гроздом у коси и зима с умотаном главом. Натписи су посвећени Јупитеру, најбољем и најсилнијем, или Јупитеру Монитору (таб. VII, сл. 2), или Либеру и Либери, Силвану, Немези. Један је од тих жртвеника подигао неки војник легије I Adiutrix из центурије неког Петуса, а други је подигао неки царски телохранитељ за здравље цара Гордијана и војника вексилације (одељења) германских и британских легија с њиховим помоћним четама (auxilia); овај царски телохранитељ био је командант ове вексилације. Поред ових вотивних (заветних) натписа загребачки музеј има и надгробних натписа из Сирмијума: један је подигла нека жена свом мужу и сину, који су били обојица општински одборници, на другом се помиње неки војник из II панонске але (ескадрон), трећи је у стиховима итд., а многи су од тих надгробних натписа хришћански (таб. VIII, сл. 3,4). Од архитектуре сирмијске у истој збирци налази се велики број коринтских капитела, неколико атичких база, консола, фризова с орнаментима и др. Ово су старине које се налазе у загребачком музеју. У београдском музеју налазе се два интересантна камена саркофага из Митровице. Један од њих (таб. IX, сл. 1) има на предњој страни две лепе велике розете, на десној побочној страни једног грифона (птичја глава, на предњим ногама шапе, на раменима крила, а задњи део тела је рибљи) а на левој побочној страни другог сличног грифона (лавља глава с малим роговима, предње ноге с копитама, око врата грива у облику цик-цак линија, а задњи део тела као у рибе). Један саркофаг (таб. II, сл. 1) врло сличан овоме налазио се у Руми).[21] Други саркофаг (таб. IX. сл. 2), који је такођер од кречњака, изгледа овако. На средини предње стране исписан је натпис у једном венцу. Десно и лево од тога виде се два попоаа у врло интересантном оквиру. На побочним странама такођер врло интересантни оквири. На поклопцу љуске (као да је покривен црепом).

У Митровици су нађене још свакојаке старине (рушевине од базилике, коринтски капители (таб. VII, сл. 4 и таб. VIII, сл. 5, 6), мозајик итд.

На натписима налазимо још бога Маоса „чувара“. Нептуна. Силвана „борца“, Херкула, генија месног, Митру („непобедни бог“), кохорту (батаљон) I пољску (campestris) састављену од добровољаца римских грађана, алу (ескадрон) II панонску, центуриона разних легија, команданта але итуријске, декурионе (општинске одбране), претседника општине, више хришћана. Цар Хелвије Пертинакс посветио је жртвеник Марсу, а један центуријон (капетан) помиње ордење (огрлицу, гривне, медаље, бедемски венац) које је добио у дачком рату од цара. Вреди још споменути и један натпис који би требало да је састављен у стиховима, али је испао у прози због невештине састављача.

Идући из Сиомијума у Cibalae (Винковци) долазило се после 12 км. најпре у село (vicus) и mutiato Budalia, затим, опет на 12 км. одатле, у mutatio Spaneta, па после 15 км. у конак (mansio) Ulmus, одатле у mutatio Celena (око 15 км. од Винковаца), и напослетку у Cibalae, данас Винковци. О свима тим местима, изузевши Винковце, ми не знамо ништа осим голог имена.

О Cibalae међутим имамо доста података.[22] У римско доба то је била доста знатна варош. Она је била опасана бедемом и шанцем који се добро распознају. (в. план). Cibalae је имала у дужину око 960 и у ширину око 650 м. Најпре је то био municipium (од Хадријана), а после колонија (најдоцније од цара Александра Севера; можда од Каракале, 211—217), тј. град с општинском самоуправом. Цибала се помиње више пута у римској историји. Бара Hiulca, која је јамачно идентична с Волцејским Барама (види напред панонски устанак), налазила се свакако на реци Босуту. Ту је 314 у крвавој битки, која је трајала цео дан, Константин Велики потукао Лицинија (види напред). Год. 351 Констанције II се био утврдио у Цибали кад му је загрозио Магненције. Битка је решена, међутим, код Мурзе (Осијек). У Цибали су се родили цареви Валентинијан I (364—375) и његов брат Валенс (364—378), а исто тако и њихов отац Грацијан. Сталне војничке посаде није било у Цибали, али се многи војници родом одатле помињу у преторијанској војсци у Риму. Цибала је пропала, као и Сирмијум, око 600 год. по Хр. под ударцима Авара.

У Винковцима је нађено доста старина. У загребачком музеју чува се известан број вајарских радова, натписа и архитектонских делова одатле. Можемо поменути једну Хераклову и једну Посејдонову статуу од белог мрамора, један Еросов рељеф и део саркофага са женском маском, бронзано попрсје (таб. IV, сл. 5), два мала бронзана кипа, један Фортунин (таб. V, сл. 2—4), а други Еросов (таб. V, сл. 1), још један Ерос од бронзе, бронзаи суд у облику попрсја, натпис генију градског одбора, коринтски капител и више финих декоративних архитектоних делова. Уз то нађени су и други предмети: натпис с именом Cibalae, други који помиње декуријона муниципија Цибале, и доста ситних предмета: бронзан петлић (таб. VI, сл. 5), грнчарије (таб. I), лампи, гема, фибула, алата (таб. II, сл. 2,4), новца (на једном месту ископано је три килограма бакарног новца из III века). — У Новом Селу код Винковаца нађен је бронзан мали кип Венерин, а у Старим Микановцима бронзана аплика у облику попрсја, изгледа, Сатира.

Довде је било говора о римским насељима на путу Земун—Винковци и поред њега. Сад ћемо прегледати места на другом главном путу који је у римско доба ишао кроз Срем, онај поред Дунава.

Прво место после Taurunuma (Земун) било је Burgenae. Оно се налазило сигурно тамо где су сад Нови Бановци. Бургена је била знатно војничко место. Око 400 год. по Хр. ту је један cuneus equitum Constantianorum и equites Dalmatae. У Бургени је у исто време и седиште команданта легије V Iovia. Раније, у првим вековима царства, у Бургени је била I кохорта Трачана римских грађана (chors I Thracum civium Romanorum), најраније под Антонином Пијем (138—161), затим cohors III Alpinorum, најраније после Марка Аурелија (161—180). Овде су нађене и цигле са жигом classis F!avia Pannonica (флотила). Поред војничке тврђаве овде се подигла и грађанска варош. Римски трагови у Новим Бановцима веома су чести. Бургена се налазила на тзв. „Градини“, на обали Дунава. Ту су биле римске зидине, које су повађене. Било је и зиданих гробова. Један римски натпис каже нам да је ту била једна базилика (саграђена под Каракалом?). Појединачних предмета из Бургене познајемо много. Споменимо два бронзана кипића богиње Атине, кипић Јупитера Долихена, кипић Силвана, бронзано попрсје бога Хелијоса и Hermes-а, бронзано попрсје са шлемом. Затим више натписа (Јупитеру, Долихену), војничке опеке са жигом, грнчарије, новац, накит (укоснице, минђуше, фибуле, наруквице од сребра и др.).

Из Старе Пазове је један жртвеник који је Јупитеру посветио неки војник I трачке кохорте, из Белегиша жртвеник који је подигао исто тако Јупитеру командир (decurio) панонске але, а из Инђије мали бронзани кип који претставља Атласа.

Друго место било је Rittium, седиште другог једног одељења коњице equites Dalmatae), свакако код садашњег Сурдука. И оно се налази на Дунаву на једној „Градини“, где се још и сад добро познају остаци римског кастела. Код Ритијума нађено је такође много римских старина: скулптуре (бронзани кипић Хермеса, мала глава Венерина од мрамора, мало мушко попрсје од бронзе, Силенова бронзана маска), натписа (жртвеници Митри и Долихену, надгробни натписи, цигле са жигом кохорте II Asturum, која је вероватно овде била посада, одломак војничке дипломе), накит (сребрне фибуле и прстен), златна амајлија, неки други ситни предмети (лав, коњ, јелен, коњска глава (таб. VI, сл. 2, 4, 7).

Код Сланкамена био је Acumincum. Ту се налазио гарнизон за cuneus equitum Constantium и equites sagittarii, око 400 г., а око средине 2 в. јамачно и једна легија. Видели смо напред да се Acumincum помиње у рату цара Констанција са Сарматима. У Сланкамену се налазе доста често римске старине. Тако су ту нађена два жртвеника посвећена Долихену, један четвртаст камен стуб (таб. III, сл. 3) с рељефима на две стране (на једној дрво око кога се обавила змија и на чијим се врху љубе две птице, а на другој страни брадат човек), новац и др. Из Старог Сланкамена је једна бронзана јарчева глава у загребачком музеју.

Cusum је био код данашњег Петроварадина. И то је било војничко место (equites Dalmatae). У Петроварадину нађен је један Митрин жртвеник, неколико миљоказа и др.

Недалеко од Беочина било је место Malata, које се зове још и Bononia. Не знамо тачно откуда оно има два имена; можда је овде исти случај који имамо код Maleventum и Beneventum, то јест да се Римљанима чинило име Malata ружно (од malum) па су га претворили у лепше (bonum). И овде гарнизонира војска (equites Dalmatae), а ту је било и седиште команданта једне кохорте praefectus legionis quintae Joviae cohortis quintae partis superioris). У оближњем селу Баноштору нађено је цигли са жигом легије VI Herculia, а из једног натписа видимо да је ту била и cohors II Alpinorum. У Баноштору су нађени зидани гробови, два жртвеника (Јупитеров и Нептунов) и др. Град је био опасан јаким зидом. Цареви Јулијан и Грацијан долазили су Банонију.

У Беочину је ископан римски натпис који помиње, иначе непознато, село Josista. То је међаш-камен који је означавао границу земље у селу Јосисти уступљене команданту I але (ескадрона) римских грађана.

Интересантно је да се и на другој обали Дунава овде, преко пута Малате-Бононије, налазио један римски кастел. Он се звао Onagrinum. У Онагрину је била такође римска посада (auxilia Augustensia, contra Bononiam in barbarico in castello Onagrino).

И у Cuccium код Илока налази се гарнизон (cuneus equitum promotorum и equites sagittarii). Ту је нађен водовод, саркофази с рељефима, жртвеник бога сунца, глава Диоскурова. У оближњем Сусеку нађен је надгробни натпис једног декуриона из Сирмијума, између Илока и Сусека Дијанин жртвеник, у Нештину миљоказ цара Севера Александра (222—235).

Код Сотина налазио се још један добро поседнут кастел, јер је ту био згодан прелаз из варварске земље у Панонију. Звао се Cornacum. И ту су као посада служили cuneus equitum scutariorum и equites Dalmatae. Јамачно је овде служило и једно одељење легије IV флавијевске, јер један натпис одатле спомиње неког војника из Виминацијума који је провео у тој легији 17 година. У Сотину се добро познају темељи римске тврђаве, а остаци из римског доба доста су чести. Тако је ту нађен жртвеник бога Либера, који је подигао неки конзуларни бенефицијарије (жандар), бронзана глава и попрсје младића (таб. VI, сл. 1), један депо римског новца из I и II в. по Хр. (око 2000 комада) и многи ситни предмети (златне минђуше, фибуле — брошеви, мало бронзано попрсје, бронзана главица, заветна рука од бронзе (таб. VI, сл. 6), два бронзана петла (таб. VI, сл. 3), љуске од панцира, грнчарија и др.). Споменимо још да су у околини такођер нађене неке римске старине: у Старим Јанковцима мали бронзан Хермесов кип (таб. IV, сл. 3) а у Боботи Јупитеров жртвеник.

Војну посаду имао је у римско доба и данашњи Даљ. Место се звало Teutiburgium. Посада се састојала из cuneus equitum Dalmatorum и equites promoti. Ту је становао и praefectus legionis sextae Herculiae. Римски трагови у Даљу нису многобројни. Најважнији су натписи неких коњичких официра, један жртвеник „богу светом“ Херкулу, који је подигао командант кохорте I шпанске и кохорте II аугусте, и једна мала бронзана биста, вероватно Зевсова.

У Јарку се на једном каменом споменику помиње један decurio coloniae, а на другом, надгробном, читамо ове речи: „Земља држи тело, камен име, а ваздух душу“.

Напослетку, на месту данашњег Осијека налазила се колонија Мурса.[23] Стари град заузимао је тачније место данашњег доњег града. Мурса је постојала већ рано, како се може закључити из тога што је ту нађено доста новца из доба римске републике и првих царева. Колонија је пак постала под Хадријаном, који је и лично долазио у тај крај. Муржани (Mursenses) су подигли цару Хадријану један споменик као оснивачу њихове вароши (conditori). На Мурсу су обратили пажњу и цареви Антонин Пије и Марко Аурелије. У Осијеку су нађене цигле са жиговима из којих видимо да су Хадријан и Антонин Пије имали овде циглане. Грађани Мурзе имају често име Aelius, а то сигурно значи да су грађанско право добили од Хадријана, који је такођер имао то име. Али још више њих зову се Аурелије, дакле добили су грађанско право под Пијем и Марком Аурелијем. Мурза је била седиште царског прокуратора (шефа порезника). У вароши су имали свој култ многи римски богови: Јупитер, Херкул, домаћи и шумски Силван, Фортуна, Либер. Јамачно су некима од тих божанства били подигнути храмови, Јупитеру можда и више њих. Домороци су имали и своје домаће богове: Дунав и Драву, којима је подигнут један натпис у време цара Елагабала, 218—222 (Danuvio et Dravo). Неке трупе гарнизонирале су привремено у Мурзи, као нпр. legio II Adiutrix, legio VI Herculia, cohors I Alpinorum, ala Arvacorum. Ту је био и командант дунавске флотиле око 400 по Хр. (praefectus classis Histricae Mursa). Многи становници Мурсе служили су као војници у Риму (у преторијским кохортама), а многи у другим страним земљама (Британија и др.).

У Осјеку нађено је врло много старих споменика. На жалост, раније старине су страховито упропашћиване. Само за израду једног пута употребљено је у 18 веку 1600 кубних фати римских рушевина. У то време још се видео над земљом један зид од цигли. Исто тако распознавао се дуг римски пут с оне стране Драве у правцу севера. Од скулптура поменућемо неколико Хераклових статуа од белог мрамора, разне величине; Херкул је претстављен како држи хесперидске јабуке, или је претстављен како се одмара. Неке су од тих статуа доста добар вајарски рад, а налазе се или у загребачком или у осјечком музеју. Ту су, даље, неке главе од мрамора: један брадат, Зевс (?) и један младић. Интересантна је једна глава од мрамора с рељефом, доста оштећена. Рељеф представља обучену жену која седи пред јамачно неким боговима, а испод ње се виде два вретена, шкољка, ципела и шлем. Споменуо и две базе, од којих једна носи на једној страни вазу с лишћем, на две побочне стране два делфина, а друга рељеф који представља свакако Дафну у бегству пред Аполоном. Напослетку у Осјеку је нађено много римских натписа, од којих су неки важни. На једном се, на пример, помиње богиња Fortuna casualis, богиња случајне среће; тај надимак је овде можда јединствен. На том жртвенику украшене су обе побочне стране рељефима: на једној је израђен лав с крилима како је метнуо предњу ногу на точак, а на другој здела и крчаг. Многи споменици посвећени су разним боговима, који су споменути раније (Јупитеру, „боговима и богињама“, Херкулу, Силвану домаћем и шумском. Врло је интересантан натпис неког богаташа који је кад је добио за свештеника сазидао о свом трошку педесет дућана с двоструким тремом за трговачку робу. На другом натпису говори се о једном декуријону (градски одборник) који је био уврштен у ред еквита (виши сталеж) па је као такав имао у титули equo publico. Он је морао бити богат човек, јер су у том сталежу били само они који су имали бар око пола милијуна гроша. Нађено је и више надгробних споменика с натписом.

Трагови римског живота у Банату врло су ретки, а у Бачкој још су ређи. У Ковину је нађен надгробни споменик који неком центуријону IV легије флавијевске подижу његови ослобођени робови и наследници. Натпис каже: „Нисам био ожењен и нисам оставио деце“. На то ослобођеници довикују газди: „Буди храбар, збогом“. У близини, у Паланци, нађено је неколико цигли с војничким жиговима (легија VII клаудијевска, кохорта II шпанска, ала II панонска). У Вршцу су ископана два натписа але I фронтонијанске Тунгара, а други је подигла кохорта V шпанска Марсу „победнику“ за здравље цара Нервиног сина Трајана германског, дачког, првосвештеника, кад је имао дванаести пут трибунску власт (тј. дванаесте године његове владавине). У вршачком музеју налази се већи број цигли са жиговима појединих трупа (кохорта I критска, легија VII клаудијевска). Што се тиче Бачке, споменули смо већ неке натписе из Титела. Један тителски жртвеник подигао је Јупитеру, набољем и највећем, неки центуријон (капетан) „извиђача“, други жртвеник посветили су декуријони (општински одборници) за здравље и срећан повратак цара Марка Аурелија Антонина и царице Јулије „мајке логора“, на трећем споменику нека безимена колонија каже да га посвећује „божанству“ цара Валеријана. Ту су и два миљоказа из год. 217 из којих видимо да су цареви Макрин и Дијадуменијан оправили неке путове и мостове који су се услед дугог времена били покварили. Само за ове споменике не знамо тачно одакле су и није искључено да је неки дошао с друге стране Дунава. Напослетку, један одломак натписа нађен је у Новом Футогу а један надгробни натпис у Суботици.

Хришћанство — Хришћанска црква у Војводини играла је особито у 4 веку важну улогу.[24] У то доба водила се огорчена борба између извесних хришћанских секта. У нашим крајевима се била осилила аријевска јерес. Арије, који је ту јерес основао, и сам је провео неко време у тим областима. Једно од главних центара њених била је Мурса, а један од главних проповедника аријанизма владика мурзијски Валенс. Једно време изледало је да ће та јерес преовладати у свету, али је наскоро стала опадати. Аријевско учење прешло је и на леву обалу Дунава и доцније, кад су варвари продрли у римске провинције, оно се још једанпут појавило у нашој земљи.

Најзнатнија за хришћанство од свих цркава у Војводини била је сирмијска. У Сирмијуму је била дуго владичанска столица. Ми познајемо можда све сирмијске владике од Диоклецијана до почетка V века. Њохова су имена: Свети Иринеј († 304); Домнус или Домнијо, можда од 304 до отприлике 335; Еутерије, око 335—343; Герминије, 351 до отприлике 376; Анемије, 376 — отприлике 392; Корнелије — изгледа наследио Анемија и био на владалачкој столици од 392 отприлике 404; Лауренције је могао бити сирмијски владика негде између 401 и 417, али за њега није сигурно да је био владика у Сирмијуму. Рекли смо напред да је један владика, чије име не знамо, био Сирмијуму у време хунске најезде. Последњи по реду владика у Сирмијуму био је можда Себастијан, око 591. Али то такођер није сигурно јер само у неким рукописима стоји Sebastiano episcopo Sirmiensi, док у другом пише Sebastiano episcopo Resiniensi.

У Сирмијуму је одржано и неколико црквених сабора. Први је био год. 347 или 349, други с крајем 351, трећи у другој половини 357 четврти 358, а пети 378.

Неки од ових владика и сабора врло су значајни. Сабор одржан у Никеји, 325, осудио је аријевску јерес. На том сабору био је и Домнијо. Против те одлуке устали су после неког времена особито Урзације, владика у Сингидунуму (Београд), и Валенс, владика у Мурзи (Осијек). Ова двојица примили су аријевство од самог Арија, оснивача те јереси, који је био прогнат у Илирик и ту провео неко време. На сабору у Тиру 335 учествовали су и Валенс и Урзације. Они су гласали да се осуди Атанасије, главни поборник никејског учења. Они су били и чланови комисије која је имала да испита Атанасијеве злоупотребе, па су на царев позив ишли и у Цариград. Домнијо остаде веран никејском учењу и мораде дати оставку. Год. 343 одржао се нови сабор у Сардици (Софија). На том сабору наследник Домнијев Еутерије гласао је против аријевског учења, као и владике из многих наших вароши (Сисак, Виминацијум, Скопље, Липљан, Птуј, Ћуприја, Прахово на Дунаву). То значи да је у Илирику аријевство још било слабо. 347 на миланском сабору Валенс и Урзације признаду одлуке сардичког сабора и одрекну се аријевског учења. Еутерија је наследио Фотин. Он је крупна личност у црквеној историји. Био је одличан проповедник и врло учен човек, писац неколико верских дела. Фотин је проповедао нову јерес. Ми не знамо тачније у чему се састоји његово учење, али видимо да по њему Христос и свети Дух не чине с Богом Оцем Свету Тродицу. За Фотина је Христос само човек кога је Бог због својих врлина узео за сина и на њега излио свој благослов. Због своје јереси Фотин је био осуђиван и анатемисан више пута на црквеним саборима. Једанпут су се његови противници састали у Сирмијуму и ту га осудили. Али његова паства, која га је волела, не допусти да се он збаци. Тек 351 успели су његови непријатељи, Валенс и Урзације и други, да га свргну. Валенс је био задобио велику наклоност цара Констанција. Он је сазнао пре цара за победу коју је Констанције задобио те године 28 септембра над Магненцијем и похитао је да је саопшти цару, говорећи да је за њу сазнао од анђела. Кад после Констанције дође у Сирмијум да проведе ту зиму 351/2, противници Фотинови навале на њега да сазове у Сирмијуму сабор који би расправио питање о Фотиновој јереси. Цар учини тако и на том сабору буде донесено једно „вјерују“ (тако звана „прва сирмијска формула“), које осуди његово учење. Али Фотин, кад су му поднели на потпис то „вјерују“, не хтеде га потписати и замоли цара за један диспут о том питању с противницима. На том диспуту он буде побеђен и ствар се сврши с тим што је Фотин збачен и што га је цар прогнао.

Од то доба Сирмијум је био центар илирских области за црквена питања. Фотина је, као што смо видели, наследио на владичанској столици Герминије, који је на том положају остао, изгледа, двадесет и пет година. Он је у почетку био један од главних поборника аријевског учења у Илирику. С Урзацијем и Валенсом, које смо поменули малочас, он је највише допринео да се ова јерес рашири по илирским областима. На миланском сабору 355 водио је Валенс прву реч против присталица Никејског учења. На сирмијском сабору 357 они однесу победу те буде донесена „друга сирмијска формула“. Напред смо рекли да је те године Констанције дошао у Сирмијум. У Сирмијум је он довео и чувеног владику Осију, кога је наговорио да се одрекне свог досадашњег никејског учења. Изгледа да је Осија остао у Сирмијуму до пролећа идуће године. Те године, 358, Валенс, Урзације и Герминије претрпе велики пораз у Сирмијуму („трећа сирмијска формула“), јер су изгубили цареву наклоност коју су досад уживали. Али они ускоро задобију поново царево благовољење и спреме 359 у Сирмијуму нову догму („четврта сирмијска формула“) за сабор који је имао да се одржи исте године у Римини. Ово учење они су наметнули целој цркви те је тако званично усвојено учење панонско-илирских епископа.

Год. 361 умре Констанције који је највише подржавао аријску јерес. Јулијан одобри сва учења, па и Фотиново; чак је он лично писао Фотину и похвалио његово учење те се Фотин вратио у Сир-мијум. Али кад Валентинијан дође 364 на престо, он прогна Фотина поново и у исто време отпочне реакција оних који су признавали одлуке донесене на никејском сабору против јеретика. Герминије се стане приклањати на ову страну. Већ год. 366 он није довољно строг према неким сирмијским грађанима који верују да је Исус исто тако бог као и Бог Отац. Пред њега су изведена таква три јеретика: Хераклијан, Фирмијан и Аурелијан. Они су оптужени што не деле мишљење аријеваца. Сачуван нам је разговор који се водио између њих и владике. У току разговора два Герминијева свештеника прилазе Хераклијану и ударају га по лицу. Народ и духовници траже да се оптужени предаду световној власти и траже да се они казне смрћу. Али Герминије не допусти то. Он је и сам нагињао њиховој вери. Владика Валенс затражи од њега да објасни своје држање. У Сингидунуму одржи се састанак црквених лица ради објашњења те ствари. На том састанку тражило се од Герминија да повуче своје ново „вјерују“. Али он остаде при свом веровању и од тада је он био изгубљен за аријевство. Ову јерес искоренио је Анемије, који је наследио Герминија на владичанској столици у Сирмијуму. Анемије је био присталица никејског учења. Он сазове у Сирмијуму сабор 378 који учини крај аријевској јереси. У целом Илирику не може се наћи 381 ниједна аријевска црква. Цар Теодосије (379—395) је наредио да се свуда исповеда смао никејско учење.

Поред ових владика, нама је познат и известан број нижих свештених лица из Сирмијума. У Герминијево доба помињу се ђакон Јовијан, подђакон Мартирије и чтец Марин. Опатица Јохана побегла је можда од Авара из Сирмијума у Солин и ту је умрла вероватно 612 год. На њеном надгробном споменику, који нам је сачуван, пише: „Овде лежи у миру света опатица Јохана из Сирмијума, која умре у петак 12 маја“.

Сирмијум је имао и својих мученика. Најстарији је од њих свети Иринеј, који је био, као што смо напред видели, први владика у Сирмијуму. Префект, коме су га оптужили због хришћанског учења, покуша на све начине да га одврати од нове вере. И његови родитељи, жена и деца, пријатељи и познаници су га молили да принесе жртву незнабожачким боговима. Преклињали су га да се сажали на своју младост. Али све то ништа не поможе и он остаде упоран. Онда префект нареди да се погуби. Казна је извршена на савском мосту. Иринеј скине сам са себе одело, подигне руке к небу и стане се молити: „Господе Исусе Христе...“ Џелат му отсече главу усред молитве, а тело му буде бачено у реку. То је било 304 год. за Диоклецијанове владавине.

Његов ђакон Димитрије искусио је исту казну три дана после тога. Он међутим није умро сам, јер је с њиме погубљено још пет девојака, „чија имена бог зна“, каже се у једном старом извору. Овог Димитрија не треба мешати са мучеником светим Димитријем из Солуна. Солунски светац био је врло угледан човек, конзул и војвода, док је наш Димитрије мала личност, обичан ђакон.

Исто тако платили су главом своје исповедање хришћанства неки Синерос (или Синеротас) и Анастасија. Они нису били из свештеничког реда него су припадали грађанском сталежу. Кад је Сирмијуму загрозила хунска најезда, око средине петог века, Анастасијине кости пренесене су у Цариград. Анастасија је сматрана и у Риму за светицу; ту је слава ове мученице рано допрла. Синерос је био пореклом Грк а по занимању баштован. Прича каже да је он једне вечери доцкан срео у башти жену неког официра која се шетала без мужа и да јој је за то пребацио. Због тога буде оптужен намеснику провинције, који закључи по његовом понашању према тој жени да је хришћанин. Синерос призна те буде осуђен на смрт и погубљен. Јамачно је то било у доба цара Галерија (305—311).

Као мученици у Сирмијуму помињу се још и неки Секунд и нека Басила, само о њима ми не знамо ништа тачније. А оно што нам прича један стари писац о неком Силвану можда није истина. О њему читамо у актима о светом Хермогену да га је ондашњи управник сремске области затворио с више свештеника из исте области и с неким другима из Сингидунума, али да је он после побегао у Цибалу.

Напослетку, у Сирмијуму је погубљен и свештеник Монтан. Али он није био из те вароши него из Сингидунума. С њиме је погубљена и његова жена Максима. Они су били побегли из Сингидунума у Сирмијум због Диоклецијановог гоњења хришћана. Намесник, онај исти који је осудио на смрт светог Иринеја, нареди да се Монтан баци у Саву. Иста судбина постигне и Максиму кад признаде да је и она хришћанка. А прича се да је с њима погинуло још 40 мученика.

Рећи ћемо још нешто о ранохришћанским црквама у Сирмијуму. У спомен светог Синероса саграђена је у Сирмијуму црква. Она је била подигнута насред једног гробља, које је носило Синеросово име. Ова базилика спомиње се на неким натписима који су нам се сачували. Црква светог Синероса нађена је у другој половини прошлог века у башти митровичке болнице. Око ње је било велико гробље и пуно саркофага. Гробови су били различни, али су нарочито интересантне биле две врсте: могиле (тумули, хумке) и гробови на два спрата (sepulcrum biscadens), какви су нађени још само у Риму. Осим ове цркве биле су у Сирмијуму бар још две, црква светог Димитрија и црква свете Анастасије, које су биле саграђене једна поред друге. Међутим може се веровати да је једна црква била посвећена и светом Иринеју, јер је он уживао у Сирмијуму особито велико поштовање. А о цркви светог Димитрија имамо ову легенду. Леонтије, који је саградио прву велику цркву светог Димитрија у Солуну, дође одавде у Сирмијум понесавши са собом крваву хаљину и неке друге ствари славног солунског мученика у ковчегу. У Сирмијуму он сагради цркву светом Димитрију и у њој положи ове реликвије. Пошто је овај Леонтије иста личност с Леонтијем, префектом преторио за Илирик, који се спомиње 412—413, то би требало да је црква светог Димитрија саграђена у почетку 5 века.

Вероватно је и Цибала била владичанска столица, али нам није познат ниједан цибалски владика. Цибала је имала само једног мученика, бар колико је нама познато. То је Полијон, који је жив спаљен под Диоклецијаном 304 априла 28. Он је био први од чатаца у цибалској цркви. Оптужен да је хришћанин, он буде позван да се одрече нове вере, и да поднесе паганску жртву, али он то одбије. По наредби намесника Проба погубљен је 1½ км. од вароши. Помињу се још неки цибалски мученици, али они су измишљени.

Можда је и Басијана била једно време владичанска столица. Једна Јустинијанова новела каже да је под управом архиепископије Јустинијане Приме pars secundae Pannoniae quae est in Bacensi. Можда је овде реч о civitas Bassiana.

Али најчувенији мученици које је имао данашњи Срем то су такозвани фрушкогорски мученици. О њима постоји дугачак и интересантна прича. Ми упућујемо на превод те приче који смо дали на другом месту.[25]

Је ли ова прича о четири фрушкогорска мученика истинита, прича ли она о једном истинитом догађају, или је измишљена, другим речима легенда? Може се рећи да је данас опште мишљење да она није легенда него да се тај догађај заиста десио и то у Фрушкој Гори. Али има много разлога да се она огласи и за измишљену.

Неки научници налазе у овој причи више топографских података који би, по њиховом мишљењу, упућивали на Фрушку Гору и који би, према томе, били и доказ аутентичности овог мучеништва. Каже се да у Фрушкој Гори постоји брдо чије би име Киповно долазило од речи кип и да су неке од статуа које су, по овој причи, направљене за Диоклецијана остале ту на брду и дале су му име које данас носи. То би, мисли се, могло у толико пре бити тачно што се на једној страни Киповна види једна увала која би могла произлазити од неког римског каменолома. Даље, врх Киповна састоји се од некаквог црвенкастог камена и црвенкасте земље који се сијају на сунцу као ватра и зато би то брдо могло бити оно „огњено брдо“ из приче. А mons pinguis наше приче могао би бити, каже се, садашњи Градац на ком се налази нека стара зграда, можда остаци Диоклецијановог храма. Pinguis може имати значење „плодан“ а то значење има и реч almus, од које би, каже се, могла долазити реч Alma (mons). Дакле, овај mons pinguis могао би бити Фрушка Гора, која се звала Alma mons. Напослетку, на месту „Капела“ у Фрушкој Гори налазе се неке рушевине које би, по овим научницима, могле бити остаци цркве подигнуте нашим мученицима.

Далеко би нас одвело кад бисмо хтели показати колико мало доказне вредности имају ови разлози. То се у осталом лако види. Рећи ћемо да зидине на Грацу не потичу сигурно од неке величанствене грађевине какав би морао бити храм који је подигао силни Диоклецијан, а исто тако ни по чему се не може закључити да су рушевине на „Капели“ римске а најмање да су оне остаци неке цркве подигнуте нашим мученицима, кад о такој цркви иначе нема ни спомена. Што се тиче Алме, то се брдо звало можда Alman, а не Alma, и није вероватно да између имена тог брда и придева almus уопште постоји нека веза. Из свега тога излази да топографски подаци у нашој причи мало упућују на Фрушку Гору. Међутим, неке ствари говоре против тога да се овај догађај одиграо у Срему. Ако је писац ове приче познавао лично Фрушку Гору, зар он не би знао да се она звала Alman, него би је назавао Mons pinguis? И зар би говорио о порфиру кога нема у Фрушкој Гори?

Против истинитости приче о четири фрушкогорска мученика могу се навести крупни разлози. Ми ћемо се овде задовољити да споменемо само неке. Год. 303 и после ње Диоклецијан није никад био у Панонији, а он је прогонио хришћане тек од 303. Како би онда могло бити да он у Срему осуди фрушкогорске мученике? И владика Ћирило магао је бити прогнат из Антиохије у Срем тек 303. А пошто је он овде већ три године, по причи, то је мучење фрушкогорских каменорезаца могло бити најраније 306. Али Диоклецијан није био више цар.

Наводе се и други докази да је наша прича истинита, а не легенда. Они су сасвим субјективне природе и ми их можемо оставити на страну. Овде бисмо могли још само објаснити једну противуречност која сваком читаоцу мора да падне у очи. Наиме, према наслову приче мученика има четири, док се после у причи говори о пет мученика. Како да се објасни та контрадикција? Изгледа да за то има само један начин: да се оно што се говори о петом мученику (Симплицију) огласи за доцнију интерполацију (уметак). Друга је ствар да ли и она говори против истинитости нашег мартирија. То је питање о ком се може двојако мислити.


Као што се види из свега што смо у овом чланку рекли, ми античку историју данашње Војводине познајемо сасвим недовољно. Како стари писци тако и археолошки подаци веома су мршави. О некој континуелној историји првих пет векова по Христу овде не може бити речи. Имамо само membra disiecta. Али оправдана је нада да ћемо с временом, систематским откопавањем, добијати све више светлости за античку прошлост тог дела наше земље.

Д-р Никола Вулић

  1. Н. Вулић, Гласник Истор. др. II — J. Jung, Römer und Romanen in den Donaulandschaften, Innsbruck 1887. — J. Jung, Die romanischen Landschaften des römischen Reiches, Innsbruck, 1881.
  2. J. Marquardt, Römische Staatsverwaltung. Leipzig. Bd. II.
  3. Pauly-Wissowa, Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (под речи Dacia).
  4. Н. Вулић, Глас Срп. краљ. акад. LXXII, CXXI и CLV.
  5. C. Patsch, Beiträge zur Völkerkunde von Südosteuropa. V. 1 Teil. Wien 1932. S. 96 и даље.
  6. Н. Вулић, Глас Срп. краљ. акад. LXXXVIII, CXXI и CLV.
  7. Plin. n. h. III 147 Saus per Colapianos Breucosque defluit.
  8. N. Vulić, Pauly-Wissowa, Real-Encyclopädie под Iazyges (Nachträge).
  9. E. Gibbon, The history of the docline und fall of the roman empire. - H. Schiller, Geschichte der romischen Kaiserzeit. - O. Seeck, Geschichte des Untergangs der antiken Welt. Свуда код дотичног владаоца и доба (в. регистре). - Pauly-Wissowa, Real-Encyclopadie (под дотичним именом цара).
  10. Опширан опис битке код Zosimus II 18 и даље.
  11. Опширан опис битке код Zosimos II 45 и даље.
  12. Ammianus Marcellinus XXI 9 и даље.
  13. Ammianus Marcellinus XXIX 7.
  14. Ammianus Marcellinus XXIX 8 и даље.
  15. Seeck, Untergang итд. VI, S. 285.
  16. Ammian. Marcell. XVII и XIX. - Н. Вулић, Гласник Истор. др. I.
  17. За натписе види углавном Corpus Inscriptionum Lat., свеска III
  18. Pauly-Wissowa, Real-Encyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (под појединим именима). — Notitia Dignitatum, ed. Seeck.
  19. Н. Вулић, Гласник Истор. др. II.
  20. Види J. Brunšmid, Kameni spomenici Hrv. nar. muzeja. У Vjesn. Hrv. arh. društva, nova serija VII (1903/4) и даље.
  21. Vjesnik Hrv. arh. društva IV, 195.
  22. Brunšmid, Vjesn. Hrv. arh. društva, nova serija VI (1902).
  23. Brunšmid, Vjesnik Hrv. arh. društva, nova serija IV (1899-1900), стр. 21 и даље.
  24. J. Zeiller, Les origines chretiennes dans les provinces danubiennes de l’ empire romain. - Н. Вулић, Гласник Истор. др. Х; Н. Вулић у Гласу Срп. краљ. акад., св. CLX.
  25. Н. Вулић, Гласник Истор. др. - Н. Вулић у Гласу Срп. краљ. акад., св. CLX.