Ратовање цара Констанција у данашњој Бачкој (први део)

Ратовање цара Констанција у данашњој Бачкој — Из Амијана Марцелина XVII и XIX књиге —

Амијан Марцелин, римски историк 4 века по Хр., прича у свом делу Rerum gestarum libri XXXI (од кога нам је сачувана само друга половина, књиге XIV — XXXI) на два места о ратовању цара Констанција, сина Константина Великог, у области између Дунава и десне обале Тисе. Констанције је ту ратовао године 358 и 359, у главном са Сарматима.

Овде доносимо само тачан превод Амијановог приповедања.

Историја данашње Бачке у античко доба сасвим нам је слабо позната. Зато су ове епизоде у толико интересантније.

Амијанове податке проучићемо критички другом приликом.

Књига XVII

Глава 12

— Цару, који се у то време, у зиму, одмарао код Сирмијума,^[1] стадоше долазити немили гласови да Сармати и Квади, који живе у пријатељству, јер су суседи и имају сличне обичаје и оружје, измешани упадају у обе Паноније^[2] и једну Мезију^[3] с појединим четама. — Они су вештији да ратују као хајдуци и пљачкаши него дасе боре на отвореном пољу, имају дугачка копља а оклопи су им покривени углачаним плочицама од рога које су наслагане у облику перја на платну. Њихови коњи махом су почишћени, да се не би узнемирили, кад виде кобиле, и да не би при некој заседи побеснели и издали јахаче гласним рзањем. — Они претрчавају простране области, или гонећи друге или бежећи испред других, на брзим и добро обученим коњма, а имају једног или по неки пут и по два ,коња, да би штедели снагу коња мењајући их и да би једном повраћали снагу тиме што ће се други одмарати.

— И тако, пошто проће пролећна равнодневица, цар, скупивши велики број војника, пође воћен срећном звездом и кад дође на најзгодније место, пређе мостом који начини од лађа преко Хистра,^[4] који је био поплавио обале, због тога што су се биле отопиле гомиле снегова, па упадне у варварску земљу, да је опустоши. Варвари, предухитрени његовим брзим маршем и видећи да су чете римске храбре војске, за коју су мислили да се у ово доба године још не може да искупи, већ поднеле своје мачеве под њихова грла, нису смели ни да дахну ни да стану, него се сви нададу у бегство, хотећи да избегну изненадну пропаст. — Пошто већина изгину, јер им страх беше спутао ноге, они који су брзином били избегли смрт, скривени по тајним удољинама у брдима, посматраху одатле како им од мача пропада отаџбина, коју би сигурно спасли да су се одупрли с оном снагом с којом су пошли у бегство. — То се дешавало у оном делу Сарматије који лежи према Панонији Другој, а с истом храброшћу римска је војска, јурећи као вихор, уништавала варварску силу, палила и пљачкала око Валерије. — Услед овог страшног пораза, Сармати, оставе одлуку да се крију, и, тобоже под изгледом да траже мир, поделе војску на троје па намисле да нападну наше изненадно... на извесном месту где наши не би могли употребити оружје нити избећи ране нити се дати у бегство, које остаје као последње средство за спасавање у најопаснијим случајевима. — У том тренутку дођоше Сарматима, да поделе с њима опасности, Квади, који су им често били нераздвојни савезници у њиховим пљачкашким походима. Али ни њима не поможе њихова дрскост, него улетеше у отворену про- паст. Велики број њих погибе ту а они који су се могли спасти умакну преко познатих брда. Овај догађај подиже дух Римљана и даде им нове снаге и њихова војска збивши гушће редове пође брзо ка квадској земљи. Квади знајући из искуства шта их чека реше да замоле понизно за мир ис поверењем дођу пред цара, који је у таквим случајевима био благ, и на дан који је био одређен да им се саопште услови.. . наскоро дође Зизајис, један кнез, младић крупног стаса, па уреди сарматске чете као за битку, да тако уређене моле цара. Кад опази цара, он збаци оружје и пружи се цео по земљи. Тако остаде лежећи као мртав. Глас га издаде од страха те није могао молити и то изазове још већесажаљење. Он покуша више пута да проговори, али му је јецање прекидало речи, и он успе да каже само понешто од онога што је хтео рећи. — Напослетку се мало охрабри и на цареву заповест подигне се наколена. Повративши говор он стане, клечећи, преклињати да му се опросте греси. Исто тако и цео његов народ који је дошао да моли стајао је нем од страха, док је његов кнез био у опа- сности. А кад њему буде наређено да устане, он да својима знак да моле, који су они одавно очекивали. На то они побацају шлемове и оружје па пруже руке у знак да преклињу... †^[5] Они су се свима силама трудили да надмаше свог кнеза понизним молбама. — Ту је страх био довео с осталим Сарматима и Румона, Зинафра и Фрагиледа, подкнежеве, и многе друге старешине; они су имали исте молбе и исте наде. Сви обећавају, радосни што им је живот опроштен, да ће поправити што су учинили као непријатељи, траже да им се поставе тешки услови и нуде својевољно Римљанима себе, своја добра, децу и жене. Али благост преовлада над правдом и њима буде наређено да се врате на своје земље без страха, а они предаду наше заробљенике. Они доведу и таоце које им затражише и дадоше с великом готовошћу обећање да ће се покоравати римским заповестима. — Видевши овај пример благости, долетеше са свима својима и кнезови Арахарије и Узафер, један од најугледнијих кнезова, војвсде својих племена, од којих је један владао делом Трансјугитана и Квада, а други неким Сарматима који су с првима били тесно везани као суседи а и дивљаштвом. Цар, бојећи се да се њихови људи не би, под изговором да хоће да начине уговор, изненада дочепали оружја, и хотећи да раздвоји савезнике, нареди да се они који моле за Сармате мало одмакну, док се не сврши ствар с Арахаријем и с Квадима. — Ови изиђу пред цара по обичају криваца с погрбљеним лећима. Они се нису могли опрати од тешких грехова и бојали су се да их не постигне најтежа казна. Кад им цар нареди да даду таоце, они то учинише. Досада они нису никада били натерани да даду такво јемство да ће ис- пунити уговор. — Пошто је ствар с њима свршена на леп начин, буде пуштен Узафер да моли, мада се Арахарије упорно бунио против тога и тврдио да мир који је он сам добио треба да вреди и за Узафера, јер је он његов вазал и слуша његове заповести. — После претреса тог питања буде решено да Сар- мати не подлеже туђој власти (јер су увек били римски клијенти) и да треба да даду таоце каојемство да ће бити мирни. Они приме тај услов са захвалношћу. — Кад се рашчује да је Арахарије прошао без казне, навали велики број народа и кнезова и стадоше молити да им се с врата уклоне мачеви. И они добију на исти начин мир који су тражили. Кнежевску децу коју им затражише као таоце они доведоше из најдубљих крајева своје земље брже него што се могло помислити, а исто тако и наше заробљенике, које су предали, по заповести, с истом тугом као и своје.

— Кад је то све доведено у ред, обраћена је пажња на Сармате, који су били више достојни сажаљења него ли гнева. Невероватно је колику је срећу њима донео овај догаћај. Стога изгледа да је истина оно што неки мисле да је царска моћ у стању да сломи судбину или да је управо царска моћ судбина. — Ови Сармати били су некад моћни и угледни становници ове земље, али једна тајна завера наоружа њихове робове те изврше над њима злочин. И како код варвара свако право зависи од силе, они победе господаре, јер су били једнаки с њима у дивљаштву, а у броју су их надмашавали. — Њихови господари изгубише главу од страха и побегоше Виктохалима, који су живели далеко одњих. Они су налазили да је боље да се покоравају странцима који ће их бранити него да служе робовима. Они се пожалише цару на своје робове и он их милостиво прими под римско окриље.

Онда они замоле да им цар и заштити слободу коју им је дао. Цар, дирнут неправдом која им је учињена, позове их пред целу војску, ослови их благим речима и нареди им да имају да слушају само њега и римске војводе, а никога више — И да би повраћена слобода добила у сјају, он им постави за владаоца Зизаиса, који је заиста био достојан оваке високе части и у исто време пун верности (као што се после показало). Пошто је овако славно свршио ствар, цар не допусти никоме да се удаљи, док се наши заробљеници не врате (као што је било наређено). — После свега овога, римска војска врати се у Брегеције,^[6] да уништи сузама или крвљу последње остатке рата с Квадима, који су беснели у том крају. Њихов кнез Витродор, син краља Видуара, и Агилимунд, подкнез, с осталим великашима и судијама, који су управљали разним племенима, кад видеше војску у крилу своје земље, падоше ничице пред ноге војника † и кад добише опроштај, поступише по наредбама и дадоше свој пород за таоце (као јемство да ће извршити услове мира). Они исукаше мачеве, које поштују као богове, и заклеше се да ће остати верни.

Глава 13

— Пошто ово буде свршено са срећним успехом (као што је испричано), добро државе тражило је да се оружје брзо окрене на Лимиганте, робове Сармате, јер је била срамота и грех што су учинили некажњено толико зла. Јер кад су слободни Сармати упали у римске земље, Лимиганти као да су заборавили шта су учинили раније па су нашли да је и за њих врло згодно време да пређу римску границу. У том су се само злочину они сложили са својим господарима и непријатељима. — Али буде решено да казна над њима буде блажа него што је захтевала величина злочина и да освета буде у томе што ће бити премештени далеко негде те тако изгубити могућност да нам шкоде. А они су се морали бојати веће казне, јер су били свесни каква сунедела одавно чинили. — Осећајући да ће се рат оборити на њих свом тежином, они почну спремати преваре, оружје и молбе. Али чим опазише војску, као да их погоди гром и они помислише да је дошао последњи час. Они стадоше молити за го живот, обећаше да ће плаћати годишњи данак и да ће давати у војску своје младиће и изјавише да примају ропство. Али рекоше да неће да се селе никуда, ако им се то заповеди. Та одлука видела им се и на лицима и на покретима. Они су се уздали да ће их моћи заштитити природа земље у којој су се настанили кад су прогнали господаре. — Јер кроз ову област кривуда река Партиско^[7] па се улева у Хистар. Док он тече слободно преко дуге и широке области, а према ушћу се она сужава, становнике брани од римског упада дунавско корито, а од варварских упада Партиско сам собом као нека препона, јер је већи део земље услед мочарне природе и услед поплаве баровит и пун врба па због тога и непроходан, осим за оне који познају те крајеве. Осим тога, већа река прави онде где се Партиско улева као неко острво и одваја га од земље.

— Они дођоше по царевој заповести и с уобичајеном надутошћу на ову обалу реке не да изврше наредбе, као што се после видело, него да не би изгледало да су се уплашили од војника, и стајаху пркосни показујући тако да су се приближили у намери да одбаце наредбе ако би им се какве издале. — Цар видећи да се то може десити, раздели војску тајно на више одељења и брзином тице затвори их међу своје убојне редове. И попевши се на један уздигнут насип с неколико доглавника, заштићен својом стражом, он их благо опомене да не бесне. — Али они, колебајући се, несложни, вукући једни на једну а други на другу страну, обузети бесом и у исто време смерајући лукавство, покушају напад; молећи у исто време и спремајући се да наше нападну из близа, они баце далеко од себе штитове с намером да се приближе, тобоже да би дохватили штитове, и да тако постепено краду од простора, а да не изгледа да ту има нимало преваре. — Већ се почео хватати сумрак и већ је светлост која је одлазила световала да се учини крај том колебању. За то наши подигоше заставе и војска полети на непријатеља и нападне га муњевитом брзином. А варвари се збију у густе редове и управе цео напад на самог цара, који је стајао (као што је речено) на једном узвишеном месту, бацајући на њега страшне погледе и страховито вичући. — Гневна војска није могла да поднесе лудило овог беса и бесним налетом разбије непријатеља који је био љуто запретио цару (као што је речено) начинивши клин (или како прости војници кажу „свињску главу“): пешаци су уништавали на десној страни пешачка одељења, а на левој страни коњаници упадоше у брзе ескадроне. — Преторијска кохорта окружујући брижљиво цара ударала је спреда у груди оне који су се још држали а ускоро почне их тући с лећа кад се окретоше да беже. Варвари падајући с нечувеном упорношћу показивали су ужасном виком да не жале толико што умиру него што ми ликујемо и многи од њих трпели су грозне муке дубоко ћутећи лежећи поред мртвих, једни с пресеченим голенима и тако без могућности да побегну, други с одсеченим рукама, а неки неокрзнути оружјем него рањени тежином својих другова који су их били прегазили. — И нико од њих у тим разним мукама није тражио опроштај нити је предао оружје или потражио брзу смрт, него су сии, не испуштајући оружје из руку, и ако осакаћени, сматрали да је мањи грех да буду савладани туђом силом него пресудом своје савести. А по неки пут би се чуо како мрмљају да се то што се десило збило не заслугом непријатеља него што је тако хтела судбина. Тако у року од пола часа буде решена битка и паде толико варвара да је само победа показивала да је била битка.

— Тек што су непријатељски народи поражени, а наши стадоше довлачити сроднике побијених, које извукоше иа њихових убогих колеба, помешане старе и младе, мушке и женске. Они беху изгубили ранију охолост и беху пали у најнижу ропску покорност. Тако се за најкраће време појавише гомиле побијених и чете заробљеника. — Ратни бес и жеља да се види плод победе подстакоше наше да поћу да униште и оне који су били напустили бој † или су се крили по колебама. Кад војник жедан варварске крви дође, он поруши лаке кровињаре и стане убијати све: никога није спасла од смртне опасности колеба па ни кад је била саграђена од најчвршћих греда. — Напослетку, кад је све запаљено и кад се нико више није могао крити, јер је уништено све што је живог могло чувати, они су и даље умирали упорно или испржени ватром или од непријатељског оружја, бежећи од пожара; спасавши се једне смрти, да би умрли другом. — Ипак неки бежећи од оружја и страшног пожара, бацали су се у вирове оближње реке, у нади даће стићи на другу обалу, јер су били вешти пливачи, али су се многи удавили а други су били прободени стрелама те се огромна река пенила од многе проливене крви. Тако је гнев и храброст победилаца уништио Сармате с оба елемента (ватром и водом.)

— После ових догађаја буде решено да се свима непријатељима одузме свака нада и утеха у животу. И пошто су им домови били попаљени и породице заробљене, буде наређено да им се покупе лађе и да се на тим лађама потраже они варвари које је друга обала одвајала од наше војске. — И одмах, да не би охладнео борбени жар ратника, у лађе буду укрцани лако наоружани војници. Поведени потајним путовима, они заузму скровишта Сармата, који се у први мах преварише, кад опазише домаће лађе и позната весла. — Али кад осетише по оружју које се издалека сјало да се приближава око чега су се бојали, они се склонише у скровита баровита места. Наши војници погнају их жешће, побију многе и тако нађу победу на месту где се готово не може ни стајати и где се није мислило да се може штогод учинити. — Пошто буду готово сасвим побијени и растурени Амицензи, наши потраже без оклевања Пикензе, који су се тако звали према суседним областима. Њих су биле начиниле обазривијим невоље њихових савезника за које су били сазнали из вести које су им стално долазиле. Да би њих савладали (јер је то био тежак посао гонити их растурене овде и онде, јер гониоци нису знали пута), наши позову у помоћ Тајфале и Слободне (Сармате). — Пошто је војска морала одвојено ратовати, наш војник избере себи области суседне Мезије, Тајфали добију области које су се граничиле с њиховим крајевима, а Слободни (Сармати) заузму земље које су биле према њима.

— Лимиганти . . ., уплашени примерима покорених и савладаних, дуго су се колебали и ломили, да ли да се одупру или да моле, пошто је и за једно и за друго било не малих разлога. Ипак напослетку победи, на наваљивање стараца, мишљење да се предаду. И тако после разних победа наши доживеше и то да им се с понизним молбама обрате они који су с оружјем били задобили слободу и † да погну врат пред онима које су презирали као побеђене и нератоборне господаре, јер су им се сад учинили храбрији. Пошто им тако буде дат опроштај, већи број њих оставише брда, која су их бранила, и долетеше у римски логор, растурени по пространим пољима, с родитељима, децом и женама, и с бедним имањем које су могли покупити у брзини. — И тако се они за које се мислило да ће пре изгубити живот него што ће допустити да их иселе у друге крајеве, док су лудо беснило сматрали за слободу, покорише сада заповестима и пристадоше да заузму друга седишта, мирна и сигурна, где их неће моћи нико узнемиривати ратовима и одакле се они неће моћи селити. Они пристадоше на то добровољно (како се мислило) и мало се умирише, али после, захваљујући својој природној дивљини, они опет предузеше злочин који их је упропастио, као што ће се то видети на другом месту.

— Пошто овај поход испаде тако срећно за руком. Илирику буде потребни мир осигуран на два начина и цар изврши двоструки задатак који је предузео, макар како да је био велики. Цар врати напослетку у прадедовске земље и ту настани прогнати народ, који је, истина, био такоћер доста превртљив, али за који се мислило да ће се понашати с више поштовања. Осим тога, у знак највеће благонаклоности, цар им постави за краља не макар кога, него онога кнеза кога су изабрали сами раније, и који се одликовао добрим душевним и телесним особинама. — Услед тих успешних дела, Констанције, који је сад био изнад сваке бриге, буде прозван по једногласном мишљењу својих војника по други пут „Сарматски", према имену покорених, и он се реши да се врати. Он сазове кохорте и центурије и све манипуле па се попне на трибину, окружен заставама и орловима и гомилом многобројних старешина, па овако проговори војсци, на опште задовољство (као и обично):

— „Сећање на славна дела, које- је храбрим људима милије од сваког задовољства, подстиче ме да поновим скромно оно што смо ми, највећи браниоци римске ствари, учинили пре бојева и у самом бојном метежу с помоћу коју нам је бог послаб да победимо. Јер шта има лепше и шта се може боље оставити успомени потомства него да се војник диви храбрости, а војвода да се диви како су ствари умно руковоћене?

— Илирик је био испунио бес непријатеља, који је презирао у охолој обести наше одсуство, док смо ми пазили на Италце и на Гале, и у разним походима пустошио је нашу земљу поред крајњих граница, час пловећи у издубеним стаблима, по неки пут прелазећи пешке реке, не уздајући се у бој и оружје нити у снагу, него навикнут на пљачкања, лукавство и превару, страшан већ за наше претке, откако се за њега зна. Удаљени много, ми смо то подносили докле се могло, надајући седа се вештином војвода могу избећи незнатнији губици. — Али кад због нашег попуштања њихова разузданост стане бивати већа и почне да наноси кобне и честе поразе провинцијама, ми утврдисмо ретске прилазе и осигурасмо Галије па, не оставивши никакву опасност иза лећа, дођосмо у Паноније дао сигурамо оно што се љуља, ако би то била божја воља. И пошто све буде спремљено (као што вам је познато), ми пођосмо на пролеће и приступисмо тешком послу. Најпре се потрудисмо да намнепријатељско оружје не наноси штету док градимо мост и у томе успесмо без велике муке. Кад смо то свршили и стали на непријатељску земљу, и кад су Сармати покушали да нам даду отпора, решени да умру, ми их потукосмо без својих губитака. Уништисмо и Кваде који беху довели помоћ Сарматима и који су били напали с истом дрскошћу на наше племените легије. После страшних губитака, један бежећи а други покушавајући дрско да се одупру, искусившишта вреди наша храброст, они бацише оружје и везаше себи сами наопако руке које су били дигли против нас. Видећи да им је једина нада у молбама, они падоше пред ноге нашег милостивог цара, за чије су ратове били често искусили да су имали срећне свршетке. — Пошто свршисмо с њима, ми победисмо и Лимиганте сличном храброшћу: једне побисмо а други потражише спас у скривеним баруштинама, да би избегли опасност. — Кад и с њима срећно свршисмо, дође време за милост. Лимиганте натерасмо да се иселе у удаљене крајеве, како не би могли да се крећу на нашу штету, и многе поштедесмо. У исто време постависмо Слободним (Сарматима) Зизаиса за владаоца, уверени да ће нам он у будуће бити веран и одан, и волећи више да дамо варварима краља него да им га одузмемо. Овај чин је био у толико свечанији што смо им јии дали истог владаоца кога су они већ раније сами изабрали. — Дакле, ми и држава задобили смо овим једним походом четвороструку награду: прво, осветили смо се опасним пљачкашима, затим имате у изобиљу живих заробљеника. (Јер храброст треба да се задовољи оним што је задобила знојем и десницом.) — Ми имамо велика богатства и блага, ако наши напори и храброст одрже неокрњено свачије имање. (Јер то приличи једном добром владаоцу, кад успешно сврши посао.) — Напослетку, и ја имам као плен једну непријатељску реч: добио сам по други пут надимак „Сарматски“, који сте ми ви дали по заслузи (држим да нисам нескроман кад то кажем), осећајући сви једно исто.

После тог говора цео збор стаде уздизати свечаним речима цара веселије него обично, с већом надом на добит, и узевши бога за сведока да је Констанције непобедан, сви потражише весело своје шаторе. Цар, вративши се у свој царски логор, и одморивши се два дана, оде натраг у Сирмијум триумфално, а војници одоше у одрећена седишта.

Књига XIX

Глава 11

— У овим тешким приликама Констанција, који је још тада у миру проводио зиму, узнемиривали су страшни и тешки гласови који су јављали оно чега се он онда много бојао, наиме да су Лимиганти Сармати, за које смо напред испричали како су истерали своје господаре из очинских и дедовских седишта, постепено постали незадовољни са својим местима која су им била додељена прошле године, да не би (како су немирни) учинили какво зло, да су заузели суседне области, да лутају слободно по свом обичају (ако их ко не би спречио) и да ће све да преврну.

— Цар мислећи да ће њихова обест још порасти ако он одложи ствар, скупи са свих страна велику војску од изврсних ратника и поће у рат не сачекавши пролеће. Двоје га је храбрило: што ће се војска, пуна богатог плена задобивеног у походу који је био ту скоро и надајући се да ће задобити сличан плен, још више осоколити за нове подвиге, и што је тадашњи намесник илирске префектуре Анатолије био већ спремио све што је потребно, те је војска могла имати што јој треба а да се нико не оптерети. — Јер (као што је свима добро познато) досад ни под једним другим префектом ове северне провинције нису биле у таквом благостању као под овим. Он је умео својом благонаклоношћу и умешношћу да поправи ствари које су се љуљале, да ублажи терет поште, која је наносила огромне штете и која је била затворила безбројне куће, и да стави у изглед снижење пореза на имање и на личност. И становници тих области живели би и после срећни и задовољни, јер би узроци свађама били успавани, да нису после проклете порезе које су порезници и порески обвевници још само више отежали, једни трудећи се да задобију за себе власти други надајући се да ће бити заштићени кад цео свет осиромаши, учиниле да су људи дошли дотле да су или били протерани са свог огњишта или су се обесили.

— Цар, снабдевен одличним средствима, поће (као што је речено), да би учинио крај несносном стању, и доће у Валерију, која је некада била део Паноније, а после је у почаст Диоклецијанове кћери образована као засебна провинција и по тој жени добила име. Ту он нареди војсци да се смести под шаторима на обали реке Хистра па онда стане посматрати варваре, који су пре његовог доласка под маском пријатељства хтели да пустоше Паноније, мислећи да у време кад је најгора зима упадну у те земље, док још снегови неотопљени пролећном топлотом допуштају да се свуда може прећи преко реке и док наши тешко могу да издрже зиму под ведрим небом.

— Одмах буду Лимигантима послата два трибуна и два тумача и цар их преко њих запита благо, зашто су оставили огњишта, кад су начинили с Римљанима мир и савез који су сами тражили, и зашто тако лутају, и зашто су против забране ударили на римске границе. — Они стану наводити неке лажне разлоге, јер их страх натера да не говоре истину. У исто време почну молити цара и преклињати га за милост. Они га замоле да им не буде непријатељ, да им допусти да прећу реку и да доћу к њему па да му кажу какве невоље трпе и како су готови да у границама римске државе (ако би он на то пристао) заузму земље макар и врло удаљене. Тако би они дошли до сталног мира (који ће поштовати као бога), плаћали би данак и били би и по имену римски поданици. — Пошто цар то сазна од трибуна кад се вратише, он се веома обрадова, јер је дотле мислио да није могућно извршити што је предузео, а сад му се чинило да се све може свршити без икаквог напора. Он пристане да сви варвари прећу на римско земљиште. Била га је обузела лакомост, коју је гомила ласкаваца повећавала, јер су му они говорили да ће, кад се умире спољни непријатељи и кад свуда завлада мир, он имати довољно људи из нижих сталежа одакле ће моћи узимати најбоље трупе, пошто ће провинцијалци радо давати злато место да иду у војску — нада која је више пута нанела велику штету римској држави. — После тога цар сагради насип близу Ациминка^[8] и подигне високу трибину од земље па нареди лађама на којима су били одабрани легионарима пазе на обалу. Тим лађама командовао је неки Инокентије, земљомер, који је цару и дао тај савет. Он је имао да нападне изненада с леђа варваре, ако би приметио да они имају неку другу намеру и да спремају буну. — Лимиганти, ма да су опазили шта се спрема, ипак су само преклињали и молили, с погрбљеним леђима, али су дубоко у души мислили нешто сасвим друго него што би човек закључивао по њиховим покретима и речима.

— Чим се цар појави на високој трибини, хотећи да одржи један благ говор, и спремајући се да ослови варваре као будуће послушне поданике, један од њих, пун дивљег беса, хитне своју ципелу на трибину, узвикнувши: „мара, мара“ (marha) — то је код њих убојни крик, — а на њега се угледа , неуређена гомила па подигавши наједанпут варварску заставу и дивље урлајући навали на самог цара. — Кад цар види озго с трибине како по целом пољу јури руља наоружана копљима и с исуканим мачевима и ражњевима и како му се примиче пропаст, он скочи на брзог коња и брзо побегне, измешан с варварима и Римљанима, јер није било времена да се оклева, а није се знало је ли војвода или обнчан војник. — Неколико његових пратилаца покушаваху да зауставе нападаче, који су се ширили као што се шири ватра, али при том или изгибоше рањени или падоше на земљу оборени, те варвари могоше несметано украсти царски престо са златним јастуком.

— Глас да је цар био у крајњој опасности и да се и сад још налази у великој неизвесности,брзо се разнесе. Војска помисли да је њена најсветија дужност да му прискочи у помоћ (јер је сматрала да он још није избегао опасностима и да још није у сигурности). И ако није имала времена да се потпуно наоружа, она полети с убојним покличима и баци се, пуна охолости и зато с још више поуздања, на варварске чете, готове да умру. — Имајући да спере срамоту храброшћу, наша дична војска навали гневно на коварног непријатеља па стане да убија све што јој је стајало на путу, газећи нештедимице живе, полумртве и мртве. И пре него што би она заситила руке варварским животима, читава се брда од лешева подигоше. — Наши онда стадоше гонити бунтовнике: једни бише побијени, други побегоше од страха, док су трећи покушавали да спасу живот узалудним молбама, али су падали под удвострученим ударцима. Пошто све уништише наши буду трубама позвани да се врате натраг. Наших је изгинуло мало; то су били они које су варвари погазили у првом страшном налету или они који су дочекали бесни непријатељски напад с откривеним грудима, без оклопа и штита.

— Треба нарочито истаћи смрт која је задесила Целу, трибуна штитоноша, који се у почетку окршаја први бацио у сред сарматских чета.

После овог страшног покоља буду предузете све потребне мере за сигурност граница, па се Констанције врати у Сирмијум, осветивши се варљивом непријатељу. Затим свршивши брзо што су прилике налагале, он пође одатле у Цариград.

Превео
Н. Вулић

Референце

1. Сремска Митровица
2. Панонијом се у римско доба авала најпре област која се на северу и истоку граничи Дунавом, на југу прелази мало Саву а на западу допире отприлике до данашњег Марибора. Доцније је отприлике данашњи Срем добио име Панонија Друга, крај западно одатле Панонија Прва, а узан појас поред Дунава северно одатле име Валерија.
3. Мезија (Горња) између Мораве, Дунава и Тимока.
4. Дунава
5. Значи да је текст оштећен.
6. Код данашњег Коморна.
7. Тиса
8. Код данашњег Сланкамена.

Извор

• Никола Вулић, Ратовање цара Констанција у данашњој Бачкој, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, I/1 (1928), стр. 23—36