Владислав/3
| ◄ ПОЗОРЈЕ ДРУГО | ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ | ПОЗОРЈЕ ЧЕТВРТО ► |
ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ
Владислав, бивши.
ВЛАДИСЛАВ: Ха, нек' се у пукотине као усукана змија крије, нека испод земље мили, где око човечије не допире, опет ће га она рука стићи, судија бити грдноме злотвору. Шта стојите жалостни ступци отечества? Мачеве оштрите, да покајемо крв праведну.
ДАВИД: Је л' истина за Ивицу?
ВЛАДИСЛАВ: Ивица кога је Радомир на прсима носио, безбожни Ивица учини то крвно дело. Краља уби, брата ми умори, осироти и мене и отечество.
ЗАРИЦА: Ивица господару, Ивица, који је живот свој за доброг краља опасности излагао? Опомињете се страшног оног случаја, кад је Радомир на Истру страдао. Усколебани ветрови пореметише теченије слабог чамчића, и он постаде играчка немирних таласева. Стотинама било нас је на обали, и сви смо као окамењени стајали, јер јавна опасност сваком духа одузе. Један само Ивица би кога верност тврда задуну све непогоде презрети; баца се у зјаву запенушене реке, као рис бори се са разљућеним таласима, и весело износи сачувана Радомира као мати јединче своје из гушећег пламена. Како ми је срце од радости куцало, кад га Радомир за руку ухвати, и ове му речи изусти: Ивица јуначе, једно само благо на свету имам, а то је моја Смиљка, узми је, нек' ти љуба буде, благодарна кћи за избављеног оца. И овај Ивица, браћо, како му се образи заруменише, кад разабра речи доброг нашег краља. Он Смиљку љуби, и он свога таста уморио?
ВЛАДИСЛАВ: Уморио, старче, јер му ватра неситих жеља очи засену. Шта је човек, који славе није имао, кад му се славољубије напрасно разжеже? Он је разјарено море, које острове дави, земљу поткопава, да неситости својој већи простор утврди. Јако му се круна на глави Радомира сијала, његове би лакоме очи целу Бугарску прогутале. Ха, Радомире, та неће крвник твоју чисту присвојити круну; брат ће те осветити, макар знао с лавовима у борбу ступити.
ДАВИД: Освети га, јуначе, буди прави син домовине коме срећа земље на срцу лежи. Пусти нек' се Зарица диви Ивичиној храбрости, нека га у звезде кује; ти
му строги судија буди. Зарица је остарио, старост је склонита увек попуштати, ал' је строга правда, старино Зарица, не гледа на чувство, ни на слабости
људи, већ као двосечни мач пресеца и најзаслужнијег злотвора.
ЗАРИЦА: Мислиш ли ти, да ја правдам Ивицу, Давиде јуначе? Веруј ми, ово мало крви, што ми по жилама тече, радо бих пред вашим прос'о очима, кад бих само Радомира повратити могао. (Извади мач). Неће овај донде бедрице видети, док не види крв убице просуту.
НЕСТОРИЦА: А и ја се заклињем, браћо, да донде мировати нећу, док се крв праведна не освети.
ВЛАДИСЛАВ: О, није Радомир као сува воћка ишчезао. Верни пријатељи као што су га за живота окружавали, тако му и после смрти пријатељи остају. Идите, браћо, објавите народу несрећни овај догађај, тешите сироту ову за изгубљеним оцем, подижући праведни гнев против убице Ивице.
(Несторица и Зарица одлазе).
|