Владислав/4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ПРВО
◄   ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ ПОЗОРЈЕ ЧЕТВРТО ПОЗОРЈЕ ПЕТО   ►

ПОЗОРЈЕ ЧЕТВРТО


Владислав и Давид.


ВЛАДИСЛАВ: Сад, Давиде, верни друже, Радомира нема, круна је моја. Шта се мрштиш, дрвени јуначе, зар није из твоје школе изишло? Уживај за чим смо
без одмора чезнули.
ДАВИД: Рано је то још било, Владиславе.
ВЛАДИСЛАВ: Рано? Колико сам дуго на ову прилику изгледао? На раскршћу једном црни гавран баш у њега гледајући гракташе. Да се вратимо, Владиславе, рекне ми, видиш како вестник несреће тужи. Ха, овај глас и најуђег би јунака потпалио. Три су кошуте испред моје стреле утекле, што нигда утекле нису, јер је страшна намера руку моју задрхтала. Ха, и како би, кад лук на Радомира управи; помрчина испред очију мојих навуче се као лице облачне поноћи, срце лупа, ал' је верна стрела; он паде баш кад је Ивица иза њега међеда стрељао. Он паде, а ја онемио. Да је кога око мене било, издао бих ти се, Давиде, тако је тешка ствар крвно дело учинити. Тек кад слуге повикаше: Ивица, и мени се разгали. — Шта стојиш? Пиши Василију, да сам обећање испунио, нека плати уди царе грчки, што се Владислав за њега трудио. Нека плати за труд, јер ово дрхтање испод прсију нигда исплатити неће.
ДАВИД: Далеко те завео грчки цар Василије. Нећеш тако лако круну одржати моћи.
ВЛАДИСЛАВ: Нећу? Ха, сине смрти, (ухвати га за прси) јеси л' и ти противник Владиславов, да ти овај мач до корица сабијем? Где је, кажи, који је тај, који ће
Владиславу на пут стати? Шта је мени човека убити, мени, који сам најбољег човека убио, мога брата и добротвора убио, који ме од очевидне смрти отрже, кад ми је мач Самуилов глави грозио. (Пусти га). И ја још живим? Ове прси чрез њега дишу, ова рука чрез њега се миче, и ја такво чудовиште постадо'! Иди, Давиде, иди, и разгласи, да сам ја Радомира смрти предао. Та круна ће ме сама поразити, кад ми грешну главу притисне.
ДАВИД: Како си слаб, Владиславе. Празним мислима тражиш да отрујеш срећу, која те сестрински прсима грли. Ко је био Радомир, кога тако и ти, и други бојари жале? Самуил заробио Ларискињу једну, која му је подле страсти узбудила. У овој мрској љубови видио је света Радомир, без сваког благослова, без икаквог закона. Како се потужити може такав, ако му се што преко закона пригоди? Зар се онај, који забрањене ствари у кући држи, сме потужити, што му је исту ствар други ујагмио? Стиди
се слабости твоје, Владиславе, који си пред другојачим опасностима јак и постојан стајао.
ВЛАДИСЛАВ (после кратких мисли): Заслужио сам укора твога, добри Давиде, јер сам заборавио сам ко сам. Нећеш, душе ми, више нигда слабости од мене дочекати. Ха, овом ћу руком срце исчупати, ако ми још једанпут задркће. Ја хоћу сам да будем зидар моје среће; овом руком хоћу да зидам ту горду кулу, у висину хоћу да је дижем, да пузећи мрав при самом погледу несвестицу добије.
ДАВИД: Реци боље, хоћу да је зидам, ако ми други допусте.
ВЛАДИСЛАВ: Који је тај, који ми не допушта, казуј, ко ће противан бити величини Владислава? Цар ми је обећао, његова моћна рука закрилиће ме од сваког нападања.
ДАВИД: Само не од Владимира.
ВЛАДИСЛАВ: Владимира?
ДАВИД: Владимира.
ВЛАДИСЛАВ: Владимира, Косариног мужа?
ДАВИД: Ти га добро познајеш. Ако свакога на свету обманеш, њега нећеш обманути, да није Радомир под твојом руком пао. Он ће ти круну на глави потрести, и вере ми . . .
ВЛАДИСЛАВ: Ха, змијо, какав ми мач врже у срце! Правдољубије Владимирово мене ће постићи. Познајем паклено оно јагње, које је старог Самуила онако преварити умело. Познајем ону љубов, којом га и сами Бугари на рукама носе. Он ће ме упропастити, Давиде, Србин ће ме упропастити, и ти си онемио? Никакве помоћи, никаква пута, говори, никаква пута?
ДАВИД: Пут ти је показао Радомир.
ВЛАДИСЛАВ: Радомир? Ха, али како, Давиде, још ни краљ бугарски нисам, али нек' сам и краљ, с њим се борити не могу. То је чудовиште, Давиде, с њим се борити не могу.
ДАВИД: Зар би се са Радомиром могао борити?
ВЛАДИСЛАВ: О гујо, како полагано милиш! Говори како, где, кад, како? Једном речју отвори ми очи.
ДАВИД: Владиславе, признајеш ли ме за пријатеља.
ВЛАДИСЛАВ:Не за пријатеља, Давиде, за половину душе моје. О твом мигу нека срећа и несрећа целог народа виси, само ме главна непријатеља избави.
ДАВИД: Где сила не може, ту помаже хитроћа, давно је казано. Доварај Владимира у твоју земљу, па је онда у твојим рукама.
ВЛАДИСЛАВ: Ха, какве мисли! — Да, Владимира с пута, та само оно о њему мненије, да је добар и љубитељ правде, пуни ме мрзошћу према њему. Владимира с пута; шта ми је до јаука сестре Косаре? Још под Самуилом ваљаше му у тамници кончину видети, и само женске сузе могле су срце удога старца обманути. — Каква измена, Давиде!Било је негда време, детињско време, кад ме је свака крв узбудити могла, сад ми ништа пред очима не стоји, него крв, крв, ужас и убиство. Иди, Давиде, ти ћеш
то најбоље умети, иди и доведи ми последњег противника среће моје, доведи га само, за остало се не брини; само тај мали труд на себе прими.
ДАВИД: Не, Владиславе, од тога ме поштеди.
ВЛАДИСЛАВ: Ха, гујо, довео си ме до пропасти, па ме самог пушташ! Драги Давиде, само ово. Кажи му да га моје срце жели; да добро наших земаља захтева; да покаје смрт Радомирову. Кажи што знаш, што хоћеш, само ми га доведи.
ДАВИД: Владиславе, да видиш каквог човека за пријатеља имаш, ево ћу да ти и то учиним. Не води ме овде никакве награде жеља, никаква слава, никакво достојанство.
ВЛАДИСЛАВ: Ако Бога знаш, не даље. Свет ће видети како Владислав пријатељску верност наградити уме. Буди ми увек до деснога колена, сматрај ме као остављеног просјака, кога си ти на пут среће извео. (Погледа на прозор, уплашено). Шта ће ОВИ људи, Давиде?


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.