Vojvodina u rimsko doba

Istorija — Današnji Srem bio je pod rimskom vlašću čitavih pet stotina godina.^[1] Rimljani su pokorili te krajeve oko početka prvog veka naše ere, a držali su ih do propasti Rimskog Carstva, dakle otprilike do kraja petog veka po Hr. Naš Banat bio je pod Rimljanima mnogo kraće vreme, otprilike jedno i po stoleće, od vlade cara Trajana (98—117) do cara Galijena (253-—268) ili Aurelijana (270—275), kad su ga Rimljani evakuisali, ne mogući više da odale varvarskim napadima. Današnja Bačka nije nikad bila sastavni deo rimske imperije. Rim je hteo da ima za granicu jednu tako veliku reku kao što je Dunav i zato Rimljani nisu hteli da okupiraju oblast koja se nalazi na levoj obali Dunava. Ali su ponekad rimske vojske ratovale i u zemlji koju obuhvata ta reka s jedne i Tisa s druge strane, a ponekad su stanovnici današnje Bačke upadali u rimske provincije.

Prvobitno je današnji Srem bio deo velike administrativne oblasti Ilirika. Posle je pripadao provinciji Panoniji, koja je imala također vrlo široke granice. U početku 2 veka po Hr. Panonija bude podeljena na Gornju i Donju Panoniju. Naš Srem se nalazio u Donjoj Panoniji. Krajem 4 veka on čini zasebnu provinciju pod imenom Panonija Druga. Oko 400 god. sremska oblast pripada prefekturi Italiji a dijecezi Iliriku. Što se tiče našeg Banata, nije nam sigurno poznato kojoj je provinciji pripadao. Po jednom mišljenju, on čini deo Gornje Mezije (Moesia Superior), koja obuhvata zacelo veliki deo Srbije, od Dunava na severu pa do Velesa na jugu. Ali ima razloga da se sumnja u to da je i taj kraj severno od Dunava pripadao Gornjoj Meziji.^[2]

O istoriji današnje Vojvodine u rimsko doba mi nismo obavešteni našim starim izvorima ni iz daleka onako kako bi se moglo poželeti. U literarnim izvorima, tj. kod starih grčkih i rimskih pisaca, nalaze se samo mršavi fragmenti o događajima koji su se tu dešavali. Ne daju nam mnogo ni važnih podataka o tim krajevima ni arheološki nalasci (natpisi, novac i dr.). Ipak su za nas ti podaci vrlo dragoceni i mi ćemo ih na idućim stranicama navesti.

Oko sredine 1 veka pre Hr. pokorio je današnju Bačku dački vladalac Burebista.^[3] To je bio moćan kralj. Oblast između Dunava i Tise bila je u to doba pod jednim keltskim plemenom, Bojima. Burebista pobedi njihovog vođu Kritazira (Ekrituzira) i prebaci Boje preko Dunava. Tako je ova oblast, koja je pre Boja bila naseljena dačkim elementom, spojena s Dakijom. G. 16 pre Hr. upadnu Dačani u Panoniju preko zaleđenog Dunava i zadobiju tu bogat plen; valjda su to bili upali u naše krajeve. I car Avgust u čuvenom natpisu Monumentum Ancyranum, koji je kao neka njegova autobiografija, pominje jedan upad Dačana, koji je rimska vojska odbila. Isti car prešao je Dunav i napao Dačane. Posle krvavih bitaka on je uspeo da ih pokori. Možda je to bilo pomenute 16 godine. Svakako reč je o Bačkoj ili Banatu. A možda Dačani iz današnjeg Banata učestvuju i u panonskom ustanku, o kom će odmah biti reč, time što upadnu u Meziju (dan. istočna Srbija).

G. 35—33 pre Hr. vodio je Oktavijan, docniji car Avgust, jedan rat s Ilirima.^[4] On je tom prilikom prodro u dolinu Save. Ima naučnika koji misle da je Oktavijan u tom ratu pokorio i celu današnju Bosnu i zapadnu Srbiju. Još, po tom mišljenju, rimska vojska je prodrla u te krajeve sa severa iz savske doline. Za taj slučaj Oktavijanove trupe doprle su bile do u sadašnju Vojvodinu. Ali treba priznati da su ovo sve hipoteze koje se ne mogu dokazati.

Grdine 13 pre Hr. buknuo je u Panoniji „veliki i strašan“ ustanak koji je trajao sve do 11 god. Izgleda da je poprište tog rata bio i jedan deo današnje Vojvodine, Srem. O ovom vojevanju imamo podataka u više starih pisaca, ali ti su podaci veoma siromašni. Jedan pisac daje upravo samo fraze, drugi pominje od panonskih plemena samo Breuke (gl. mala docnije), treći pominje jedino Savu i Dravu. Za nas je najvažniji podatak koji nalazimo kod latinskog istoričara Rufa, jer nam on kaže da su toM prilikom „pobeđeni Amantini između Save i Drave i da je tako osvojena savska oblast i oblast Panonija Druga.“ Da su Amantini živeli u sadašnjem Sremu, izlazi i iz Plinija Starijeg, kod koga čitamo da se reka Bakuncije (dan. Bosut) uliva u Savu kod Sirmija (Sremska Mitrovica), gde je civitas Sirmiensium et Amantinorum. Ovaj pak rat s Panoncima vodio je najpre slavni Avgustov vojvoda Agripa. A kad je Agripa umro (12 god.) nasledio ga je u tom poslu pastorak Avgustov Tiberije, docnije car. On je taj rat i završio. Panonci su strahovito kažnjeni, jer im gotovo cela mladež bude prodata u ropstvo. Tiberije je za ovaj uspeh dobio trijumfalne znake.^[5]

Jedna užasna opasnost zagrozila je iz današnje Jugoslavije Rimu god. 6 posle Hr. u Panoniji i Dalmaciji buknuo je opšti ustanak domorodaca protiv mrskog ugnjetača.^[6] U tom ustanku učestvovala je i današnja Vojvodina. Ustanak je trajao sve do god. 9 i jedva je ugušen. Rim je morao da baci na ustanike ogromne sile, a oni su se borili s natčovečanskim snagama. Jedan rimski pisac kaže da je ovaj rat bio najteži za Rimljane od svih koje su oni vodili posle punskih ratova.

Izgleda da je ovaj ustanak počeo u Bosni i da se prvo pobunilo pleme Desitijata, koje je živelo u okolini Sarajeva. Ali su odmah zatim skočili na oružje i Breuci, jedno pleme koje je stanovalo zapadno od današnje Sremske Mitrovice.^[7] Ova oba plemena imala su za vođe po jednog Batona. Možda je i jedan drugi vođa panonski u ovom ustanku, koji se zvao Pines (Pinnes), bio Breuk.

Čim se Breuci pobune, oni pođu na Sirmijum (Sremska Mitrovica). Ova je varoš tada bila u rukama Rimljana. Breuci pokušaju da je osvoje, ali u tom ne uspeju. U tom ih je omeo rimski vojvoda Cecina Sever, koji pohita na njih sa svojom vojskom iz obližnje Mezije (današnja Srbija). Cecina se sukobi s buntovnicima i u boju ih razbije. Ova bitka bila je na Dravi, a ne kod Sirmijuma, kako bi se moglo pomisliti. Jamačno su se ustanici bili povukli na Dravu kad su čuli da rimska vojska iz Mezije dolazi. Naravno, moglo bi se pomisliti i na to da je Cecina razbio neprijatelja ipak kod Sirmijuma, ali da je naš izvor ovde pobrkao Savu s Dravom. Dodajmo je ovaj boj bio veoma krvav i da su u njemu i Rimljani imali velike gubitke.

Posle izvesnog vremena došlo je do oružanog sukoba između Rimljana i naših ustanika opet u Sremu. Na ustanike pođe nova velika rimska vojska, koju su vodili Cecina Sever, Plaucije Silvan i Tračanin Remetalk. Ustanici zauzmu brdo Almu, koje jedan drugi stari pisac, izgleda, naziva Mons Claudius. To bi mogla biti naša Fruška Gora. Najpre je došlo do sudara između Remetalka i ustanika. Remetalk, koji je iz Trakije bio doveo veliku konjicu, potuče u jednom kratkom boju neprijatelja. Ali oni dadu snažan otpor Cecini. Čak je malo trebalo pa da oni pobede ovu veliku vojsku od čitavih pet legijona i tolikih drugih pomoćnih trupa. Rimljani su već bili izgubili svaku nadu da će se spasti. Bitka je bila veoma krvava i u njoj pogibe veliki broj rimskih viših oficira.

Iduće godine Cecina, koji se bio vratio u Meziju, jer su u te krajeve bili upali sa severa, preko Dunava, Dačani, dođe ponovo u današnji Srem. Njega napadnu iznenada na putu oba Batona. Napad je izvršen kod Volcejskih Bara, koje su se nalazile kod današnjih Vinkovaca. Iznenađeni ustaničkim napadom, oni rimski vojnici koji se nisu nalazili u tom trenutku u utvrđenom logoru pobegnu ispred neprijatelja. Ali vojska koja je bila ušančena ispadne iz utvrđenja na ustanike i razbije ih.

God. 8 učinjen je kraj ustanku u Panoniji. Kod ustanika je bila nastala strahovita glad. Ljudi su morali jesti razne biljke koje ne služe kao ljudska hrana. Zbog toga nastanu i razne bolesti. Stanje je bilo očajno i posle dužeg kolebanja breučki vođa Baton izda Pinesa, koji je, kazali smo, bio drugi panonski vođa, Rimljanima i zatim i sam položi oružje. To se desilo, kažu izvori, na reci Batinu, ali mi ne znamo koja se reka krije pod tim imenom. Kao nagradu Baton je dobio od Rimljana za kneza breučkog. Ali je naskoro on kažnjen za tu izdaju. Naime, dalmatinski Baton ga uhvati i pogubi. Mnogi Panonci se sad opet late oružja te Silvan ponovo pođe na Breuke. Oni budu pobeđeni. Naskoro se cela Panonija pokorila Silvanu, nešto silom a nešto milom.

Može biti da se u ovom ustanku pominje i Amantini, pleme koje je stanovalo u Sremu. Ima, naime, jedan natpis koji možda (jer to nije sigurno) kaže otprilike ovo: „Jedno dete od deset godona iz plemena Amantina udavilo se dok je bilo talac u reci Hemoni“. Nije isključeno da su Amantini morali dati za vreme ovog rata ili posle njega Rimljanima taoce.

U prvoj polovini 1 veka po Hr. naseliše današnju Bačku Jazigi. Po jednom mišljenju, to je bilo između 20 i 50 g. po Hr.; po drugom, između 25 i 35 god., a po trećem, između 30 i 50. Jazigi su došli u ovu oblast negde s Dnjepra. Njihovo doseljavanje trajalo je duže vreme. Jazigi su pripadali sarmatskom stablu. Ova seoba Jaziga u oblast između Dunava i Tise jamačno je bila posledica nekog pokreta naroda na istoku. Dotle pak današnja Bačka bila je naseljena Dačanima. God. 69 po Hr. Jazigi možda izvrše jedan napad u Panoniju. U boju padne mezijski legat i cela oblast bude opljačkana. Red bude povraćen kad na bojno polje dođe drugi rimski vojvoda, koji pobedi neprijatelja u više bitaka i potisne ga preko Dunava. Domicijan je vodio s Jazigima rat možda 89 a sigurno 92 god. Jazigi pređu Dunav i zajedno sa Svebima unište celu jednu legiju. U ratu je uzeo Domicijan lično učešće, ali sigurno nije imao nekog velikog uspeha. Od Trajana Jazigi su na rimskoj strani („semper Romanorum clientes“ kaže Amijan Marcelin). Pod Markom Aurelijem nastavljaju se borbe između njih i Rimljana. God. 170 mezisko-dački legat imao je najpre uspeha protiv njih, ali posle bude pobeđen pa i sam pogine. Naskoro zatim opet ih rimska vojska pobedi. God. 174 posle mnogih napora Jazigi su savladani. Oni su prinuđeni da vrate zarobljenike, kojih ima na 100.000. Moraju da stave na raspoloženje još Rimu pomoć od 8000 konjanika. Marko Aurelije je imao nameru da iskoreni ovo nemirno pleme, ali je u tom bio sprečen ustankom nekog uzurpatora. God. 179/180 dopušteno je Jazigima da imaju svojih lađa na Dunavu, ali ne i da stanuju na dunavskom ostrvlju. Tom prilikom rešeno je i pitanje o njihovom posećivanju rimskih pijaca. Pod Komodom (180—192) oni su potpuno rimski podanici.^[8]

Mnogi istoriski događaji desili su se i posle panonskog ustanka, o Kom je bilo malo ranije govora, u Sirmijumu i u njegovoj okolini.^[9] Po jednom mišljenju, car Trajan je uoči svog dačkog rata tu proveo zimu, 101—2 godine, ali se to ne može da dokaže. Dok je Marko Aurelije ratovao na Dunavu s varvarima, njegov glavni vojni stan bio je, izgleda, u Sirmijumu. Car Maksimin (235-238), hoteći da preduzme ratni pohod na Sarmate, došao je ovde. Uzurpatori Ingenius i Regalijan proglasili su se u Sirmijumu za careve, pod Galijenom (253—268). Klaudije Gotski (268-270) skupio je u Sirmijumu veliku vojsku, jer je ovoj oblasti zagrozila velika opasnost od varvarskih naroda. G. 314 car Konstantin Veliki pobedi svog suparnika Licinija kod Vinkovaca (Cibalae).^[10] Konstantin je imao u tom boju 20.000, a Licinije 35.000 ljudi. Bitka je trajala ceo dan i svršila se pobedom Konstantinovom. Posle bitke pobegne Licinije noću s velikom konjicom u Sirmijum, gde uzme ženu, sina i blago pa produži bekstvo. Preko Save prebaci se mostom, koji je jamačno bio kod samog grada, i onda ga poruši. Za Licinijem dođe i Konstantin u Sirmijum. Verovatno Konstantin se ovde sastao, jedno dvanaest godina docnije, s osnivačem arijevske jeresi, čuvenim vladikom Arijem. G. 350 u Sirmijumu je proglašen za cara general Vetranijon. On se bio pobunio protiv Konstancija, ali mu se naskoro pokorio. Drugi jedan uzurpator, Magnencije, došao je iduće godine (351) s vojskom pod Sirmijum. Magnencije se pobunio u Galiji i onda upao Panoniju gde se nalazio Konstancije. Najpre se Konstancije zatvorio u Cibalu (Vinkovci) i tu se dobro utvrdio i nije hteo da primi bitku. Da bi ga na to naterao, Magnencije pođe da zauzme Sirmijum. Ali tu bude odbijen od posade i građanstva. Onda se on okrene na Murzu. Sad se Konstancije reši da ga napadne. Bitka kod Murze bila je veoma krvava. U tom boju učestvovalo je 80.000 Konstancijeve i 36.000 Magnencijeve vojske, a palo je na obe strane zajedno preko 50.000 ljudi. Pobedio je Konstancije. U boju je Magnencije učestvovao lično, dok je Konstancije celo vreme proveo u jednoj crkvici izvan grada zajedno s čuvenim vladikom iz Murze Valensom, koji je cara pridobio za prijateljstvo.^[11]

God. 351/352 u zimu došao je Konstancije u Sirmijum, a tako i 357, da provede zimu. Odatle je on preduzeo 358 pohod na Sarmate u Bačkoj i Banatu, o čemu ćemo govoriti docnije.

Kratko vreme posle ovih događaja došao je do Sirmijuma Julijan Apostata, „Otpadnik“. G. 361. on pođe protiv cara Konstancija, koji se u to vreme nalazio na Istoku. Amijan Marcelin priča o tom ovako: Vojskom koja se u to vreme nalazila u sirmijskoj oblasti komandovao je komes Lucilijan. Njegovo sedište bio je Sirmijum. Na glas da je Julijan stigao, on pođe da mu da otpora s vojskom. Julijan stigne do Bononije, na 30 km od Sirmijuma, i pošlje, po mračnoj noći, poruku Lucilijanu da pođe k njemu pod pretnjom da će ga inače njegovi vojnici silom dovesti. Kad su Julijanovi ljudi stigli Lucilijanu, on je još spavao. On se sad poplaši i preda se protivniku. Stigavši na konju do Julijana, poljubi carev purpur u znak pokornosti. Ali se posle ohrabri i rekne Julijanu da je došao s malo vojske. Julijan mu odgovori da ove reči štedi za Konstancija, dodajući da mu je dao da poljubi purpur ne kao savetodavcu nego da bi ga ohrabrio kad se tako smrtno uplašio. Posle toga Julijan pođe na Sirmijum računajući sigurno da će mu se varoš predati. Brzim marševima ide on na varoš a kad joj se približio, pred njega iziđu velike gomile ljudi i vojnika s buktinjama kličući mu „avguste“, „gospodaru“. Tako ga otprate u dvor. Julijan je bio veseo što su ga tako lepo dočekali u toj velikoj i uglednoj varoši pa priredi sutradan narodu trke na kolima. A kad svane treći dan, on produži marš na Konstancija.^[12]

God. 374 opet se pominju ratni događaji kod Sirmijuma. Te godine upadnu u Ilirik Kvadi. Oni napadnu mirne zemljoradnike koji su žnjeli po njivama, pa mnoge poubijaju a druge povedu sa sobom zajedno s njihovom stokom. Tom prilikom malo je trebalo pa da zarobe i kćer Konstancijevu, koja je bila pošla da se venča s Gracijanom. Ona je baš bila za ručkom u vili koja se zvala Pistrensis. Nju spase namesnik provincije, koji je posadi na kola i pobegne s njom u Sirmijum, udaljen od tog mesta 40 km.^[13] Te godine Kvadi su strahovito besneli po današnjem Sremu. Gledajući grozote koje su oni činili, guverner, prefekt pretorijo, u Sirmijumu, strašno se prepadne. On izgubi glavu i ne zna šta da radi. Već je mislio da beži i već je bio spremio konje za bekstvo, kad mu neko primeti da bi se u tom slučaju građani ugledali na njega i da bi se varoš morala predati. On posluša savet da ne beži i preduzme potrebne mere da se varoš osigura: očisti šančeve, koje je u toku vremena zemlja bila zasula, popravi porušene kule i bedeme. Na te radove on je potrošio novac koji je bio skupio za građenje pozorišta. Osim toga on dovede u varoš jednu kohortu (bataljon) strelaca da brane bedeme ako neprijatelj opsedne grad. Ali varvari ne urade to, jer se nisu dobro razumevali u veštini opsedanja.^[14]

Kao što se vidi, Sirmijum je bio dobro utvrđen. To vidimo i nešto docnije, kad varvari ne smeju da napadnu varoš zbog njenih jakih bedema. To je bilo onda, kad je car Gracijan (367—383) posle pogibije Valensove (378) ustuknuo ispred Gota i povukao se u Sirmijum. Neprijatelj ga tu nije uznemiravao. Gracijan je u Sirmijumu proveo te godine četiri dana. Iduće godine, 379, on je tu proglasio Todosija za cara, a posle toga proglasa zadržao se u varoši još neko vreme. G. 380 sastala su se ovde ta dva cara i sporazumela se da se u Akvileji sazove jedan crkveni sabor za iduću godinu. Izgleda da su Gracijan i Teodosije iste te godine (s krajem avgusta i početkom septembra) ratovali protiv Ostgota.

Sirmijum je nastradao prilikom hunske najezde. Tadašnji prefekt pokuša da se odupre Hunima, ali bez uspeha, jer varvari zauzeše varoš spališe je, a stanovnike poklaše. Prefekt pobegne u Solun. Priča se da je tom prilikom sirmijski vladika (ime njegovo nije nam poznato) bio predao nekom Konstanciju zlatno crkveno posuđe s porukom da ga njime otkupi ako bi pao Hunima u ruke, ili da otkupi druge građane, ako bi vladika umro, a oni bi dopali ropstva. Ali kad Sirmijum padne neprijatelju u ruke, Konstancije ne održa zadatu reč. On založn zlatno posuđe kod nekog bankara u Rimu. Kad Atila sazna za to, on zatraži da mu se izda i bankar i posuđe. Jedva je odustao od prvog zahteva i tako se bankar, koji je bio potpuno nevin, spase.^[15]

Posle ove katastrofe koja je Sirmijum zadesila prilikom hunske invazije, varoš se nije mogla oporaviti čitav jedan vek. Tek u doba Teodoriha (493-526) ona je ponovo oživela. Definitivno je pak Sirmijum propao 582 god. Posle trogodišnje opsade on je pao u ruke Avarima. Jedan deo njegovog stanovništva pobegao je tom prilikom u Salonu (danas Solin kod Splita). U srednjem veku od toga nekada slavnog i velikog grada postojale su samo ruševine. Krstaši koji su prolazili tuda 1189 videli su samo bedne ostatke rimskog Sirmijuma. Ansbert, koji je učestvovao u tom pohodu i koji ga je opisao, kaže: „Sirmium, famosam quondam civitatem, nunc paret ruinis sat miserandam transeuntes“.

Od istoriskih podataka o Sirmijumu pomenućemo i ove.

Sirmijum je bio rodno mesto više rimskih careva. Nije sigurno da se tu rodio Aurelijan (270—275), ali to nije ni isključeno, po drugom izvoru on je bio iz tako zvane Pribrežne Dakije Dacia Ripensis (na Dunavu u istočnoj Srbiji i zapadnoj Bugarskoj), ili iz Mezije (istočna Srbija i Bugarska). Aurelijan je bio iz sasvim neugledne porodice, ali kao imperator bio je silan. Zahvaljujući njegovoj energiji obnovljeno je Rimsko Carstvo, koje je propadalo. On je vodio više ratova, od kojih je jedan bio s lepom i umnom kraljicom Palmire, Zenobijom. I naslednik Aurelijanov Prob, opet jedan silan car, bio je rodom iz Sirmijuma, i također iz vrlo niske porodice. Konstancije, sin Konstantina Velikog, verovatno je takođe ugledao svet u istoj varoši (337—361). A sigurno je bio odatle Gracijan, sin cara Valentinijana (rođ. 359).

u Sirmijumu je umro od kuge car Klaudije Gotski, koji je odneo slavnu pobedu nad Gotima u niškom polju (268) i po toj pobedi dobio svoj nadimak. U istoj varoši našao je smrt i Prob. Vojnici njegovi bili su nezadovoljni s njim osobito stoga što ih je nemilostivo gonio na rad. Oni se pobune protiv njega te on pobegne u neku gvozdenu kulu, ali nije mogao spasti život.

U okolini Sirmijuma rođena su druga dva rimska cara: Decije Trajan (249—251) i Maksimijan (285——310). Decije Trajan je bio prvi Ilirac na rimskom prestolu. Bio je hrabar vojnik i poginuo je u bori s Gotima. Decije je osobito čuven zbog svog proganjanja hrišćana. Njegovo rodno mesto nalazilo se na 12 km. od Sirmijuma, a zvalo se Budalia (na putu Sirmium—Cibalae, Vinkovci). Maksimijan je rođen, kako kaže stari pisac, „nedaleko od Sirmijuma“. Bio je vrlo niskog porekla i bez svake obrazovanosti. Ali kao vojvoda i vojnik bio je izvrstan. Zbog toga ga je naš slavni zemljak Dioklecijan uzeo za savladara. Posle su obojica zajedno abdicirali na carski presto.

Spomenimo, kad govorimo o carskim glavama, da je za vreme rata koji su Rimljani vodili sa Sarmatima na srednjem Dunavu oko sredine 2 veka po Hr. u Sirmijumu provela neko vreme Anija Galerija Faustina ili prosto Faustina, žena cara — filozofa Marka Aurelija. To je bilo tačnije oko god. 170 i 174. Faustina je bila tu sa svojom ćerčicom u gostima kod muža.

Sirmijum je bio u docnije carsko doba i prestonica careva, kao što su bili još Milano, Nikomedija i Trijer. U njemu su carevi često duže stanovali. Tako je u Sirmijumu bio više puta Dioklecijan, koji je god. 290 odatle upravljao ratom protiv Sarmata i koji je tu podigao verovatno više javnih zgrada. Galerije je obično živeo u Sirmijumu. Tu su se bavili i članovi porodice cara Valentinijana I. I carica Justina, druga žena Valentinijana I i mati Valentinijana II, provela je ovde neko vreme. U Sirmijumu se spominje i carski dvor, za koji se priča da je u njega udario jedanput grom, pred smrt cara Valentinijana I (375), i da je zapalio ne samo tu zgradu nego i kuriju i forum.

Jedan rat vodio je, kao što smo malo pre rekli, car Konstancije 358 i 359 god, po Hr. sa Sarmatima u današnjoj Bačkoj i Banatu. O tom ratovanju imamo opširan izveštaj kod starog istorika Amijana Marcelina.^[16]

Kad bi Rimljani osvojili neku novu oblast, oni su prvo gledali da je osiguraju. Tako je bilo i u Sremu. To su Rimljani postizali osobito građenjem dobrih putova i zauzimanjem važnih tačaka trupama. U Sremu su poseli izvesna mesta na Dunavu, koji je činio granicu prema varvarima. Oko 400 god. po Hr. vidimo garnizone u ovim mestima: Taurunum, Burgenae, Rittium, Acumincum, Cusum, Malata (Bononia), Cuccium, Cornacum, Teutoburgium. To su delom legionari, a delom razna konjička odeljenja. Posednuta je i jedna tačka na levoj obali Dunava (in barbarico), kastel Onagrinum. Na Dunavu, Dravi i Savi ima i ratna flotila sa stanicama u Zemunu, Mitrovici, Burgeni i Osjeku. Što se tiče putova, bila su dva glavna puta, jedan od Zemuna na Mitrovicu i Vinkovce, a drugi pored Dunava, od Zemuna na Osijek. Dabogme da je bilo i sporednih putova. Put koji je vodio iz Siska u Mitrovicu sagrađen je već pod carem Klaudijem (41—54) i pod Flavijevcima (Vespazijan, Tit i Domicijan 69—96). Dobri putovi bili su Rimljanima potrebni i zbog trgovine, koja je u rimsko doba cvatala u svima krajevima imperije. Zahvaljujući putovima i romanizacija se vršila u Vojvodini lako i brzo.

Otkako je ugušen god. 9 po Hr. panonski ustanak, u današnjem Sremu nastade mir. Za tu oblast, koja tada postade rimska provincija, otpoče novo doba, doba kulturnog razvitka. Rimljani zavedoše dobru administraciju, rimsko pravosuđe i red, doneše provincijalcima blagostanje. Oficiri rimskih posada na Dunavu živeli su višim kulturnim životom, tako i činovnici, trgovci i zanatlije koji dođoše iz Rima i Italije. Na sve strane podigoše se varoši, uređene na rimski način, s vodovodima, pozorištima, zgradama s centralnim grejanjem. Tu su udobne kuće ukrašene mozajicima, slikama na zidovima, arhitektonskim dekoracijama. Na grobovima svojih milih provincijalci podignu nadgrobne spomenike. I svojim bogovima podižu oni spomenike. Varoši su glavna žarišta ove više kulture. Iz njih se širi na sve strane latinski jezik i sve više potiskuje domaće govore, ilirski i keltski. Romanizira se i vera. Domaća božanstva dobivaju rimska imena, a prava rimska božanstva odomaćuju se kod domorodaca.

Starine — Svakovrsni su tragovi rimskog života nađeni na raznim mestima u današnjoj Vojvodini. To su ruševine gradova, statue, reljefi, natpisi,^[17] nakit, alat, novac, grnčarija i dr. Svi su ti ostaci dragocen materijal za proučavanje rimske kulture i rimskog života u tim oblastima. Od osobitog su interesa natpisi. Oni pominju razne bogove (kao Jupitera i Junonu, Neptuna, Fortunu, Dunav i Dravu, kao božanstva, i dr.), ratove (kao npr. dački rat), razne trupe koje su garnizonirale tu (pešačke kohorte i konjička odeljenja, legijone), careve, činovnike gradske, imena varoši (Sirmium, Cibalae, Mursa, colonia Bassiana), vojnike, oficire i veterane, itd. Ploče s natpisima ukrašene su često reljefima, kao na pr. lozom s bršljanovim lišćem, stubovima, orlom, kakvom scenom iz mitologije itd. Ova dekoracija znatna je za istoriju umetnosti u rimskim provincijama. Mi vidimo da je u ovim našim krajevima cvetala ista plastična umetnost kao i u drugim delovima rimske države i, u isto vreme, da je ova umetnost stajala pod uticajem Italije i Rima.

Mi ćemo na idućim stranicama navesti šta znamo o pojedinim mestima u današnjoj Vojvodini, bilo iz literarnih izvora i itinerara bilo po arheološkim spomenicima, idući redom od mesta do mesta s istoka na zapad prvo u pravcu Zemun—Sremska Mitrovica—Vinkovci, a posle opet Zemun—Osijek.^[18]

O mestu koje je bilo tamo gde je danas Zemun literarni izvori ne kazuju nam gotovo ništa. Znamo samo toliko da je tu bilo naselje koje se zvalo Taurunum i da se u njemu oko 400 god. po Hr. nalazila vojnička posada od nekih konjanika (equites promoti) i nekih „pomoćnih“ trupa (auxilia ascarii). Iz jednog itinerara saznajemo još samo toliko da je tu bila i stanica jedne rečne flote. Ove mršave podatke dopunjuju u izvesnoj meri arheološki nalasci. Pre svega, oni potvrđuju da je u Taurunumu bila jedna flotica, jer jedan natpis pominje c!assis Flavia Pannonica. Dalje, u današnjem Zemunu nađen je čitav niz reljefa od belog mramora koji pretstavljaju boga Libera i boginju Liberu. Na jednoj ploči pretstavljen je Liber potpuno nag. Oko kose ima venac od loze a o ušima visi mu po grozd grožđa. U desnoj ruci drži sud iz koga sipa vino u čašu jednom malom čoveku s bradom. Levo od njega penje se loza s velikim grozdom na sredini. Gore na toj lozi stoji mali nag čovek s ogrtačem (hlamida) koja mu se leprša pozadi. Ispred ove male ljudske prilike stoji kotarica (tab. III, sl. 4). Još na nekoliko ploča, uvek oštećenih, od belog mramora imamo Libera ili Libera i Liberu. Sličan je ovim reljefima jedan drugi koji pretstavlja Menadu (pratilju boga vina Dionisa). Isto tako ovoj grupi pretstava pripada reljef sa satirom, kako izgleda, koji drži desnom rukom kosir, a levom rukom veliki grozd. U Zemunu je nađena i jedna votivna (zavetna) ploča (u Šajkaškoj ulici) s bogovima lekarstva Asklepijem (Eskulapom) i Higijejom (tab. III, sl. 1), koji stoje en face, oboje obučeni, on s drugom kosom i bradom, ona s punđom na temenu. Asklepije drži štap oko koga se obavila zmija, a Higijeji se zmija obavila oko ruke i pije mleko iz zdele koju boginja drži u drugoj ruci. Pred božanstvima stoji mali Telesfor u dugoj haljini i sa šiljatom kapom na glavi. Dalje, na jednom se reljefu vidi Herakle (tab. III, sl. 2) ogrnut lavovskom kožom, s budžom u jednoj ruci i hesperidskom jabukom u drugoj (nađeno na uglu Račje ulice i ulice Tri goluba). „U parku zemunskom blizu realke“ iskopana je umetnički izrađena Afroditina statua (tab. IV, sl. 4) od žućkastog mramora (očuvana je samo glava; v. 0.26 m). Sve ove skulpture nalaze se u zagrebačkom muzeju. Verovatno je da je i na mestu gde su nađeni reljefi s Liberom u antičko doba postojao neki hram Libera i boginje Libere, a tamo gde je iskopan reljef s Asklepijem i Higijejom da je stajao Akslepijev hram. Spomenimo da neke od spomenutih skulptura nose natpise, kao što imamo i natpis nekog veterana IV flavijevske legije i jedan sarkofag otkriven u Zemunu.

U selu Šimanovcima, kod koga treba možda tražiti rimsko mesto mutatio Noviciani (mutatio: mesto gde je pošta menjala konje), nađen je veliki depo od 4000 komada rimskog bakarnog novca iz 3 veka po Hristu. Odatle je i jedan spomenik posvećen Jupiteru, koji je podigao neki vojnik II legije aditrix.

Između Zemuna i ove mutatio, prema starom itineraru, ležalo je mesto Altina, za koju nismo u stanju odrediti bliže gde je bila i Idiminium, o kom se može isto reći.

Posle mutatio Noviciani dolazila je na putu Zemun — Mitrovica Bassianae. Nju sigurno treba tražiti kod današnjih Donjih Petrovaca. Tu je hrvatski arheolog Sime Ljubić 1882 vršio jedno arheološko raskopavanje, ali nije mogao utvrditi ostatke varoši, jer je našao sasvim neznatne tragove od naselja. Otkopavanje 1935 pokazalo je da je tu bila varoš. Utvrđeno je kako je izgledao bedem kojim je ona bila opasana, s kulama, i raskopane su tri zgrade: jedna s hipokaustom (odeljenje za zagrevanje kuće) i mozaikom (tab. IX, sl. 3), druga s hipokaustom, a treća s vodovodom. Delimično je otkrivena i jedna bazilika. Stara Basijana sačuvala nam se u veoma bednom stanju, jer su seljaci njene ruševine vekovima upotrebljavali kao kamenolom, iz koga su uzimali materijal za građenje svojih kuća. U Petrovcima je nađeno i više latinskih natpisa, neki s reljefima. Jedan je od njih posvećen „Jupiteru, najboljem i najmoćnijem, — i ostalim bogovima i boginjama“, drugi „Jupiteru, najboljem i najmoćnijem, kapitolinskom“, treći „Jupiteru, najboljem i najmoćnijem, očinskom“, a ima i nekoliko rimskih nadgrobnih natpisa. Jedan interesantan nadgrobni kamen (tab. VIII, sl. 1, 2) ima oblik kocke koja na tri strane nosi reljefe: na jednoj strani su dva poprsja uokvirena lozom, a na pobočnim stranama po jedno poprsje s kovčegom na kom se vidi brava i ključ nad jednim i sa zvonastom kotaricom iz koje ispada vreteno i preslica nad drugom. Na rimskim nadgrobnim spomenicima često se nalazi kao ukras statuarna grupa od dva lava koja leže držeći. pod jednom prednjom šapom ovnujsku glavu i jedne ljudske bradate glave između njih („dunavski Jupiter“, kako su je neki prozvali). Takvih primeraka nađeno je u Basijani nikoliko. Basijana je dala i dosta sitnih antičkih predmeta (zlatan prsten, zlatne minđuše, tragičnu masku od bronze (tab. IV, sl. 1), bronzane fibule — broševi, mali bronzani jarac (tab. II, sl. 5), zatim rimskog novca. Na natpisima ona se pominje kao colonia, a pominju se i njeni decuriones, opštinski većnici. U docnije Rimsko Carstvo ova je varoš bila sedište jednog visokog činovnika (procurator gynaecii Bassianensis Pannoniae secundae); to znači da je u Basijani postojala u to doba „štofara“ (gynaeceum) u kojoj su radnle žene. Stari istorik Jordan kaže da je Atilin sin Dincik god. 468 dopro s vojskom do Basijane i da ju je opustošio.

Iz Prhova je jedan nadgrobni spomenik u obliku školjke u kojoj su dva poprsja, a iz Popinaca baza s reljefima (mlada žena stoji a pored nje orao s raširenim krilima) i bronzan sudić u obliku Silena (tab. IV, sl. 2).

Rimski novac nalazi se u Nikincima.

U Dobrincima je nađen žrtvenik posvećen Silvanu od dekuriona neke kolonije, jedan spomenik koji je kolonija Basijana posvetila caru Gordijanu i nadgrobni spomenik na kom se pominje tribun (komandant) legije II adiutrix.

Nadgrobni kamen onog dečka Amantinca o kom je bilo reči napred gde smo govorili o panonskom ustanku naćen je u selu Putincima. Odatle su i žrtvenici podignuti Jupiteru, Jupiteru, „očinskom“, Jupiteru i Junoni „carici“, „carici Salonini, presvetloj supruzi našeg nepobednog cara — najponiznija res pub!ica Basijana“.

I u Rumi je nađen jedan Jupiterov žrtvenik i nadgrobni spomenik i mali kip boga Atisa od pečene zemlje (tab. II, sl. 3).

Starine u Šašincima dosta su česte: natpisi, odlomci od sarkofaga, stubovi i dr.

O antičkom Sirmijumu, koji se nalazi na mestu današnje Mitrovice, u stanju smo da kažemo mnogo više nego o mestima o kojima je dosad bilo govora.^[19] O toj varoši imamo obilatih podataka. To je sasvim prirodno kad se uzme na um da je Sirmijum igrao u poznije carsko doba vrlo veliku ulogu. Videli smo već da se Sirmijum pominje više puta u istoriji panonskog ustanka. Ali posle godine 6 po Hr. o njemu se zadugo u našim izvorima ništa ne govori. Tek u doba careva iz Flavijske dinastije mi ga opet nalazimo u našim izvorima. Tada Sirmijum postaje kolonija (zato se zove co!onia Sirmiensium). Iz ovoga smemo sa sigurnošću zaključiti da je on tada bio već znatan, napredan grad, a isto tako da je postojao već odavno i da je otpočetka rimske vladavine u Panoniji napredovao i rastao. To je, u ostalom bilo i sasvim prirodno kad se uzme na um da se Mitrovica nalazi na jednom tako važnom drumu kao što je glavni put koji je vodio iz Italije na Istok, u Solun i Carigrad. Ali slava Sirmijuma počinje na kraju 3 veka po Hr. Jedan grčki istorik tog veka, kaže da je Sirmijum „najveća varoš te oblasti“, a rimski istorik 4 veka Amijan Marcelin nazava ga „mnogoljudna i slavna varoš“ („urbium matris populosae et celebris). I drugi jedan spis iz 4 veka, Expositio totius mundi kaže za Snrmijum da je vrlo velika varoš. Doista, Sirmijum je bio ne samo najznatnija varoš u celoj Panoniji, nego i jedna od najznatnijih u celom rimskom carstvu.

O istoriskim i ratnim događajima u Sirmijumu i njegovoj okolini bilo je napred reči. Tamo smo spomenuli još neke podatke o njemu. Ono što još znamo o ovoj znatnoj rimskoj varoši u našoj zemlji dodaćemo ovde.

U Sirmijumu je bilo sedište mnogih državnih nadleštava. Tu je neko vreme bilo, na primer, sedište prefekta pretorio za Ilirik. To je bilo do početka 5 veka, kad je prefektura premeštena ovamo iz Soluna. Ovo nadleštvo međutim vraćeno je opet u Solun kad su Huni zagrozili Sirmijumu oko sredine istog veka. U Sirmijumu je bila i jedna vojna fabrika (za štitove, sedla i oružje). Tu se nalazio komandant (praefectus) nekih militum Calcariensium i komanda rečne flotile (classis prima Flavia Augusta) i jedna sirmijska ada. Naposletku tu je radila i jedna čuvena kovnica. S više prekida, u njoj je kovan novac između 330 i 395.

Sirmijum je imao, kao i ostale rimske varoši, svoje hramove, kupatila, forum, pozorište itd. Jedno kupatilo pominje se za vreme avarskih ratova; to je bila visoka građevina s koje se pogled pružao na daleko. Varoš je dobivala vodu iz Fruške Gore. Bila je utvrđena jakim gradskim zidom, jer su joj često pretili varvarski napadi.

Ostaci iz rimskog doba u Mitrovici, koja je podignuta na samom mestu gde je bio Sirmijum, dosta su mnogobrojni. U početku 18 veka videle su se znatne zidine od antičkih građevina. Marsigli (v. njegovo delo Danubius pannonico-mysicus, 1726) gledao je zidove jedne velike četvrtaste zgrade (neki dvor?) koji su imali 3—4 aršina u visinu. On govori i o drugim zidinama, kaldrmisanim ulicama itd. Danas se od svega toga ne raspoznaje ništa. Ipak se na nekim mestima u današnjoj Mitrovici nalaze vidljivi tragovi stare varoši; osobito se dobro poznaju oluci od vodovoda u samoj varoši. Međutim glavni kanal, koji je dovodio vodu iz Fruške Gore, porušen je potpuno pred sam svetski rat; ali je sačuvan tačan plan od njega. Za vreme rata otkrivene su ruševine nekog ogromnog kompleksa građevina niže Mitrovice na Savi, a oko osam kilometara severno od varoši prostrana rimska groblja za sirotinju.

U drugoj polovini prošlog veka vršena su u varoši i blizu nje naučna otkopavanja. Prvi put je kopao neki Hytreck, 1883, na Štrosmajerovom trgu. Njegov rad je gotovo bez značaja. Oko deset godina docnije, 1894, kopao je poznati hrvatski arheolog prof. Josif Brunšmid na istočnoj strani varoši, na mestu koje se zove „rimsko groblje“. Više vremena pre tog otkopavanja tu su se videli tragovi veće crkve s tri apside. Pored nje bila je druga manja antička zgrada. Po tradiciji, prva je crkva svetog Dimitrija. Ako bi to bilo tačno, onda je druga zgrada bila kapela svete Anastasije. Temelji ovih zgrada raskopani su i odneseni 1878 god., kad je građen put za Rumu, i mesto njih ostao je samo šanac. I Brunšmidovo otkopavanje nije dalo znatnih rezultata.

U poslednje vreme spomenici iz starog vremena uništavani su u Mitrovici vandalski. Kamene spomenike razbijali su u komade i to komađe upotrebljavano je za nasipanje putova ili za zidanje zgrada. Ipak se zato nešto spaslo. Naročitog je pomena vredna jedna lepa Afroditina glavica od mramora koja se sad čuva u bečkom Dvorskom muzeju. Ona je kopija čuvene Afrodite Knidske od Praksitela.

U zagrebačkom muzeju čuva se dosta veliki broj spomenika koji su nađeni u Sremskoj Mitrovici.^[20] To su skulpture, natpisi, delovi arhitekture i dr. Od skulpturnih radova vredi spomenuti neke.

Dekorativno je jedno Zevsovo poprsje u dvaput prirodnoj veličini od krečnjaka s natpisom na grudima (iz g. 105). U prirodnoj veličini izrađena je od belog mramora glava boginje Izide ili sveštenice Izidine. Jedna dobra stvar je statua (odlomak) muze Erato, također od belog mramora. Dobar je umetnički rad i mramorni torzo boginje pobede Nike, u polovini prirodne veličine. Boginja je obučena u hiton, koji je visoko opasan i koji joj ostavlja rame i prsa nage; u desnoj uzdignutoj ruci jamačno je držala venac, a na leđima je imala krila. Boginja je pretstavljena u položaju kao da leti. Tu je, dalje, torzo jednog mladog Satira ili Dionisa, dva krilata Erosa, jedan s girlandom (tab. III, sl. 4), a drugi (tab. III, sl. 6) s vencem, ploča (tab. VII, sl. 3) s Atinom (Roma?) i jedna ploča od sarkofaga (tab. VII, sl. 1) na kojoj su u reljefu pretstavljena četiri godišnja vremena u obliku ljudskih poprsja: proleće s cvećem u kosi, leto s klasjem i velikim cvetom ili plodom na glavi, jesen s grozdom u kosi i zima s umotanom glavom. Natpisi su posvećeni Jupiteru, najboljem i najsilnijem, ili Jupiteru Monitoru (tab. VII, sl. 2), ili Liberu i Liberi, Silvanu, Nemezi. Jedan je od tih žrtvenika podigao neki vojnik legije I Adiutrix iz centurije nekog Petusa, a drugi je podigao neki carski telohranitelj za zdravlje cara Gordijana i vojnika veksilacije (odeljenja) germanskih i britanskih legija s njihovim pomoćnim četama (auxilia); ovaj carski telohranitelj bio je komandant ove veksilacije. Pored ovih votivnih (zavetnih) natpisa zagrebački muzej ima i nadgrobnih natpisa iz Sirmijuma: jedan je podigla neka žena svom mužu i sinu, koji su bili obojica opštinski odbornici, na drugom se pominje neki vojnik iz II panonske ale (eskadron), treći je u stihovima itd., a mnogi su od tih nadgrobnih natpisa hrišćanski (tab. VIII, sl. 3,4). Od arhitekture sirmijske u istoj zbirci nalazi se veliki broj korintskih kapitela, nekoliko atičkih baza, konsola, frizova s ornamentima i dr. Ovo su starine koje se nalaze u zagrebačkom muzeju. U beogradskom muzeju nalaze se dva interesantna kamena sarkofaga iz Mitrovice. Jedan od njih (tab. IX, sl. 1) ima na prednjoj strani dve lepe velike rozete, na desnoj pobočnoj strani jednog grifona (ptičja glava, na prednjim nogama šape, na ramenima krila, a zadnji deo tela je riblji) a na levoj pobočnoj strani drugog sličnog grifona (lavlja glava s malim rogovima, prednje noge s kopitama, oko vrata griva u obliku cik-cak linija, a zadnji deo tela kao u ribe). Jedan sarkofag (tab. II, sl. 1) vrlo sličan ovome nalazio se u Rumi).^[21] Drugi sarkofag (tab. IX. sl. 2), koji je također od krečnjaka, izgleda ovako. Na sredini prednje strane ispisan je natpis u jednom vencu. Desno i levo od toga vide se dva popoaa u vrlo interesantnom okviru. Na pobočnim stranama također vrlo interesantni okviri. Na poklopcu ljuske (kao da je pokriven crepom).

U Mitrovici su nađene još svakojake starine (ruševine od bazilike, korintski kapiteli (tab. VII, sl. 4 i tab. VIII, sl. 5, 6), mozajik itd.

Na natpisima nalazimo još boga Maosa „čuvara“. Neptuna. Silvana „borca“, Herkula, genija mesnog, Mitru („nepobedni bog“), kohortu (bataljon) I poljsku (campestris) sastavljenu od dobrovoljaca rimskih građana, alu (eskadron) II panonsku, centuriona raznih legija, komandanta ale iturijske, dekurione (opštinske odbrane), pretsednika opštine, više hrišćana. Car Helvije Pertinaks posvetio je žrtvenik Marsu, a jedan centurijon (kapetan) pominje ordenje (ogrlicu, grivne, medalje, bedemski venac) koje je dobio u dačkom ratu od cara. Vredi još spomenuti i jedan natpis koji bi trebalo da je sastavljen u stihovima, ali je ispao u prozi zbog neveštine sastavljača.

Idući iz Siomijuma u Cibalae (Vinkovci) dolazilo se posle 12 km. najpre u selo (vicus) i mutiato Budalia, zatim, opet na 12 km. odatle, u mutatio Spaneta, pa posle 15 km. u konak (mansio) Ulmus, odatle u mutatio Celena (oko 15 km. od Vinkovaca), i naposletku u Cibalae, danas Vinkovci. O svima tim mestima, izuzevši Vinkovce, mi ne znamo ništa osim golog imena.

O Cibalae međutim imamo dosta podataka.^[22] U rimsko doba to je bila dosta znatna varoš. Ona je bila opasana bedemom i šancem koji se dobro raspoznaju. (v. plan). Cibalae je imala u dužinu oko 960 i u širinu oko 650 m. Najpre je to bio municipium (od Hadrijana), a posle kolonija (najdocnije od cara Aleksandra Severa; možda od Karakale, 211—217), tj. grad s opštinskom samoupravom. Cibala se pominje više puta u rimskoj istoriji. Bara Hiulca, koja je jamačno identična s Volcejskim Barama (vidi napred panonski ustanak), nalazila se svakako na reci Bosutu. Tu je 314 u krvavoj bitki, koja je trajala ceo dan, Konstantin Veliki potukao Licinija (vidi napred). God. 351 Konstancije II se bio utvrdio u Cibali kad mu je zagrozio Magnencije. Bitka je rešena, međutim, kod Murze (Osijek). U Cibali su se rodili carevi Valentinijan I (364—375) i njegov brat Valens (364—378), a isto tako i njihov otac Gracijan. Stalne vojničke posade nije bilo u Cibali, ali se mnogi vojnici rodom odatle pominju u pretorijanskoj vojsci u Rimu. Cibala je propala, kao i Sirmijum, oko 600 god. po Hr. pod udarcima Avara.

U Vinkovcima je nađeno dosta starina. U zagrebačkom muzeju čuva se izvestan broj vajarskih radova, natpisa i arhitektonskih delova odatle. Možemo pomenuti jednu Heraklovu i jednu Posejdonovu statuu od belog mramora, jedan Erosov reljef i deo sarkofaga sa ženskom maskom, bronzano poprsje (tab. IV, sl. 5), dva mala bronzana kipa, jedan Fortunin (tab. V, sl. 2—4), a drugi Erosov (tab. V, sl. 1), još jedan Eros od bronze, bronzai sud u obliku poprsja, natpis geniju gradskog odbora, korintski kapitel i više finih dekorativnih arhitektonih delova. Uz to nađeni su i drugi predmeti: natpis s imenom Cibalae, drugi koji pominje dekurijona municipija Cibale, i dosta sitnih predmeta: bronzan petlić (tab. VI, sl. 5), grnčarije (tab. I), lampi, gema, fibula, alata (tab. II, sl. 2,4), novca (na jednom mestu iskopano je tri kilograma bakarnog novca iz III veka). — U Novom Selu kod Vinkovaca nađen je bronzan mali kip Venerin, a u Starim Mikanovcima bronzana aplika u obliku poprsja, izgleda, Satira.

Dovde je bilo govora o rimskim naseljima na putu Zemun—Vinkovci i pored njega. Sad ćemo pregledati mesta na drugom glavnom putu koji je u rimsko doba išao kroz Srem, onaj pored Dunava.

Prvo mesto posle Taurunuma (Zemun) bilo je Burgenae. Ono se nalazilo sigurno tamo gde su sad Novi Banovci. Burgena je bila znatno vojničko mesto. Oko 400 god. po Hr. tu je jedan cuneus equitum Constantianorum i equites Dalmatae. U Burgeni je u isto vreme i sedište komandanta legije V Iovia. Ranije, u prvim vekovima carstva, u Burgeni je bila I kohorta Tračana rimskih građana (chors I Thracum civium Romanorum), najranije pod Antoninom Pijem (138—161), zatim cohors III Alpinorum, najranije posle Marka Aurelija (161—180). Ovde su nađene i cigle sa žigom classis F!avia Pannonica (flotila). Pored vojničke tvrđave ovde se podigla i građanska varoš. Rimski tragovi u Novim Banovcima veoma su česti. Burgena se nalazila na tzv. „Gradini“, na obali Dunava. Tu su bile rimske zidine, koje su povađene. Bilo je i zidanih grobova. Jedan rimski natpis kaže nam da je tu bila jedna bazilika (sagrađena pod Karakalom?). Pojedinačnih predmeta iz Burgene poznajemo mnogo. Spomenimo dva bronzana kipića boginje Atine, kipić Jupitera Dolihena, kipić Silvana, bronzano poprsje boga Helijosa i Hermes-a, bronzano poprsje sa šlemom. Zatim više natpisa (Jupiteru, Dolihenu), vojničke opeke sa žigom, grnčarije, novac, nakit (ukosnice, minđuše, fibule, narukvice od srebra i dr.).

Iz Stare Pazove je jedan žrtvenik koji je Jupiteru posvetio neki vojnik I tračke kohorte, iz Belegiša žrtvenik koji je podigao isto tako Jupiteru komandir (decurio) panonske ale, a iz Inđije mali bronzani kip koji pretstavlja Atlasa.

Drugo mesto bilo je Rittium, sedište drugog jednog odeljenja konjice equites Dalmatae), svakako kod sadašnjeg Surduka. I ono se nalazi na Dunavu na jednoj „Gradini“, gde se još i sad dobro poznaju ostaci rimskog kastela. Kod Ritijuma nađeno je takođe mnogo rimskih starina: skulpture (bronzani kipić Hermesa, mala glava Venerina od mramora, malo muško poprsje od bronze, Silenova bronzana maska), natpisa (žrtvenici Mitri i Dolihenu, nadgrobni natpisi, cigle sa žigom kohorte II Asturum, koja je verovatno ovde bila posada, odlomak vojničke diplome), nakit (srebrne fibule i prsten), zlatna amajlija, neki drugi sitni predmeti (lav, konj, jelen, konjska glava (tab. VI, sl. 2, 4, 7).

Kod Slankamena bio je Acumincum. Tu se nalazio garnizon za cuneus equitum Constantium i equites sagittarii, oko 400 g., a oko sredine 2 v. jamačno i jedna legija. Videli smo napred da se Acumincum pominje u ratu cara Konstancija sa Sarmatima. U Slankamenu se nalaze dosta često rimske starine. Tako su tu nađena dva žrtvenika posvećena Dolihenu, jedan četvrtast kamen stub (tab. III, sl. 3) s reljefima na dve strane (na jednoj drvo oko koga se obavila zmija i na čijim se vrhu ljube dve ptice, a na drugoj strani bradat čovek), novac i dr. Iz Starog Slankamena je jedna bronzana jarčeva glava u zagrebačkom muzeju.

Cusum je bio kod današnjeg Petrovaradina. I to je bilo vojničko mesto (equites Dalmatae). U Petrovaradinu nađen je jedan Mitrin žrtvenik, nekoliko miljokaza i dr.

Nedaleko od Beočina bilo je mesto Malata, koje se zove još i Bononia. Ne znamo tačno otkuda ono ima dva imena; možda je ovde isti slučaj koji imamo kod Maleventum i Beneventum, to jest da se Rimljanima činilo ime Malata ružno (od malum) pa su ga pretvorili u lepše (bonum). I ovde garnizonira vojska (equites Dalmatae), a tu je bilo i sedište komandanta jedne kohorte praefectus legionis quintae Joviae cohortis quintae partis superioris). U obližnjem selu Banoštoru nađeno je cigli sa žigom legije VI Herculia, a iz jednog natpisa vidimo da je tu bila i cohors II Alpinorum. U Banoštoru su nađeni zidani grobovi, dva žrtvenika (Jupiterov i Neptunov) i dr. Grad je bio opasan jakim zidom. Carevi Julijan i Gracijan dolazili su Banoniju.

U Beočinu je iskopan rimski natpis koji pominje, inače nepoznato, selo Josista. To je međaš-kamen koji je označavao granicu zemlje u selu Josisti ustupljene komandantu I ale (eskadrona) rimskih građana.

Interesantno je da se i na drugoj obali Dunava ovde, preko puta Malate-Bononije, nalazio jedan rimski kastel. On se zvao Onagrinum. U Onagrinu je bila takođe rimska posada (auxilia Augustensia, contra Bononiam in barbarico in castello Onagrino).

I u Cuccium kod Iloka nalazi se garnizon (cuneus equitum promotorum i equites sagittarii). Tu je nađen vodovod, sarkofazi s reljefima, žrtvenik boga sunca, glava Dioskurova. U obližnjem Suseku nađen je nadgrobni natpis jednog dekuriona iz Sirmijuma, između Iloka i Suseka Dijanin žrtvenik, u Neštinu miljokaz cara Severa Aleksandra (222—235).

Kod Sotina nalazio se još jedan dobro posednut kastel, jer je tu bio zgodan prelaz iz varvarske zemlje u Panoniju. Zvao se Cornacum. I tu su kao posada služili cuneus equitum scutariorum i equites Dalmatae. Jamačno je ovde služilo i jedno odeljenje legije IV flavijevske, jer jedan natpis odatle spominje nekog vojnika iz Viminacijuma koji je proveo u toj legiji 17 godina. U Sotinu se dobro poznaju temelji rimske tvrđave, a ostaci iz rimskog doba dosta su česti. Tako je tu nađen žrtvenik boga Libera, koji je podigao neki konzularni beneficijarije (žandar), bronzana glava i poprsje mladića (tab. VI, sl. 1), jedan depo rimskog novca iz I i II v. po Hr. (oko 2000 komada) i mnogi sitni predmeti (zlatne minđuše, fibule — broševi, malo bronzano poprsje, bronzana glavica, zavetna ruka od bronze (tab. VI, sl. 6), dva bronzana petla (tab. VI, sl. 3), ljuske od pancira, grnčarija i dr.). Spomenimo još da su u okolini također nađene neke rimske starine: u Starim Jankovcima mali bronzan Hermesov kip (tab. IV, sl. 3) a u Boboti Jupiterov žrtvenik.

Vojnu posadu imao je u rimsko doba i današnji Dalj. Mesto se zvalo Teutiburgium. Posada se sastojala iz cuneus equitum Dalmatorum i equites promoti. Tu je stanovao i praefectus legionis sextae Herculiae. Rimski tragovi u Dalju nisu mnogobrojni. Najvažniji su natpisi nekih konjičkih oficira, jedan žrtvenik „bogu svetom“ Herkulu, koji je podigao komandant kohorte I španske i kohorte II auguste, i jedna mala bronzana bista, verovatno Zevsova.

U Jarku se na jednom kamenom spomeniku pominje jedan decurio coloniae, a na drugom, nadgrobnom, čitamo ove reči: „Zemlja drži telo, kamen ime, a vazduh dušu“.

Naposletku, na mestu današnjeg Osijeka nalazila se kolonija Mursa.^[23] Stari grad zauzimao je tačnije mesto današnjeg donjeg grada. Mursa je postojala već rano, kako se može zaključiti iz toga što je tu nađeno dosta novca iz doba rimske republike i prvih careva. Kolonija je pak postala pod Hadrijanom, koji je i lično dolazio u taj kraj. Muržani (Mursenses) su podigli caru Hadrijanu jedan spomenik kao osnivaču njihove varoši (conditori). Na Mursu su obratili pažnju i carevi Antonin Pije i Marko Aurelije. U Osijeku su nađene cigle sa žigovima iz kojih vidimo da su Hadrijan i Antonin Pije imali ovde ciglane. Građani Murze imaju često ime Aelius, a to sigurno znači da su građansko pravo dobili od Hadrijana, koji je također imao to ime. Ali još više njih zovu se Aurelije, dakle dobili su građansko pravo pod Pijem i Markom Aurelijem. Murza je bila sedište carskog prokuratora (šefa poreznika). U varoši su imali svoj kult mnogi rimski bogovi: Jupiter, Herkul, domaći i šumski Silvan, Fortuna, Liber. Jamačno su nekima od tih božanstva bili podignuti hramovi, Jupiteru možda i više njih. Domoroci su imali i svoje domaće bogove: Dunav i Dravu, kojima je podignut jedan natpis u vreme cara Elagabala, 218—222 (Danuvio et Dravo). Neke trupe garnizonirale su privremeno u Murzi, kao npr. legio II Adiutrix, legio VI Herculia, cohors I Alpinorum, ala Arvacorum. Tu je bio i komandant dunavske flotile oko 400 po Hr. (praefectus classis Histricae Mursa). Mnogi stanovnici Murse služili su kao vojnici u Rimu (u pretorijskim kohortama), a mnogi u drugim stranim zemljama (Britanija i dr.).

U Osjeku nađeno je vrlo mnogo starih spomenika. Na žalost, ranije starine su strahovito upropašćivane. Samo za izradu jednog puta upotrebljeno je u 18 veku 1600 kubnih fati rimskih ruševina. U to vreme još se video nad zemljom jedan zid od cigli. Isto tako raspoznavao se dug rimski put s one strane Drave u pravcu severa. Od skulptura pomenućemo nekoliko Heraklovih statua od belog mramora, razne veličine; Herkul je pretstavljen kako drži hesperidske jabuke, ili je pretstavljen kako se odmara. Neke su od tih statua dosta dobar vajarski rad, a nalaze se ili u zagrebačkom ili u osječkom muzeju. Tu su, dalje, neke glave od mramora: jedan bradat, Zevs (?) i jedan mladić. Interesantna je jedna glava od mramora s reljefom, dosta oštećena. Reljef predstavlja obučenu ženu koja sedi pred jamačno nekim bogovima, a ispod nje se vide dva vretena, školjka, cipela i šlem. Spomenuo i dve baze, od kojih jedna nosi na jednoj strani vazu s lišćem, na dve pobočne strane dva delfina, a druga reljef koji predstavlja svakako Dafnu u begstvu pred Apolonom. Naposletku u Osjeku je nađeno mnogo rimskih natpisa, od kojih su neki važni. Na jednom se, na primer, pominje boginja Fortuna casualis, boginja slučajne sreće; taj nadimak je ovde možda jedinstven. Na tom žrtveniku ukrašene su obe pobočne strane reljefima: na jednoj je izrađen lav s krilima kako je metnuo prednju nogu na točak, a na drugoj zdela i krčag. Mnogi spomenici posvećeni su raznim bogovima, koji su spomenuti ranije (Jupiteru, „bogovima i boginjama“, Herkulu, Silvanu domaćem i šumskom. Vrlo je interesantan natpis nekog bogataša koji je kad je dobio za sveštenika sazidao o svom trošku pedeset dućana s dvostrukim tremom za trgovačku robu. Na drugom natpisu govori se o jednom dekurijonu (gradski odbornik) koji je bio uvršten u red ekvita (viši stalež) pa je kao takav imao u tituli equo publico. On je morao biti bogat čovek, jer su u tom staležu bili samo oni koji su imali bar oko pola milijuna groša. Nađeno je i više nadgrobnih spomenika s natpisom.

Tragovi rimskog života u Banatu vrlo su retki, a u Bačkoj još su ređi. U Kovinu je nađen nadgrobni spomenik koji nekom centurijonu IV legije flavijevske podižu njegovi oslobođeni robovi i naslednici. Natpis kaže: „Nisam bio oženjen i nisam ostavio dece“. Na to oslobođenici dovikuju gazdi: „Budi hrabar, zbogom“. U blizini, u Palanci, nađeno je nekoliko cigli s vojničkim žigovima (legija VII klaudijevska, kohorta II španska, ala II panonska). U Vršcu su iskopana dva natpisa ale I frontonijanske Tungara, a drugi je podigla kohorta V španska Marsu „pobedniku“ za zdravlje cara Nervinog sina Trajana germanskog, dačkog, prvosveštenika, kad je imao dvanaesti put tribunsku vlast (tj. dvanaeste godine njegove vladavine). U vršačkom muzeju nalazi se veći broj cigli sa žigovima pojedinih trupa (kohorta I kritska, legija VII klaudijevska). Što se tiče Bačke, spomenuli smo već neke natpise iz Titela. Jedan titelski žrtvenik podigao je Jupiteru, naboljem i najvećem, neki centurijon (kapetan) „izviđača“, drugi žrtvenik posvetili su dekurijoni (opštinski odbornici) za zdravlje i srećan povratak cara Marka Aurelija Antonina i carice Julije „majke logora“, na trećem spomeniku neka bezimena kolonija kaže da ga posvećuje „božanstvu“ cara Valerijana. Tu su i dva miljokaza iz god. 217 iz kojih vidimo da su carevi Makrin i Dijadumenijan opravili neke putove i mostove koji su se usled dugog vremena bili pokvarili. Samo za ove spomenike ne znamo tačno odakle su i nije isključeno da je neki došao s druge strane Dunava. Naposletku, jedan odlomak natpisa nađen je u Novom Futogu a jedan nadgrobni natpis u Subotici.

Hrišćanstvo — Hrišćanska crkva u Vojvodini igrala je osobito u 4 veku važnu ulogu.^[24] U to doba vodila se ogorčena borba između izvesnih hrišćanskih sekta. U našim krajevima se bila osilila arijevska jeres. Arije, koji je tu jeres osnovao, i sam je proveo neko vreme u tim oblastima. Jedno od glavnih centara njenih bila je Mursa, a jedan od glavnih propovednika arijanizma vladika murzijski Valens. Jedno vreme izledalo je da će ta jeres preovladati u svetu, ali je naskoro stala opadati. Arijevsko učenje prešlo je i na levu obalu Dunava i docnije, kad su varvari prodrli u rimske provincije, ono se još jedanput pojavilo u našoj zemlji.

Najznatnija za hrišćanstvo od svih crkava u Vojvodini bila je sirmijska. U Sirmijumu je bila dugo vladičanska stolica. Mi poznajemo možda sve sirmijske vladike od Dioklecijana do početka V veka. Njohova su imena: Sveti Irinej († 304); Domnus ili Domnijo, možda od 304 do otprilike 335; Euterije, oko 335—343; Germinije, 351 do otprilike 376; Anemije, 376 — otprilike 392; Kornelije — izgleda nasledio Anemija i bio na vladalačkoj stolici od 392 otprilike 404; Laurencije je mogao biti sirmijski vladika negde između 401 i 417, ali za njega nije sigurno da je bio vladika u Sirmijumu. Rekli smo napred da je jedan vladika, čije ime ne znamo, bio Sirmijumu u vreme hunske najezde. Poslednji po redu vladika u Sirmijumu bio je možda Sebastijan, oko 591. Ali to također nije sigurno jer samo u nekim rukopisima stoji Sebastiano episcopo Sirmiensi, dok u drugom piše Sebastiano episcopo Resiniensi.

U Sirmijumu je održano i nekoliko crkvenih sabora. Prvi je bio god. 347 ili 349, drugi s krajem 351, treći u drugoj polovini 357 četvrti 358, a peti 378.

Neki od ovih vladika i sabora vrlo su značajni. Sabor održan u Nikeji, 325, osudio je arijevsku jeres. Na tom saboru bio je i Domnijo. Protiv te odluke ustali su posle nekog vremena osobito Urzacije, vladika u Singidunumu (Beograd), i Valens, vladika u Murzi (Osijek). Ova dvojica primili su arijevstvo od samog Arija, osnivača te jeresi, koji je bio prognat u Ilirik i tu proveo neko vreme. Na saboru u Tiru 335 učestvovali su i Valens i Urzacije. Oni su glasali da se osudi Atanasije, glavni pobornik nikejskog učenja. Oni su bili i članovi komisije koja je imala da ispita Atanasijeve zloupotrebe, pa su na carev poziv išli i u Carigrad. Domnijo ostade veran nikejskom učenju i morade dati ostavku. God. 343 održao se novi sabor u Sardici (Sofija). Na tom saboru naslednik Domnijev Euterije glasao je protiv arijevskog učenja, kao i vladike iz mnogih naših varoši (Sisak, Viminacijum, Skoplje, Lipljan, Ptuj, Ćuprija, Prahovo na Dunavu). To znači da je u Iliriku arijevstvo još bilo slabo. 347 na milanskom saboru Valens i Urzacije priznadu odluke sardičkog sabora i odreknu se arijevskog učenja. Euterija je nasledio Fotin. On je krupna ličnost u crkvenoj istoriji. Bio je odličan propovednik i vrlo učen čovek, pisac nekoliko verskih dela. Fotin je propovedao novu jeres. Mi ne znamo tačnije u čemu se sastoji njegovo učenje, ali vidimo da po njemu Hristos i sveti Duh ne čine s Bogom Ocem Svetu Trodicu. Za Fotina je Hristos samo čovek koga je Bog zbog svojih vrlina uzeo za sina i na njega izlio svoj blagoslov. Zbog svoje jeresi Fotin je bio osuđivan i anatemisan više puta na crkvenim saborima. Jedanput su se njegovi protivnici sastali u Sirmijumu i tu ga osudili. Ali njegova pastva, koja ga je volela, ne dopusti da se on zbaci. Tek 351 uspeli su njegovi neprijatelji, Valens i Urzacije i drugi, da ga svrgnu. Valens je bio zadobio veliku naklonost cara Konstancija. On je saznao pre cara za pobedu koju je Konstancije zadobio te godine 28 septembra nad Magnencijem i pohitao je da je saopšti caru, govoreći da je za nju saznao od anđela. Kad posle Konstancije dođe u Sirmijum da provede tu zimu 351/2, protivnici Fotinovi navale na njega da sazove u Sirmijumu sabor koji bi raspravio pitanje o Fotinovoj jeresi. Car učini tako i na tom saboru bude doneseno jedno „vjeruju“ (tako zvana „prva sirmijska formula“), koje osudi njegovo učenje. Ali Fotin, kad su mu podneli na potpis to „vjeruju“, ne htede ga potpisati i zamoli cara za jedan disput o tom pitanju s protivnicima. Na tom disputu on bude pobeđen i stvar se svrši s tim što je Fotin zbačen i što ga je car prognao.

Od to doba Sirmijum je bio centar ilirskih oblasti za crkvena pitanja. Fotina je, kao što smo videli, nasledio na vladičanskoj stolici Germinije, koji je na tom položaju ostao, izgleda, dvadeset i pet godina. On je u početku bio jedan od glavnih pobornika arijevskog učenja u Iliriku. S Urzacijem i Valensom, koje smo pomenuli maločas, on je najviše doprineo da se ova jeres raširi po ilirskim oblastima. Na milanskom saboru 355 vodio je Valens prvu reč protiv pristalica Nikejskog učenja. Na sirmijskom saboru 357 oni odnesu pobedu te bude donesena „druga sirmijska formula“. Napred smo rekli da je te godine Konstancije došao u Sirmijum. U Sirmijum je on doveo i čuvenog vladiku Osiju, koga je nagovorio da se odrekne svog dosadašnjeg nikejskog učenja. Izgleda da je Osija ostao u Sirmijumu do proleća iduće godine. Te godine, 358, Valens, Urzacije i Germinije pretrpe veliki poraz u Sirmijumu („treća sirmijska formula“), jer su izgubili carevu naklonost koju su dosad uživali. Ali oni uskoro zadobiju ponovo carevo blagovoljenje i spreme 359 u Sirmijumu novu dogmu („četvrta sirmijska formula“) za sabor koji je imao da se održi iste godine u Rimini. Ovo učenje oni su nametnuli celoj crkvi te je tako zvanično usvojeno učenje panonsko-ilirskih episkopa.

God. 361 umre Konstancije koji je najviše podržavao arijsku jeres. Julijan odobri sva učenja, pa i Fotinovo; čak je on lično pisao Fotinu i pohvalio njegovo učenje te se Fotin vratio u Sir-mijum. Ali kad Valentinijan dođe 364 na presto, on progna Fotina ponovo i u isto vreme otpočne reakcija onih koji su priznavali odluke donesene na nikejskom saboru protiv jeretika. Germinije se stane priklanjati na ovu stranu. Već god. 366 on nije dovoljno strog prema nekim sirmijskim građanima koji veruju da je Isus isto tako bog kao i Bog Otac. Pred njega su izvedena takva tri jeretika: Heraklijan, Firmijan i Aurelijan. Oni su optuženi što ne dele mišljenje arijevaca. Sačuvan nam je razgovor koji se vodio između njih i vladike. U toku razgovora dva Germinijeva sveštenika prilaze Heraklijanu i udaraju ga po licu. Narod i duhovnici traže da se optuženi predadu svetovnoj vlasti i traže da se oni kazne smrću. Ali Germinije ne dopusti to. On je i sam naginjao njihovoj veri. Vladika Valens zatraži od njega da objasni svoje držanje. U Singidunumu održi se sastanak crkvenih lica radi objašnjenja te stvari. Na tom sastanku tražilo se od Germinija da povuče svoje novo „vjeruju“. Ali on ostade pri svom verovanju i od tada je on bio izgubljen za arijevstvo. Ovu jeres iskorenio je Anemije, koji je nasledio Germinija na vladičanskoj stolici u Sirmijumu. Anemije je bio pristalica nikejskog učenja. On sazove u Sirmijumu sabor 378 koji učini kraj arijevskoj jeresi. U celom Iliriku ne može se naći 381 nijedna arijevska crkva. Car Teodosije (379—395) je naredio da se svuda ispoveda smao nikejsko učenje.

Pored ovih vladika, nama je poznat i izvestan broj nižih sveštenih lica iz Sirmijuma. U Germinijevo doba pominju se đakon Jovijan, podđakon Martirije i čtec Marin. Opatica Johana pobegla je možda od Avara iz Sirmijuma u Solin i tu je umrla verovatno 612 god. Na njenom nadgrobnom spomeniku, koji nam je sačuvan, piše: „Ovde leži u miru sveta opatica Johana iz Sirmijuma, koja umre u petak 12 maja“.

Sirmijum je imao i svojih mučenika. Najstariji je od njih sveti Irinej, koji je bio, kao što smo napred videli, prvi vladika u Sirmijumu. Prefekt, kome su ga optužili zbog hrišćanskog učenja, pokuša na sve načine da ga odvrati od nove vere. I njegovi roditelji, žena i deca, prijatelji i poznanici su ga molili da prinese žrtvu neznabožačkim bogovima. Preklinjali su ga da se sažali na svoju mladost. Ali sve to ništa ne pomože i on ostade uporan. Onda prefekt naredi da se pogubi. Kazna je izvršena na savskom mostu. Irinej skine sam sa sebe odelo, podigne ruke k nebu i stane se moliti: „Gospode Isuse Hriste...“ Dželat mu otseče glavu usred molitve, a telo mu bude bačeno u reku. To je bilo 304 god. za Dioklecijanove vladavine.

Njegov đakon Dimitrije iskusio je istu kaznu tri dana posle toga. On međutim nije umro sam, jer je s njime pogubljeno još pet devojaka, „čija imena bog zna“, kaže se u jednom starom izvoru. Ovog Dimitrija ne treba mešati sa mučenikom svetim Dimitrijem iz Soluna. Solunski svetac bio je vrlo ugledan čovek, konzul i vojvoda, dok je naš Dimitrije mala ličnost, običan đakon.

Isto tako platili su glavom svoje ispovedanje hrišćanstva neki Sineros (ili Sinerotas) i Anastasija. Oni nisu bili iz svešteničkog reda nego su pripadali građanskom staležu. Kad je Sirmijumu zagrozila hunska najezda, oko sredine petog veka, Anastasijine kosti prenesene su u Carigrad. Anastasija je smatrana i u Rimu za sveticu; tu je slava ove mučenice rano doprla. Sineros je bio poreklom Grk a po zanimanju baštovan. Priča kaže da je on jedne večeri dockan sreo u bašti ženu nekog oficira koja se šetala bez muža i da joj je za to prebacio. Zbog toga bude optužen namesniku provincije, koji zaključi po njegovom ponašanju prema toj ženi da je hrišćanin. Sineros prizna te bude osuđen na smrt i pogubljen. Jamačno je to bilo u doba cara Galerija (305—311).

Kao mučenici u Sirmijumu pominju se još i neki Sekund i neka Basila, samo o njima mi ne znamo ništa tačnije. A ono što nam priča jedan stari pisac o nekom Silvanu možda nije istina. O njemu čitamo u aktima o svetom Hermogenu da ga je ondašnji upravnik sremske oblasti zatvorio s više sveštenika iz iste oblasti i s nekim drugima iz Singidunuma, ali da je on posle pobegao u Cibalu.

Naposletku, u Sirmijumu je pogubljen i sveštenik Montan. Ali on nije bio iz te varoši nego iz Singidunuma. S njime je pogubljena i njegova žena Maksima. Oni su bili pobegli iz Singidunuma u Sirmijum zbog Dioklecijanovog gonjenja hrišćana. Namesnik, onaj isti koji je osudio na smrt svetog Irineja, naredi da se Montan baci u Savu. Ista sudbina postigne i Maksimu kad priznade da je i ona hrišćanka. A priča se da je s njima poginulo još 40 mučenika.

Reći ćemo još nešto o ranohrišćanskim crkvama u Sirmijumu. U spomen svetog Sinerosa sagrađena je u Sirmijumu crkva. Ona je bila podignuta nasred jednog groblja, koje je nosilo Sinerosovo ime. Ova bazilika spominje se na nekim natpisima koji su nam se sačuvali. Crkva svetog Sinerosa nađena je u drugoj polovini prošlog veka u bašti mitrovičke bolnice. Oko nje je bilo veliko groblje i puno sarkofaga. Grobovi su bili različni, ali su naročito interesantne bile dve vrste: mogile (tumuli, humke) i grobovi na dva sprata (sepulcrum biscadens), kakvi su nađeni još samo u Rimu. Osim ove crkve bile su u Sirmijumu bar još dve, crkva svetog Dimitrija i crkva svete Anastasije, koje su bile sagrađene jedna pored druge. Međutim može se verovati da je jedna crkva bila posvećena i svetom Irineju, jer je on uživao u Sirmijumu osobito veliko poštovanje. A o crkvi svetog Dimitrija imamo ovu legendu. Leontije, koji je sagradio prvu veliku crkvu svetog Dimitrija u Solunu, dođe odavde u Sirmijum ponesavši sa sobom krvavu haljinu i neke druge stvari slavnog solunskog mučenika u kovčegu. U Sirmijumu on sagradi crkvu svetom Dimitriju i u njoj položi ove relikvije. Pošto je ovaj Leontije ista ličnost s Leontijem, prefektom pretorio za Ilirik, koji se spominje 412—413, to bi trebalo da je crkva svetog Dimitrija sagrađena u početku 5 veka.

Verovatno je i Cibala bila vladičanska stolica, ali nam nije poznat nijedan cibalski vladika. Cibala je imala samo jednog mučenika, bar koliko je nama poznato. To je Polijon, koji je živ spaljen pod Dioklecijanom 304 aprila 28. On je bio prvi od čataca u cibalskoj crkvi. Optužen da je hrišćanin, on bude pozvan da se odreče nove vere, i da podnese pagansku žrtvu, ali on to odbije. Po naredbi namesnika Proba pogubljen je 1½ km. od varoši. Pominju se još neki cibalski mučenici, ali oni su izmišljeni.

Možda je i Basijana bila jedno vreme vladičanska stolica. Jedna Justinijanova novela kaže da je pod upravom arhiepiskopije Justinijane Prime pars secundae Pannoniae quae est in Bacensi. Možda je ovde reč o civitas Bassiana.

Ali najčuveniji mučenici koje je imao današnji Srem to su takozvani fruškogorski mučenici. O njima postoji dugačak i interesantna priča. Mi upućujemo na prevod te priče koji smo dali na drugom mestu.^[25]

Je li ova priča o četiri fruškogorska mučenika istinita, priča li ona o jednom istinitom događaju, ili je izmišljena, drugim rečima legenda? Može se reći da je danas opšte mišljenje da ona nije legenda nego da se taj događaj zaista desio i to u Fruškoj Gori. Ali ima mnogo razloga da se ona oglasi i za izmišljenu.

Neki naučnici nalaze u ovoj priči više topografskih podataka koji bi, po njihovom mišljenju, upućivali na Frušku Goru i koji bi, prema tome, bili i dokaz autentičnosti ovog mučeništva. Kaže se da u Fruškoj Gori postoji brdo čije bi ime Kipovno dolazilo od reči kip i da su neke od statua koje su, po ovoj priči, napravljene za Dioklecijana ostale tu na brdu i dale su mu ime koje danas nosi. To bi, misli se, moglo u toliko pre biti tačno što se na jednoj strani Kipovna vidi jedna uvala koja bi mogla proizlaziti od nekog rimskog kamenoloma. Dalje, vrh Kipovna sastoji se od nekakvog crvenkastog kamena i crvenkaste zemlje koji se sijaju na suncu kao vatra i zato bi to brdo moglo biti ono „ognjeno brdo“ iz priče. A mons pinguis naše priče mogao bi biti, kaže se, sadašnji Gradac na kom se nalazi neka stara zgrada, možda ostaci Dioklecijanovog hrama. Pinguis može imati značenje „plodan“ a to značenje ima i reč almus, od koje bi, kaže se, mogla dolaziti reč Alma (mons). Dakle, ovaj mons pinguis mogao bi biti Fruška Gora, koja se zvala Alma mons. Naposletku, na mestu „Kapela“ u Fruškoj Gori nalaze se neke ruševine koje bi, po ovim naučnicima, mogle biti ostaci crkve podignute našim mučenicima.

Daleko bi nas odvelo kad bismo hteli pokazati koliko malo dokazne vrednosti imaju ovi razlozi. To se u ostalom lako vidi. Reći ćemo da zidine na Gracu ne potiču sigurno od neke veličanstvene građevine kakav bi morao biti hram koji je podigao silni Dioklecijan, a isto tako ni po čemu se ne može zaključiti da su ruševine na „Kapeli“ rimske a najmanje da su one ostaci neke crkve podignute našim mučenicima, kad o takoj crkvi inače nema ni spomena. Što se tiče Alme, to se brdo zvalo možda Alman, a ne Alma, i nije verovatno da između imena tog brda i prideva almus uopšte postoji neka veza. Iz svega toga izlazi da topografski podaci u našoj priči malo upućuju na Frušku Goru. Međutim, neke stvari govore protiv toga da se ovaj događaj odigrao u Sremu. Ako je pisac ove priče poznavao lično Frušku Goru, zar on ne bi znao da se ona zvala Alman, nego bi je nazavao Mons pinguis? I zar bi govorio o porfiru koga nema u Fruškoj Gori?

Protiv istinitosti priče o četiri fruškogorska mučenika mogu se navesti krupni razlozi. Mi ćemo se ovde zadovoljiti da spomenemo samo neke. God. 303 i posle nje Dioklecijan nije nikad bio u Panoniji, a on je progonio hrišćane tek od 303. Kako bi onda moglo biti da on u Sremu osudi fruškogorske mučenike? I vladika Ćirilo magao je biti prognat iz Antiohije u Srem tek 303. A pošto je on ovde već tri godine, po priči, to je mučenje fruškogorskih kamenorezaca moglo biti najranije 306. Ali Dioklecijan nije bio više car.

Navode se i drugi dokazi da je naša priča istinita, a ne legenda. Oni su sasvim subjektivne prirode i mi ih možemo ostaviti na stranu. Ovde bismo mogli još samo objasniti jednu protivurečnost koja svakom čitaocu mora da padne u oči. Naime, prema naslovu priče mučenika ima četiri, dok se posle u priči govori o pet mučenika. Kako da se objasni ta kontradikcija? Izgleda da za to ima samo jedan način: da se ono što se govori o petom mučeniku (Simpliciju) oglasi za docniju interpolaciju (umetak). Druga je stvar da li i ona govori protiv istinitosti našeg martirija. To je pitanje o kom se može dvojako misliti.

Kao što se vidi iz svega što smo u ovom članku rekli, mi antičku istoriju današnje Vojvodine poznajemo sasvim nedovoljno. Kako stari pisci tako i arheološki podaci veoma su mršavi. O nekoj kontinuelnoj istoriji prvih pet vekova po Hristu ovde ne može biti reči. Imamo samo membra disiecta. Ali opravdana je nada da ćemo s vremenom, sistematskim otkopavanjem, dobijati sve više svetlosti za antičku prošlost tog dela naše zemlje.

D-r Nikola Vulić

1. N. Vulić, Glasnik Istor. dr. II — J. Jung, Römer und Romanen in den Donaulandschaften, Innsbruck 1887. — J. Jung, Die romanischen Landschaften des römischen Reiches, Innsbruck, 1881.
2. J. Marquardt, Römische Staatsverwaltung. Leipzig. Bd. II.
3. Pauly-Wissowa, Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (pod reči Dacia).
4. N. Vulić, Glas Srp. kralj. akad. LXXII, CXXI i CLV.
5. C. Patsch, Beiträge zur Völkerkunde von Südosteuropa. V. 1 Teil. Wien 1932. S. 96 i dalje.
6. N. Vulić, Glas Srp. kralj. akad. LXXXVIII, CXXI i CLV.
7. Plin. n. h. III 147 Saus per Colapianos Breucosque defluit.
8. N. Vulić, Pauly-Wissowa, Real-Encyclopädie pod Iazyges (Nachträge).
9. E. Gibbon, The history of the docline und fall of the roman empire. - H. Schiller, Geschichte der romischen Kaiserzeit. - O. Seeck, Geschichte des Untergangs der antiken Welt. Svuda kod dotičnog vladaoca i doba (v. registre). - Pauly-Wissowa, Real-Encyclopadie (pod dotičnim imenom cara).
10. Opširan opis bitke kod Zosimus II 18 i dalje.
11. Opširan opis bitke kod Zosimos II 45 i dalje.
12. Ammianus Marcellinus XXI 9 i dalje.
13. Ammianus Marcellinus XXIX 7.
14. Ammianus Marcellinus XXIX 8 i dalje.
15. Seeck, Untergang itd. VI, S. 285.
16. Ammian. Marcell. XVII i XIX. - N. Vulić, Glasnik Istor. dr. I.
17. Za natpise vidi uglavnom Corpus Inscriptionum Lat., sveska III
18. Pauly-Wissowa, Real-Encyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (pod pojedinim imenima). — Notitia Dignitatum, ed. Seeck.
19. N. Vulić, Glasnik Istor. dr. II.
20. Vidi J. Brunšmid, Kameni spomenici Hrv. nar. muzeja. U Vjesn. Hrv. arh. društva, nova serija VII (1903/4) i dalje.
21. Vjesnik Hrv. arh. društva IV, 195.
22. Brunšmid, Vjesn. Hrv. arh. društva, nova serija VI (1902).
23. Brunšmid, Vjesnik Hrv. arh. društva, nova serija IV (1899-1900), str. 21 i dalje.
24. J. Zeiller, Les origines chretiennes dans les provinces danubiennes de l’ empire romain. - N. Vulić, Glasnik Istor. dr. H; N. Vulić u Glasu Srp. kralj. akad., sv. CLX.
25. N. Vulić, Glasnik Istor. dr. - N. Vulić u Glasu Srp. kralj. akad., sv. CLX.